Нова историграфска сазнања, као и још присутан притисак прошлости навела су ауторе књиге да испитају терминологију и међусобну перцепцију и да дају један пресек виђења сукобљених формација на тлу чачанског краја. При томе смо пошли од термина "четник", који је најчешће, с циљем, погрешно тумачен. Упуштајући се у расправу о терминолошком одређењу појма четник, вратили смо се његовом изворном значењу пратећи његов историјат. Покушали смо да рашчистимо одређене нејасноће које је у тај појам унео идеолошки баласт послератне комунистичке пропаганде у покушају потпуне дискредитације једне од супростављених снага током рата.
     
     У нашој свакодневници, пропагандом комуниста и њене историографије, постало је уобичајено да се термини "четник, четници, четнички" везује за борце Југословенске војске у отаxбини (ЈвуО) генерала Михаиловића. При томе нису прављене разлике између бројних групација које су постојале током рата (четници Косте Пећанца, легализовани четнички одреди код владе Милана Недића, као и бројне дивље групе које су ратовале за свој рачун), већ су сви изједначавани под истим термином. У свим архивима Србије, па и чачанском, грађа о покрету Драже Михаиловића је заведена као Четнички покрет ДМ. Тако су и бројни злочини осталих групација приписивани покрету Драже Михаиловића. Оно што је најтрагичније покрет Драже Михаиловића се дуги низ година изједначавао чак и са усташким покретом, иако је и лаицима било јасно да између њих нема никаквих једнакости. Комунистичка историографија се није само на томе задржавала. Носећи се идејама братства-јединства и националног помирења, вештачких равнотежа и симетрија, заборава злочина и потискивања у заборав усташког геноцида над српским народом, није ни чудо што су четници, не само у Другом светском рату, већ уопште и читав четнички покрет, а тиме српски национални покрет током 19. и почетком 20. века оцрњени на основу стереотипа о великосрпском хегемонизму, чији су главни експоненти били четници. Истина о четницима би нарушавала национални мир. Тако је термин четник од једног позитивног и патриотског осећања, од захуктале пропаганде комуниста креиран у једну негативну, пежоративну и крајње омражену слику. То се радило специфичним одабиром фотографија, митоманијом, филмским продукцијама, књигама и школским уxбеницима. Стварањем црно-беле слике четника, обичном човеку је онемогућено реално сагледавање улоге четника у Другом светском рату, претходној историји српског народа уопште.
     Шта заправо знамо о четницима, шта они представљају у историји српског народа?
     Српски четници из свих ратова које је водио српски народ увек су вођени постојаном идејом: слободна српска груда и свесрпска држава. Отаxбина - то је требало да буде судбина српских четника. Четничка акција је настала као национални покрет у фази националноослободилачке борбе српског народа. У 19. веку четовање је за српски народ представљало посебан вид отпора туђинској власти. Тада је четовање синоним за национални отпор, а четници су представљали најодважније и најсмелије српске синове. Четници су своју снагу црпели из народа и својом сталном борбом одржавали дух отпора српског народа. Пред крај 19. и почетком 20. века четници или комите постају носиоци борбе за ослобођење поробљене српске браће изван матице, и борбе за уједињено српство, односно национално-ослободилачког покрета српског народа у Старој Србији и српској Македонији.
     
     Четовање или четничко ратовање, одакле је извучено име четник, је специфичан назив за ратовање које је настало у посебним условима живота балканских народа, а посебно српског народа. Овај облик ратовања је тешко разликовати од хајдуковања, и та два појма готово да су идентични. Оба ова појма означавају облик отпора српског становништва организованог у мање наоружане групе - чете, против вишевековне турске владавине.
     Четничко ратовање је настало у условима дуготрајне и упорне борбе поробљеног српског народа против окупатора. Због тога четовање представља саставни део ратне традиције српског народа у борби за национално ослобођење. Искуство и пракса четничког ратовања преносили су се народном традицијом, путем народне песме с генерације на генерацију. Прва писана правила о четничком ратовању преведена су с пољског језика од стране Матије Бана и објављена у Београду 1848. године под насловом Правила о четничкој војни. Овим правилима су одређене опште карактеристике четничког ратовања, начин организовања четничких чета, прописи о четничкој униформи, наоружању, дисциплини, о тактици деловања чета и нека општа правила четничког ратовања. Припадник четничких јединица треба да је "трезвен, отресит и смео", да "добро ходи,гађа","зна јахати и да је неуморан". Четничка униформа је домаће народно одело, на ногама опанци, на глави шубара са кокардом. Четник је наоружан са једном великом пушком, две мале, ножем и сабљом. Правила прописују најстрожу дисциплину, а ко се огреши, поготово ко врши насиље над становништвом биће кажњен смрћу. Акције четника ће имати сигуран успех ако су напад извршили изненадно и ако су заварали траг.
     Проблем четовања или четничког ратовања третиран је и у једном посебном раду за потребе Министарства војске Кнежевине Србије. По нарочитој препоруци министра војног Љубомир Ивановић, штабни капетан у Београду, у државној печатници 1868. године објавио је Четовање или четничко ратовање .
     Обнављањем српске државе нису били решени сви проблеми српског народа. Велики део српског становништва и даље је био под туђинским јармом. Наду у њихово ослобођење пружали су четници. За спровођење националне политике и ослобођења остале браће у Београду је 1902. године формиран Главни одбор четничке организације (назван и Српски комитет). У молби за пријем у четничку организацију је стајало: "Потписати најпонизније моли одбор да ме прими за четника и борца неослобођене браће, јер као правог Србина вуче ме жеља да нашој браћи који су под турским јармом помогнем па и свој живот за њих дам. Обавезујем се на све одредбе које важе за четнике".
     У Београду 29. маја 1903. године је формиран Српски комитет , који је управљао у формирању четничких, или комитских чета, како су често називани. Комитет је имао три секције - револуционарну, пропагандну и финансијску. У једној од тих комисија је био и наш Чачанин Јаша Продановић. И наша чувена сликарка, Чачанка, Надежда Петровић је била истакнути национални радник. Поред учествовања у оснивању Кола српских сестара, она је била у сталном контакту са свим виђенијим представницима српског националног покрета, вршећи поверљиве мисије за њих. Одбор је деловао полуилегално, да би се избегле међународне компликације, и имао је свој статут који је предвиђао војну, пропаганду и финансијску секцију. Задатак му је био да на неослобођену српску територију убацује наоружане чете за извођење акција против турске власти. Четничка организација је била централизована, а њени припадници су морали да прихвате строга правила понашања. Чете су биле мале, највише до тридесет бораца, лако покретљиве, наоружане пушкама, бомбама и ножевима. Већина старешина чета имало је звање војвода. Почетком двадесетог века чете су углавном деловале у српској Македонији. Четнички акцију је обилато помагала и влада Краљевине Србије.
     У ишчекивању коначног ослобођења српског народа од турског јарма, и војска Краљевине Србије је озбиљно рачунала на четнике. Уочи Првог балканског рата 1912. године, Врховна команда војске Краљевине Србије од активних четника и добровољаца формирала је четири четничка одреда са 520 људи, који су својим јунаштвом и непредвидивим акцијама знатно допринели успеху српске војске у овом рату. По завршетку Првог балканског рата одреди су расформирани, а већина четника и њихових старешина је распоређена на истакнуте војне и цивилне дужности због заслуга у српским ослободилачким ратовима.
     Избијањем Другог балканског рата 1913. четнички одреди се поново активирају. У овом рату су стекли значајан углед својом храброшћу, тако да су после овог рата на челу војске при повратку и свечаном дочеку у Београду били четници, којима је и краљ Петар И Карађорђевић одао признање за победу. Након тога српска влада је формирала такозване крстареће четничке одреде ради пацификације ослобођених крајева од турске власти.
     Пред почетак Првог светског рата 1914. године, Врховна Команда војске Краљевине Србије поново формира четничке одреде (Јадарски, Руднички, Златиборске, Ужички и Горњачки), у којима су нашли своје место и борци из чачанског краја. Богати ратничким искуством, они су имали задатак да продиру у непријатељску позадину и нападају његове штабове и установе за снабдевање, да руше комуникације и прекидају телефонске и телеграфске линије. У случају одступања, имали су задатак да штите бокове српске војске. Са српском војском повукло се на Крф око 500 четника, који су 1915. године попуњени са добровољцима, тако да их је било око 2000. Наредне године су пребачени на Солунски фронт где је четнички Добровољачки одред под командом војводе Војина Поповића Вука показао велику храброст.
     Током Првог светског рата чачански крај је био у аустроугарском окупационом подручју. Режим окупације је био препун насиља, вршене су пљачке, силовања, убиства. Народ се није предавао, пружао је отпор.Људи су бежали у шуме и стварали самосталне четничке јединице (комитске). Ни убијања, ни вешања нису могли да угуше тежњу за слободом. Већ у пролеће 1916. године помињу се комите на Јелици, Вујну, Овчару и Каблару. Међутим, о тим борцима за слободу се ћутало, а камоли писало од стране послератних историчара. У току зиме комитске дружине би се притајиле, а с доласком пролећа акције би обнављале. У пролеће 1917. године у врх Аустро-угарске окупационе власти у Београду, су стизали извештаји о нападима на жандаре око Горњег Милановца, и да се код Чачка налази најмање "чета од двадесет људи". Избијање Топличког устанка током 1917. године имало је одјека и у чачанском крају. Тада се у чачанском крају појављује све већи број комита "осветника". Чачанске комите ће после слома Топличког устанка прихватити групе разбијених устаника, посебно оних из јединица Косте Војиновића, које ће стизати до планине Јелице и настојати да неутралишу носиоце окупаторске власти. Комитски или четнички отпор ће нарочито доћи до изражаја у 1918. години. Центар комитских јединица постаће Овчарско-кабларска клисура, у којој ће и један окупаторски воз бити сурван у Западну Мораву. У тој акцији су посебну улогу имала браћа Чвркићи из Рожаца. У мају 1918. године окупаторску власт бринуле су "чете од десет до двадесет људи", које су крстариле по чачанском крају. Током септембра и октобра 1918. године четничке снаге ће непрекидно нападати окупаторске снаге, о чему нам говоре и бројни споменици по чачанском крају, али и протоколи умрлих: "Погинуо у борби са Аустријанцима као комита" . Каменоресци су на гробовима урезивали "...Поносит младић своје околине који је као љубитељ своје отаxбине у својих 19.г. учествовао у устанку храбре Овчарско-кабларске комитске дружине на коме је путу и свој живот положијо на олтар отаxбине ...".
     На вест о пробоју Солунског фронта комитl