Све је стало. Земљу нам комадају, медијски нас сатанизују, глобалистички демони нам се ругају. Ми, чланови и уредници форума на партизан.нет-у већ седам дана не знамо за шалу, смех и песму. За њих нема разлога. Никоме нормалном и часном у земљи Србији и није до тога. Мисли су нам уз наш напаћени народ на Косову, и питамо се, докле ће ово зло да траје? Затворили смо све теме, осим спортских. И теме о Косову и Метохији, у којој, огорчени и бесни, пишемо своје коментаре.

Зато, ово неће бити осврт на спортске резултате Партизана. Ово је сећање на једног нашег члана. Са што мање патетике.

Јуче смо сазнали трагичну вест да је члан нашег форума заувек нестао у пламену америчке амбасаде. Вујке. Зоран Вујовић.

Чудан нас осећај прожима. Нека необјашњива туга за неким кога нисмо честито ни познавали. Бар већина нас. Интернет је феномен. Стотине и стотине карактера који се срећу а никад се видели нису. У нашој великој заједници на партизан.нет-у већ смо изградили многа пријатељства и контакте. Знамо се и по надимцима, по карактеру коментара и постова. И сви смо, ма како различити, део једне велике црно-беле породице. Ипак, реално, једни о другима не знамо много. Сад, кад „вратим филм” уназад, кад преврнем по глави све постове, све опомене и све коментаре, све приче које сам чуо, добијам профил момка који нас је заувек напустио.

Вујке је био посебан по аватару, по оној малој сличици која стоји поред профила сваког од чланова форума. „КОСОВО ЈЕ СРБИЈА” - писало је на тој сличици. Одавно је он поставио тај слоган, још од момента кад се регистровао на наш форум. Нисам знао да је он за Косово везан више од осталих. Он је пореклом са Косова, то сада знам, то објашњава и тај аватар, и ту емотивност која је избијала из скоро сваког његовог поста.

Замишљао сам га као тинејџера, дрчног и плаховитог, не знајући да су ови дани окупације Косова њему посебно тешко пали. Он није био тинејџер, мада је тек искорачио из тог доба. Са Косова су га прогнали, али Косово нису могли да му узму.

Оно је остало у његовом аватару, у његовом срцу и у његовим мислима. Са Косовом у мислима, огласио се и на дан трагедије, и најавио свој полазак ка Београду и великом митингу.

„Коњица креће...видимо се!”

Нажалост, више га нико није видео. Јуче, у првим вечерњим сатима, стигле су до нас прве слутње да је момак који је настрадао у згради америчке амбасаде управо Вујке. Мало касније, црне слутње су се и коначно потврдиле. На форуму никад више неће писати наранџастим словима,
вујке је онлине.

Сад ћемо по медијима да читамо коментаре социолога, новинара и дежурних душебрижника, који ће „пљувати” по хулиганима и изгредницима. Већ их видим, тобоже забринуте за младост и будућност Србије. За исту ону младост коју већ годинама трују насилним америчким филмовима, којој мозгове испирају „Великим братом”, забринути су за ону младост коју уче како није „ин” нити „цоол” припадати свом народу.

Зорану Вујовићу нису успели да „исперу мозак”. Он је јасно знао и ко је и шта је. „Живео Партизан и мајка Србија” - његова је била парола. Он је био део можда и најздравијег дела овог друштва. Део младе генерације, свесне свог порекла, порекла којег се није стидео. Део генерације која сматра да није све у кредитним картицама и шенгенским визама. Вујкетов чин, којим се опростио од овог света, није био чин хулигана. То је био чин очајног младића, студента, којем су „глобални усрећитељи”, оличени у америчкој сили, отели детињство, успомене и завичај. И он се немилосрдно устремио ка симболу те силе. Вујке није био пропалица. Вујке није крао по београдским продавницама док је народ протестовао. Он је отишао да искали бес на симболу тираније и моћи оних који су му узели оно што му је најдраже. О последицама није размишљао. Човек који нешто ради из срца и љубави према ближњима и својој земљи, не уме да размишља о последицама, нити да калкулише.

Ово је написао на нашем форуму, само пар дана пре свог трагичног краја:

„у овим тренуцима, рођене ми мајке, дао бих свој живот за Косово и Метохију и душа ме боли када видим своје другове око себе како се понашају у овим тренуцима...”

Тог 21. фебруара он је и дао свој живот за Косово и Метохију и због Косова и Метохије, ма како то некоме изгледало нелогично. Зато, молим оне који нам свакодневно „отварају очи”, оне „цивилизоване” који уче нас непросвећене шта се сме а шта не сме у цивилизованој Европи, који нам говоре да је морално некоме отети државу и дати је најгорем олошу, који нам годинама преко својих медија натурају осећај кривице...не користите смрт овог младића за своје мале и бедне потребе.

Већ данас, дан после смрти, Зоран Вујовић је постао симбол. Симбол отпора тиранији и симбол љубави према сопственој земљи. Сигуран сам, постао је већ херој и Партизановог „југа” и многих младих у Србији.
Цена коју је за то платио је превелика и ненадокнадива. Посебно за његове најближе. Ретко ко би се усудио да је плати, али он јесте.

Чувајте се. Нека Зоран Вујовић буде последњи млади човек који је на овај начин страдао.

саучешће од покрета СЗХ