www.poetabg.com

назад на значај Цара Јована                                      www.poetabg.com

ЦАР ЈОВАН НЕНАД

У доба династичке борбе, безвлашћа, економски тешког стања, у којима се налазила тада Угарска, српски народ на југу Угарске био је етнографски у апсолутној премоћи, војнички добро организован и са великим искуством из бојева. У овој династичкој борби, Срби су имали сада згодан моменат да ово несређено стање искористе за себе што боље. Иако се борба за угарски престо водила између Фердинанда и Запоље, нису те личности одлучујуће утицале на српски живаљ у Угарској. Стицајем  чудних околности, Срби су тада добили народног вођу и први пут су у великој маси наступили на политичкој сцени, делујући на односе снага у подељеној Угарској и привлачећи пажњу европских дворова од Цариграда до Лондона.

После Мохачке катастрофе у којој је живот изгубило много сељака, и које су Турци у великом броју одвели као робље, увидела се неспособност властеле да им пружи заштиту. И управо су они оптужени за несрећу која је народ задесила. „Када је отишао Велики Турчин - каже се у једном савременом извештају - сељаци су се почели опремати против племића говорећи: ,Ви сте узрок пропасти краљевства' и хтели су да огњем и мачем наступе против њих и већ су затварали путеве и почели да чине многа зла.“ Бунтовни покрет у Славонији и жупанијама западно од Дунава, пострадалим од Турака, зауставио је гроф Крсто Франкопан, који је имао малу, али одабрану војску уза се, пошто није могао на време да стигне до Мохача. Он је наступио као посредник и спретним спојем благости и застрашивања спречио је проливање крви. Поставио је гарнизоне у градовима и успео да очува мир. Он је за подручје 12 жупанија био изабран за заштитника и умиритеља и своју мисију је успешно извршио.

Међутим у Поморишју, источно од Дунава, плануло је незадовољство, које је много дуже трајало, али је остало ограничено на наш народ, чија је нада да ће уз помоћ Угарске настати бољи дани за балканске Србе, на Мохачу тако рећи уништена. Народ на том простору, појачан дошљацима из Срема и бачким Србима који су се склонили* испред Турака у горњи Банат, дигао се на устанак који се одатле преко данашњег Баната и Бачке проширио све до Дунава и Саве. У овај ускомешани народ горњег Баната, у околину Липова на Моришу (Липове, Липе), дошао је један човек, који је већ својом необичном и загонетном појавом свраћао пажњу на себе. Човек који је био тајанствен савременицима и који је остао загонетка и за каснија поколења. У једином документу који од њега потиче називао се „Јован од Бога послани цар“. У службеним документима савременици су га ословљавали именом Јован Ненад, а изван српске средине најчешће је спомињан као „Црни Човек“.

Неки извори казују да је рођен у „години звери“ (1492. године после Христа), у време открића Америке. Постоји веровање да је од те године (од седамхиљадите године по византијској ери /5508+1492=7000/* ) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света. Тај податак само је подржавао неизвесност о његовој појави и пореклу и подстицао нагађања и препричавања различитих, веома противречних верзија.

Чак и о самом имену цара Јована Ненада постоји више верзија. Називали су га: „Црни човек“, „Јоанни Цхар Ненада“, „Нигер Хомо“, „Дер сцхњарзе Манн“, „зли Рац“ „цар Иван“, „Јован Црнојевић“, „Црни Јован“.

Уз та имена била је везана представа да је био храбар по типу наших средњовековних јунака из народних песама, оштроуман и убедљив, строго моралан, верски широкогруд и подједнако правичан, енергичан и неуморан, одређеног и јасног погледа на догађаје, велике смелости, љубазан, слаткоречив и убедљив, у боју окретан, спрам својих војника строг, спрам непријатеља неумољив, врло моралан и побожан. Био је наш највећи политичар и државник тога времена, јер је боље него ико умео да ствари јасно види, знао се снаћи и тачно оценити дату ситуацију, предвидети догађаје и одредити најповољнији правац за наше националне и државне тежње на северу, како за дати моменат тако и за будућност

Савременици га описују као човека танка стаса поносита, средњега узраста, јако црномањаст, орловског носа. На телу је имао једну црну пругу1) у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопале десне ноге. Та црна пруга је појачавала у очима савременика тајанственост његове личности.

У време великих друштвених и политичких катастрофа, народи, као и појединци, склони су мистицизму, лако верују у чуда и натприродне појаве и од њих очекују спас. Овом непознатом човеку, који је, поред осталих особина, располагао и за своје време необичном интелигенцијом и природном оштрином ума, то је морало бити познато. Те отуда, свакако, и та мистерија, у коју је намерно увио своју личност. Народ му је поверовао, и, управљан својим инстинктом да позна правог вођу, пошао за њим, ословљавао га царем и слепо му се покоравао. По језику и вери могло се закључити да је Србин, иначе нико није знао ни ко је, ни одакле је.

Сам Јован није хтео ништа да говори о своме роду и пореклу2), истицао је само своју божанску мисију. Док су једни веровали и тврдили да је Јован потомак византијских царева и сматрали га потомком династије Палеолога*, други су указивали на цареву тврдњу, да је изданак српске деспотске династије и српских деспота, трећи су говорили да је најнижег рода и чак да је био коњушар Запољин. Међутим Ђурађ Сремац (Ђорђе Сремац - Георгиус Сирмиенсис), који је живео на двору краља Запоље и који је лично познавао цара Јована, не каже у свом опширном приказу цареве акције, да је цар некад служио код Запоље, а он би то морао знати.3)

Јованово деловање је од самог почетка било религијски обојено и издигнуто изнад услова људске свакодневице. Наступао је као пророк и извршилац божанске воље и тако су га српске масе примале. По речима једног савременика, Срби су му хрлили као „новом свецу“ и „новом пророку". Долазили су чак из Турске. Јован је живео аскетски, два сата је спавао а трећи проводио у молитви, поштовао дане поста*, прорицао је будуће догађаје, а веровало се да је кадар да чини чуда кад хоће. Мало је његових пророчанстава оставило трага у писаним документима који су доспели до нас. Најважније је свакако оно најопштије по коме ће Турци пропасти, трпеће поразе свакога дана, биће прогнани из Грчке, а он, цар Јован, предодређен је да искорени Турке и све друге невернике. То пророчанство омогућава да се извор његових идеја препозна у тада веома популарној апокалиптичкој литератури, чији корени сежу до библијских времена. Јован Ненад се упуштао и у краткорочнија прорицања настојећи да оно за чим он тежи представи као распоред божанског провиђења а себе прикаже као оружје Божје2). На тај начин је остварење његових циљева изгледало као неминовност, што је свакако охрабривало његове присталице.

Захваљујући том најопштијем Јовановом пророчанству и есхатолошкој визији коју садржи, може се разумети зашто се он издавао за византијског цара и зашто у његовом деловању ни у титулама, ни у симболима ни у идејама нема ослањања на српске државне и политичке традиције. Његова мисија, како ју је сам схватао и другима представљао, била је васељенског карактера. Ослободилац из пророчанстава је византијски, православни цар3), који уништењем неверника отвара доба мира, радости и благостања, које треба да траје све до појаве Антихриста, коме ће уследити други долазак Христов и Страшни суд. Овакво апокалиптичко царство није се ни на који начин могло уклопити у владајући поредак. У атмосфери пораза, слома и очајања једини мост према реалности представљала је борба против Турака. Она је једнима омогућавала да се придруже да би наставили обрачунавање с Турцима, које је трајало већ неколико генерација, а другима да се боре за темељну промену света и приближавање хиљадугодишњег царства. Борбом против Турака Јован Ненад се прво огласио и тиме положио основу за целокупну своју даљу делатност.

Вест о цару Јовану Ненаду и о његовој акцији проширила се муњевитом брзином на све стране. Акција цара Јована привукла је одмах Запољину пажњу и он је зажелео, да се лично састане са царем Јованом. Извештен о овом цар пође са десетак пратилаца у Токај, где га Запоља усрдно прими и споразуме се с њиме, да цар пође са људима, које је прикупио око себе, у Бачку, да, протера из ње Турке и да се у њој настани.

По постигнутом споразуму са Запољом преведе цар Јован прикупљени народ преко Тисе у Бачку и за кратко време протера Турке, који су после одласка султана Сулејмана остали као посада у појединим бачким местима. Пролазећи од Липова до Тисе цар Јован је и по Банату постављао своје људе као старешине у банатским местима. Између осталих места ставио је и у градићу Чоми, недалеко од Темишвара, своју војничку посаду. У Бачкој је водио јаку битку с Турцима, у околини града Бача, из које је изашао као победник. Мото цара Јована био је: „Слобода од Турака, слобода од спахија угарских“. Чим је прошла опасност од Турака, враћали су се разбегли племићи на своја имања, али их цар није примао, него је поклањао земљиште у Бачкој својим људима, говорећи великашима: „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака са мојим Србима - и она је сад само наша“ или „Ја сам нашао ову земљу пусту, то јест: без господара, и заузео сам је с мојим народом“. То му, поред још веће популарности у народу, створи и моћне непријатеље међу угарским великашима окупљеним око Запоље. Угрима је говорио, да они нису у стању да бране земљу од Турака и да ће њих Турци већ прве ноћи одвести везане у Београд. „Сироти Угри, сад не смете да поседујете ову земљу, јер ће вас мартолози једне ноћи повезане одвести у Београд. Не знате, дакле, шта желите. Ја ћу ту земљу и Сремско острво* ослободити од Турака.“ Предлог Радича Божића краљу Запољи, да цара и његове чете пресели у крајеве, освојене од Фердинандових присталица, јер овако се ствара незадовољство међу рођеним присталицама у Бачкој, краљ није прихватио. Такође, је овај план био неизводљив, јер је цар сматрао Бачку и Банат својом земљом и није му било ни на крај памети, да је напушта.

Цар Јован изабере данашњу Суботицу** за своју престоницу. Суботица је лежала у горњој Бачкој, на средини између Дунава и Тисе и била је пре Сулејмановог похода спахилук мађарског племића Валентина Терека1), који се испред Турака повукао из Бачке у Сигет. Цар Јован даде Суботицу* утврдити и стави у њу војну посаду. Војска његова брзо је расла, а он немајући новца да је храни нападао је Турке али није штедео ни угарске племиће и великаше него је њих робио и харао. У то време војска цара Јована је бројала 15.000 људи, што је огроман број када се зна да је у Мохачкој бици цела Угарска скупила 27.000 војника. По казивању мађарског историчара Реваија, касније је Јованова војска бројала и до 30.000 људи.  Дана 15. априла краљица Марија писала је Фердинанду да „како се њој чини у ово несигурно време како у погледу вере тако и у погледу заштите, сав неискусан свет жели да се упише у војску цара Јована“. Баш те неуке масе о њему су испредале разне приче, које су везиване за његову личност и распаљивале машту народа који је и онако био склон да верује у свашта. У његову војску су ступали не само Срби који су били у Бачкој и Срему, него су многи бежали са турске стране и „јурили му као неком пророку за кога се причало да чини чуда“. Народ угњетаван с једне стране од Турака, а са друге од угарског племства, радо му је прилазио, јер је од њега очекивао најбољу заштиту. Срби који су чинили велику већину у његовој војсци очекивали су да ће их ослободити плаћања пореза (десетка) који је после Матијине смрти поново тражен од њих. Поред тога, надали су се да ће за своју службу бити боље награђени, јер се у Угарској пред Мохачку битку о томе мало водило рачуна, тако да су војници на граници живели у крајњој оскудици. Све је ово утицало на то да су масе радије прилазиле Јовану Ненаду него српским деспотима, од којих нису могле много да очекују, јер су и ови живели од милости угарских краљева.

После овога спровео је цар организацију свога двора. Окружио се са шест стотина униформисаних стаситих младића као телесном гардом (перјаника, телохранилаца), названих по турском начину јаничарима. За генералног капетана својих чета именовао је Радослава Челника, за своје посланике код страних дворова узео је Фабијана Литерата, илочког францишканца и Јована Долића од Ирига, кастелана града Бача1), а за свог благајника (ризничара) и палатина (намесника, по узору угарских краљева) именовао је војводу Суботу Врлића. Преко својих људи ставио је до знања Запољи и Фердинанду да са њим могу разговарати само као са себи равним.

Државни сабор је Запоља сазвао за 5. новембар 1526. у Стони Београд2) (Секешфехервар - Сзéкесфехéрвáр), који 10. новембра изабере њега за угарског краља. Запоља је крунисан круном св. Стефана 11. новембра 1526. године. На сабор и на крунидбену свечаност послао је цар Јован једну чету војника, да буде на служби краљу Запољи3).

Надвојвода аустријски Фердинанд сазвао је за 16. децембар сабор у Пожун (Братислава). Неколицина великаша и заступници суседних градова и жупанија изабрали су Фердинанда за краља. Међутим, скоро цела Угарска налазила се у рукама краља Запоље те краљ Фердинанд одлучи да идућег лета с војском уђе у Угарску и да Угре силом натера на покорност.

Избори новог угарског краља нису утицали на деловање цара Јована. Он је повео своје чете на Југ и водио борбу против Турака. У првој половини новембра 1526. стигао је до Дунава, пребацио један део своје војске у Срем и освојио турске тврђавице Баноштар (седиште сремског бискупа) и Черевић са околним местима. У освојеним тврђавама је поставио своје људе. За освајање осталих сремских градова били су му потребни топови, те пошто је у то доба и деспот Стефан Берислав (Бериславић) нападао Турке у Срему и освојио од њих градове Ердут, Борово и Вуковар, обратио се цар Јован преко једног изасланика деспоту Бериславу и замолио од њега топове за бомбардовање градова јер је намеравао, да пређе и преко Саве, па да нападне Турке и у Србији. Али деспот није хтео заједнички рад са царем Јованом те се овај план није остварио. О његовим даљим подухватима у Срему није ништа познато, сем да је следећег пролећа желео да ослободи Петроварадин и Илок.

Колико су цару Јовану били потребни топови види се по томе што их је тражио и неколико месеци касније. Међутим, овом вођи усталасаних и борбених српских маса морало је недостајати и много других ствари потребних за војевање. У време када је сваки војни подухват повлачио собом финансијско исцрпљивање и када су велики дворови имали тешкоће да унајме ратнике, Црни Човек је располагао војском која се ценила на 10-30 хиљада људи, од тога 1.300-1.500 коњаника. Посланик цара Јована је објашњавао посланику енглеског краља да његов господар нема новца, већ да узима што даје угарска земља. То се, наравно, може на разне начине тумачити, а вероватно је и подразумевало различите видове сналажења: од обраде напуштене земље, преко разноврсних намета до насилног отимања. Своје војнике је плаћао на време, те је и ово био разлог, што су у његову службу радије ступали него у службу других великаша. Да би могао сносити трошкове за војску, пљачкао је Турке, често и мађарске племиће, а стављао је заседе и пред трговачке караване. У неуморном раду није имао нигде сталног боравка, али се обично узима град Суботица и касније Сегедин за његову резиденцију. Нашавши се у улози господара колико-толико простране територије, цар се морао сукобити са угарском господом. Он је угарске феудалце одвајао од њихових поседа, кметова и прихода. Нарочито су били погођени они угарски племићи чија су седишта и језгра властелинства доспела под власт Јована Ненада.

Огорчени угарски племићи, чија је имања по Бачкој и Банату* разделио цар својим људима, дизали су код краља тужбе против цара. Неки од тих племића хтедоше силом да дођу у посед некадашњег имања те су нападали цареве људе, али су при томе рђаво пролазили. Међу таквима био је Валентин Терек (Тхерек), господар малог утврђења на месту данашње Суботице, које се одупрло Турцима али је пало у руке Јованових људи. Почетком јануара 1527. поведе Терек из своје тврђаве, града Сигета1), једну чету од 67 коњаника, пређе с њоме Дунав (код прелаза Бата) у намери да нападне на Суботицу. Запоља је у први мах узимао цара у одбрану и дознавши, да се Терек спрема против Суботице, обавести о томе цара те овај изађе пред Терека и тако га потуче, да је и сам Терек с муком изнео главу из покоља. „И (овај догађај) је веома заплашио Валентина, тако да му се више није супротстављао, али се Валентин много више љутио што су га ти Петкови2) надјачали“. Што Терек би потучен, на послетку, ни по јада; ал’ што допаде толике срамоте пред браћом својом Угрима - то је јако болело Терека: „Да бар ко, већ баш ти адраповци (Србљи нису били немеши, зато их је тај надути великаш тако грдио) потукоше ме и обрукаше“ - говораше Терек у љутини....

Ови успеси повећаше популарност цара Јована и привукоше велике масе Срба у његов табор. Број његових војника растао је из дана у дан. Обично се узима, да је цар имао 12.000 војника, али по тврдњи краљице Марије од 15. априла 1527. износио је број његових војника 15.000, а у писму од 30. маја те године ценила је краљица Марија цареву војску на 30.000 људи3). Ова разлика у оцени убојне снаге цареве долази по свој прилици отуда, што вести о томе нису истог датума, а цар није непрестано располагао истим бројем војника. Већу војску није имао ни Фердинанд ни Запоља.

Прост народ српски је с највећом радошћу примао глас о царевој слави и снази и сливао се у његов табор са целог Балкана, а од српских племић&