Наука о хришћанству јасно говори да живот човека треба да буде бистар као суза. Та иста наука у себи носи љубав која нам помаже да све мутне капљице од бистроће одвајамо и одбацујемо…хришћанска наука нам није оставила простор анализирања грешака и грехова, већ јасне речи да човек после пада мора да устане и само ка добру да корача. Тим корацима ка добру он без осврта на пад од пада се удаљава.
Ако би човек устао и стајао на месту где је пао са анализом да ли је у паду све било лоше, човек би тад био саучесник свог пада. Бити саучесник у нечему значи да се тако нешо гаји интересовање.

Наука о хришћанству јасно говори да се различитост живота од хришћанског живота не анализира већ лечи и искорењује.

У природи се све може поделити на два дела. Та дводелност у себи може да носи само здравост и трулост.

Ако смо преполовили плод у њему ћемо погледом тражити здравост и трулост.
Ако смо преполовили животињу у њој ћемо исто то тражити.
Ако анализирамо човека, или анализирамо сами себе, тажићемо исто.
Ако у преполовљеном плоду у једној половини нађемо трулост, ми ту половину нећемо анализират, већ ћемо је из своје руке одмах одбацити.

Тако да речи именованог професора теологије „…овакво питање треба дубље анализирати узимајући у обзир и уважавајући различите ставове и мишљења“, не приличи једном школованом предавачу, па све и ако је то протестански предавач.

Његове речи дубље анализе односе се на хомосексуалну популацију. Хомосексуалност оправдавају само они који јој припадају. Хомосексуалношћу се баве само они који је користе као троножац на коме се заснива њихов начин живота. Хомосексуалношћу се не баве они који јој не припадају без обзира да ли су то људи који живе по Христу или живе без мисли на Христа.

Из тог разлога сматрам да су речи именованог професора теологије или не промишљене, или промишљено опасне.
Болест, грешка или грех се не анализира да би се као такав уважавао као различитост од здравости, безгрешности или безгреховности.

Болест, грешка или грех се лечи, одбацује, као употребљивост заборавља. О томе се размишља само толико колико је чевеку потребно да се у то не врати, или да се у томе не нађе.

Бог није створио Сина да би са нама анализирао све оно што се разликује од добра, већ да би нам показао пут који води до добра. А тај пут је само један. Све друго су стазице које воде ка сагрешењу. Сагрешења ка греху, а грех ка нестајању. У нестајање човека одводе управо анализирања.

А живот по Христу, без анализирања Његових речи, води ка спасењу.
Сваки човек се с јутром умива. Ако би свако јутро анализирао ту радњу једно јутро би затечен погледао у своје прљавштином унакажено лице. Па ако не анализирамо ту радњу, већ је без анализе чинимо кроз сва јутра свог живота, зашто онда анализирамо речи Господа?

Именовани професор нас управо соколи да анализирамо речи Господа. И да том анализом пронађемо део где је Господ одобрио хомосексуални живот. Сви теолози хришћанства ( тако и протестанти) могу свој живот да проведу у анализирању и слова и речи Господа, али неће пронаћи простор који жели да пронађе професор теологије који нас наводи да анализирамо живот оних који живе ван тог живота.

…“Smatram da ovaj tekst može poslužiti kao uvod u širu javnu raspravu u kojoj bi se razgovaralo o odnosu hrišćanstva prema homoseksualnosti…“, а ја сматрам да је оваква реченица професора теологије провокативно дрска и за хришћанина и за атеисту.

…“Neophodno je šire sagledavati stvari kako bi izbegli odbacivanje i stigmatizaciju i nekritički usvajali ustaljene negativne stereotipe o homoseksualnosti. Zlatno pravilo glasi „Čini drugima ono što želiš da drugi čine tebi”, iz čega proizilazi jasna konstatacija da one koji su drugačiji od nas posmatramo istim očima kakvim bi želeli da drugi vide nas.“ (речи именованог професора теологије).

И овај пут ћу рећи свој став о насиљу, а он је да насиље у мојој души не постоји као средство које оправдава поступак ка нечему, али ако је проф.теологије себи дозволио да цитира речи Господа и да их везује за нешто где им место није, овај пут га питам (иако мене лично његово мишљење не интересује) шта може човек који не признаје хомосексуалност да чини хомосексуалцу а да од њега не добије понуду за хомосексуалношћу.?

Половину људског века сам већ прошла, и у тој половини сам упознала људе (без обзира ког су животног опредељења) који су хомосексуално опредељени. Онолико колико сам морала са њима да будем у контакту ја сам била и у тој бити сам их и уважавала. Зашто сам их уважавала? Зато што јавно нису пропагирали своју интимну опредељеност. Ближа јавност је знала за њихово чулно опредељење и они су слутили да то знамо, али се о томе није говорило и обе стране су се понашале као да то „не постоји“.

И све док се о томе ћути, они који знају да у свом окружењу имају хомосексуалца, на ту изопаченост гледају са унутрашњом надом да ће се корисник изопачености једном из тога извући.

Иако ми је та изопаченост огавна, неколико пута сам себи дозволила да са блиским људима разговарам на ту тему. Ти наши разговори су носили гађење према чину изопачености, али смо носили жаљење према оном ко то чини. Сматрали смо да је у својој слабости уловљен канџама изопачености. Али оног тренутка када та изопаченост изађе из свог скровишта и крене јавно и (прљаво) поносно да се лакта тражећи простор и доминацију над природношћу, онда се у мени буди снага „лактања“ да их одгурнем што даље из свог простора и свог животног окружења.

Тад више не могу да носим сажаљење према њима, јер док су у свом скровишту ја их гледам као недужно уловљене птиће у чељустима клопке и жалим их, али када почну својим крилима да лупају по простору мог живота, онда они за мене више нису слабашна, уловљена бића, већ ојачали орлови који ће у лету својим канџама покупити све што се бранити не уме.

Ја ни у једном православном храму нисам видела да у куполи лете лешинари, слепи мишеви, али сам видела да лете голубови, ласте…зашто би онда хришћанин дозволио да у куполи његовог хришћанског живота лете птице љигавице.?

Ја не знам какве су храмовне куполе код вас протестаната, нити имам потребу за тим сазнањем. На ваш текст се нисам осврнула због вас, већ због мојих хришћанских сродника, и због болне истине да у нашем хришћанству живе епископи који радо купе све оно што долази од вас (свих неправославних) и одбацују оно што нам је остављено од Светог нам Саве. А Свети Сава нам је на трпези хришћанског живота оставио припремљену кашу, тиме нас заштитио да до хришћанског животног подвига не долазимо ломећи своју животну снагу, оно кроз чега је Он мукотрпно пролазио.

Бог када је стварао људско биће створио га је у лику мушкарца и жене. Њихову гордост је казнио одузевши им рајско благостање, али их је милошћу својом оставио да живе и да стварају пород живота свог.

Како је свет настао од мушкарца и жене, тако је јасно да у јавности створеног живота од мушкарца и жене нема места за саживот мушкарца и мушкарца или саживот жене и жене.

Истина створеног људског живота сама од себе говори да хомосексуалност ни по једном промилу људског живота нема основ по ком би тражила простор за своју признатост.

По најмање простор у ком би се време трошило на анализирање права на хомосексуални живот. То „право“ може само јединка да допусти себи и са тим допуштењем да остане у квадратном простору просторије, а не са тим правом да изађе у квадратни простор од Бога створеног људског живота.

Свака анализа је лепљива трака која може за човека да се залепи и за собом да га поведе.
Поред хомосексуалне изопачености имамо и друге људске изопачености.

То су убиства, самоубиства, педофилија, сексуално напасништво…крађа, врачарство, спиритизам, фажизам…ако кренемо и то да анализирамо и кроз то анализирање да покушамо да оправдамо њихову настраност и што је теже да прихватимо ту настраност (онако како проф.теологије сматра да треба да прихватимо саживот са различитим, у овој теми са хомосексуалцима) као настрано право да равноправно живе међу нама, онда ни једна настраност неће нестати, већ ће као „природна“ бити међу нама негована.

Хришћанска наука јасно говори којим путем човек треба да иде. На том путу има довољно речи и примера који нам говоре како да се исправног живота држимо, и како да бежимо од неисправности, исто тако на том хришћанском путу, хришћанска наука није оставила простор ни за једну (изопачену) различитост, па тако ни простор за јавно признавање права на хомосексуални живот.

Необориво је сувишно расправљати, анализирати и кроз Јеванђеље тражити основ за право јавног признавања хомосексуалног опредељења.

Дужност сваког морално исправног човека је та да се бори против неморала, изопачености и болести која прети да оболи све здраве удове јавног права на живот.
Хомосексуалност је део те претеће болести.

„Ко је сагрешио, да ли тај човек, или његови родитељи, те се он родио слеп?“, питали су људи Исуса.

Ко ће сагрешити да ли ми данас, или они сутра када се деца буду рађала морално слепа и када буде сасвим свеједно (а биће ако се хомосексуалност равноправо зацари у животу људске заједнице) да ли ће заједно живети двополни или једнополни?

Ми из данашњице ћемо понети грех сутрашњег времена, живота и рађања. Због нас из данашњег сагрешења, казна слепила ће пасти на синове наших синова, на кћери наших кћери.

Ако прихватимо хемосексуални живот као природан живот са природношћу живота од Бога датог, ми данас чинимо грех који ће сутра као крст слепила пасти на потомсво које треба да пупи и цвета из праха нашег семена, из капљице наше крви.

Сви ћемо једног дана изаћи пред лице Господа, изаћи у оделу свог живота.

За кусо кројене делове нашег живота, можемо ли стати пред лице Господа и кривити аналитичаре, политичаре, теологе, професоре, или ћемо морати дати одговор где смо ми били и шта смо ми урадили?

Мораћемо одговорити зашто смо били и зашто смо урадили, и у том одговору нећемо моћи да се сакријемо иза леђа аналитичара, политичара, теолога, професора…већ ћемо стајати са лицем ка лицу Господа.

Он, ми и наша дела. А Бог нам је дао слободну вољу да изаберемо делатност свог живота.
Кад нам је дао право на слободну вољу, прво нам је дао право на разум.