SEOBE SRBA OD 1690 GOD PA DO DANAS  
 
Velika seoba Srba 1690. godine
U Austriji se situacija pogorsavala, a i na frontovima njena vojska je pocela da gubi. U stvari, situacija na bojistu se iz osnove izmenila na stetu carske vojske. Krajem 1689. godine znatan deo carske vojske, a s njom i znatan deo Srba, poslat je na Rajnu da se bori protiv vojske Luja XIV koji je usao u borbu kao saveznik Turaka. Osim toga, dogodile su se i druge promene. Te promene su se osetile vech u decembru 1689. godine, kada su krimski Tatari, koji su ratovali na strani turske vojske, uspeli da popal e sela u okolini Pristine. Naime, uspesne bitke austrijske vojske protiv Turaka, uz pomoch Srba, u Prizrenu su okoncane smrchu cuvenog generala Pikolominija (1689), koji Carnojevichu vech bejase predao pismo cara Leopolda I po kome se obezbedjuju Srbima znatne privilegije. Austrijska vojska i srpski ustanici doziveli su tezak poraz kod Kacanika (2. januara), pa su Turci u naletima zauzimali Skoplje, Pristinu i Prizren. Znajuchi kako ih strasna odmazda od Turaka ocekuje, Srbi predvodjeni patrijarhom Arsenije m III Carnojevichem i nekolicinom vladika krechu prema Beogradu u nadi da che se ubrzo vratiti na svoja napustena ognjista. Cekajuchi u Beogradu dva meseca dalji ishod dogadjaja, Arsenije III Carnojevich je odrzao cuveni sabor sa vojskovodjama Srbima koji su ratovali za cara Leopolda, svestenstvom i narodom. Ispod beogradskih zidina smesten je veliki zbeg sa oko 40 hiljada ljudi. Uoci pocetka seobe taj broj se jos povechao. Patrijarh Arsenije III Carnojevich sazvao je 18. juna 1690. godine sudbonosni crkven o-narodni sabor na kome je doneta odluka o seobi u Ugarsku.
Septembra 1690. godine, borechi se sa kugom, gladju, iscrpljenoschu i svakojakim nevoljama, ojadjeni Srbi prelaze Savu i jos jednom krechu na put neizvesnosti i iskusenja, prema Budimu i Sentandreji. Medju njima su bili i kaludjeri fruskogorskih manastira sa mostima vladara-svetitelja kneza Lazara. Beograd je pao u turske ruke 8. oktobra 1690. godine. Seoba je trajala cetr-desetak dana. Odrediste je bilo Budim i Sentandreja. Tamo su Srbi sagradili kuche i podigli crkvu, jer su morali da brinu i o duhovnom z ivotu doseljenih Srba, koji su vech bili izlozeni presijama rimokatolicke crkve. Ugarska vlast je odmah odvojila Srbe od domacheg stanovnistva. Izbeglim Srbima nije bilo dozvoljeno da se naseljavaju po varosima, nego su mogli naseljavati samo predgradja; ili, sto je bilo najcesche, kopali su sebi zemunice i tako stvarali zbegove (Popovich, 1954). Veliki deo izbeglica sklonio se prvo u Ostrogon, u Budim, i oko Budima. Ipak, izgleda, najvise izbeglica nastanilo se u Sentandreji (Popovich, 1954).
Izbeglice su stalno pristizale i odlazile, pa se broj Srba u pojedinim mestima stalno menjao. U proleche 1693. godine nalazilo se, prema nekim podacima, u Sentandreji oko 12.000, a u Budimu oko 6.000 Srba (Popovich, 1954). Prema procenama Dusana J. Popovicha, velikom seobom Srba u Ugarsku je preslo 60 do 70 hiljada Srba, sto je za ono doba bio ogroman broj. Popovich podsecha da je Srbija, koja je za vreme austrijske vladavine obuhvatila priblizno teritoriju kasnije Miloseve Srbije, imala oko 70 hiljada stan ovnika, sto cini jasnijim koliko je bio visok broj iseljenih 1690. godine i u kojoj meri je ova seoba morala prorediti stanovnistvo stare Srbije, Metohije, Kosova i Sumadije. Zanimljivo je kako su se snalazili nasi preci poreklom iz Pechi, Prizrena, Beograda, Pristine, Kragujevca i drugih srpskih naselja, koji su presli iz matice svoga naroda u "srce madjarskog naroda", u prestonicu ugarskih kraljeva, u kojoj su prema njima "bili neprijateljski raspolozeni i drzavna i zemaljska i lokalna vlast". I kakvom "p otresnom upornoschu" su branili i uspevali ne samo da odrze svoju individualnost, nego i da udare osnove modernoj kulturi srpskog naroda (Popovich, 1952).
Posle velike seobe, srpski doseljenici su morali stvarati sebi uslove za zivot u Ugarskoj. Buduchi da se rat po Austriju nepovoljno razvijao, ona je pocela da koristi Srbe i kao vojnike i kao radnu snagu za opravku utvrdjenja, puteva i slicno. Austrougarske vlasti su racunale na Srbe kao na ratnike za odbranu od Turaka na juznoj granici. Sve sposobne da nose oruzje Austro-Ugarska je regrutovala vech 1691. godine. Ti srpski ratnici su se proslavili u bici kod Slankamena pobedom nad turskom vojskom koju je pr edvodio veliki vezir Mustafa Chuprilich. Posle bitke kod Slankamena, u kojoj su- kako podaci pokazuju- Srbi bitno doprineli da carska vojska pobedi, dobili su (20. avgusta 1691) "drugu privilegiju": Srbima je priznata neka vrsta "teokratske uprave" (Popovich, 1954). Time je srpskom patrijarhu priznato pravo ne samo da nasledjuje visoke jerarhe, vech i sve pravoslavne Srbe koji umiru bez naslednika i testamenta. Patrijarh je dobio i neka svetovna politicka prava. Imao je pravo, na primer, da u narodnoj vojsc i postavlja oficire, sudi u nekim gradjanskim sporovima, potvrdjuje cehovske statuse. A narodu je priznato pravo da zivi pod upravom lokalnih vlasti koje sebi izabere.
"Prvom privilegijom" (od 21. avgusta 1690), koju je patrijarh Carnojevich primio u Komoranu, Srbima je data sloboda bogosluzenja po pravoslavnom srpskom nacinu i pravo upotrebe starog kalendara. U stvari, patrijarhu i svestenstvu data su ista prava koja su imali i pod Turcima (Popovich, 1954). Za poglavara srpske pravoslavne crkve mogao je biti postavljen samo pravoslavni Srbin koga izabere srpski narodni i crkveni sabor. Patrijarh je postavljao mitropolite, episkope i ostalo svestenstvo. Dozvoljeno mu je d a podize crkve, manastire i skole. Tako, je ta "prva privilegija" postala osnov srpske-pravoslavne crkvene autonomije u Habsburskoj monarhiji. "Trechom privilegijom" (3. marta 1695), Srbi su oslobodjeni od desetka katolickoj crkvi (Popovich, 1954). I pored privilegija koje su dobili, polozaj Srba u Ugarskoj bio je tezak. Iako su navodno bili oslobodjeni, od njih su trazene poreze i druge dazbine. Pored toga, morali su da daju stoku, podvoz i "kuluce". Katolicka crkva je cesto vredjala njihova verska osechan ja i vrsila pritisak da predju u katolicanstvo.
Srbi i Madjari ziveli su kao susedi, kao prijatelji, saradnici i kao sugradjani (Popovich, 1952). Budim je bio grad u kome je bio najvechi udeo Srba u ukupnom stanovnistvu. U njemu je bilo Srba jos pre velike seobe. Godine 1715, u Budimu se nalazilo 1.539 domova, od kojih se u 769 govorilo srpski, 701 nemacki i 68 madjarski (Popovich, 1952). Budim je pripadao grupi srpskih naselja na Dunavu, kojoj su jos pripadali Pesta, Sentandreja, srpski Kovin i nekoliko sela oko njih. Toj grupi srpskih naselja pripadala su i dva manastira- Grabovac i manastir u srpskom Kovinu. Polozaj Srba, kao i njihovih mitropolita, iz osnova je izmenjen carskom deklaracijom od 12. aprila 1727. godine kojom je odredjeno da Srbi od svoga mitropolita zavise samo u duhovnim poslovima.
Postavljalo se pitanje, i u narodu i u naucnim radovima, "da li je velika seoba Srba bila na srechu, ili na nesrechu srpskog naroda?" Odgovori su bili razliciti. Panta Srechkovich je, na primer, smatrao da je Arsenije III Carnojevich time "izneverio svoju pastvu i najvise zla ucinio Srbima" (Popovich, 1952). Srpski istoricar Stojan Novakovich u politici Djurdja Brankovicha i Arsenija Carnovicha ne nalazi "nista sto bi odgovaralo ozbiljnosti prilika, ili bi se moglo odbraniti. Nikad valjda nisu ucinjene grdj e pogreske u javnoj radnji nasoj". "Savez sa Austrijancima protiv Turaka bio je jedino delo koje se moze unekoliko pravdati. Sve ostalo je tesko razumeti." Jedinstvo Srba je Stojan Novakovich u tolikoj meri cenio da je u politickoj slozi video glavni izvor snage, toliko potrebne za borbu u koju su Srbi bili uvuceni. Vreme unutrasnjih sukoba je, po njemu, "najizrazitije bolesno politicko stanje" ( Novakovich, 1960).
Velika seoba imala je strahovite posledice po politicki polozaj Srba ostalih u osmanskoj Turskoj, narocito u Srbiji. Ucestvovanje Srba u ratovima 1683-99, 1716-18 i 1737-39. godine, na strani Habsburske monarhije, do kraja su "unistili poverenje Turaka u Srbe i srpske patrijarhe", pa je ukidanje srpske patrijarsije logican svrsetak takvih odnosa (Popovich, 1954). S Patrijarsijom nije ukinuta samo osnovna crkvena, nego u izvesnoj meri i politicka i kulturna organizacija srpskog naroda koja je postojala u osm anskoj Turskoj (Popovich, 1954).
Nastojanja Srba da u Austro-Ugarskoj sacuvaju svoju veru i jezik, bila su vrlo uspesna. Oni su uspeli da dodju do znatnih kulturnih i nacionalnih tekovina i "na taj nacin vezu srpski narod sa Zapadom" (Popovich, 1954).
I Srbi koji su presli 1690. u Ugarsku i njihovi potomci dugo su verovali da che se vratiti u staru domovinu. Biche da su tek posle zakljucenja mira (1739) bili nacisto da che ostati u Austriji, ali ideja o povratku nije ih nikada napustila. I tu su svoju ideju Srbi u svim vaznijim prilikama i isticali.

Put na Istok
Kada je u ratu 1716-18. godine Srbija delom bila oslobodjena od Turaka, Austrija je prema odredbama Pozarevackog mira (1718) zadrzala severnu Srbiju pod okupacijom (1718-39), pa je "njena uprava bila teza od turske".
Kad je Austrija razvojacila Potisku i Pomorisku oblast, Srbi su u tim krajevima izgubili odredjene privilegije, a ruske vlasti su vrbovale i motivisale bivse srpske granicare da se presele u Rusiju. Racuna se da je tada oko 10.000 Srba otislo u Rusiju. Oni su formirali dva naselja- Novu Serbiju i Slavjanoserbiju. Medju ovim Srbima bilo je pripadnika naseg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore. Prema nalazima dr Nikole B. Popovicha, srpski pukovi su ucestvovali u svim ratovima Rusije u XVIII veku ("Politika ", 20. 3. 1994).
Tezak ekonomski, drustveni i verski polozaj Srba u Austriji izazvao je 1751-53. godine seobu Srba u Rusiju i Ukrajinu. To je drugi veliki talas iseljavanja Srba. Dakle, posle raspustanja Pomoriske krajine, Srbi iz Ugarske, nepotrebni Habsburskom carstvu, selili su se u Ukrajinu "u masama", koje neki pisci nazivaju" izbeglim izbeglicama", jer "sta su bili u Ugarskoj nego begunci od turske sablje, i sta che biti u novoj naseobini ... nego begunci od austrijske 'pravde'" (Gligorijevich, 1987). Zivot Srba u Ukr ajini, u drugoj polovini XVIII veka je ovako opisan:
"Zivot u nasoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, zivot nesrechnih brodolomaca koje su morski talasi izbacili na pusto ostrvo, pa se tamo hranili zeljem, korenjem, ribama, pticama i zverkama koje ulove. Tako smo pali i mi na tu golu stepu, na zemljiste na kome od stvorenja sveta niko nije ziveo i gde se ni za kakav novac nista nije moglo nabaviti" (Gligorijevich, 1987). Zato nije ni cudo sto su Srbi na tim prostorima brzo asimilirani.
Pisuchi o Hilandaru, Milo Gligorijevich je opisao dramu poslednjeg potomka Arsenija III Carnojevicha koji je, nakon monasenja u Svetoj Gori, ispricao kako su Carnojevichi morali da napuste Vojnu krajinu, kako su se kratko zadrzali u Galiciji i okolini Krima, kako im je ruski car dao plemstvo, sela i muzike, kako se zivelo u Rusiji sve do 1917, do Oktobarske revolucije, kad je njemu, Vadimu, bilo pet godina. Otac mu Aleksije bio je pomorac, kapetan broda, komandant trgovacke flote u Crnom moru do 1920. godin e. A onda "ne mogavsi da se vrati na imanje, da iznese porodicne svetinje i knjigu-rodoslov, osujechen u nameri da uputi flotu u Jadransko more i da se preda Kraljevini Jugoslavije krenuo je u Ameriku, u emigraciju." Dakle, poslednji potomak Caranojevicha je odrastao u Njujorku i postao uspesan poslovni covek. Medjutim, nije imao dece. Posto mu je umrla supruga Olga, on je u starosti krenuo da obilazi svet i tako dospeo do Svete Gore. Kako mu se Hilandar mnogo dopao, a saznavsi da ga je stigla najopasnija b olest, odlucio je da imanje ostavi Hilandaru i umre kao monah. Kao monah Arsenije, Vadim A. Carnojevich je umro 18. aprila 1981. godine, na Svetoj Gori.
Seoba Srba na teritorije danasnje Rumunije odvijala se u duzem vremenskom periodu. Pregled klisurskih naselja u kojima Srbi sacinjavaju, ili su nekada cinili, vechinu stanovnistva, ukazuje da su se naselja osnivala u razlicitim periodima (Tomich, 1989). Cini se da je Bazjas najstarije klisursko srpsko naselje, osnovano oko 1200. godine. Ostala koja pominje osnovana su narednih vekova (prvi put se pominju): Radimnja (1277), Zlatica (1367), Leskovica (1371), Svinica (1437), Sokol (1472), LJupkova (u XV veku), Moldova Veke (1588), Pozezena (1690), Belovreska (1717), Divic (1717), Kampija (1723) i Macest (1723). Inace, u klisurskim naseljima danas zivi oko 11.000 Srba. Rumunski Srbi i danas zive u sedamdesetak naselja u zupanijama Arad, Karas-Severin, Mehedinc i Timis, zajedno sa Rumunima i drugim nacionalnostima.
Iako se ovo srpsko stanovnistvo trajno stabilizovalo u novim krajevima, veze sa Srbijom nisu prekidane. Otuda, vech u periodu ustanka za oslobodjenje Srbije 1804. i 1815. godine dolazi do znacajnih migracija u pravcu Srbije i njenog kontinuiranog naseljavanja tokom celog proslog veka. Austrija je narodni ustanak za oslobodjenje u Srbiji ocenila kao veliku opasnost u buduchnosti. Ona je ocito isla za tim da na svojoj teritoriji ugusi svaki javni izraz radosti i simpatije za Karadjordjev ustanak i obnovljenu Srbiju (Sisich, 1937). Sve su te mere malo pomogle, jer su na celu simpatizera nove Srbije bili karlovacki arhiepiskop Stefan Stratimirovich i backi (novosadski) episkop Jovan Jovanovich.
Posle sticanja nezavisnosti Srbije (1867), seobe prema Srbiji su pojacane. Narocito posle neuspelog Nevesinjskog ustanka 1875. godine dolazi do znatnih seoba iz Hercegovine u Srbiju, a velike seobe se javljaju i naredne godine povodom srpsko-turskog rata. Svako teritorijalno uvechavanje Srbije, 1833, 1878. i 1912. godine, pratile su migracije: stanovnistvo iz zemalja koje su ostale pod turskom upravom napustalo je rodni kraj i naseljavalo se poglavito u novooslobodjene krajeve (Cvijich, 1966).
Razmatrajuchi seobe Srba, Jovan Cvijich pise:
"Ima krajeva koji su pre turske najezde bili gusto naseljeni, a posle seoba u njima je ostalo sasvim retko stanovnistvo ... U drugim krajevima ogromna je vechina porodica doseljenih i znaju krajeve odakle su doseljeni... Skoro u svakom selu Sumadije seljaci su raznovrsnog porekla, doseljenici iz raznih krajeva, jedni od Sjenice i Pestera, drugi od crnogorskih brda, trechi iz Hercegovine, cetvrti s Kosova i Metohije ili vardarskog sliva itd. Tako je u svim oblastima moravske Srbije, valjevskih i podrinjskih krajeva. Oko 80% stanovnistva je doseljenik..." (Cvijich, 1966).
Od bitnog znacaja je cinjenica da sticanjem nezavisnosti u Srbiji nastaju povoljniji politicki i materijalni uslovi pa stanovnistvo vise nije prinudjeno da se seli van granica maticne teritorije. Srbija i Crna Gora, koje su postale nezavisne drzave, i same su bile ekonomski i drustveno vrlo nerazvijene. Medjutim, Srbija je pocela da razvija kapitalisticki nacin proizvodnje, koji se razlikovao od nacina proizvodnje kod njenih suseda. Osim toga, ona je bila udaljena i od mora i od mnogih evropskih komunikacij a, a zemljisnom reformom u burzoasko-demokratskoj revoluciji je relativno rano ukinula veleposed i zemlju podelila seljacima. Tako, Srbija u proslom veku postaje zemlja imigracije, koja kontinuirano prima i naseljava na svom tlu znatan broj doseljenika iz drugih zemalja, sve do balkanskih ratova 1912-13. godine. To su osnovni razlozi sto se do 1920. godine u iseljenistvu nalazilo veoma malo Srba sa teritorije ondasnje Kraljevine Srbije.

Otvaranje puteva za prekookeanske seobe
Trechi veliki talas iseljavanja Srba, narocito iz predela pod Austrijom i Ugarskom, desava se krajem XIX i pocetkom XX veka. Srbi su se, pored raznih evropskih zemalja, ovoga puta u velikom obimu useljavali i u prekookeanske zemlje, pre svega u SAD. Ovaj iseljenicki talas je rezultat delovanja ("pull-push") faktora koje je razvoj kapitalizma donosio sa sobom. Za razliku od drugih juznoslovenskih teritorija, gde su uzroci iseljavanja bili ekonomski i drustveno-politicki, glavni uzroci mobilnosti naroda iz sa me Srbije, u drugoj polovini XIX veka, bili su iskljucivo ekonomski. Uprkos cinjenici da su sprovedene brojne privredne reforme (kneza Mihaila Obrenovicha, od 20. februara 1865), uslovi zivota vechine stanovnistva Srbije, narocito industrijskih radnika, bili su sve tezi.
Sa razvojem kapitalizma u Srbiji, broj bezemljasa je postepeno rastao. U 1876. godini, na primer, 5% seljackih porodica Srbije bilo je bez zemlje; u 1880. taj procenat se povechao na 16%, a u 1897. cak na 21% (Karanovich, 1980). Mada je srpska vlada uvela brojne preventivne mere za zastitu seljaka od posledica kapitalisticke proizvodnje, njihovi uslovi zivota su se pogorsavali i ekonomska diferencijacija medju seljacima postajala je sve izrazenija. Samo za osam godina (1889-1897) vise od 17.000 seljaka je i zgubilo svoje posede a, u isto vreme, pojavilo se novih 225 zemljoposednika sa posedima preko 50 hektara. Do 1905. godine broj bezemljasa dostigao je 51.711, a onih koji imaju samo kuchu pao je na 13.541 (Karanovich, 1980). Posto tako osiromaseni nisu vise mogli da zive na selu, seljaci su odlazili u gradove u nadi da che nachi posao u jos tada nerazvijenoj industriji. Veliki broj nije bio u moguchnosti da se zaposli, a veliki broj zaposlenih radio je za vrlo niske nadnice. Tada se javljaju mnogi agenti, pr e svega iz Bugarske, koji su - koristechi tako teske uslove - nudili isprave (bugarske ili rumunske pasose) za odredjenu naknadu onima koji nisu mogli da dobiju pasose u Srbiji.
Knezevina, a potom Kraljevina Srbija nije ostala postedjena velikog talasa emigracije u prekomorske zemlje, tacnije u SAD, koji je bio najbrojniji u poslednjoj deceniji proslog i prvoj deceniji ovog veka. Kako ne postoje statisticki podaci, nije poznato koliko je Srba napustilo Kraljevinu Srbiju u periodu do Prvog svetskog rata. Medjutim, sudechi po tome da je Narodna skupstina u Beogradu u vise navrata raspravljala o problemu iseljavanja, moze se zakljuciti da je ono bilo intenzivno. Srpska vlada je donela vise regulativa u svrhu smanjenja broja onih koji zele da se isele. Najvazniji je bio zakon o izdavanju pasosa, kojim je uvedena visoka taksa. Po njemu, taksa za pasos za Ameriku iznosila je 250 dinara, dok je u susednim zemljama bila 5 dinara. To je bio ogroman novac za prosecnog radnika koji je zaradjivao oko 40 dinara mesecno (Karanovich, 1980). Zakon o taksi za pasose je ostro kritikovan od strane liberalnog dela srpskog drustva. Oni koji su zastupali takvo misljenje iznosili su niz argumenata da je pr istup vlade pogresan i da resenje treba traziti u otklanjanju uzroka koji teraju ljude da napustaju svoju zemlju.
Treba rechi i to da je, u poredjenju s drugim jugoslovenskim teritorijama pod austrougarskom imperijom, broj srpskih iseljenika s teritorije Srbije u SAD bio relativno mali, ali ne i beznacajan (Karanovich, 1980). Postoji nekoliko znacajnih razloga za to. Prvo, nezavisnost Srbije. Drugo, garantovanje minimuma zemlje seljacima. Treche, nedostatak dobrih komunikacija i velika udaljenost od vechih luka. Cetvrto, izolacija Srbije od strane razvijenih zemalja.
Trechi talas seoba Srba karakterisu, dakle, prevashodno ekonomski faktori koji che ih vezati, pre svega, za jos uvek prazna prostranstva na americkom kontinentu. Do zavrsetka Prvog svetskog rata, posebno u periodu izmedju 1880. i 1914. godine, SAD su privlacile najvechi broj Srba. Slede Juzna Amerika i Kanada. Srbi su, u najvechem broju, odlazili sa teritorija koje su bile u sastavu austrougarske imperije, ali i iz Crne Gore. Crnogorce je migracija posebno pogodila, buduchi da ih je inace bilo malo. Prema n ekim procenama, pre balkanskih ratova samo u SAD je zivelo oko 20.000 Crnogoraca, sto je cinilo oko 10% ukupnog broja zitelja tadasnje Crne Gore (Karanovich, 1990). Prvi svetski rat, medjutim, ne samo da je zaustavio iseljavanje Srba, vech dovodi do vrachanja jednog broja iz Amerike, ali i iz Australije, u kojoj je u to vreme bilo malo Srba, radi ucescha u ratu na strani Srbije i Crne Gore.
Period izmedju dva svetska rata karakterise najpre jenjavanje iseljavanja, uz evidentne povratnike iz Amerike koji su bili spremni da se stave u sluzbu izgradnje nove drzave SHS i ostanu u svojoj Otadzbini. Ta se tendencija ispoljavala do 1929. godine, kada je pocela velika svetska ekonomska kriza i kada je proglasena Kraljevina Jugoslavije. Najpre je smanjen, odnosno obustavljen odlazak u prekomorske zemlje, a zatim se javlja povratak Srba u Otadzbinu. Medjutim, posle 1933. godine iseljavanje Srba u prekom orske zemlje ponovo dolazi do izrazaja uz umereni rast sve do 1939. godine, kada izbija Drugi svetski rat.
Iseljavanje Srba u SAD izmedju dva svetska rata imalo je, i u vreme kada nije bila privredna kriza, relativno umereni tempo. Osnovni razlog su bili americki imigracioni propisi koje je Kongres SAD doneo 1921. i 1924. godine, kojima su uvedene kvote za imigrante. Medjutim, kada je u SAD uveden sistem kvota za useljenike, iseljavanje Srba prema Australiji i Kanadi dobija na znacaju (Grecich, 1990).

Ratne i poratne seobe Srba
Drugi svetski rat je doveo gotovo do prestanka iseljavanja Srba u prekomorske zemlje. Migracija Srba se, manje vise, svela na prisilne migracije koje su sprovodile okupacione vlasti na prostorima prve Jugoslavije. U to vreme, veliki broj Srba je odveden u zarobljenistvo i na prinudni rad u Nemacku i Austriju. Nemacke, madjarske i bugarske vlasti bile su odgovorne za progon Srba sa okupiranih teritorija koje su bile inkorporirane u njihove drzave. Za vreme Drugog svetskog rata sa tih teritorija je proterano 220 do 260 hiljada lica (Kosinski, 1982). Jos pocetkom 1943. godine, u Nemackoj je bilo oko 250 hiljada civila i 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika. Medju njima je najvise bilo Srba. Procene pokazuju da je krajem rata (1944/45) u toj zemlji 491 hiljada, ukljucujuchi 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika (Kosinski, 1982). Procene Majersa i Kempbela su veche. Naime, oni tvrde da je u Nemackoj i Austriji bilo 350 hiljada ratnih zarobljenika i 380 hiljada radnika na prinudnom radu (Kosinski , 1982). Inace, Ante Pavelich je u avgustu 1941. godine objavio svoju nameru o proterivanju 250.000 Srba. Tako, krajem 1944. godine u Srbiji je bilo registrovano oko 120.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine.
Prema podacima UNRA, Agencije koja je nakon zavrsetka rata prva preuzela brigu za ljude rasute po Evropi, registrovani broj izbeglica i raseljenih lica je iznosio 390.000. Od toga broja 210.000 je do sredine 1947. godine repatrisano u Jugoslaviju. Potom, u periodu izmedju 1. jula 1947. i 31. decembra 1951. godine repatrirano je u Jugoslaviju jos 6.870 lica, dok je 82.090 preseljeno iz izbeglickih logora (Nemacke, Austrije i Italije) u druge zemlje (Kosinski, 1982). Glavna odredista za jugoslovenske izbeglic e i raseljena lica bila su Australija (23.350), SAD (17.213), Argentina (10.105), Velika Britanija (9.817) i Kanada (9.828).
Seobu srpskog naroda, u periodu 1944-1965. godine karaketerisu dramaticna politicka zbivanja koja su sledila krajem Drugog svetskog rata, neposredno posle njega i period hladnog rata. Ovaj period predstavlja, u stvari, jedan od nekoliko talasa doseljavanja srpskog naroda u prekomorske zemlje. Njega, dakle, karakterise dolazak raseljenih lica i izbeglica u te prekomorske zemlje iz ratom rastrgane Evrope. "Raseljena lica" su cinila ranije pripadnike jugoslovenske vojske koji su bili ratni zarobljenici ili su bili pridodati nekoj saveznickoj vojsci, ljude koji su bili prisilno upucheni na rad u Nemacku. Pored njih, bilo je i izbeglica raznih vrsta. Mnogi su pobegli iz Jugoslavije ili nisu hteli da se u nju vrate buduchi da su bili protiv novouspostavljene vlasti.

Novi talas migracije Srba na Zapad
Sredinom sezdesetih godina pocinje peti talas seoba Srba, najpre sa ciljem da njihov boravak bude privremen. Medjutim, u drugoj polovini sedamdesetih ovaj sloj je vech stekao pravo gradjanstva, pa se cesto izostavlja atribut "privremeni". Naime, krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nase kao i druge radnike iz manje razvijenih zemalja juzne i jugoistocne Evrope povukla je velika potraznja za radnom snagom koja je isla s ekspanzijom privreda Zapadne Evrope. Naime, uporedo su se odvijala dva procesa - ekonomski koji je doprineo povechanju traznje za radnom snagom i institucionalni koji je stvarao pravne pretpostavke za angazovanje strane radne snage. Kao posledica velike koncentracije svetskog kapitala u zemljama Zapadne Evrope, pocev s Marsalovim planom, pri nestasici radne snage, nastavljanje privrednog rasta bilo je moguche samo uz angazovanje velikog broja radnika iz inostranstva. Tako je i zaposljavanje nasih radnika postala nerazmrsiva veza s prosperitetom Zapadne Evrope. S druge strane, Rimskim ugovorom zakljucenim marta 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Slobodno kretanje radnika-migranata unutar Zajednice regulisano je u cl. 48. i 49. Rimskog ugovora. Medjutim, ovi clanovi Ugovora nisu primenjivani do 1964. godine, kada je donet Propis o slobodnom kretanju radnika-migranta unutar EEZ. Ovim propisima su regulisana i prava i obaveze sezonskih, pogranicnih i permanentnih radnika u zemljama imigracije, kao i prava zemalja clanica EEZ da angazuju radnike iz trechih zemalja. Prema tim propisima, to se moze uciniti 15 dana nakon oglasavanja slobodnih radnih mesta na podrucjima Zajednice s viskovima radne snage, ako se na te oglase nisu javili radnici iz zemalja-clanica.
U periodu "otvorenih vrata" (1964-1973), Zapadna Evropa dobija primat u privlacenju srpskih migranata. U tom periodu, broj gradjana SFRJ u Zapadnoj Evropi dostigao je gotovo milion i sto hiljada, od toga dve petine Srba. Tako, Evropa je kompenzirala usporavanje seobe Srba u prekomorske zemlje koje je karakteristicno za ovu fazu razvoja. Evropa uglavnom privlaci manje kvalifikovanu radnu snagu i sezonske radnike.
Prvi naftni sok 1973-1974. godine dovodi do zvanicnog zaustavljanja prijema novih radnika u zemlje Zapadne Evrope. U sedamdesetim i osamdesetim godinama, evropske imigracione zemlje vode politiku "zatvorenih vrata" (Collinson, 1993). Nasa migracija u evropske zemlje tokom te dve decenije svodi se na odlazak clanova porodice radi okupljanja, odlazak po osnovu sezonskog rada i na produzavanje boravka "radnika na privremenom radu". U nasoj literaturi je cesto kritikovan pojam privremenog rada. Medjutim, taj po jam nije nasa izmisljotina. Njega su nametnule evropske zemlje prijema, buduchi da nisu zelele klasicno useljavanje. Taj izraz je definisan i u dokumentima Medjunarodne organizacije rada. Naime, Konvencija o migraciji radi zaposlenja koja je stupila na snagu januara 1952, upravo tako tretira strane radnike.
Veliki broj Srba na evropskim prostorima se potpuno integrisao u ta drustva pa je primio i drzavljanstvo doticnih zemalja. Kada se govori o prerastanju kategorije "gradjani na privremenom radu" u kategoriju "novo iseljenistvo" na evropskim prostorima, misli se upravo na njih.
Taj peti talas migracije Srba na Zapad je drzavnom politikom podrzan, a na pocetku sezdesetih godina cak i podstican. Razlog za to bila je potreba za ublazavanjem problema nezaposlenosti koja se pojavila nakon privredne reforme pocetkom sezdesetih godina i glad za deviznim doznakama.

Osnovna obelezja u devedesetim godinama
Pocetak poslednje decenije drugog milenijuma oznacava i pocetak novog talasa raseljavanja Srba, koji uslovljavaju - pored ekonomske pobude - nacionalne i verske tenzije i gradjanski rat na prostorima druge Jugoslavije, uz podsticaj medjunarodnih faktora. Prvi smer ovog sestog talasa geografskog pomeranja Srba jeste iz podrucja otcepljenih republika prema maticnoj, koji je doveo masu raseljenih i izbeglih lica. Drugi smer se, u isto vreme, odvijao sa istih podrucja, ali i iz maticnih republika, prema inostra nstvu.
Prema procenama UN, broj ljudi koji se na teritoriji bivse Jugoslavije nalaze na "stepenu rizika" (raseljena lica, izbeglice i socijalni slucajevi) u januaru 1994. godine dostize 4,135.000. Razume se, najvise ih je u Bosni i Hercegovini - 2,740.000 ljudi; 690.000 u Hrvatskoj; 110.000 na teritoriji Republike Srpske Krajine koju kontrolise UNPROFOR; 457.000 u Srbiji; 73.000 u Crnoj Gori; 38.000 u Sloveniji i 27.000 u Makedoniji. Kada je rec o bivsoj Republici Bosni i Hercegovini, najvise ih je u centralnom de lu - 1,002.000; zatim, istocnom- 508.000 i juznom - 268.000 ljudi. Samo u Banja Luci ova nesrecha pogadja 303.000 ljudi, u Bihachu - 228.000, a u Sarajevu 431.000 ljudi. Treba rechi i to da iste procene pokazuju da je iz bivse SFRJ izbeglo 643.000 ljudi koji se sada nalaze uglavnom u zapadnoevropskim zemljama. Ove cifre pokazuju svu slozenost situacije u humaniratnoj oblasti i sugerisu svima da i u buduchnosti ne zanemare tu dimenziju.
Prema zvanicnim podacima, u SR Jugoslaviji se pocetkom marta 1994. godine naslo preko pola miliona izbeglica iz otcepljenih republika bivse SFRJ o kojima se u svetu manje govorilo kao da ovi ljudi nisu bili u istoj situaciji kao i izbeglice u drugim republikama ili drugim zemljama. Podaci Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta pokazuju da je krajem 1993. godine nacionalna struktura izbeglica u Srbiji bila sledecha: 80% Srbi, 7,8% Muslimani, 2,2% Hrvati i 10% druge nacionalne i etnicke grupacije - Jugoslo veni, Jevreji, Madjari, Romi, Bugari, Albanci i drugi. Gotovo tri petine, tacnije 57,8% ukupnog broja otpada na punoletne osobe, a samo izmedju 18 i 60 godina zivota - 44,1%, na osobe preko 60 godina zivota otpalo je 13,8% ukupnog broja. Kada je rec o polnoj strukturi punoletnih lica, vise od pet sestina (84,8%) otpada na zene. Najvise izbeglica, oko 95% ukupnog broja, naslo je smestaj u porodicama, kod rodjaka, prijatelja i nepoznatih humanih ljudi koji su im pruzili utociste. Medjutim, zbog sankcija koje je uveo Savet bezbednosti UN protiv SR Jugoslavije, ljudi koji su primili izbeglice potpali su takodje pod kategoriju socijalnih slucajeva kojima je potrebna humanitarna pomoch. Uz to, kategorija osetljivih izbeglica ima u tome poseban znacaj. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji je u decembru bilo oko 10.000 dece rodjenih u izbeglistvu, starih i iznemoglih- preko 50.000, bolesnika na dijalizi - oko 350 i bolesnika dijabeticara - oko 6.000.
Sankcije medjunarodne zajednice koje su uvedene protiv SR Jugoslavije imale su veoma nepovoljan uticaj na izbeglice, buduchi da su one postale visestruke zrtve rata na teritoriji bivse Jugoslavije. Zvanicno, humanitarna pomoch je izuzeta iz rezima sankcija. Medjutim, u praksi se najcesche desavalo da se ta pomoch onemoguchi. Jer, kako objasniti proceduru za dobijanje dozvole od Komiteta za sankcije za uvoz pomochi koja traje vise meseci, a cesto i ne bude odobrena.
Inace, i u Srbiji izbeglice imaju status u smislu Konvencije o izbeglicama iz 1951. i Protokola iz 1967. godine. Prema Konvenciji UN o izbeglicama (1951) i Protokolu (1967), izbeglica je lice koje "usled osnovanog straha od progona zbog rase, religije, nacionalnosti, clanstva u nekoj politickoj grupaciji, izvan zemlje svoje nacije i nije u moguchnosti ili usled straha nije voljno da koristi zastitu te zemlje..." Da bi se taj status dobio Visoki komesarijat UN za izbeglice ispituje i utvrdjuje te cinjenice. Deklaracija UN o pravima coveka afirmise da:
- svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granice svake zemlje. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljucujuchi sopstvenu, i da se vrati u svoju zemlju. Svako ima pravo da trazi i da uziva u drugoj zemlji azil ako je prognan (izuzimajuchi nepoliticki kriminal, i radnje suprotne ciljevima i principima UN).
Konvencija UN o izbeglicama iz 1951. i Protokol o izbeglicama iz 1967. ostaju kao jedini instrumenti medjunarodnog prava koji regulisu ostvarivanje ovih prava.
Ako je Zapad zaista zainteresovan za resenje masovnog migracionog talasa sa teritorije bivse Jugoslavije, kao najuticajniji deo svetske mochi bi trebao da podrzi proces mirnog resavanja nacionalnih konflikata, tj. da sprecava etnicke konflikte i podstakne mere za ubrzanje privrednih reformi i privrednog rasta, kao i produktivno zaposljavanje u emigracionim podrucjima.
Ekonomska pomoch dosad pruzana zemljama Istoka je nedovoljna i selektivna sto je osnovni uzrok mucnog prelaska na trzisno privredjivanje. Kada je rec o Jugoslaviji, njoj je uskrachena pomoch i ekonomska podrska. Ono sto nedostaje je saglasnost razvijenih zemalja, koje su u isto vreme i zemlje imigracije, o nekom novom vidu "Marsalovog plana". Jer, danasnja situacija u istocno-evropskim privredama, a posebno na jugoslovenskim prostorima, podsecha na onu u kojoj su se privrede zemalja Zapadne Evrope nalazile posle Drugog svetskog rata. Tada su SAD odigrale najznacajniju ulogu u obnovi zapadno-evropske privrede. One i danas, uprkos privrednoj recesiji u njima, mogu da daju znatno vechi doprinos obnovi privrede zemalja "Istoka", ukljucujuchi tu i SR Jugoslaviju, i time da doprinose smanjenju emigracionog pritiska.
Odgovor na pitanja koja se postavljaju u vezi sa velikim talasom izbeglih i raseljenih Srba iz bivsih republika koje su se otcepile od tzv. druge Jugoslavije, tesko che se nachi bez intenzivne saradnje sa agencijama UN, Visokim komesarijatom UN, Medjunarodnom organizacijom za migracije i drugim.
Istrazivanja izvrsena u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu u Beogradu pokazala su da je iz nasih naucnih, istrazivackih i razvojnih institucija (oko 75% ukupnog broja), u petnaestogodisnjem periodu (1979-1993), otislo u inostranstvo 1.060 istrazivaca. Dve trechine ukupnog broja onih koji su otisli u inostranstvo, ucinili su to u poslednje cetiri godine (1990-1993). Ono sto je posebno zabrinjavajuche jeste cinjenica da je taj godisnji odlazak u stalnom porastu. Najvise odlazi u SAD i Kanadu. Da su sankcije medjunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije izazvale, pored ostalog, i hiper rast odlazaka mladih i strucnih ljudi u inostranstvo potvrdjuju i najnoviji podaci o broju izdatih useljenickih viza za prekookeanske zemlje. Naime, u 1993. godini samo prekookeanske imigracione zemlje izdale su oko 12 hiljada useljenickih viza gradjanima SR Jugoslavije. To je najvechi broj useljenickih viza koji je u jednoj godini ikad od strane tih ambasada u nasoj zemlji izdat.
  		 
   

 

 

Copyright by СрбијаЗемљаХероја 2006-2008