OSTALE SRPSKE MIGRACIJE II DEO Ratne i poratne seobe Srba Drugi svetski rat je doveo gotovo do prestanka iseljavanja Srba u prekomorske zemlje. Migracija Srba se, manje vise, svela na prisilne migracije koje su sprovodile okupacione vlasti na prostorima prve Jugoslavije. U to vreme, veliki broj Srba je odveden u zarobljenistvo i na prinudni rad u Nemacku i Austriju. Nemacke, madjarske i bugarske vlasti bile su odgovorne za progon Srba sa okupiranih teritorija koje su bile inkorporirane u njihove drzave. Za vreme Drugog svetskog rata sa tih teritorija je proterano 220 do 260 hiljada lica (Kosinski, 1982). Jos pocetkom 1943. godine, u Nemackoj je bilo oko 250 hiljada civila i 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika. Medju njima je najvise bilo Srba. Procene pokazuju da je krajem rata (1944/45) u toj zemlji 491 hiljada, ukljucujuchi 133 hiljade jugoslovenskih ratnih zarobljenika (Kosinski, 1982). Procene Majersa i Kempbela su veche. Naime, oni tvrde da je u Nemackoj i Austriji bilo 350 hiljada ratnih zarobljenika i 380 hiljada radnika na prinudnom radu (Kosinski , 1982). Inace, Ante Pavelich je u avgustu 1941. godine objavio svoju nameru o proterivanju 250.000 Srba. Tako, krajem 1944. godine u Srbiji je bilo registrovano oko 120.000 izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine. Prema podacima UNRA, Agencije koja je nakon zavrsetka rata prva preuzela brigu za ljude rasute po Evropi, registrovani broj izbeglica i raseljenih lica je iznosio 390.000. Od toga broja 210.000 je do sredine 1947. godine repatrisano u Jugoslaviju. Potom, u periodu izmedju 1. jula 1947. i 31. decembra 1951. godine repatrirano je u Jugoslaviju jos 6.870 lica, dok je 82.090 preseljeno iz izbeglickih logora (Nemacke, Austrije i Italije) u druge zemlje (Kosinski, 1982). Glavna odredista za jugoslovenske izbeglic e i raseljena lica bila su Australija (23.350), SAD (17.213), Argentina (10.105), Velika Britanija (9.817) i Kanada (9.828). Seobu srpskog naroda, u periodu 1944-1965. godine karaketerisu dramaticna politicka zbivanja koja su sledila krajem Drugog svetskog rata, neposredno posle njega i period hladnog rata. Ovaj period predstavlja, u stvari, jedan od nekoliko talasa doseljavanja srpskog naroda u prekomorske zemlje. Njega, dakle, karakterise dolazak raseljenih lica i izbeglica u te prekomorske zemlje iz ratom rastrgane Evrope. "Raseljena lica" su cinila ranije pripadnike jugoslovenske vojske koji su bili ratni zarobljenici ili su bili pridodati nekoj saveznickoj vojsci, ljude koji su bili prisilno upucheni na rad u Nemacku. Pored njih, bilo je i izbeglica raznih vrsta. Mnogi su pobegli iz Jugoslavije ili nisu hteli da se u nju vrate buduchi da su bili protiv novouspostavljene vlasti. Novi talas migracije Srba na Zapad Sredinom sezdesetih godina pocinje peti talas seoba Srba, najpre sa ciljem da njihov boravak bude privremen. Medjutim, u drugoj polovini sedamdesetih ovaj sloj je vech stekao pravo gradjanstva, pa se cesto izostavlja atribut "privremeni". Naime, krajem pedesetih i pocetkom sezdesetih godina, nase kao i druge radnike iz manje razvijenih zemalja juzne i jugoistocne Evrope povukla je velika potraznja za radnom snagom koja je isla s ekspanzijom privreda Zapadne Evrope. Naime, uporedo su se odvijala dva procesa - ekonomski koji je doprineo povechanju traznje za radnom snagom i institucionalni koji je stvarao pravne pretpostavke za angazovanje strane radne snage. Kao posledica velike koncentracije svetskog kapitala u zemljama Zapadne Evrope, pocev s Marsalovim planom, pri nestasici radne snage, nastavljanje privrednog rasta bilo je moguche samo uz angazovanje velikog broja radnika iz inostranstva. Tako je i zaposljavanje nasih radnika postala nerazmrsiva veza s prosperitetom Zapadne Evrope. S druge strane, Rimskim ugovorom zakljucenim marta 1957. godine osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ). Slobodno kretanje radnika-migranata unutar Zajednice regulisano je u cl. 48. i 49. Rimskog ugovora. Medjutim, ovi clanovi Ugovora nisu primenjivani do 1964. godine, kada je donet Propis o slobodnom kretanju radnika-migranta unutar EEZ. Ovim propisima su regulisana i prava i obaveze sezonskih, pogranicnih i permanentnih radnika u zemljama imigracije, kao i prava zemalja clanica EEZ da angazuju radnike iz trechih zemalja. Prema tim propisima, to se moze uciniti 15 dana nakon oglasavanja slobodnih radnih mesta na podrucjima Zajednice s viskovima radne snage, ako se na te oglase nisu javili radnici iz zemalja-clanica. U periodu "otvorenih vrata" (1964-1973), Zapadna Evropa dobija primat u privlacenju srpskih migranata. U tom periodu, broj gradjana SFRJ u Zapadnoj Evropi dostigao je gotovo milion i sto hiljada, od toga dve petine Srba. Tako, Evropa je kompenzirala usporavanje seobe Srba u prekomorske zemlje koje je karakteristicno za ovu fazu razvoja. Evropa uglavnom privlaci manje kvalifikovanu radnu snagu i sezonske radnike. Prvi naftni sok 1973-1974. godine dovodi do zvanicnog zaustavljanja prijema novih radnika u zemlje Zapadne Evrope. U sedamdesetim i osamdesetim godinama, evropske imigracione zemlje vode politiku "zatvorenih vrata" (Collinson, 1993). Nasa migracija u evropske zemlje tokom te dve decenije svodi se na odlazak clanova porodice radi okupljanja, odlazak po osnovu sezonskog rada i na produzavanje boravka "radnika na privremenom radu". U nasoj literaturi je cesto kritikovan pojam privremenog rada. Medjutim, taj po jam nije nasa izmisljotina. Njega su nametnule evropske zemlje prijema, buduchi da nisu zelele klasicno useljavanje. Taj izraz je definisan i u dokumentima Medjunarodne organizacije rada. Naime, Konvencija o migraciji radi zaposlenja koja je stupila na snagu januara 1952, upravo tako tretira strane radnike. Veliki broj Srba na evropskim prostorima se potpuno integrisao u ta drustva pa je primio i drzavljanstvo doticnih zemalja. Kada se govori o prerastanju kategorije "gradjani na privremenom radu" u kategoriju "novo iseljenistvo" na evropskim prostorima, misli se upravo na njih. Taj peti talas migracije Srba na Zapad je drzavnom politikom podrzan, a na pocetku sezdesetih godina cak i podstican. Razlog za to bila je potreba za ublazavanjem problema nezaposlenosti koja se pojavila nakon privredne reforme pocetkom sezdesetih godina i glad za deviznim doznakama. Osnovna obelezja u devedesetim godinama Pocetak poslednje decenije drugog milenijuma oznacava i pocetak novog talasa raseljavanja Srba, koji uslovljavaju - pored ekonomske pobude - nacionalne i verske tenzije i gradjanski rat na prostorima druge Jugoslavije, uz podsticaj medjunarodnih faktora. Prvi smer ovog sestog talasa geografskog pomeranja Srba jeste iz podrucja otcepljenih republika prema maticnoj, koji je doveo masu raseljenih i izbeglih lica. Drugi smer se, u isto vreme, odvijao sa istih podrucja, ali i iz maticnih republika, prema inostra nstvu. Prema procenama UN, broj ljudi koji se na teritoriji bivse Jugoslavije nalaze na "stepenu rizika" (raseljena lica, izbeglice i socijalni slucajevi) u januaru 1994. godine dostize 4,135.000. Razume se, najvise ih je u Bosni i Hercegovini - 2,740.000 ljudi; 690.000 u Hrvatskoj; 110.000 na teritoriji Republike Srpske Krajine koju kontrolise UNPROFOR; 457.000 u Srbiji; 73.000 u Crnoj Gori; 38.000 u Sloveniji i 27.000 u Makedoniji. Kada je rec o bivsoj Republici Bosni i Hercegovini, najvise ih je u centralnom de lu - 1,002.000; zatim, istocnom- 508.000 i juznom - 268.000 ljudi. Samo u Banja Luci ova nesrecha pogadja 303.000 ljudi, u Bihachu - 228.000, a u Sarajevu 431.000 ljudi. Treba rechi i to da iste procene pokazuju da je iz bivse SFRJ izbeglo 643.000 ljudi koji se sada nalaze uglavnom u zapadnoevropskim zemljama. Ove cifre pokazuju svu slozenost situacije u humaniratnoj oblasti i sugerisu svima da i u buduchnosti ne zanemare tu dimenziju. Prema zvanicnim podacima, u SR Jugoslaviji se pocetkom marta 1994. godine naslo preko pola miliona izbeglica iz otcepljenih republika bivse SFRJ o kojima se u svetu manje govorilo kao da ovi ljudi nisu bili u istoj situaciji kao i izbeglice u drugim republikama ili drugim zemljama. Podaci Komesarijata za izbeglice i Crvenog krsta pokazuju da je krajem 1993. godine nacionalna struktura izbeglica u Srbiji bila sledecha: 80% Srbi, 7,8% Muslimani, 2,2% Hrvati i 10% druge nacionalne i etnicke grupacije - Jugoslo veni, Jevreji, Madjari, Romi, Bugari, Albanci i drugi. Gotovo tri petine, tacnije 57,8% ukupnog broja otpada na punoletne osobe, a samo izmedju 18 i 60 godina zivota - 44,1%, na osobe preko 60 godina zivota otpalo je 13,8% ukupnog broja. Kada je rec o polnoj strukturi punoletnih lica, vise od pet sestina (84,8%) otpada na zene. Najvise izbeglica, oko 95% ukupnog broja, naslo je smestaj u porodicama, kod rodjaka, prijatelja i nepoznatih humanih ljudi koji su im pruzili utociste. Medjutim, zbog sankcija koje je uveo Savet bezbednosti UN protiv SR Jugoslavije, ljudi koji su primili izbeglice potpali su takodje pod kategoriju socijalnih slucajeva kojima je potrebna humanitarna pomoch. Uz to, kategorija osetljivih izbeglica ima u tome poseban znacaj. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, u Srbiji je u decembru bilo oko 10.000 dece rodjenih u izbeglistvu, starih i iznemoglih- preko 50.000, bolesnika na dijalizi - oko 350 i bolesnika dijabeticara - oko 6.000. Sankcije medjunarodne zajednice koje su uvedene protiv SR Jugoslavije imale su veoma nepovoljan uticaj na izbeglice, buduchi da su one postale visestruke zrtve rata na teritoriji bivse Jugoslavije. Zvanicno, humanitarna pomoch je izuzeta iz rezima sankcija. Medjutim, u praksi se najcesche desavalo da se ta pomoch onemoguchi. Jer, kako objasniti proceduru za dobijanje dozvole od Komiteta za sankcije za uvoz pomochi koja traje vise meseci, a cesto i ne bude odobrena. Inace, i u Srbiji izbeglice imaju status u smislu Konvencije o izbeglicama iz 1951. i Protokola iz 1967. godine. Prema Konvenciji UN o izbeglicama (1951) i Protokolu (1967), izbeglica je lice koje "usled osnovanog straha od progona zbog rase, religije, nacionalnosti, clanstva u nekoj politickoj grupaciji, izvan zemlje svoje nacije i nije u moguchnosti ili usled straha nije voljno da koristi zastitu te zemlje..." Da bi se taj status dobio Visoki komesarijat UN za izbeglice ispituje i utvrdjuje te cinjenice. Deklaracija UN o pravima coveka afirmise da: - svako ima pravo na slobodu kretanja i boravka unutar granice svake zemlje. Svako ima pravo da napusti svaku zemlju, ukljucujuchi sopstvenu, i da se vrati u svoju zemlju. Svako ima pravo da trazi i da uziva u drugoj zemlji azil ako je prognan (izuzimajuchi nepoliticki kriminal, i radnje suprotne ciljevima i principima UN). Konvencija UN o izbeglicama iz 1951. i Protokol o izbeglicama iz 1967. ostaju kao jedini instrumenti medjunarodnog prava koji regulisu ostvarivanje ovih prava. Ako je Zapad zaista zainteresovan za resenje masovnog migracionog talasa sa teritorije bivse Jugoslavije, kao najuticajniji deo svetske mochi bi trebao da podrzi proces mirnog resavanja nacionalnih konflikata, tj. da sprecava etnicke konflikte i podstakne mere za ubrzanje privrednih reformi i privrednog rasta, kao i produktivno zaposljavanje u emigracionim podrucjima. Ekonomska pomoch dosad pruzana zemljama Istoka je nedovoljna i selektivna sto je osnovni uzrok mucnog prelaska na trzisno privredjivanje. Kada je rec o Jugoslaviji, njoj je uskrachena pomoch i ekonomska podrska. Ono sto nedostaje je saglasnost razvijenih zemalja, koje su u isto vreme i zemlje imigracije, o nekom novom vidu "Marsalovog plana". Jer, danasnja situacija u istocno-evropskim privredama, a posebno na jugoslovenskim prostorima, podsecha na onu u kojoj su se privrede zemalja Zapadne Evrope nalazile posle Drugog svetskog rata. Tada su SAD odigrale najznacajniju ulogu u obnovi zapadno-evropske privrede. One i danas, uprkos privrednoj recesiji u njima, mogu da daju znatno vechi doprinos obnovi privrede zemalja "Istoka", ukljucujuchi tu i SR Jugoslaviju, i time da doprinose smanjenju emigracionog pritiska. Odgovor na pitanja koja se postavljaju u vezi sa velikim talasom izbeglih i raseljenih Srba iz bivsih republika koje su se otcepile od tzv. druge Jugoslavije, tesko che se nachi bez intenzivne saradnje sa agencijama UN, Visokim komesarijatom UN, Medjunarodnom organizacijom za migracije i drugim. Istrazivanja izvrsena u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu u Beogradu pokazala su da je iz nasih naucnih, istrazivackih i razvojnih institucija (oko 75% ukupnog broja), u petnaestogodisnjem periodu (1979-1993), otislo u inostranstvo 1.060 istrazivaca. Dve trechine ukupnog broja onih koji su otisli u inostranstvo, ucinili su to u poslednje cetiri godine (1990-1993). Ono sto je posebno zabrinjavajuche jeste cinjenica da je taj godisnji odlazak u stalnom porastu. Najvise odlazi u SAD i Kanadu. Da su sankcije medjunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije izazvale, pored ostalog, i hiper rast odlazaka mladih i strucnih ljudi u inostranstvo potvrdjuju i najnoviji podaci o broju izdatih useljenickih viza za prekookeanske zemlje. Naime, u 1993. godini samo prekookeanske imigracione zemlje izdale su oko 12 hiljada useljenickih viza gradjanima SR Jugoslavije. To je najvechi broj useljenickih viza koji je u jednoj godini ikad od strane tih ambasada u nasoj zemlji izdat. II GLAVA: GDE ZIVE SRBI I KOLIKO IH IMA ? Srbi danas zive u oko 90 zemalja na svih pet kontinenata (Milanovich, 1993). To je siroko prostranstvo cija udaljenost, od Novog Zelanda do Amerike, iznosi cetrdeset hiljada kilometara. Ne racunajuchi teritoriju SR Jugoslavije i srpskih krajina, izvan matice - u rasejanju, Srba ima najvise na americkom kontinetu, a potom u Zapadnoj Evropi. Pitanje broja Srba koji zive u dijaspori okupiralo je mnoge istrazivace, pocev od Pere Slijepcevicha (1917), preko LJubomira Kosiera (1926), L. Trnjegorskog (1938) do Majkla Bore Petrovicha (1982) i Vladimira Grecicha (1990). Vechina istrazivaca bila je sklona da taj broj ili precenjuje ili potcenjuje. Politicari i sociolozi, a posebno prvaci srpskih nacionalnih organizacija, skloni su, cesto, da predimenzioniraju broj Srba u dijaspori, cak na cetiri miliona. To se prvenstveno cini da bi se privukla paznja javnosti na ovu srpsku nacionalnu grupaciju u svetu. Medju politicarima zemalja imigracije, pak, kada se govori o etnickim grupacijama, ispoljava se sklonost potcenjivanju broja, a time i umanjivanja znacaja manjih etnickih grupacija, pa i Srba i Crnogoraca na nekoliko stotina hiljada. Cifra koja che ovde biti prezentirana predstavlja srednju varijantu procene broja Srba u dijaspori u 1994. godini. Kada je rec o svim Srbima sveta, racunajuchi zitelje matice Srbije, Crne Gore i srpskih krajina, i sve generacije iseljenika, pa one koji privremeno ili stalno rade u raznim, pre svega evropskim zemljama, manjine koje zive u starim i novim susednim drzavama, kao realna mogla bi se prihvatiti cifra od oko 11,5 miliona. Razume se da se svi ti ljudi ne izjasnjavaju uvek kao etnicki cisti Srbi, buduchi da su, osobito u rasejanju, kod druge, treche i cetvrte generacije, dosta nacionalno izmesani. To se, najbolje , moze videti i iz popisa stanovnistva SAD. Od ukupnog broja onih zitelja SAD koji su se deklasirali kao Srbi, oko 50% su, na ovaj ili onaj nacin, nacionalno mesani. A da ne govorimo o veoma brojnoj grupaciji nasih ljudi u inostranstvu koja se izjasnjavala na poslednjem popisu stanovnistva samo kao Jugosloveni. To se, mada u manjoj meri, moze konstatovati i za Srbe na prostorima druge Jugoslavije. Zato nije cudo sto su se Srbi iz mesovitih brakova izjasnjavalii kao Jugosloveni prilikom poslednjeg popisa stanovnistva u SFRJ, 1991. godine. Tada je registrovano 712 hiljada Jugoslovena ili 3% ukupnog stanovnistva SFRJ. Prema popisu stanovnistva bivse SFRJ, ukupan broj Srba iznosio je 8,528.000, Crnogoraca 539.000 (Brunner, 1993). Prema tome, u drugoj Jugoslaviji, kada su poceli etnicki sukobi i gradjanski rat na njenim prostorima, u njoj je zivelo priblizno 9,5 miliona Srba. Raspadom SFRJ, ako se ne racuna drzava matica, najvise Srba izvan Srbije ostalo je u Bosni i Hercegovini. Popis pokazuje broj od 1,369.000, a procene (koje ukljucuju i jedan broj Jugoslovena) pokazuju da ih je 1991. godine, u toj republici bilo pribli zno 1,5 milion. Na osnovu zvanicnih statistika, izjava srpskih nacionalnih lidera u dijaspori, procena diplomatsko-konzularnih predstavnistava (DKP) i sinteze iznesenih procena u dostupnoj literaturi iz ove oblasti, autori procenjuju ukupan broj Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla u svetu, u 1994. godini i to: _____________________________________________________________ A. Otadzbinske zemlje Republika Srbija 6,500.000 - 6,800.000 Crna Gora 539.000 - 600.000 Republika Srpska Krajina* 300.000 - 320.000 Republika Srpska** 1,400.000 - 1,500.000 B. Prekomorske zemlje SAD 430 - 500.000 Kanada 80 - 100.000 Juzna Amerika 20 - 30.000 Australija 90 - 120.000 Novi Zeland 500 - 1.000 Juzna Afrika 20 - 25.000 Velika Britanija 50 - 55.000 Zemlje Trecheg sveta 20 - 30.000 _____________________________________________________________ * U Republici Srpskoj Krajini zivi, kako se procenjuje 300 do 320 hiljada Srba, dok se - kako procenjuju UN - 250 do 280 hiljada Srba iselilo iz Hrvatske. ** Jedan broj Srba zivi na teritoriji bivse Bosne i Hercegovine koje su pod kontrolom muslimanske vlade i bosanskih Hrvata. _____________________________________________________________ V. Evropske imigracione zemlje SR Nemacka 250 - 300.000 Austrija 100 - 130.000 Francuska 80 - 100.000 Svajcarska 70 - 100.000 Zemlje Beneluksa 15 - 20.000 Skandinavske zemlje 50 - 60.000 Italija 5 - 7.000 Ostale 15 - 20.000 G. Stare i nove susedne zemlje Rumunija 30 - 50.000 Madjarska 3 - 5.500 Albanija 5 - 10.000 Hrvatska* 120 - 150.000 Makedonija 44 - 70.000 Slovenija 47 - 57.000 _____________________________________________________________ Prema tome, na americkom kontinetu zivi blizu 650 hiljada Srba i Crnogoraca, koliko se procenjuje da ima i u Zapadnoj Evropi. Oni su, na americkom kontinentu, u najvechem broju koncentrisani u centralnom i istocnom delu kontineta- Ilinois, Indijana, Micigen, Minesota, Ohajo, Pensilvanija, kao i na kanadskoj strani u provinciji Ontario (najvise ih je u okolini Toronta), zatim u drzavi Njujork i Nju Dzersi, a na zapadu u drzavama Kalifornija i Vasington. Oni koji su dosli u SAD u novije vreme koncentrisani su oko velikih industrijskih i trgovackih centara - Njujorka i Cikaga. U Australiji Srbi zive u okolini Melburna, Sidneja, Perta i Kanbere, dok su na Novom Zelandu nastanjeni u Oklandu i njegovoj okolini. Od latinskoamerickih zemalja Srbe su najvise privlacili Argentina i Cile. U Evropi su Srbi nasli zaposlenje upravo u onim zemljama koje su posle Drugog svetskog rata i zaposljavale najvise stranaca - SR Nemacka, Austrija, Francuska, Svajcarska i Svedska. Od starih susednih zemalja, najvise Srba ima u Rumuniji, a u novim susednim zemlja situacija jos nije jasna. Status Srba u svetu je trojak. Srbi su gradjani zemalja glavnih imigracionih prekomorskih zemalja, shodno imigracionim politikama doticnih drzava (u manjem broju i u Evropi), zatim gradjani nase zemlje koji imaju privremeni boravak (kao rezultat politike evropskih zemalja koja je vodjena posle Drugog svetskog rata) i gradjani susednih zemalja koji vekovima zive u njima, ali koji su sacuvali svoj nacionalni identitet. Status iseljenih Srba zavisi od politike svake zemlje, koja ima tendenciju, pod uticajem KE BS-a, narocito na evropskom prostoru, da prizna individualna i kolektivna prava nacionalnih grupacija. Razume se, taj se status vremenski i prostorno razlikuje. Dalji tokovi savremene seobe Srba zavisiche od niza cinilaca ekonomske, ali i druge prirode. Kako stvari stoje, uzroci savremene seobe Srba se neche tako brzo otkloniti. "Push" faktori che, ocigledno, jos duge imati uticaj na dalji tempo spoljne migracije Srba. Medjutim, i imigracione politike glavnih zemalja useljenja su od bitnog znacaja. Kada je rec o klasicnom vidu migracije, tj. iseljavanju, postoji tesna i uzajamna zavisnost dveju glavnih komponenti imigracione politike: regulisanje useljenja i integracija. Zemlje klasicne imigracije su jos dvadesetih godina ogranicile godisnji broj useljenja i, kasnije, uvele kontrolu strukture imigracionih tokova. Nijedna od njih, medjutim, nije obustavila imigraciju. Kanada, Australija i Novi Zeland su, cak, podsticale imigraciju u dugom vremenskom periodu. U osamdesetim godinama, imigracija u prekook eanske zemlje se dosta stabilizovala, s tendencijom ka rastu. Zajednicka karakteristika svih klasicnih imigracionih politika je, dakle, kontrola useljenja, locirana uglavnom u ambasadama i konzulatima u zemljama porekla migranata. Kontrola se vrsi imigracionom vizom koja kvalifikuje migrante za useljenje. Sjedinjene Americke Drzave, Kanada i Australija zauzimaju centralnu poziciju u medjunarodnim migracionim tokovima Srba. III GLAVA: SRBI - ISELJENICI U PREKOMORSKIM ZEMLJAMA Govoriti o savremenim seobama, broju Srba u svetu, a ne dotachi njihovu genezu, bilo bi nedovoljno. Jedna od bitnih karakteristika istorije srpskog naroda su seobe u druge zemlje. Tako je i seoba Srba u prekomorske zemlje jedna od njihovih najvechih seoba u poslednja tri veka. Seobe Srba u prekomorske zemlje, narocito u Ameriku, ne samo da su najstarije, ekonomski uslovljene, dobrovoljne migracije, vech su i istorijski relativno stabilne, s dugorocnom tendencijom ka rastu i trajnom karakteristikom. U njima je uzeo ucesche veliki broj Srba, iz svih srpskih otadzbinskih teritorija. Dabome, vechina Srba koji danas zive u prekomorskim zemljama ima drzavljanstvo tih zemalja. Uprkos tome, oni su se, od najstarijih doseljavanja pa do danas, samoorganizovali, stvarajuchi svoje nacionalne duhovne, drustvene i politicke asocijacije, pocev od prvih potpornih udruzenja pa do savremenih drustvenih organizacija. Njihovo samoorganizovanje, negovanje etnickog i nacionalnog identiteta doprinelo je, pored ostalog, i odrzavanju veza s Otadzbinom. Doseljavanje Srba u SAD U istoriji americke imigracije, i ne samo u njoj, opste je prihvachena podela na tzv. period "stare" imigracije (od 1820, kada su podaci o imigrantima prvi put zabelezeni, pa do kraja osamdesetih godina) i "nove" imigracije u SAD, od pocetka devedesetih godina proslog veka naovamo. Velika vechina srpskog iseljenistva pripada upravo ovoj poslednjoj etapi naseljavanja Severne Amerike. U literaturi postoji vise pokusaja periodizacije useljavanja Srba u SAD. Debora Pedzit, na primer, doseljavanje Srba u SAD deli u tri razdoblja. Prvi vechi talas je "staro" doseljavanje, koji pocinje oko 1890. godine i traje do Drugog svetskog rata. Drugi talas doseljavanja Srba u SAD obuhvata politicku emigraciju, tj. dolazak raseljenih Srba iz ratom razorene Evrope. I konacno, trechi talas doseljavanja Srba u ovu zemlju obuhvata period od druge polovine sezdesetih godina naovamo (Padgett, 1983). Sledechi u literaturi opste prihvachenu podelu americke imigracije, na "staru" i "novu", profesor Majkl Boro Petrovich (1980), na primer, useljavanje Srba u SAD grupise u pet karakteristicnih perioda. Prvi obuhvata najranije doseljenike u periodu "stare" imigracije. Drugi, period prvog i najvecheg useljavanja u razdoblju "nove" imigracije (1880-1914). Trechi, pristizanje useljenika u periodu izmedju dva svetska rata (1918-1941). Cetvrti, dolazak raseljenih lica iz Evrope posle Drugog svetskog rata (1945-196 5). Peti, najnovije useljavanje u SAD (od 1965. godine naovamo). Najranija iseljavanja Rano doseljavanje Srba u SAD obuhvata period duzi od pola veka, od pocetka do kraja osamdesetih godina XIX veka. Istina, niko sa sigurnoschu ne moze rechi kada i gde su se prvi put Srbi doselili u SAD. Drugim recima, ne postoje pisani tragovi o prvim srpskim iseljavanjima u SAD. Pretpostavlja se, naime, da je na dubrovackim brodovima koji su plovili do americke obale jos tokom XVIII veka, medju mornarima bilo i Srba iz Dalmacije. Nije, medjutim, poznato da su ostajali da zive u Americi. Istrazujuchi ovaj pe riod srpskog iseljenistva u Americi, vladika Sava sumadijski (1994) ukazuje na otkriche Vase Stajicha (1935) da je prvi srpski doseljenik bio izvesni Jovan Miskovich. Miskovich je negde 1740. proveo punih 5 godina u Americi sto znaci da je dosao na ovaj kontinent mnogo pre poznatog Djordja Sagicha. Zvanicno, prvi srpski useljenik stigao je u Ameriku brodom "Delaver", do Filadelfije, septembra 1815. godine. Prema pisanim tragovima, bio je to Djordje Sagich, odnosno kako je u toj zemlji poznat, George Fisher (Pribich, 1967). Sagich-Fiser je rodjen u Austro-Ugarskoj, 30. aprila 1795. godine od roditelja doseljenika iz Srbije koji su dosli u talasu velike seobe Srba pod pritiskom Turaka. Naime, Sagicheva familija se nastanila severozapadno od Budimpeste, u drevni grad Segesfervar, mesto krunisanja madjarskih kraljeva u toku pestogodisnjeg perioda od 1027. godine. Srbi su ovaj grad nazivali Stoni Beograd. Nakon smrti oca, Djordje dolazi u Sremske Karlovce, centar Srpske pravoslavne crkve, gde pohadja gimnaziju i s tice "klasicno" obrazovanje, ucechi pored ostalog nemacki, grcki i latinski, koje mu je kasnije dobro doslo u Americi. Sa osamnaest godina zivota, Djordje Sagich napusta skolu i prelazi u Srbiju 1813. godine, gde se prikljucuje ustanicima u borbi protiv Turaka. Ucestvovao je u borbi za odbranu Beograda. Nakon poraza koji su srpski ustanici pretrpeli, Sagich bezi u Austriju. Proveo je dve godine lutajuchi duz Dunava kao trgovac, da bi se 1815. godine u Hamburgu ukrcao na brod za Filadelfiju. Stupanje Djordja Sagicha na tlo Amerike moglo bi se oznaciti kao pocetak novije istorije seoba Srba, ovoga puta u SAD. Fiser je, tokom sezdesetogodisnjeg zivljenja na Zapadu, postao vrlo ugledan Amerikanac srpskog porekla. Zvanicno je uvrschen u red istaknutih pionira u Teksasu. Proveo je dvadeset godina u Meksiku i Teksasu, dok je Teksas jos bio meksicka provincija. Kada je Teksas postao nezavisna republika i deo Sjedinjenih Drzava, Fiser je 1829. godine postao meksicki drzavljanin pa se cak ukljucio i u politiku. U Meksiku je bio organizator masonske loze, direktor carine u Galvestonu, sekretar grada San Felipe, carinik u Matamorosu, ratni komesar, vlasnik stamparije i knjizare i urednik novina na spanskom. Sa uspostavljanjem teksaske nezavisnosti (1836) Dzordz Fiser napusta lojalnost meksickom federalizmu i svoju sudbinu vezuje za teksasku drzavu. Kasnije je postao jedan od vidjenih ljudi Hjustona i kao trgovac i kao advokat. Kada je Kalifornija ustupljena SAD, u vreme zlatne groznice, Fiser se seli u Kaliforniju. Zahvaljujuchi poznavanju Meksikanaca i znanju spanskog jezika, vrlo brzo je postao sekretar zemljisne komisije (1852-1856). Od 1857. do smrti (1873), Dzordz Fiser je obavljao razne javne duznosti u San Fransisku. Bio je i sudija, a i pocasni konzul Grcke u San Fransisku. U znak zahvalnosti zbog njegove podrske borbi za nezavisnost Grcke, kralj Djordje I ga je imenovao za prvog grckog konzula u Kaliforniji, 1870. godine. Na tom polozaju Dzordz Fiser, tj. Djordje Sagich je ostao do smrti. U Kaliforniji, Fiser je osnovao malu, ali brzo rastuchu koloniju srpskih doseljenika, koja je okupljala i znacajan broj Hrvata, uglavnom iz Dalmacije i sa jadranskih ostrva. Ovi Juzni Sloveni nazivali su sebe "Slavonians". To ime su koristili, kako istice Adam Eterovich (1980), iz najmanje tri razloga. Prvo, mletacke Dalmatince i Bokelje zvali su Sclavone ili Slavs, jos od Venecijanaca, a ne Srbima ili Hrvatima. Drugo, nazive Slavonian ili Sclavonian su koristili Englezi i Amerikanci u tom ranom periodu. Go tovo u svim americkim i engleskim knjigama toga doba korischen je Slavonian, kao izraz za Slovena. I, treche, Juzni Sloveni su se protivili da budu identifikovani kao Austrijanci, Italijani, Turci ili Madjari. Kada je nekoliko pravoslavnih hrischana 1864. u San Fransisku osnovalo Grcko-rusku-slavonsku pravoslavnu istocnu crkvu kao dobrotvorno drustvo, u kome su Srbi cinili vechinu, sa ciljem da osnuju pravoslavnu crkvu u gradu, Fiser je postao veoma istaknut clan (Petrovich, 1979). Istovremeno, bio je i clan, a i prvi predsednik Ruskog i panslavenskog dobrotvornog drustva osnovanog u San Fransisku 1857. godine. SAD su, u stvari, prvo i najznacajnije odrediste Srba preko okeana. Do osamdesetih godina XIX veka, seoba Srba u SAD bila je sporadicna. U toj fazi najranijih iseljavanja najpre su se selili pojedinci, a kasnije i manje skupine iz primorskog dela Jugoslaviji (Cizmich, 1981). Vechina doseljenika tog perioda "stare" americke imigracije bila je pismena i naseljavala se, po dolasku u SAD, na farmama. Ti srpski doseljenici ranog perioda ziveli su u prisnim kontaktima sa Hrvatima. Zajedno su osnivali i prva dobro tvorna drustva. Ne moze se sa sigurnoschu rechi koliko se Srba doselilo u SAD do Prvog svetskog rata. Nije vodjena precizna statistika ni u zemljama odakle su se selili, a ni u SAD. Neki istrazivaci koristili su podatke brodskih kompanija, ali ni ti podaci nisu potpuni. Zapravo podaci o iseljenicima iz jugoslovenskih zemalja u SAD nisu pouzdani sve do popisa stanovnistva ove zemlje 1910. godine. Srbi, kao i drugi jugoslovenski narodi, bili su tada registrovani kao Austrijanci, Nemci, Madjari, Italijani, Tur ci zato jer se radilo pretezno o doseljenicima iz "nemackih drzava". Adam Eterovich (1980), u svojim istrazivanjima, otkriva mnoga srpska imena ljudi koji su ucestvovali u americkom gradjanskom ratu 1861-1865. godine. Pominje dosta dobrovoljnih vojnih firmi toga doba koje su Srbi vodili. Imigracione vlasti SAD su pocele da vode evidenciju o useljavanju juznih Slovena tek 1899. godine. Prema nalazima Adama Eterovicha, Srbi u Americi se prvi put pominju u listu "Podunavka" 5. marta 1848. godine, u clanku S. Popovicha, pod naslovom "Srbi u Americi". Procene Popovicha, sacinjene nakon puta po Americi, pokazuju da je iz Dalmacije i Boke Kotorske doslo u ovu zemlju i to: u Nju Orleans - 300; u Vasington - 100; u Njujork - 200; u Boston - 100; u Filadelfiju - 160; u Carlston - 30; u Mobil - 120; na Floridu - 200; u Teksas - 250; u Meksiko - 300, i Luisvil - 50. Prvi doseljenici su se naseljavali u juzne drzave SAD, tada pod Spanijom i Francuskom, a sa otkrichem zlata 1848. godine i u Kaliforniju, na Zapadu. Medju glavnim odredistima srpskih mornara, osobito luckih, bila je luka Nju Orleans, koja se razvila tek posto je Amerika kupila od Napoleona lujzijansku teritoriju (Vujnovich, 1985). Prva znacajnija grupa Srba dolazi u Nju Orleans tridesetih godina proslog veka. To su bili trgovci, lingvisti, moreplovci jadranske obale i Crne Gore - Bokelji, Dalmatinci, Crnogo rci. Obrazovani i sa znanjem vise jezika, lako su se uklapali u novu sredinu i postizali licni uspeh. Malo je bilo siromasnih medju njima. Kada su otkriveni rudnici zlata, krajem cetrdesetih godina, mnogi Srbi iz Nju Orleansa preselili su se u Kaliforniju. Ovi Srbi su bili statisticki svrstani kao doseljenici iz "nemackih drzava", sve do 1860. godine. Popis stanovnistva iz 1860. godine pokazuje da je iz "nemackih drzava" bilo 1,301.136 osoba, ukljucujuchi i 25.061 lice iz Austrije. Adam Eterovich (1980) procenjuje da je medju 52 hiljade pridoslih ljudi iz Austrije 10-40% bilo drugih nacionalnosti. Rezultati popisa stanovnistva Amerike izmedju 1850. i 1880. godine ukazuju na zakljucak da je manje od 1% stanovnistva otpalo na Srbe i Hrvate. Njih popis nije posebno iskazao vech je prihvachena grupa Slavonaca i Dalmatinaca, pa je vechina svrstana u grupu Austrijanaca. Godine 1868, Drustvo pravoslavaca dobilo je i pravoslavno groblje, kao i citaonicu koja je sluzila i za okupljanje Srba u San Fransisku. Godine 1870. pojavljuju se i novine u San Fransisku pod nazivom "Slavjanin". U njima su se objavljivali clanci na vise jezika (srpskom, ruskom, francuskom). U ovom prvom talasu seobe Srba, u Ameriku je stigao i Mihailo Pupin Idvorski, koji je radechi na Kolumbija univerzitetu stekao svetsku slavu kao profesor, naucnik i pronalazac. Pupin je stigao u SAD 1874. godine, kada je u ovoj zemlji broj iseljenika srpskog porekla bio relativno mali, te che, izmedju ostalog, i to kasnije imati znacaja u njegovom angazovanju na organizovanju ove etnicke grupe (Grecich, 1985). Stoga je Pupin ostao u istoriji zabelezen ne samo kao profesor i naucnik, vech kao drustveni radni k i patriota obe domovine, a iznad svega ponos naroda iz kojeg je potekao. Nas narod je neizmerno zaduzio svojim humanizmom i rodoljubljem, osobito zaslugama koje je stekao kao pocasni generalni konzul Srbije u Njujorku, predsednik Srpskog narodnog saveza u SAD, organizator u prikupljanju materijalnih sredstava, opreme i medicinske pomochi, kao i dobrovoljaca iz SAD za Prvi svetski rat, kao i na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Za vreme pedesetodnevnog rada u Parizu, Pupin je mnogo doprineo tome da svi clano vi americke delegacije potpuno razumeju jugoslovenske teznje i zelje. Stoga je Pupin svojim licnim poznanstvom s predsednikom Vilsonom i ministrom spoljnih poslova Lansingom, doprineo da se granice Jugoslavije sto povoljnije povuku i da u sastav drzave SHS udju Dalmacija, zapadna Slovenija, deo Slavonije i Baranja i njegov rodni Banat. Mihailo Pupin je zasluzan za afirmisanje jugoslovenskog pitanja pred americkom javnoschu i politicarima, posebno mnogobrojnim kontaktima koje je imao s uglednim licnostima am erickog zivota. Medjutim, njemu je zamereno zbog odredjenih stavova. Valja pomenuti sukob s don Nikom Grskovichem. Taj sukob je dugogodisnji Pupinov saradnik, Pavle Hadzi-Pavlovich, ovako opisao: "Kada je Amerika usla u rat na strani saveznika, prof. Pupin predlozi Jugoslovenskom narodnom vijechu da se preko Srpskog poslanstva u Vasingtonu zamoli americka vlada da sve svoje vojnike jugoslovenskog porijekla koji budu novaceni za rat upuchuje na Solunski front, da se pod americkom zastavom bore zajedno sa srpskom vojnicima. Medjutim, Don Niko Grskovich izjavi na predlog prof. Pupina da bi se on stideo da podupire i da glasa za takav predlog. Na to se digne prof. Pupin i izjavi da njemu onda nema vise mjesta ovdje i napusti Vijeche" (Bulajich, 1978). Prvi masovniji talas srpskih doseljenika u SAD (1880-1914) Pocetkom osamdesetih godina dolazi do brzeg useljavanja Srba u SAD. Oni dolaze u ovu zemlju kao deo masovnog iseljavanja iz juznih i jugoistocnih zemalja Evrope, ciji tokovi polaze iz Italije i velikih multi-nacionalnih imperija - Otomanske, Austro-Ugarske i Ruske, poznati u istoriji prekookeanskih migracija kao "nova imigracija". Najvechi broj srpskih imigranata u SAD, do skora, poticao je upravo iz tog perioda. Kalifornija ostaje jos uvek njihovo najznacajnije odrediste. Srbi u tom delu Amerike organizuju i svoj duhovni i drustveni zivot, kao i svoja dobrotvorna udruzenja, grade crkvu i izdaju svoje prve novine. Godine 1880. u San Fransisku je osnovano i prvo uzajamno dobrotvorno drustvo Srba u Americi. Bilo je to Srpsko-crnogorsko literarno i dobrotvorno drustvo. Mada kratkog veka, prve srpske novine stampane u Americi javljaju se u San Fransisku 1893. godine. To su "Srbin Amerikanac", koje uredjuje Bozo Gopcevich, i "Sloboda", ciji je urednik Spiro Radulovich (Bokelj). Rec je, u stvari, o pionirima srpskog novinarstva u Americi. Potom se javlja Veljko Radojevich koji izdaje u San Fransisku, krajem XIX veka, list "Srpska nezavisnost". Neposredno pred katastrofalni zemljotres 1906. godine u San Fransisku, srpski list "Sloboda" je procenio da je u San Fransisku bilo oko dve hiljade Srba i to vechinom iz Boke Kotorske i Hercegovine. Posle zemljotresa i pozara koji je njime izazvan, srpska kolonija se osipa. Najvechi broj Srba prelazi u Oklend i u druge delove predgradja San Fransiska (Vucinich, 1981). Tri godine kasnije, Srpsko-crnogorsko literarno i dobrotvorno drustvo spaja se sa Srpskim dobrotvornim drustvom "Zmaj", osnovanim 1904. godine u San Fransisku, te u toku Prvog svetskog rata broji preko 600 clanova. Drustvo je pred kraj Prvog svetskog rata promenilo ime u Prvo srpsko dobrotvorno drustvo, a 1939. mu se pridruzilo 39 clanova koji su jos bili u Srpskom dobrotvornom drustvu Angels Camp - osnovanom 1893. Godine 1902, Srbi u San Fransisku organizuju Srpski klub, drustvenu, kulturnu i atletsku orga nizaciju. U toku balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Srpski klub postaje organizacija Soko, pa mnogi njeni clanovi odlaze na evropska ratista kao dobrovoljci da se bore na strani srpske i crnogorske vojske. I prva srpska pravoslavna crkva Sveti Sava sagradjena je 1894. godine u Dzeksonu u Kaliforniji. Najvechu zaslugu za gradnju crkve imao je otac Sebastijan Dabovich, prvi srpski svestenik rodjen u Americi (San F