Први српски устанак обухвата борбе српских устаника против Турака у периоду 1804-1813. године. У XVIII вијеку турски феудализам је ушао у фазу распадања и то се нарочито одразило на њен међународни положај. Турска војска постепено губи своју некадашњу моћ и организованост, али и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама европских сила. То је био један од разлога што Турска није била више у стању да очува интегритет велике Османлијске Империје. С друге стране низали су се неуспјеси и у аустро-турским (1788-91.) и руско-турским ратовима. Територијалне претензије на турско царство биле су све учесталије, тј. такозвано Источно питање постајало је све актуелније. Међутим, Турска је успјела на неки начин да ублажи кризу своје империје захваљујући Наполеоновим ратовима који су тада потресали и заоштравали односе и интересе великих сила.

Стање у београдском пашалуку пред Први српски устанак

 

 

Међутим у XVIII вијеку, када је почела да опада моћ турског царства, ситуација се знатно измијенила, тако да је положај Срба био неупоредиво бољи. Није било више данка у крви, личних услуга, кулучења, у селима више није било насељених ни спахија ни јањичара. Међутим, становништво је и даље султану плаћало харач, из Цариграда су сваке године долазиле тескере-признанице. Паша више није добијао жито, али је два пута годишње захтијевао плаћање пореза. Све ово указује на то да се народ постепено ослобађао турских обавеза, а самим тим је дошло и до успостављања за Србе повољнијих прилика у земљи.

За централну турску власт везивани су племство и његови потчињени првенствено преко паша и кадија. То ново племство чиниле су уствари спахије, који су у исто вријеме били и ратници и посједници земље и они су највећим дијелом били словенског поријекла. Њихови посједи постепено су постали насљедни, али и поред тога оно се доста разликовало од српског племства, које је је тада или пропало или се иселило у Аустрију, јер ново племство, тј. спахије нису имали нити кућа и одвојеног земљишта, нити су имали права да суде или да се кулучи за њих.

За вријеме турске владавине у Србији је постојао велики број хајдука, који су скривајући се по шумама пљачкали најчешће турске трговце, али су некад мете напада били и хришћански трговци, такође, често је и домаће становништво испаштало због неке опљачкане турске пошиљке.

Због тога се не може рећи да су сви "мирни" Срби вољели хајдуке. На овај начин хајдуци су могли да помогну да дође до неког покрета, али ипак, за то је био потребнији неки већи и опаснији повод, а то су били јањичари. Јањичари су тада били не само тлачитељи српске раје, него и у отвореном сукобу са спахијама због сталне тежње за вишом влашћу. То им је дало повод да и при избијању последњег аустријско-турског рата, под вођством Дели-Ахмета убију Мехмеда Али Сеимовића и четрнаест других спахија. Током рата насиље јањичара се још више повећало, али и моћ Дели-Ахметова. То је уједно био и последњи рат Аустрије са Турском, мада не и последњи сукоб. Уједно, он је изазвао и буђење националне свијести Срба у Србији, али и у Угарској.

Свиштовским миром ситуација у београдском пашалуку се донекле побољшала, (ферманима од 1793/1794. године, потврђени су ранији органи власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Тада је у Београду било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796. године на чело 12 нахија бирани су оборкнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, цак су дјелимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама), али сукоби између јањичара, који су и даље хтјели највишу власт и спахија који су жељели освету, због угроженог положаја, све више су заоштравани. Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста измијенила. Одмах послије његовог доласка на границу, тј. у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је мучки, иза леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посјете Нишу.

Одмах, након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. Они су се претежно склонили у сусједне покрајине. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, земља се обогатила сточарством, годишње је земља извозила 4.000 говеда и 160 000 свиња, сматра се да је само у трговини с Аустријом годишње зарађивала око 300 000 форинти. Тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, насљедника Абу Бекира. Чак су за вријеме његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја оборкнезова, зато су новог пашу неки називали "српском мајком".

Протјерани јањичари нашли су утоћисте у Видину, тачније код сина видинског ајана Пазвана Огле, који је био заслужан, највјероватније по наговору јањичара, за напад на нахије београдског пашалука. Порта је приморана да се брани и зато укључује Србе у борбу против јањичара. Већ крајем 1793. године Срби код села Колара учествују у борби против јањичара који су заузели Пожаревац и кренули према Смедереву. Због опасности од даљих јањичарских напада , 1797. године формирана је српска народна војска на челу са Станком Харамбашићем, која крајем априла 1797. године броји око 15 000 људи. А крајем XVIII вијека Србија је имала око 500 000 становника. Али приближавање француских трупа турским територијама (заузимање Крфа и других Јонских острва 1797-99 и искрцавање Наполеона Бонапарте у Египту 1798. године), утицало је на Порту, 1798. године да закључи савез са Русијом, уз обострану гаранцију стечених посједа.

Међутим, како Порта није успјела да оружјем умири јањичаре, Хаџи Мустафа је приморан да им дозволи повратак у пашалук, иако су они протјерани из Београда посебним ферманом. А њихов повратак значио је повратак зулума и почетак новог зла. У почетку, јањичари, који су се већ вратили у Србију, нису толико наваљивали на пашу да им врати одузета имања, али веома брзо сукобили су се са домаћим оборкнезовима. Наиме, један јањичар из Шапца, Бего Новљанин, затражио је од оборкнеза Ранка Лазаревића да му овај повећа порез за неколико стотина гроша у његову корист. Кад је овај то одбио, јањичар га је са неколико својих пратилаца убио, поред њега убијен је и Станко Харамбашић, један од вођа народне војске. Овај инцидент је прошао некажњено, јер је Новљанин успио побјећи у Босну. Ситуација у земљи се нарочито погоршала када су јањичари устали и против самог паше. Због тога, је он за рат против јањичара ангажовао Србе, Турке, али и свог сина Дервиш-бега. Међутим, у јулу 1801. године јањичари су заузели Београд и приморали пашу да удаљи своју војску; убрзо након повлачења Срба и одласка Турака у Ниш, Хаџи-Мустафа је убијен (15. децембра), баш оног дана кад му је син, којег је овај одмах обавијестио о свом хапшењу, стигао скоро до Београда.

Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Кучук Алија, пашин убица, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је један дио земље. Заједничку власт вршили су из Београда, укинули повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне власти и султана. Као насљедник, у Београд стиже Хасан-паша, који није имао неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије.

Због бојазни Порте да би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још већих заоштравања односа у Србији, посебним писмом с Порте, 10. маја 1802. године јањичарима је опроштена учињена кривица.

Овакво стање у пашалуку створено јањичарским терором, утицало је на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старјешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на Турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у љето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпили су неуспјех. Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана. У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика Петар I је почетком 1804. године писао дечанском игуману да ће Црногорци заједно са Србима дићи организован устанак против Турака, такође он је 1803. године у Русију упутио архимандрита Арсенија Гаговића да тражи руску помоћ. Међутим, Русија је у то вријеме била у савезу са Турском, па зато није хтјела ни на који начин да учествује у устанцима балканских народа који би ослабили турску државу. Такође, устаници нису рачунали ни на сарадњу с Портом. Тако да су устаници морали самостално, без ичије помоћи да отпочну оружану борбy против дахија, али им је било бар омогућена повољна набавка оружја у Аустрији, преко српских трговаца. Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин, на овом састанку одлучено ја да се за 8 мјесеци подиже устанак. Неке старјешине из Шумадије су се такође састале, и донијеле сличну одлуку. Крајем те исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо тамошњем комнданту мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највјероватније доћи до оружаног сукоба између њих. Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидјели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су опасност спријечиле најрадикалнијим средствима. Још прије овог немилог догађаја дахије су по селима и паланкама постављали своје старјешине с оружаном пратњом од 20-30 јањичара. У самом Београду било је око 1000 јањичара. Дахије су рачунале на помоћ Турака у пашалуку и сусједним областима, али околности су биле такве да су они као и Срби били приморани да се ослоне само на сопствене снаге.

Почетак устанка [уреди]

Сазнавши да Срби припремају устанак, Турци су организовали такозвану сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, када је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини. Први којег су убили био је кнез Станоје из Бегаљице, затим Марко Чарапић, Стефан из Зеока, Теофан из Орашја недалеко од Смедерева, Јанко Гагић из Болеча, Матија из Крагујевца, Игуман манастира Моравића Хаџи-Ђеро, јер свештенички чин није био никаква заштита. Алексу Ненадовића убио је Фочић, али је жртва турског терора, тј. дахије Аганлије био и Хаџи-Рувим, на којег је Алекса пребацио кривицу мислећи да му се ништа неће десити јер је далеко. У ваљевској нахији убијен је и Илија Бирчанин, Петар из Ресаве, Рајић из Забрђа и многи други. Уједно су и Мула-Јусуф вршили покољ у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији.

У овом терору који су спроводиле београдске дахије страдало је око 70 лица. Поред тога дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Веома брзо долази до организовања и ширења устанка, најпре у Шумадији, али касније и у долини Мораве и Колубаре, па и шире.

Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара, а то су били Ђорђе Петровић, од Турака назван Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.

На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић, брат убијеног Ранка. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко из Клићевца и Петар Теодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем. За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Мрићевић из Орашја у крагујевачком округу, али послије његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, yглавном из околине. После избора вође, устанак је постепено узимао све више маха, а Карађорђе је поручио свим пријатељима, познаницима и првим људима у околним нахијама, да устају на Турке, убијају субаше и пале ханове.

Дахије су биле изненађене и уплашене масовношћу устанка и зато су почеле разним подмићивањем, преговорима и преваром да зауставе устанак. Тако је Аганлија са око 400 јањичара пошао у Шумадијy, 21. фебруара 1804. године, с циљем да преговара са устаницима, али у ствари главни повод је било извршење напада на побуњенике. Он је српском народу обећавао бољи положај и укидање ханова, а Карађорђу је нудио новац или да му у Аустрији купе имање боље од његовог у Тополи. Личне понуде он је одбио, а за обећање у вези са променом режима тражио је јамство и Аустријанаца, јер се није могао ослонити на турска обећања. Како Аганлија није на то пристао заједно са својом војском претрпио је пораз у боју у Дрлупи 24. фебруара у којем је рањен у ногу и једва успео побећи у Београд. Ово је уједно био први сукоб јањичара против дахија, али и њихова прва победа. Значај ове победе је био од велике важности, јер је подигао морал српском становништву. Након овог пораза, дахије су опет покушале преко својих делегата, које је Карађорђе примио у Хасан-пашиној паланци (Смедеревска Паланка), 4. марта, да преговарају о миру. Као услов за мир Карађорђе је тражио изручење дахија, што они наравно нису прихватили. Због тога, преговори су завршени без резултата. Убрзо су српски устаници, заједно са својим вођом, 18. марта заузели Рудник, а у априлу потукли јањичаре код Баточине и Јагодине, а остатке јањичара, који су се повлачили према Београду потукао је код села Лештана Васа Чарапић. Крајем априла цела Шумадија је била очишћена од Турака, а устаници, којих је почетком марта било око 10. 000, заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду. Кад су устаници 20. марта били већ надомак Београда, у граду је завладала паника, дахије су организовале отпор и затражиле помоћ на више страна, нарочито из Босне и из Видина, с друге стране били су спремни на преговоре, али и на знатна попуштања. Помоћ од Порте нису могли тражити, јер су и сами били одметници, чак су неки писали да је неколико околних паша учествовало у борби против дахија. С друге стране била им је ускраћена помоћ и од некадашњег пријатеља Пазвk