www.poetabg.com 

   О значају цара Јована Ненада

Тешка времена, у српском народу изнедре људе који су вољом провиђења позвани да у неким догађајима одиграју своју историјску мисију, преузму на себе бреме одговорности и покушају да одбране Српство. Са Јованом Ненадом на челу наш народ је, после пропасти његових средњовековних држава, учинио један од најснажнијих напора за рестаурацију изгубљене политичке самосталности.

Цар Јован Ненад се појавио у једном од најтежих периода у историји српског народа, када од велике средњовековне српске државе, која једно време уживаше углед прве балканске силе, не беше за његових дана више ни стопе слободне земље. Многи Срби напустише своја огњишта и иселише се у Угарску: једни, да се спасу од турског зулума, а други, који се не могаху измирити са судбином своје отаџбине, да са угарске територије продуже борбу за њено ослобођење. Том насељавању нису били противни угарски краљеви и великаши, јер то је био  и њихов интерес, јер ће помоћу тог насељеног српског елемента, који је био војнички првокласан, моћи боље очувати своје јужне границе и сузбити Турке да не продиру у Угарску.

Насељавањем на југу Угарске, ни Срби ни угарски краљеви нису мислили да ће Срби на том земљишту стално остати и настанити се; напротив, и једни и други су држали да су Срби ту привремено, само дотле док, уз помоћ Угарске, заједнички не сузбију Турке, и не створе могућност за повратак њихов на своја ранија огњишта. Јужна Угарска у границама Бачке, Баната и Срема беше у то време, иако доста ретко, већ насељена аутохтоним словенским живљем, праоцима данашњих Срба који се ту затекоше још од доласка Словена из старе постојбине. Услед разлике у језику, обичајима, карактеру и навикама, тај народ са Будимом и Угрима сем владе није имао ничег више заједничког. Расни афинитет, гранични додир и трговачки односи, нарочито за доба цветања средњовековне српске државе, скретаху на сваки начин још тада његове погледе ка својој браћи у Србији. Отуда у тај народ допираше и српска државна мисао, која се у овим емиграцијама знатно појачавала.

Цар Јован, у поређењу са српским деспотима у Угарској, пре и после њега, чије тежње беху управљене искључиво на то да уз помоћ Угарске ослободе своје земље од Турака, стоји по свом политичком значају за ствар угарских Срба високо над свима. У то су доба наши деспоти личили на некакве пограничне капетане са титулом деспота, који имају да чувају границе Јужне Угарске, ради чега им се уступају на уживање велика имања. Сви дотадашњи деспоти сматрали су да је настањивање српског народа на територији Јужне Угарске привремено, дотле док се њихова огњишта не ослободе од Турака да се могу на њих повратити, што се јасно огледа и у њиховом титуларном деспотству. Исто тако, привремено, схватили су наш положај у Угарској и сами угарски краљеви и властела, па су под тим условом, изгледа, и пристали да се Срби населе и настане у Јужној Угарској. Цар Јован је једини, зато га и сматрам највећим политичарем и државником тога времена, искористио повољне политичке, државне и етнографске прилике у којима су се тада налазили Угарска и српски народ, и покушао да оснује једну самосталну српску државу. Оснивањем самосталне српске државе, цар Јован прекида са тим схватањем српских деспота и угарских краљева и властеле, о привременом нашем положају у Угарској, и први проглашава да овдашњи Срби на југу Угарске не мисле напуштати настањено земљиште; већ да, по етнографском праву, сматрају себе као саставни део српског народа, а то настањено земљиште као своје и као територијално саставни део Српске Државе. Тај прекид изразио је цар Јован и формално, у називу, на место назива деспота титуларних себе назива царем, једним мистичним именом, у коме су се скривали далекосежни циљеви његове акције на Балкану и у српском народу.

У етнографском погледу, у Јужној Угарској, Банат и Бачка били су у то време српски и словенски. По турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, види се да је у то време у Бачкој и Банату две трећине житеља било српског порекла, а када се овамо уброје још и остали Словени*, онда Банат и Бачка добијају етнографски апсолутни карактер српски и словенски. Раније још било је у Бачкој и Банату српских насеља, али тек продирањем Турака према Угарској и повлачењем Угара, из страха и несигурности, све више и дубље северу, могло је бити насељавање српског живља и веће и гушће. Услед турског пустошења после Мохачке битке, многи угарски великаши су избегли и напустили своја имања. У том моменту цар Јован оснива своје царство, које је обухватало отприлике територију данашње Војводине: Банат, Бачку и северни део Срема. Границе нису биле дефинитивно одређене, јер је држава још била територијално у стварању.

У династичкој борби, која се у то време одигравала, требало је одлучити: или остати сам, или се определити за једног од претендената на угарски престо. Остати сам значило би бити и против цара Фердинанда и против Јована Запоље. У том моменту када се његова новостворена држава налазила тек у своме зачетку, ни довољно учвршћена, ни сређена, ни призната то је било немогуће. Цар Јован је мудро изабрао Фердинанда који је био мање опасан, и који је пружао више услова и давао више јемства за опстанак и развитак његове новостворене државе. Јован Запоља крунисан круном Св. Стефана, не би ни у коме случају пристао да се на територији Јужне Угарске створи једна самостална српска држава, која не би значила ништа друго него цепање целокупности Угарске, на које не би пристао ни један Угрин, а камо ли краљ. Угарска се не би никад могла измирити са заветном мишљу цара Јована да на њеној територији васкрсава нову српску државу. Аустрија тога времена, искрено или по нужди, дала би му на то и свој формални пристанак. Пристати уз Фердинанда, цара једне моћне и чувене државе, изгледало му је једино могуће решење у том моменту, јер цар Фердинанд не може бити опасан ни за опстанак ни за развитак наше државе - напротив, може много помоћи.

Цар Јован је одлуку донео руковођен овим разлозима:

— До учвршћивања своје власти, стварања праве српске државе на тој територији, могао би да делује као краљевина у оквиру царевине.

— Фердинандовом помоћи биће признат за господара области које је држао у својој власти, и моћи ће очувати своју државу и према Угарској и према Турској.

— Фердинанд је полагао право на угарску круну женидбом, и није био омиљен код Угара, тако да би и њих касније могао искористити, ако дође до сукоба са њим.

— У борби са Турцима, ослабљена и растројена Угарска неће моћи допринети српској одбрани и развитку као што ће моћи моћна и јака Аустрија.

— Фердинанд, као цар аустријски, неће бити противан да се на територији Јужне Угарске створи самостална српска држава.

— У самосталној и великој Угарској ни Запоља ни угарски великаши не би трпели на њеном југу српски живаљ у апсолутној премоћи, да се стално настани и да се развија; него би, напротив, настојали да га што више сузбију и потисну, и наш живот би, прикљештен између Угарске и Турске, био немогућ. Српски народ би се постепено губио и нестајао, Угри би добили премоћ, а Војводине, верујем, као српске у будућности не би било.

За кратко време, колико је трајала, држава цара Јована није могла добити одређен државоправни положај, ни унутра ни споља. Као и све државе, које су у почетку свога стварања, носила је устаничко, револуционарно обележје, кад је све усредсређено на освајање територија и на њихово очување. Држава Јована Ненада истргнута силом, оружјем, из дотадашњег државноправног састава Угарске краљевине тежила је да се из њенога састава сасвим издвоји, и образује једно засебно државно-правно тело, самосталну државу јер су Срби знали да су Угри освајачи.

Свака држава кад се ствара пролази кроз две фазе: фаза стварања државе територијално и фаза организације власти на тој територији. У фази стварања држава представља искључиво војну силу, издваја се из дотадашњег државно-правног састава, силом, оружјем, и ствара своју властиту територију и одређује границе. У тој фази су најважнији територија и границе. Војска и врховни вођа имају сву власт: цивилне власти, уколико би и било, или су сасвим спојене са војном влашћу или су јој сасвим потчињене. У фази организације власти ствара се власт и изграђује правни поредак земље: одељују се власти, организују и установљавају органи са одређеним делокругом.

Држава цара Јована налазила се искључиво у тој првој фази, и представљала је устаничку, војну силу, ратну државу са царем на челу, а да није ни у погледу граница ни унутрашњег уређења имала нечег одређеног.

У таквој држави, у погледу унутрашњег уређења није урађено много, јер то није било ни тако важно. Најважније је освојити територију и држати је у својој власти. Кад је то извршено, онда се тек прелази на питање унутрашњег уређења државе. У погледу унутрашњег уређења државе цар Јован је имао намеру, пошто је и сам потекао из народа, да уреди државу на демократској основи. Није имао много наклоности према племству па је хтео да дотадашњи општи сталешки систем, феудални поредак, сасвим укине. Сва спахијска, велика имања која су се налазила на територији његове државе разделио је народу и својим људима. Мистична титула цара, пре свега, је значила саборност његовог покрета, и показивала његов главни циљ: стварање једне велике српске државе на Балкану. Његова држава на северу требала је да буде само основа за даља продирања ка југу, на Балкан. Балкан, велика српска држава, то је главни циљ цара Јована.

Као државни поглавар, цар је имао своју владу, са којом је вршио најважније државне послове.

Споља, у државоправном погледу, положај државе цара Јована није исто био одређен, ни у погледу облика, ни признања, ни ранга. Какав би био коначан облик државно-правних односа државе цара Јована према споља уопште, да ли потпуно самосталан, да ли савезан или вазалан - из докумената тога доба не може се видети, јер је држава била још у зачетку. Из докумената се види само међусобна измена признања: цар Фердинанд признаје цара Јована за господара освојених области, а овај њега за угарског краља. Ово међусобно признање у онај мах је за обојицу било најважније. Онај одређенији, шири, државно-правни однос остављен је за касније. Само, до тога није дошло, јер смрћу цара Јована решена је била и судбина његове државе. Иако је цео овај покрет, смрћу његовог знаменитог вође, и сам био трагично завршен, његове последице су у српском народу с ове стране Саве и Дунава, биле од највећег значаја.

Од доба цара Јована Ненада, Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је касније увек јасно и отворено испољавала, кад год је могла и где год је могла, кроз читав XVII, XVIII, XIX и XX век. Она је њега испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића), патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама свију наших Народних Сабора у XVII и XVIII веку, нарочито Темишварског из 1790, у XIX веку на чувеној Мајској Скупштини, 1848, и Благовештенском Сабору 1861. у Сремским Карловцима.

Благодарећи томе, Војводина је будно чувала своју националну свест и српску државну идеју све до наших дана. У томе је значај цара Јована за Војводину и цео наш народ, па у томе и његова бесмртност.

За град Суботицу постоји још један разлог више, да се имена цара Јована сећа са захвалношћу, и да га очува у трајној успомени. Раније једно безначајно насеље у приватном власништву феудалног господара, познато под именом „Забатка'', од доласка царева, који је отрже испод феудалне власти, утврди и узе за своју столицу, добија престиж над околним насељима, почиње носити оно своје лепо словенско име, свакако по имену војводе Суботе Врлића, кога цар постави у Суботици за свог намесника, и временом се развија у један од највећих и најлепших градова Војводине. Нећемо се ни најмање огрешити о историјску истину ако цара Јована назовемо оснивачем Суботице.

Wегов пркосни поглед, са споменика који му је подигнут у Суботици (узгред, који су неки покушали да сруше — а он се као Феникс појавио на другом месту), столећима ће гордо и поносно, изражавати државну и демократску мисао српског народа овде на северној страни наше отаџбине, и бити сталан мементо српском народу на његову величину и значај, а још више онима са многих страна, да признају и поштују српско историјско и етнографско право на Војводину и да буду мирни...

Извод из књиге>>>

         www.poetabg.com