1804.

јануар - сеча кнезова: Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина, Хаџи Рувима, Марка Чарапића, Јанка Гагића и око 150 виђенијих Срба у току три недеље од стране београдских дахија.

15 фебруар-на празник Сретења Господњег, састаше се у Орашцу српски прваци и изабраше међу собом Карађорђа за вођу Првог српског устанка. А он ће тада изговорити своју Реч:

« Тако, браћо наша, ја вас опет позивам да сви на ноге устанете и оружје подигнете на непријатеља који на нас пође, да се са њим бијемо. Ми ни на кога полазити и наступати нећемо, а који би на нас пошао - да се од њега бранимо. Боље је у својој Вери и своме Отечеству умрети него веру своју погазити. Зато у Светом Евангелију говори: Ако праву веру имаш, то и спасен будеш. Дакле, боље је у својој Вери и умрети него пред Богом и народом осуђен бити. А Бог свемогући хоће нам помоћи! Ја се уверавам на усрдије ваше, које имате к православној вери и Отечеству, и на храброст вашу коју сте до данас показивали, да труда поштедети нећете, и крви своје пролити, за љубав Вере, Отечества и потомства нашег. А Бог Свемогући велика је Надежда наша.»

16.фебруара - у Сибници је пукла прва пушка Првог српског устанка. То је била прва борба Карађорђа са устаницима и сибничана против турака. « ...сад дакле ништа више није требало него убити на видику само једног турчина да људи виде! И тај се почетак учини у наији Биоградској у селу Сибници... (Вук.Ст. Караџић). «....ту их Ђорђе опколи са друштвом па он викну у село Сибницу, сибничани сви му долетеше....» (из народне песме).

24.фебруар - у селу Дрлупа на Космају, дошао Аганлија на преговоре са Карађорђем и ту долази до првог оружаног сукоба устаничке војске са Турцима.

3.мај - освојен Шабац, први град који су заузели устаници.

5-15 маја - у Остружници близу Београда одржана прва Скупштина представника целог побуњеног народа у Београдском пашалуку.

Турци предали Пожаревац 24.маја и Смедерево 18.јула.

6.и7.августа - на острву Адакале на Дунаву, војвода Миленко Стојковић са 27 људи погубио злогласне дахије: Аганлију, Кучук Алију, Мулу Јусуфа и Мехмед-агу Фочића.

септембар - Порта поставља Сулејман-пашу за београдског везира.

- у Венецији , у присуству римског папе, Наполеон Бонапарта крунисао се за императора новог романског Француског царства.

1805.

- Наполеон постао и краљ Италије, код Аустерлица (Чешка) потукао руску и устријску војску а код Трафалгара његова флота доживела пораз од енглеза.

11.јул - после опсаде ослобођен Карановац (Краљево).

18.-20. августа - бој на Иванковцу (4 км од Ћуприје) где је Карађорђе са око 8 000 устаника однео прву велику победу над царском војском од 15 000 војника коју је предводио Хафис-паша.

27.август- на Народној скупштини у Боговађи основан је Правитељствујушчи Совјет Сербски под притиском Руса као и народних старешина да би ограничили Карађорђеву власт. Совјет је био и највиша судска власт. Био је састављен од 12 нахијских старешина, војвода. По Уставном акту из 1808. постоји Совјет Народни, који се од 1811. назива Правитељствујушчи Совјет Народни.

1806.

26.јануар - ослобођен Крушевац.

почетком пролећа - између Алексинца и Ражња, устаници изградили утврђење касније названо Делиград (град јунака) и 7,5 км одбрамбеног шанца. Овде су вођене главне битке 1806,1807,1809. и 1813.године.

6.април- Сулејман-паша Скопљак опљачкао а потом и спалио манастир Студеницу.

- У сукобу са папом Пијем седмим и Аустријом Хабзбурга, Наполеон означио крај Светог римског царства немачке народности, преузео од Аустрије Далмацију и Боку Которску, потукао Прусе (северна Немачка) код Јене и Ауерштата и заратио с Црногорцима који су више волели да виде Русе у Боки. Французи ушли у Дубровник. Започета изградња «Наполеоновог пута» Книн-Дубровник на коме ради 12 000 радника.

20. јун - Наполеон упутио писмо султану Селиму трећем у коме тражи да силом уништи - «српске бунтовнике , што их Русија држи и соколи».

13.август - Бој на Мишару водио је Карађорђе чија је војска бројила 7 000 пешака и 2 000 коњаника, имала три топа и један «кубуз» (хаубицу). Турска ордија ,под командом Сулејман-паше Скопљака, наступала је са 40 000 војника и јаком артиљеријском подршком. Вождова «крџалинка» означила је ујутро почетак боја, а два топовска пуцња иза поднева била су знак за јуриш српске коњице. У бици је погинуло близу 6 000 Турака, а исто толико је страдало у повлачењу и расулу. Сулејман паша Скопљак склонио се у утврђени Шабац, који су устаници опседали до 7. фебруара 1807. године, када је девет топова са по два плотуна обнародовало предају Турака и свечани улазак Карађорђа у град. За команданта Шапца вожд је поставио војводу поп Луку Лазаревића а град је остао слободан све до краја септембра 1813., до слома Првог српског устанка.

3.септембар - прва у низу блиставих победа Карађорђа и његових устаника на Делиграду.

13.децембар - на светог Андреју Првозваног, јуришом око 12 000 устаника и добровољаца, после двоипогодишње опсаде, извршено је ослобођење Београдске вароши у Првом српском устанку где је погинуло око педесет устаника и око три стотине Турака. Заузеће Варош капије својом довитљивошћу и одважношћу извршили су добровољци под командом Милоја Петровића, Узун Мирка Апостоловића и Конде барјактара са још петорицом бораца који су савладали турску стражу и омогућили пролаз српској војсци. Тада је погинуо војвода Васа Чарапић. Београдски заповедник Сулејман–паша повукао се у градску тврђаву на Калемегдану. 8.јануара 1807. године заузета је и она а потом и тврђаве у Шапцу и Ужицу тако да је практично унутрашњост Београдског пашалука била очишћена од турске власти. Остале су неосвојене тврђава Соко на Дрини и острво Адакале на Дунаву.

1807.

6.март – после изласка из Београда, код Пашине чесме испод Врачара, убијен београдски везир Сулејман-паша с пратњом од око 180 људи.

31.март – председник Правитељствујушћег совјета кнез Сима Марковић свечано изговара: Србија сматра себе за независну државу.

29.мај – са престола збачен султан Селим трећи.

-После битке код Ајлауа и Фридланда, у Пруској, Тилзитским миром императори Наполеон и руски Александар први поделили Европу. Наполео освојио Португал.

22. јун – српска и руска војска спојиле се код Старе Оршаве.

1.јул - победе на Малајници и Штубику, у источној Србији, најкрвавији судар удружене српско(Миленко Стојковић)-руске(генерал Исајев) војске против Турака у току целокупног Првог српског устанка.

9. август – у Београд, уз величанствен дочек, стигао Доситеј Обрадовић.

1808.

март - Наполеон улази у Шпанију.

31.август- у Београду отворена Велика школа са 20 ученика, прва српска просветна установа намењена вишем образовању.

19.децембар-Скупштина у Београду донела Уставни акт којим се Карађорђе са својим законитим потомством признаје за врховног старешину.

1809.

21. мај (Аспен код Беча) - Наполеон Бонапарта (1769-1821) рекао је за Карађорђа: «Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе-њему припада слава највећег војсковође».

- У бици код Ваграма француске трупе поразиле аустријску армију и сукоб окончале Шенбрунским уговором. Наполеон Србији нудио да припадне Аустрији или да остане под турском влашћу.

24.мај - преваливши за седам дана пут од 110 км, од Ужица до Сјенице, Карађорђе са 10 000 устаника и 10 топова заузео Сјеницу.

31.мај- херојска погибија ресавског војводе Синђелића на Чегру где је остало око 3 000 мртвих и већи број рањених устаника, док су турци изгубили близу 6 000 бораца. Од страдалих устаника Турци су изнад Ниша подигли монструозну Ћеле-кулу у коју су уградили 952 лобање српских устаника.

23.јун-после тридесетшестодневне одбране устаника ,Турци ушли у Делиград.

23.август-на путу према Београду Турци освојили Пожаревац а два дана касније и Јагодину.

29.децамбар-Карађорђе и Совјет упутили писмо барону Симбшену у коме моле аустријског цара да посредује у њиховом помирењу с Портом.

1810.

све до 1810. године сви мушкарци у Србији носили су перчине, дугу косу умотану у кике. Те године сам Карађорђе је одсекао свој перчин и наредио војницима да исту учине. Од тада сви војници су били без перчина.

Русија након неуспелих преговора у Јашију, Молдавија, обновила рат с Турском на Дунаву.

Француска припојила Холандију и наставила ратовање на Пиринејском полуострву.

јул-септембар, заједничким операцијама српске и руске снаге ослободиле Брзу Паланку, Прахово, Соко бању и Кладово.

почетак септембра-Доситеј Обрадовић у Београду отворио Богословску школу, другу по значају у ослобођеној Србији.

6.септембар-бој код Јасике против 15 000 Турака везира Ахмеда Рушида где је учествовала српска и руска војска (генерал Орурк).

22.септембар.победа устаника код Варварина , на Морави.

16-20.октобар-победоносни бој на Тичару код Лознице.

1811.

19-24.јануар-у Београду одржана Скупштина на којо је донесено седам уставних аката којим је уређена устаничка држава.

10.фебруар - уз топовске салве и овације хиљада грађана у Београду свечано дочекана руска војска, дочеку присуствовао и Карађорђе.

почетак марта - војводе Миленко Стојковић и Петар Добрњац, због неслагања са Карађорђем, напустили Србију да се у њу никад не врате.

Француска наставља са освајањем Европе и припаја немачке обале Северног мора.

1812.

28.мај - после пораза код Рашчука у борби са Русијом, Турци су закључили са Русима познати Букурештански мир. У њему Порта, у тачки 8, први пут у једном међународном уговору Србији признаје самоуправу.

почетак јуна - Карађорђе проглашава општу мобилизацију становништва од 15 до 70 година за свенародну одбрану граница према Турцима.

16.август - Руси свечано испраћени из Београда, испраћају присуствовао и Карађорђе.

С дотад највећом силом коју је свет видео, Бонапарта кренуо на Русију и после Смоленске и Бородинске битке ушао у пусту и спаљену Москву.

1813.

1. и 2. јануар - одржана последња седница Народне Скупштине под Карађорђем у Крагујевцу, мада је у то време Београд био ослобођен од Турака.

15.март - у Јашију прекинути српско-турски преговори.

18.јул - након препирке с Младеном Младеновићем око организовања одбране земље, Карађорђе доживео нервни напад и привремено врховну власт пренео на секретара Јанићија Димитријевића Ђурића.

крај јула - почела је велика Турска офанзива на свим фронтовима. Са запада је надирао босански везир са око 100 000 војника. Турска војска је сломила отпор Срба на Морави, Дрини и Тимоку.

половина августа - опорављени Карађорђе предлаже Турцима шестонедељно примирје.

17.септембар - после отпора дугог седамнаест дана на Равњу, уз Савину притоку Засавицу код Шапца, где се одиграла последња битка изгинуло је 800 устаника Зеке Буљубаше а настрадало је око 3 000 Срба.

3.октобар - после слома Првог српског устанка, Карађорђе се са породицом и неколико војвода пребацује чамцем у Земун на подручје Аустрије. Тамо се Карађорђе сељакао са породицом прво по Срему а затим је интерниран у Петроварадин и Грац.

5.октобар у 17 часова - турска застава на Калемегдану.

17.октобар - на београдској пијаци нуђена продаја 1800 робова (жена и деце).

16-19. октобар – у битци код Лајпцига, Руси, Аустријанци и Пруси до ногу потукли Французе и потиснули их западно од Рајне.

1814.

у пролеће - Наполеонов поход на Русију доживео неуспех.

29. септембар - Карађорђе и друге српске старешине отишли у Русију.

7. новембар - стигли у место Хотин где су добили имања и смештај. У то време у Русији је постојала грчка организација под називом «Хетерија» чији је циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе. Карађорђе је приступио овој организацији.

1817.

11.јул - Карађорђе се заједно са једним Грком тајно враћа у Србију и најпре се јавља своме куму Вујици Вулићевићу, смедеревском кнезу који га је скривао у Радовањском лугу (село Радовање код Раче Крагујевачке). Тражио је да се састане са Милошем ради договора о заједничкој акцији.

26.јул - у зору Карађорђе је убијен на спавању по наредби кнеза Милоша. Вождова глава је послата Турцима у Цариград напуњена памуком и натопљена ружиним уљем. После трагичног краја Вожд је сахрањен испод једног бреста у Радовањском лугу а тек је 1819. године пренет по вољи кнегиње Љубице у Тополу. Тамо је по наредби кнеза Милоша саграђена гробница и постављен надгробник са исклесаним натписом.

После смрти Карађорђа његова се удовица Јелена настанила са ћеркама (Сава, Сара и неудата Стаменка) у Пашину кућу у Хотину у Бесарабији, коју јој је поклонио руски цар. Тај градић се налази на око дан хода кочијама од Кишињева, главне молдавске вароши. Најстарији Карађорђев син Алекса Петровић (1799-1830) завршио је 1819. године у Петрограду Пажевски корпус (војну академију за племиће) и добијањем чина потпоручника ступа у Кишињеву на дужност војног поштара. Како је у то време славни руски песник Пушкин био са службом у Кишињеву, он се упознао и веома зближио са Алексом. Он се са Карађорђевим сином среће код дивизијара Орлова, а потом и у кући велможе Кападистрија, обојице Карађорђевих пријатеља, код којих је Вожд 1816. године припремао војску за ослобођење Балкана. Ту су била и браћа Ипсиланти, чији је отац кнез Бесарабије помагао Карађорђев устанак. Алекса се у Кишињеву жени молдавком Маријом која умире после рођења првог детета 1827. године, а после три године умире и Карађорђев син Алекса.

Александар I Карађорђевић 1921-1934

Краљ Александар I (Цетиње 16. децембар 1888. - Марсељ 9. октобар 1934.), такође називан краљ Александар Ујединитељ, је био први краљ Краљевине Југославије (1929-1934), а пре тога је био краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар је био други син краља Петра I и кнегиње Зорке. Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888, његов деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II Романов. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Петрограду, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године. Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.

Ратови

У Првом балканском рату 1912, престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустро-Угарске монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао Регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом Регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.

Уједињење

После војничких дошли су и државнички успеси. Након одлука српске Народне скупштине и Народног Вијећа у Загребу, Регент Александар је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, 1. децембра 1918. Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних Словена, за које су се залагали његов отац и деда. После смрти краља Петра I (16. августа 1921.), Регент Александар је постао Краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.

Диктатура

На плану унутрашње политике, у Краљевини СХС дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. Непрестана полемика између владиних радикала и посланика опозиције предвођених ХСС-ом је довела до тога да године 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић убије Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек.

Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру 6. јануара 1929. године (позната као шестојануарска диктатура) и укинуо устав. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3. октобра преименовао државу у Краљевина Југославија. Уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина и град Београд. Пошто је Краљ проценио да су се политичке прилике у земљи смириле, прогласио је 1931. нови Устав (тзв. “Октроисани Устав”). Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, Краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. “интегралног југословенства”, која се показала као неуспешна.

Атентат

У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је Балкански савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.

Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, Краљ Александар I убијен је у Марсеју, 9. октобра 1934 од стране хрватских усташа и македонске ВМРО, а под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био Владо Черноземски. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен је у Задужбини Краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки Краљ Александар I Ујединитељ.