Ко је херој Миленко Павловић - пилот, потпуковник РВ и ПВО ВЈ који је погинуо бранећи небо отаџбине
Храбри Икар из ваљевске Подгорине
Ваљевци су 4. маја 1999.године, упркос сиренама које су огласиле опасност после атака НАТО бомбардера на “Крушик”, у по бела дана, непун сат иза тога били сведоци ваздушне битке на небу изнад града. Када је било јасно да једна летелица пада захваћена пламеном, аплауз се разлегао градом. Локална ВТВ и радио станице објавиле су да је срушен агресорски авион. Недуго затим, радост је заменила туга. Градом је прострујала вест да је оборени авион био “миг 29″ РВ ВЈ. У њему је погинуо, и то се брзо сазнало, потпуковник Миленко Павловић (40), командант ескадриле (авијацијско-ловачког пука), Ваљевац пореклом.

Миленко Павловић је рођен у Горњем Црниљеву код Осечине, селу на питомим обронцима Влашића, најлепшем ваљда у време кад малина и шљива зрију. Ту је завршио четири разреда, потом основну школу у Осечини. Ђак Војне гимназије био је у Мостару, питомац Ваздухопловне војне академије у Подгорици, Пули и Задру.

Од 1982. године службовао је у Батајници. Два пута ванредно је унапређиван у мајорски и чин потпуковника. Био је ожењен Славицом, имају синове Срђана (завршио први разред гимназије) и Немању (у септембру ће поћи у четврти основне). Породица Павловић живи у 62. блоку на Новом Београду, у Нехруовој улици. Пилот Миленко није ни међу одликованим, ни међу унапређеним (макар постхумно) припадницима ВЈ.

У Ваљеву ће, сва је прилика, добити спомен обележје “примерено величини његовог херојског дела”, како су рекли одборници СПО - предлагачи одлуке. Могуће и улицу, за шта се на страницама недељника “Напред” залажу југословенски комунисти из ОО у Ваљеву. И у Осечини ће једна улица носити Миленково име, уверавају нас његови земљаци.

У телефонском именику ваљевског краја на име Миленка Павловића, у Горњем Црниљеву, води се телефон 58-101. Јавља се Милета, пилотов брат од стрица. Сазнајемо да у заједничком домаћинству живе Миленкови родитељи Радмила и Милорад са Милетиним Спасенијом и Живорадом. Миленко има брата Милоја, Милета сестру Гордану. “Једна смо кућа”, каже Милета.

Ваздушна борба над Ваљевом 4. маја, трајала је седам-осам минута. Потпуковник Павловић је, изгледа, тражио да лети и “брани своје Ваљево” иако је читав претходни дан “провео у кабини”. Упао је, према свему судећи, у заседу четири НАТО бомбардера. Није устукнуо, колеге су причале да су на радио вези последње речи хероја минулог рата биле: “Имам их, имају и они мене…”. У борби нерава, у неравноправном обрачуну, непријатељске ракете су Павловићев “миг 29″ погодиле два пута. Није успео, или можда није желео да се катапултира. Његова летелица, са којом је чуда, од којих је гледалишту застајао дах, чинио и на аеромитинзима, сручила се у башту Марковића у Петници. Несрећа је зближила Павловиће из Црниљева и Марковиће из Петнице.

Народ Подгорине о Миленку већ прича легенде. Кажу да му је највећа неостварена жеља била да надлети Авиано у Италији. “Само да им покаже…”. Да је, јурећи се по небу са НАТО пилотима, успео да походи Тузлу и на аеродрому “ршум направи”! Неспорно је да је свој крај неизмерно волео. Колико су само пута његови Подгорци по ливадама падали када их је поздрављао у ниском бришућем лету за тренутак одступајући од “правила службе” и строге војничке дисциплине.

Колико га је народ Подгорине волео, посебно његови земљаци из Црниљева, сведочи и податак да многи домаћини, међу њима и Божа Јовановић Кесер, нису славили крсну славу Ђурђевдан. Тога дана, на Бежанијском гробљу, сахрањен је потпуковник Миленко Павловић, пилот Ратног ваздухопловства ВЈ, смели Икар подгорски, добри човек, јунак који за слободу домовине и напаћених сународника није жалио ни свој “живот”.

Државина срамота

Од породице пилота пуковника Миленка Павловића држава је затражила да врати триста хиљада нематеријалне штете. Затражили су кусур од смрти. Од крварине. Врховни суд је проценио да је његова смрт преплаћена.

НИН
11. мај 2006

Командант пука, пуковник Миленко Павловић заменио је на задатку дежурног пилота и узлетео на “мигу 29”, да брани небо изнад Ваљева, али су га НАТО авиони погодили изнад његовог родног краја. Ваљевци су прво мислили да је пао НАТО авион, да би касније сазнали да је страдао Миленко Павловић

1. Аеродром Удбина у планинама Лике.

Соба у којој спавају пилоти.

На вратима собе неко је оштрим, мушким рукописом написао:

“ПИЛОТИ НЕ УМИРУ, ОНИ САМО ОДЛАЗЕ И НЕ ВРАЋАЈУ СЕ.”

2. Нешто после поднева 4. маја 1999. године оглашена је узбуна у 204. ловачком авијатичарском пуку на аеродрому у Батајници.

Командант пука, пуковник Миленко Павловић заменио је на задатку дежурног пилота и узлетео на “мигу 29”, да брани небо изнад Ваљева, али су га НАТО авиони погодили изнад његовог родног краја. Ваљевци су прво мислили да је пао НАТО авион, да би касније сазнали да је страдао Миленко Павловић.

3. Према сведочењу Живана Грујичића, погибија је изгледала овако:

“Наједном је настао невиђен ковитлац НАТО агресорске ескадриле. Свих шеснаест авиона се дало у одступницу. Шеснаест супер летилица устукнуло је пред једном нашом летилицом, у узлазној вертикали бежало у висину пред витезом на мигу 29.

Такво херојство, један против шеснаест, ретко бележе странице историје света, а Ваљевци су тога дана гледали ту несвакидашњу историју, коју ће записати и време и вечност за незаборав.

4. “Нашао се усамљен тамо где није смео бити сам. Морало је бити онако како смо планирали. Онако како смо годинама вежбали. Прекасно сам схватио његове речи. Да бар покушам да га спречим да не похрли у сусрет својој судбини. Избор је био његов. Храбар, одважан онако како приличи на понос потомцима. Дао је живот бранећи наше небо, своју Подгорину”, прича пуковник Мирчета Јокановић Јокан у “Лудој кући”, кафани на крају града, где није срамота заплакати за пријатељем и отаџбином.

5. А опраштајући се од пријатеља потпуковник Драган Недељковић Шаки рекао је:

“Последњи пут сам га видео 30. априла те несретне године. Беснео је рат. На питање како је, кратко је одговорио: “Као и сви остали, само ми се ово чекање одужило. Четвртог маја 1999. био сам у дежурном тиму на оперативном центру. Група НАТО авиона сејала је смрт по Ваљеву и околини. Са аеродрома у Батајници полетео је “МИГ 29”. Одмах сам му препознао глас. Није више било чекања. Упустио се у неравноправну борбу, бранећи родну Осечину и Ваљево. Пратио сам без даха путању нашег ловца на радару. У једном тренутку, нисам могао да поверујем, електронски одраз “МИГ 29” нестао је са екрана.”

6. Велики је пилот Милорад Павловић био. На такмичењу из ГРБЗЦ (гађање, ракетирање и бомбардовање земаљских циљева) у оквиру целог Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, Миленко је освојио прво место. Тада је био проглашен за најбољег пилота Ловачке авијације.

7. Пењем се путем од Осечине према Горњем Црниљеву.

Нисам знао ни где су Осечина ни Горње Црниљево. Десет километара од Осечине. Тражим кућу часнога старине Милорада Павловића, оца пилота Павловића. У центру села изложен авион. Сви знају причу о пилоту који је на тренажним летовима знао да се спусти изнад села и подсети сељаке докле се може стићи.

Десет километара је прелазио ђак пешак до основне школе. По снегу и кијамету. Слушао завијање вукова у пртини коју су правили најјачи дечаци.

Кад је постао пилот долазио је у своје село. Узимао је годишњи одмор да помогне оцу у косидби. Био је велики ловац. Сећају се како је једним метком убио срндаћа у трку.

Сад ловачко друштво носи његово име.

8. Ових дана сви су се сетили пуковника Павловића. Од породице пилота затражили су да врати триста хиљада нематеријалне штете. Затражили су кусур од смрти. Од крварине. Врховни суд је проценио да је његова смрт преплаћена.

Интересује ме само колико добије породица израелског врхунског пилота који погине бранећи своје небо.

Колика је крварина америчком пилоту?

Ко је тај који одређује колика одштета припада за људску главу. Ко доноси такве одлуке? И да ли имају стида.

Или су презаузети приватизацијом војне имовине, та “стока безрепа”, како их је назвао један колега.

Сви људи са којима сам причао били су згранути, згађени.

Србија никад више неће ратовати.

“Радујте се рату војници, о браћо моја, јер мир ће бити гори.” гласи једна стара немачка војничка песма.

Ко то хоће да до краја понизи овај народ.

Зашто нам не саопште да смо окупирани. Да је власт подељена, ти фелдмаршали и мали упишани Недићи. Све ове године сам очекивао да ћемо бити окупирани али нисам очекивао толико малих Недића, толико кандидата за Недића који нису заслужили да Недићу кишобран носе.

Одлуком Врховног суда Србије, износ од 500 000 динара који је припао сину Срђану, умањен је на 450 000 динара. Wегов брат Немања, од 600 000 треба да врати 150 000, а одштета која је припала родитељима Милораду и Радмили, је умањена на 350 000.

Десет година сам се вукао по ратиштима за нашом војском. Туге и јада се нагледао али та бесрамна одлука дезертерских мастиљара према породици јунака и ратника ме је погодила лично. Осећао сам се пониженим и бесним док сам се пео тражећи кућу.

9. Испред куће спомен-чесма са пилотовим ликом. Да га се сете кад се умивају. Да га се сете кад год попију кап воде. Кад жуљевите, тежачке, свете руке перу. Дочекује ме часна старина Милорад. Не може сузу да заустави.

“Као да су га поново убили. Коме је било потребно да нас понизи. Ја имам пет унука. Како да се сада радујем, како да их у војску пратим. Бранио сам му да иде у авијатичаре. Човек је рођен да хода по земљи, не да лети.”

Ово је кућа туге. У Миленковој соби униформе су поређане и испеглане. Пегла их мајка. Слике и туга. Дипломе и признања.

Показују ми осамљен јаблан. Пилотов јаблан. Он му је служио као оријентир кад је надлетао изнад завичаја.

10. У недељу идем код супруге и синова пилота Павловића у новобеоградски дом. Отвара ми најмлађи, Немања. Немања је имао непуних десет година кад му је отац погинуо. Петнаест дана по очевој погибији од стреса му је опала сва коса и обрве.

Ту је и Срђан, момчина, студент, чија је соба пуна макета авиона које је он склапао заједно са оцем.

“Немам шта да вам кажем. Велико понижење. Бол и понижење. Држава не жели да схвати ко је био мој отац.”

Супруга Славица прича: “Шест година суђења је требало да добијемо пресуду за нематеријалну штету. Ни тада нису уплатили паре. Тек кад је четврти суд блокирао рачун Министарству одбране добили смо новац. А онда, после годину дана, досудио је Врховни суд да морамо да вратимо паре. Седам дана након тога стигао је налог за извршење. Само што се нисам шлогирала кад сам добила решење. Адвокат је послао допис у којем тражи да се обустави извршење док не добијемо новац за материјалну штету. Срамно је то што траже да вратимо новац и цењкају се око тога колико вреди глава мога мужа. Већа је одштета која је исплаћена онима који су били неправедно притворени у акцији Сабља, него за живот који је мој муж дао бранећи отаџбину. Сад нам траже да вратимо триста хиљада јер је Врховни суд проценио да је нашој деци, Срђану и Немањи, и родитељима Милораду и Радмили, који су изгубили сина, много исплаће&