СРПСКИ  ХЕРОЈ   ЂЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ ЧИЧА  ДРАЖА.

Драгољуб М. Михаиловић је рођен 27. априла (по јулијанском календару 14. априла) 1893. године у Ивањици. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, домаћину рашког села Тисовица. Дражин отац Михаило Михаиловић (рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине. Дражин деда Милосав био је занатлија - мајстор, члан мешовитог пожаревачког еснафа за производњу одеће и обуће, власник фирме и радње, мајстор папуџијског заната (данас изумрлог, производња оријенталне градске обуће) .

Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце.

После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Касније се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Осуђена је због колаборације ca окупаторима, те стрељана после уласка ослободилачке војске у Београд.

Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу, а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.

Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.

Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду.[5] После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. У септембру 1912. 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске.

Дража и његова сестра Јелица са бабом (лево) и стрином

Потпоручник Михаиловић (клечи) на Солунском фронту

Јануара 1914. године 43. класа је позвана на допунски курс Ниже школе Војне академије, ради завршетка наставе по скраћеном поступку и програму. По окончању курса, класи је признато да је завршила војну академију, а потпоручници су враћени на дужност водника пешадијских чета. Дража је био одличан студент: дипломирао је као четврти у класи. Дража је требало да пређе у артиљерију, али се од тог распореда одустало због напада Аустроугарске на Србију. Припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, извршио је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јула 1914. Аустроугарска је упутила ултиматум од 10 тачака Србији. Београд је прихватио све тачке осим последње, која је значила губитак државног суверенитета. Аустроугарска Србији објављује рат 28. јула 1914. и бомбардује Београд.

Током мобилизације српске војске, Дража је постављен за водника 3. чете 1. батаљона III прекобројног пука првог позива Дринске дивизије, у саставу Треће армије. Аустроугарске Балканске војске, прешла је реку Саву код Шапца и Дрине код Лознице и наставила напад ка Ваљеву и другим правцима. Током августа вођене су жестоке борбе на планини Цер. Дража је учествовао у Церској бици, да би већ 9. септембра постао и заступник рањеног командира исте чете, капетана II класе Чедомира Станојлевића. Српска војска је у Церској бици победила и протерала непријатеља са своје територије. Али, Аустроугарска Балканска војска креће у нови напад на Србију. У тешким и исцрпљујућим борбама на Дрини, Српска војска је трпела снажне ударе и постепено се повлачила. Дража се добро показао и у тим борбама против Аустроугара, због чега га је похвалио мајор Душан Бесерабић.[8] Све три српске армије су и даље биле у тешком стању. Преломни догађај се одиграо у Колубарској бици, новембра и децембра 1914., у којој је Српска војска победила. Дража учествује и у жестоким борбама у Колубарској бици, истакао се 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио. Мајор Љубомир Ђорђевић у службеним белешкама предлаже да се потпоручник Михаиловић одликује Златном медаљом за храброст, што је после победе Српске војске и учињено.[5] На српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје.

Дража као пуковник, 1937. године, са Орденом белог орла.

Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Априла следеће, 1938. године, Михаиловић је прешао за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области. Током службе у Цељу, својим претпостављеним је представио план за реорганизацију југословенске војске на националној основи - на српску, хрватску и словеначку - јер је веровао да је национално хомогене војске бити боље од мешовите, што ће увећати јединство војске и борбене способности. Његови претпостављени су одбацили овај план и 1. новембра 1939. су га казнили са 30 дана затвора. После тачно годину дана, априла 1939. године, Михаиловић се вратио у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје до августа, када је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду. Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у британској амбасади, немачки посланик Виктор Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника генералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.

Други светски рат

Немачке, италијанске, мађарске и бугарске оружане снаге напале су Краљевину Југославу 6. априла 1941. без објаве рата. Пуковник Михаиловић се првог дана рата налазио у Кисељаку код Сарајева на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Пуковник Михаиловић прелази у Славонију где организује јединице и њихово пребацивање преко реке Саве услед муњевитог продора немачких снага из правца севера. Пуковник Дража наређује својим војницима 9. априла рушење моста на Сави код Брчког ради заустављања непријатељског напредовања. У Грачаници Дража постаје 13. априла командант Брзог одреда. Током 14. априла бори се против хрватских усташа у Дервенти и Босанском Броду, који настоје да ова места прикључе тек проглашеној НДХ. Пуковник Михаиловић 15. априла одбија наредбу о капитулацији и предаји свог одреда, па са делом Брзог одреда одлази у шуму. Дража је 20. априла Брзи одред преименовао у Горски одред. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, на челу са Дражом пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да продужи отпор.
Генерал Михаиловић у разговору са својим војницима

Дража са Горским одредом стигао је на Равну Гору, 11. маја 1941. где је основао Команду Четничких одреда Југословенске војске. Током лета 1941. Дража ради на стварању организације покрета отпора. Почетком августа 1941. Дража упућује групу официра у Босну ради помоћи српским устаницима у борби против НДХ. Крајем августа четници ослобађају Лозницу од Немаца, чиме отпочиње устанак у Србији.

Током устанка избија братоубилачки рат између партизана и четника. Немци користе насталу ситуацију, разбијају устаничке одреде и врше масовне злочине над српским цивилима. Почетком децембра 1941. Немци крећу у офанзиву на Равну Гору, под шифрованим називом „Операција Михаиловић. Немачка Врховна команда у Србији преко радија, летака и плаката објављује прву потерницу за Дражом. У међувремену, Дража је успоставио везу са Западним савезницима и Југословенском владом, која се налази у Лондону, они потврђују легитимитет његове акције.

Нови председник Владе академик Слободан Јовановић, 19. јануара 1942. поставља Дражу за министра војске, морнарице и ваздухопловства. Дража је указом Владе, 7. децембра 1941. произведен у чин бригадног генерала, а указом од 19. јануара 1942. у чин дивизијског генерала. Од 15. маја до 3. јуна 1942. Немци покрећу „Операцију Форстат“, а потом и „Акцију 800“, ради хватања генерала Михаиловића. Јуна 1942. Дража се од немачких потера склања у Црну Гору, у италијанску окупациону зону, а 17. јула 1942. Југословенска влада га указом унапређује у армијског генерала. У Зимоњића Кули код Автовца, 13. јула 1942. Дража одржава састанак са четничким првацима, Херцеговине, Црне Горе и Далмације, ради припрема за стварање мостобрана приликом Савезничке инвазије Југославије на јадранску обалу. Дража затим одлази изнад Колашина, на планину Сињајавину. Овде се Врховна команда задржала све до маја 1943. Крајем фебруара 1943. због очекиване савезничке инвазије, у Северној Херцеговини почињу жестоке борбе између, партизана и четника, које се настављају несмањеном жестином крајем априла и почетком маја 1943. на Северу Црне Горе, а затим овај сукоб прекида велика немачка офанзива на оба ривалска покрета отпора, под шифрованим називом „Операција Шварц“. Генерал Михаиловић се успешно извлачи из немачког обруча и са делом својих снага креће на север у правцу Јавора и Златара.

Од даљих немачких потера Дража се склања на планину Чемерно, где се задржава целог лета 1943. Низ неуспелих акција натерао је Немце да уцене главу генерала Михаиловића. Потерница је објављена 21. јула 1943. на 100.000 рајхсмарака у злата.Почетком септембра 1943. Немци сазнају место Дражиног боравка и упућује знатне снаге према Чемерну. Четници примају борбу са Немцима, које затим савлађују и одбацују. Врховна команда и савезнички официри се затим пребацују на Златибор, а почетком октобра 1943. се премештају у околину Вишеграда. Тада јаке четничке снаге крећу у офанзиву према Сарајеву, нападају немачко-усташке снаге у Вишеграду, 5. октобра 1943. и после жестоких борби ослобађају место, а потом у бици на Семећком Пољу, 6. октобра разбијају јаке немачке снаге. Четници и савезнички официри су срушили велики железнички мост код Вишеграда, 7. октобра 1943. а истог дана ослобађају после жестоких борби Рогатицу од усташа. Четници су протерали Немце из Горажда, Фоче и Олова и кренули у напад на Соколац и Сарајево, али су их тада напале са фронта јаке немачко-усташке снаге и натерале на одступање. Почетком новембра 1943. Врховна команда на челу са Дражом креће на марш преко планине Таре и Повлена и долази децембра 1943. у Азбуковицу, на планину Бобију. У село Ба, Дража долази 20. јануара 1944. ради припрема Светосавксог конгреса.

Вишестраначки Југословенски национални конгрес је почео, 27. јануара 1944. на Светог Саву у селу Ба. Конгресу су присуствовали 272 делегата из 11 различитих политичких партија, на крају заседања усвојена је Башка резолуција, која је предвиђала обнову и демократско уређење Југославије као парламентарне монархије са три федералне јединице, Србијом, Хрватском и Словенијом, у којој би била загарантована сва људска и грађанска права њених држављана. После конгреса Дража одлази у област Овчара, где се задржава до почетка марта 1944. Почетком априла отпочела је партизанска офанзива на Србију из правца Санџака. Од средине пролећа до почетка јесени 1944. у Србији је вођено више значајних борби између два ривалска покрета отпора. Четници су спасавали америчке пилоте оборене од стране Немаца изнад Србије. Од краја маја 1944. па до краја фебруара 1945. током Операције Ваздушни мост четници су успешно извршили евакуацију око 700 спасених америчких пилота.

Дража се од априла до септембра 1944. налазио у области Равне Горе. Тек што је напунио 21 годину живота, краљ Петар II је, 12. септембра 1944. под притиском британског премијера, Винстона Черчила, одржао говор преко радио Лондона у коме је позвао четнике да стану под команду, партизана, ривалског покрета отпора на чијем челу се налазио Ј. Б Тито Две недеље касније, 28. септембра 1944. у Србији продире Црвене армија са 300.000 совјетских војника и у Београдској операцији заузима већи део Србије од Немаца, током те ратне операције погинуло је 4.350, а рањено 14. 488 совјетских војника. Црвеној армији су се придружили и Титови партизани. Са Врховном командом и америчком војном мисијом Ренџер Дража половином септембра 1944. са Равне Горе стиже у Мачву. Пред саму совјетску инвазију на Србију Дража 27. септембра 1944. прелази преко реке Дрине у Семберију. Четници нису пружали отпор Црвеној армији у Србији, већ су их неке јединице дочекивале као Савезнике и помагале у дејствима против Немаца.

Главна четничка војска се ипак повлачи у Босну пред наступом идеолошког непријатеља. Дража из Семберије прелази у босанску посавину, а почетком октобра 1944. борави на планини Требави. Током новембра 1944. Дража се налази у околини Сарајева, а током децембра 1944. са Врховном командом борави у Кладњу, одакле се враћа на Требаву, где остаје до средине марта 1945. Средином марта 1945. све четничке јединице прелазе реку Босну и смештају се на планину Вучјак. Овде Дража доноси одлуку да се преко Централне Босне изврши пробој за Србију. Дражина војска се кретала у три велике колоне. Дража је желео да стигне у Србију пре немачке капитулације. Од планине Мотајице скренули су на југ, па брзим покретима општим правцем: Мотајица - источно од Котор Вароши - између Травника и Зенице, избили су у област Фојнице. Овим правцем колоне су биле стално нападана од усташа. Четници су прешли преко Иван - планине и западних падина Бјелашнице, обишли су Калиновик са запада, скренули су на исток где су покушали да пређу реку Дрину, на месту ушћа Сутјеске. На Зеленгори, четници су се 13. маја 1945. сукобили са партизанима. Главнина војске је изгинула или заробљена и потом већином стрељана.

Наставак борбе и заробљавање

Дража је кренуо на север са групом од неколико десетина четника. У селу Булози код Горажда, у ноћи између 23. и 24. маја 1945. гине Дражин син Војислав. Дража се наредних дана кретао према Дрини са групом од 22 четника, коју је ради лакшег пробоја поделио на више делова. Убрзо ступа у везу са мајором Драгишом Васиљевићем, командантом Вишеградске бригаде. Дража прелази реку Дрину и неко време остаје у области Крупња и Бајине Баште, али се потом враћа у околину Вишеграда. Разболео се од пегавог тифуса током фебруара 1946. Заробљен је у околини Вишеграда 13. марта 1946. Министар унутрашњих послова ФНР Југославије, Александар Ранковић, је 24. марта 1946. у свом експозеу у Народној скупштине обзнанио да је Драгољуб Михаиловић од 13. марта налази у рукама власти. Претходно, Ранковић је из Београда јавио Ј. Б. Титу, који се налазио у Варшави, да је Дража ухваћен, а овај специјалним телефоном позвао Стаљина да му вест лично саопшти. Вест о хапшењу генерала Михаиловића, обишла је свет муњевито и различито је примљена. Од комунистичког Истока са великим одушевљењем; у демократској јавности Запада, са извесном скепсом и огорчењем. Већ 21. априла 1946., лист „Борба“ је обеледанио вест да је указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ група бораца Југославенске армије и милиције одликована, износећи и појединачно њихова имена. Начин на који генерал Михаиловић ухваћен био је обавијен велом тајне пуних 16 година. Од 5. августа до 17. септембра 1962. београдска „Политика“ објавила је фељтон под насловом „Како је ухваћен Дража Михаиловић“.

Судски процес

Суђење генералу Михаиловићу одржано је од 10. јуна до 15. јула 1946. године. Уз главно-оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи: Др. Стевану Мољевићу, Др. Младену Жујовићу, Др. Живку Топаловићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, Проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, Др. Момчилу Нинићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, Др. Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мушичком, Бошку Павловићу, Др. Лазару Марковићу и Др. Кости Куманудију. Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.

Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака.

Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном због борбе против тзв. НОБ-а.

Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да прати. Наводни докази нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић је успешно побијао наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост.

Генерал Михаиловић је 15. јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 18. јула 1946. године у Лисичјем Потоку у Београду. Осуђеници су сахрањени у јарку на месту стрељања.

Француски Ратни крст

Командант француског покрета отпора, генерал Шарл де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“

Америчка Легије заслуга

Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије заслуга због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.

Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за праведан суд Дражи Михаиловићу. Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића. Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.

Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.

Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Halyard). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.