SrbijaZemljaHeroja:::::Istorija,Srbija,Radio,Srpski heroji,pravoslavlje,knjizevnost,izvorna muzika,mp3,video,patrijarh,srbija,crkva,forum,gusle,SABAC,linkovi,crkveni linkovi,car,junacke pesme,zlocin,zemlja,ankete,sv vasilije,krsne slave,tri jerarha

Juzna Afrika
Nema preciznih podataka kada su prvi srpski doseljenici stigli na Jug Afrike, ali se pouzdano zna da su neki bokeljski i dalmatinski mornari pristajali i ostajali u tamosnjim lukama jos u XVIII veku. Putopisac T. M. Mursalo pominje da je i izvesni Drago Franciskus, profesionalni vojnik iz Mletacke Republike, sluzio u holandskim specijalnim jedinicama na Jugu Afrike sredinom XVIII veka. Brodolom ga je 1757. godine vezao za ovu zemlju u kojoj je i ostao kao cenjeni gradjanin oblasti Kejp-taun, do smrti 1803. godine.
U juznoafrickim dokumentima masovnije doseljavanje sa Balkana registrovano je tek krajem XIX veka, kada su proradili rudnici dijamanta. Istrazivac i publicista Milos Misovich (1990) iz tih registara pominje i neka tipicno nasa prezimena: Matovich, Markovich, Cigancich, Gasich, Lazarevich. Popis stanov-nistva kolonije Rt dobre nade iz 1875. godine, medjutim, broji samo stotinu osoba doseljenih iz danasnje Austrije, Italije, Madjarske i Jugoslavije. Najceschi razlog napustanja rodnog kraja bio je izbegavanje sluzenja vojnog roka u "tudjinskim armijama", ali i zelja da se u ovoj zemlji zlata i dijamanta pocne bolji zivot.
Sredinom sedamdesetih godina XIX veka, na primer, kada je u Kimberliju otvoren prvi rudnik, doselio se izvestan broj Dalmatinaca i Bokelja. Njihova imena, medjutim, vrlo brzo su se nasla na nadgrobnim plocama buduchi da su nasi ljudi, radechi u rudnicima pod teskim uslovima, umirali mladi. U to vreme grupa Dalmatinaca i Bokelja radila je i na izgradnji zeleznicke pruge i stanice Kajpmejden-Barberton (Sevich, 1989).
Pocetkom XX veka, Jug Afrike najvise su naseljavali Hrvati iz Dalmacije i Primorja, ali je medju njima bilo i dosta Srba iz Like, Dalmatinske Podgore, Hercegovine, i posebno Crnogoraca iz Boke Kotorske. Vechina je bila registrovana kao gradjani poreklom iz Austro-Ugarske, pa ih je i u Africi uostalom kao i u Americi bilo nemoguche razvrstati po nacionalnostima. Popis stanovnistva iz 1891. godine, medjutim, registrovao je samo 232 doseljenika iz krajeva koji su kasnije pripali sada vech bivsoj, ili drugoj Ju goslaviji. To ne znaci, kako istice Milos Misovich, da na Jugu Afrike nije bilo vise Srba i Crnogoraca, posebno iz Herceg Novog. Oni su se doseljavali, uglavnom, u okolinu danasnjeg Johanesburga. Jedan od prvih, koji je dosao u tu zemlju 1897. godine, bio je Ilija Anteljevich. Za njim je ubrzo stigao i njegov brat Leso Anteljevich, ciji je sin Milan Anteljevich 1909. godine u Dzermistonu otvorio na daleko poznatu mesarsku radnju "Beograd". Svoju prvu kuchu Leso i Andja Anteljevich podigli su tek 1923. godin e. Domachin je poginuo u Jugoslaviji, jer ga je Drugi svetski rat zatekao u Crnoj Gori dok je obilazio rodbinu. Njegov unuk, Aleksandar Anteljevich, bio je oficir Juznoafricke armije i pilot RAF-a. Cetvrto koleno ove familije predvodi danas Milan Anteljevich, cija je cherka, Aleksandra, rodila sina Srdjana, pripadnika seste generacije Anteljevicha u Juznoj Africi.
U glavnom gradu Juzne Afrike, Johanesburgu, danas zive i bracha Dejan, Ranko i Milovan Bijelich, ciji se otac doselio na Jug Afrike, takodje, krajem proslog veka. Poslednja dvojica su bili mesari, a prvi general juznoafricke vojske. Medju crnogorskim pionirima i osvajacima Rta dobre nade bio je i Dobri Poznanovich, koji je napustio Boku Kotorsku 1903. godine. Za njim su dosla i njegova dva brata i svi su ziveli u Johanesburgu. Todor Poznanovich je u medjuvremenu dolazio u Crnu Goru da se ozeni, a potom u Sr biju kada je poceo Prvi svetski rat. Srpski i crnogorski doseljenici ratovali su, inace, i na tlu Afrike, podrzavajuchi ustanak Bura protiv Engleza. Prema zapisima hrvatskog istrazivaca Mursala, pominju se srpska imena - Djordje Radanovich iz Kotora, Djordje Danevich i Jakov Matulovich (Misovich, 1990).
Posle burskog rata 1902. godine zapocinje druga faza doseljavanja sa prostora druge Jugoslavije. Tako, u popisu stanovnistva Juzne Afrike iz 1904. godine registrovano je 2.288 gradjana pridoslih iz Austro-Ugarske, Crne Gore i Srbije. U cetiri provincije Juznoafricke Republike - Rt dobre nade, Transval, Natal i Orindz - bilo je registrovano samo pedeset Crnogoraca i sedam Srbijanaca. Mursalo tvrdi da je tada bilo najmanje 1.500 hrvatskih doseljnika, a Misovich izvlaci logican zakljucak da su ostatak (od 788) cinili pretezno Srbi i Crnogorci. Dakako, bilo je to u vreme ekonomskog prosperiteta. Medju drzavama koje su Juznoj Africi nudile radnu snagu bila je, sudechi po vise zapisa, i Kraljevina Srbija. Inace, Austro-Ugarska je rudarskoj kompaniji ponudila cak trideset hiljada radnika iz Vojvodine, Bosne, Hercegovine, Slavonije, Hrvatske i dela Crne Gore. Pored traganja za poslom, drugi motiv odlaska nasih ljudi na Jug Afrike bio je spajanje porodica, jer su tu prvu generaciju cinili, uglavnom, muskarci.
Za vechinu dosljaka iz Austro-Ugarske, Prvi svetski rat doneo je nevolje, jer je Juzna Afrika bila na strani saveznika. Kao drzavljani neprijateljske zemlje, doseljenici iz Austro-Ugarske monarhije, i Hrvati ali i Crnogorci i Srbi, sa austrougarskim pasosem, postali su ratni zarobljenici. Oni koji su se deklarisali kao Crnogorci i Srbi i uz to imali pasose nasih kraljevina imali su status juznoafrickog gradjanina. Mnogi od njih su ratovali kao dobrovoljci u Srbiji, a neki i na frontu prema nemackim snagama u Namibiji, pa cak i u Francuskoj. Medju njima su bili i bracha Todor i Maksim Poznanovich, Simo Antaljevich i Milovan Vuckovich. Vratili su se sa ordenjem, a Pero Sikimich sa francuskom lentom (Mursalo, 1981).
Kada se rat zavrsio, novoformirana drzava SHS, a kasnije Kraljevina Jugoslavija, nije poklanjala paznju nasim iseljenicima u Juznoj Africi, mada se njihov broj postepeno uvechavao. Prema navodima Mursala, u periodu izmedju 1923. i 1933. godine u Juznu Afriku se uselilo 349 gradjana te prve Jugoslavije. Tek 1930. godine, jugoslovenska vlada je imenovala jednog Slovenca, Danila Strukelja, za prvog pocasnog konzula u Johanesburgu. Sedam godina kasnije, posle peticije 147 uglednih jugoslovenskih doseljenika, za novog pocasnog konzula imenovan je Djordje Sinovich, pripadnik druge generacije doseljenika sa Braca.
Popis stanovnistva u Juznoj Africi iz 1936. godine registrovao je vrlo mali broj doseljenika iz prve Jugoslavije - svega 523. Istovremeno, zagrebacka stampa je pisala da u Juznoafrickoj Republici ima najmanje 4.000 Hrvata. Istina je, tvrdi Milos Misovich, bila negde izmedju ove dve krajnosti, a Srbi i Crnogorci su cinili, najcesche, tek deseti deo te jugoslovenske dijaspore. Kada je zapoceo Drugi svetki rat, u Johanesburgu je otvoren Generalni konzulat Kraljevine Jugoslavije sa dr Stojanom Gavrilovichem na celu. On je u svojim prvim diplomatskim izvestajima Vladi u Beogradu isticao da je vechina iseljenika bez pasosa, bez kontakata sa drzavnim organima i bez evidencije. Zato je, kada je o broju iseljenika rec, samo pretpostavljao da u Johanesburgu ima 1.800, u Pretoriji oko 50, u Kejptaunu 40, Skotburgu 30, Durbanu 20, a medju njima 300 vojnih obveznika. To su bili prvi sluzbeni podaci Jugoslavije o njenim iseljenicima u Juznoafirckoj Uniji 1941. godine (Misovich, 1990).
Posle pada Beograda, u Durban i Kejptaun je stigla grupa clanova jugoslovenske izbeglicke vlade (Trifunovich, Budisavljevich, Banjanin i Cubrilovich), ali i povecha grupa izbeglica iz Jugoslavije, njih 142. Na prijemu koji im je priredio pocasni konzul, Djordje Sinovich, docekalo ih je 300 iseljenika. Vechina njih je tokom rata pruzala veliku finansijsku pomoch vladi zemlje iz koje su potekli.
Novi talas doseljavanja na Jug Afrike krenuo je posle Drugog svetskog rata, kada je grupa oficira i podoficira, ratnih zarobljenika bivse kraljevske vojske, odlucila da se ne vrati u Jugoslaviju. Njihova pojava dovela je i do stvaranja tzv. politicke jugoslovenske emigracije u Juznoj Africi, ciji su clanovi bili Srbi, pa i Hrvati. Sve do 1948. godine, u tamosnjoj jugoslovenskoj koloniji, osechao se uticaj prosovjetskih struja, sto je neminovno dovodilo do politickih ekscesa izmedju antikomunista i komunista . Kada je, medjutim, vechi broj nasih doseljenika vech uzeo juznoafricko drzavljanstvo, prilikom popisa stanovnistva iz 1951. godine, nije fakticki ni registrovan ovaj novi doseljenicki talas, jer je broj jugoslovenskih doseljenika bio jednak onom iz 1941. godine. Pocetkom sezdesetih godina Generalni konzulat je procenio da u Juznoj Africi ima 2.300 nasih iseljenika. Najvise ih je bilo iz Hrvatske - 2.040, zatim iz Crne Gore - 200, Srbije - 50 i Slovenije - 10. Prema podacima DKP, jugoslovenski doseljenici radili su, prevashodno, u gradjevinarstvu, poljoprivredi i u trgovini (Sevich, 1989).
Kada je, nakon uvodjenja sankcija prema Juznoj Africi od strane OUN, Jugoslavija zatvorila Generalni konzulat (1963) jugoslovenska kolonija je, ne svojom krivicom, gurnuta u zaborav. Najkrachi put iz Beograda do Johanesburga, vodio je preko Beca i Imigracionog biroa Juzne Afrike. Naime, pocetkom sezdesetih godina ova drzava je godisnje useljavala do 40.000 stranaca. Medju ekonomskim migrantima iz Jugoslavije, bilo je tada dosta i Srba i Crnogoraca. Taj talas je permanentno trajao sve do kraja osamdesetih go dina. Prema slobodnim procenama samih iseljenika, jugoslovenska kolonija je, u tom medjuvremenu, narasla na 20.000, od cega je bilo 8.000 Srba i Crnogoraca. Na put dug 18 hiljada kilometara od Srbije i Crne Gore do Juzne Afrike, uputili su se pre dve-tri decenije Miha Mihaljevich iz Herceg Novog, Olivera Markovich iz Belosevca kod Valjeva, Bosko Aleksandrich iz Obrenovca, Moma Sarovich iz Bosne, Radisa i Rajko Djurdjevich iz Kragujevca, Djordje Aleksijevich iz Beograda, Ostoja Misich, potomak vojvode Misich a, iz Struganika, Nichifor Anicich iz Sandzaka, Cakan Jakovljevich iz Leskovca, Milos Petrovich iz Loznice i Milan Malich iz Vojvodine. Posle jednog takmicenja u dzudou, iz Svajcarske su tih godina emigrirali i sportisti Dragan Vukovich i Vojo Vujevich, sto je poprimilo karakter diplomatsko- politickog ekscesa. Dr Dragan Pavlovich, iz Beograda, radi kao lekar vech 20 godina u Johanesburgu. Tamo su i dr Cvetanka Bulajich, Mile- Majkl Buljugich, Milos Krstich i Aleksandar Ilich. U toj zemlji je beogradski sce nograf Vladislav Lalicki postao ugledni slikar ("Politika", 1989). Ekonomski gledano, to nisu preterano imuchni ljudi, jer se bave "sitnim" biznisom. Najvechi broj uspesnih Srba i Crnogoraca bavi se prometom mesa. Najuspesniji i najpoznatiji mesar je Ranko Sakota, Srbin iz Hercegovine koji snabdeva bolnice u Johanesburgu i kasarne u Transvalu. Djordje Sinovich, bivsi farmer, ostavio je svojim sinovima i bogatstvo i ugled. Jedan od njih je Desimir Sinovich koji ima lanac od dvanaest mlekara i nekoliko fabrik a za preradu ribe. Njihovom uspehu bi svakako, kako sami kazu, doprinelo uspostavljanje diplomatskih i ekonomskih odnosa izmedju Beograda i Johanesburga, ali SFRJ o tome nije razmisljala. Prva zvanicna jugoslovenska poseta Juznoj Africi ostvarena je tek 1989. godine kada je grupa pevaca ucestvovala na Festivalu narodnih pesama i igara u Johanesburgu. Posle njih dosli su vaterpolisti "Crvene Zvezde", ali tri godine kasnije (Sevich, 1989).
Poslednji talas srpskih i crnogorskih doseljenika u Juznu Afriku otpoceo je sa politickim nevoljama u SFRJ i na Balkanu. Rat i potreba da se nadje bilo kakav bolji posao i bolja plata izgnali su, prema podacima Srpske pravoslavne crkve, cak 4.000 izbeglica u Juznu Afriku. Najvechi broj ih je iz Bosne i Srbije. Neki od tih ljudi su bili i zavedeni laznim obechanjima turistickih agencija da je Jug Afrike 1992. godine, u vreme pocetka privredne recesije na Zapadu, zemlja blagostanja, pa su se, zatim, nasli na ulici. Ni o tim novim iseljenicima SR Jugoslavija ne vodi racuna, i oni su, iako "sasvim svezi", zaboravljeni. Tek na intervenciju srpskih biznismena, pre svega Majkla Buljugicha koji vodi Jugoslovenski trgovacki centar u Johanesburgu, u Beogradu je prihvachena ideja da se posle trideset godina uspostave ekonomske i kulturne veze sa nasim iseljenicima, a diplomatske sa drzavom Juznoafrickom Republikom. Zato je i otvoren Biro za zastitu interesa SRJ na Jugu Afrike. Prema procenama Mileta Buljugicha "danas u Juznoj Africi zivi i radi cak petnaest hiljada srpskih i crnogorskih iseljenika" (NIN, 1991).
Medju "jugoslovenskim iseljenicima", srechom, nije bilo politickih sukoba, jer hrvatska i srpska emigracija nisu imale direktnih kontakata i suceljavanja. Kako svedoci Milos Misovich (1990), medjutim, bilo je sukoba unutar srpske zajednice kada se Crkva podelila na "federalno i raskolnicko krilo". To je imalo za posledicu i visegodisnje sudjenje oko vlasnistva nad crkvom i crkvenim imanjem, zbog cega je utrosen veliki novac. Jedna crkven-skolska opstina u Juznoj Africi nalazi se u Johanesburgu. Pravoslavni hram i dom sagradio je Mile Stojakovich sa suprugom Smiljom i cherkom Drenkom, pre pet decenija. Po njegovoj zelji krsna slava familije Stojakovich Sveti Toma postala je i opsta slava pravoslavaca na Jugu Afrike. Crkvu vodi otac Sima Sumar, sa popadijom Danicom koja je zaduzena da brine o jedinoj srpskoj dopunskoj skoli, da deca ne zaborave maternji jezik i o biblioteci u Johanesburgu. Dugogodisnji predsednik Upravnog odbora srpske crkven-skolske opstine bila je Oliver-Vera Markovich, danas poznati modni kr eator iz Johanesburga. Na okupljanju, posebno mladezi, aktivno je radila Radojka Mihich, predsednik Kola srpskih sestara "Milka Stakich" (Sevich, 1989). Zahvaljujuchi Srpskoj pravoslavnoj crkvi, "jugoslovenski" iseljenici su se, iako su imali i svoj Klub Jugoslovena, osechali i najcesche Juznoafrikancima predstavljali kao "Srbi iz Jugoslavije". Tako su kao Srbi i nastupali na etnickim festivalima. Juzna Afrika je jedina useljenicka zemlja u kojoj su nasi iseljenici jugoslovenstvo zamenili za srpstvo i u koj oj Dalmatinci slave Vidovdan kao svoj praznik (Misovich, 1990). Kao nemi svedok srpstva na gradskom groblju, pored latinicnih i stranih napisa, nalaze se i chirilicni: "Ovde pociva Dusan Stevich, Milica Vulinovich, Milica Milicevich, Petar Mikich, Mile Stojakovich..." Interese SR Jugoslavije u Juznoafrickoj Republici danas zastupa poseban Biro, dok pri Privrednoj komori Jugoslavije postoji poseban Komitet za poslovnu saradnju. U situaciji dok su Srbija i Crna Gora pod sankcijama i bez diplomatskih predstavn ika, a i bez politickih kontakata sa Johanesburgom sve do maja 1994. godine, cinilo se, da se nista racionalnije sem cekanja na bolje dane i ne moze uciniti. Medjutim, prijem na koji je naisla zvanicna jugoslovenska delegacija koja je prisustvovala inauguraciji novog predsednika Juznoafricke Republike uliva nadu za normalizaciju odnosa izmedju Beograda i Johanesburga, a time i odnosa izmedju matice i srpske kolonije na Jugu Afrike.

IV GLAVA: SRBI - GOSTUJUCHI RADNICI ILI NOVI ISELJENICI ?
Evropske zemlje su pre Prvog svetskog rata manje privlacile Srbe. One su sluzile vise kao usputne stanice za Ameriku. Njihov privredni potencijal i traznja za radnom snagom bili su skromni, pa su i one same bile emigracione zemlje. Neposredno pred Prvi svetski rat, kada su razvijene zemlje Zapadne Evrope dostizale veliki ekonomski prosperitet, migracije sa jugoslovenskih prostora dobile su na znacaju. Medjutim, intenzitet ekonomske emigracije se povechava izmedju dva svetska rata. Posle Prvog svetska rata e migracija u SAD je opala, prvo usled uvodjenja imigracionih kvota, a potom usled velike ekonomske krize, pa migracija u evropske zemlje belezi znacajan rast. U njima je bilo vise Slovenaca i Hrvata nego sto je bilo Srba.
Godine 1931, broj jugoslovenskih gradjana koji su se nasli u evropskim zemljama dostigao je 131.000 (Grecich, 1975). Glavne zemlje koje su ih privukle bile su Francuska i Belgija, a potom Nemacka i Cehoslovacka. Ekonomska kriza, a narocito dolazechi fasizam, zasluzni su za povratak mnogih ljudi u Otadzbinu. Tek sredinom sezdesetih godina, emigracija gradjana SFRJ dobija zamah da bi krajem te decenije dostigla siroke razmere u evropskim razvijenim zemljama. Za razliku od prekookeanske, koja uglavnom ima kara kter iseljavanja, evropska srpska migracija bila je uslovljena iskljucivo ekonomskim faktorima i tezila je da bude privremena. Sedamdesetih godina, medjutim, emigracija visokoobrazovanih lica iz Jugoslavije dobija na znacaju. Sa izbijanjem ekonomske krize pocetkom osamdesetih godina, dinamika emigracije visokoobrazovanih ljudi iz Jugoslavije se ubrzava.
Do 1973. godine, do naftnog udara, zemlje Zapadne Evrope vodile su imigracionu politiku "otvorenih vrata", a od 1974. godine politiku "zatvorenih vrata" za zaposljavanje stranaca (Collinson, 1993). Razume se, politika zatvorenih vrata nije dala rezultate, pa se priliv stranih radnika kontinuirano nastavljao. Evropske zemlje prijema, narocito clanice Evropske unije (EU) bile su u zizi aktuelnosti srpske radne migracije. Preko cetvrt veka, ove razvijene drzave, sem Svedske, vode migracionu politiku koja stran ce drze pod statusom "gostujuchi radnici". Sve mere i propisi koje su clanice EU donosile, kroz lansiranje "Jedinstvenog evropskog akta", imache nesumnjiv uticaj na polozaj i perspektivu zaposljavanja migranata iz "trechih zemalja" na jedinstvenom trzistu Unije.
Trziste radne snage i pitanja vezana za ostvarivanje cilja "slobodne cirkulacije ljudi" unutar Evropske unije ilustruje bolje od svega ostaloga izazov sa kojim je ova evropska integraciona grupacija suocena, kako u oblasti ekonomske doktrine tako i u praksi, jer se regulisanje pitanja migracije i drugih elemenata "ljudske dimenzije" nalazi jos uvek na prekretnici sa razlicitim moguchim ishodima. Istina, najnoviji razvoj dogadjaja posle Konferencije o politickoj uniji u Mastrihtu decembra 1991. godine, pokaz uje da novi institucionalni okviri dosadasnje Evropske zajednice (EZ) omoguchavaju jacanje pravnog i politickog faktora najnovije faze integracije, ali na mnoga prakticna pitanja jos nije dat adekvatan odgovor.
Kada je rec o primeni "Jedinstvenog evropskog akta", treba rechi da u EU nije ostvareno sve sto se ocekivalo. Naime, 1985. i 1986. godine pokrenute su dve inicijative sa ciljem ostvarenja pomenute doktrine. Prva inicijativa se odnosi na Sengenski sporazum o otklanjanju njihove zajednicke granicne kontrole do 1. januara 1990. godine, potpisanim juna 1985. godine od strane Nemacke, Francuske i zemalja Beneluksa. Druga se odnosi na stvaranje ad hoc Grupe o imigraciji, oktobra 1986. godine, pod rukovodstvom Vel ike Britanije, u okviru Sekretarijata Saveta EZ, sa istim ciljem "ukidanja granicne kontrole". Komisija EZ je decembra 1988. godine detaljnije obrazlozila ovu novu situaciju. Prema njenom obrazlozenju, ostvarenje prostora bez granica se moze efikasnije organizovati samo ako se prethodno odgovori na dva osnovna pitanja. Prvo se odnosi na mere kojima se nacionalna politika i zakonodavstvo moraju harmonizovati, a drugo na aktivnosti koje se moraju preduzeti na nivou Zajednice, tj. medjuvladinom saradnjom zemal ja dvanaestorice. Komisija je, usled veoma delikatne prirode stvari, svoju paznju usmerila upravo na prakticno delovanje vise nego na pitanja pravne doktrine.
U trazenju odgovora na postavljena pitanja osnovana su razlicita politicka tela: Grupa za evropsku politicku saradnju, ad hoc grupa za imigraciju, TREVI grupa, Grupa za uzajamnu pomoch. Razlozi za osnivanje tih brojnih grupa su jasni: zemlje se oslanjaju na nacionalnu granicnu kontrolu radi sopstvene bezbednosti; ako izgube taj instrument one moraju to da kompenzuju kroz drugi mehanizam koji potiskuje kontrolu na spoljne granice Zajednice, a politika tog podrucja je suvise siroka.
U dokumentu nazvanom "Palma de Majorka" iz juna 1989. godine, navodi se lista problema koji se moraju resiti da bi se postigao cilj slobodne cirkulacije ljudi. Ti problemi se mogu podeliti u dve kategorije. Prva se odnosi na kratkorocne, a druga na dugorocne. Naslovi ovih problema su dovoljno ilustrativni: delovanje na spoljnim granicama, delovanje na teritoriji Zajednice, delovanje protiv kanala trgovine drogom, delovanje protiv terorizma i medjunarodnog kriminala, politika izdavanja viza, garantovanje pra va na azil, pravo na ekstradiciju, saradnja u oblasti prava.
U oblasti "socijalne dimenzije" jedinstvenog trzista, sefovi drzava ili vlada su, izuzimajuchi Veliku Britaniju koja se sa tim nije saglasila, prihvatili tzv. Socijalnu povelju koja uredjuje osnovna socijalna prava radnika. U preambuli Povelje stoji da "zemlje clanice garantuju da radnici iz zemalja n-clanica EZ i clanovi njihovih porodica koji legalno borave u jednoj zemlji EZ mogu da uzivaju, u pogledu uslova za zivot i rad, tretman koji uzivaju radnici zemalja clanica Zajednice".
Pored samita u Mastrihtu, valja pomenuti jos dva sporazuma postignuta iste godine, a koja se odnose na regulisanje pitanja migracije. Prvi se odnosi na politicki sporazum EU sa sedam zemalja EFTA (Austrija i Svedska su vech u procesu prijema u punopravno clanstvo EU) o stvaranju Evropskog ekonomskog prostora (EEP) na kome bi pomenute cetiri funadamentalne slobode bile uvedene (uz odredjene uslove i neka izuzecha) posle ratifikacije svih 19 zemalja, clanica EEP. Drugi se odnosi na sporazum o pridruzenju Polj ske, Madjarske i Ceskoslovacke Zajednici, potpisanim sredinom decembra 1991. godine.
Samit u Mastrihtu postigao je saglasnost o prerastanju EZ u Evropsku Uniju koja je stupila na snagu 1993. godine, a u kojoj treba da se kompletira unutrasnje trziste. Kada je rec o migraciji koja je za gradjane nase zemlje od posebnog znacaja, Samit u Mastrihtu je prihvatio zakljucke sastanka ministara clanica EZ za imigraciju odrzanog 2-3. decembra 1991. godine u Hagu, na kome je u centru paznje bio upravo pomenuti izazov koji nameche imigracija i azil. Njome se izrazava potreba o harmonizaciji politike mi gracije i azila zemalja clanica EZ prema trechim zemljama u koje sada spada i SR Jugoslavija. Prema zakljuccima iz Mastrihta, migraciona politika obuhvata pet podrucja: 1) harmonizacija politike ulaska u EZ; 2) zajednicki pristup pitanjima ilegalne imigracije; 3) politika migracije radne snage; 4) politika prema migrantima iz trechih zemalja i, 5) politika migracije u opstem znacenju.
Taj dokument iz Mastrihta rezultat je kompromisa. Sastoji se iz tri bloka. Prvi se odnosi na pravnu kompetenciju EU o oblasti izdavanja viza. Drugi obuhvata uspostavljanje saradnje u sledechim oblastima: 1) politika azila; 2) prelaz drzavnih granica zemalja clanica; 3) politika imigracije ( uslovi za ulazak, boravak, kretanje i tretman ilegalne imigracije); 4) droge; 5) prevara u medjunarodnim razmerama; 6) pitanja iz oblasti gradjanskih prava; 7) pitanja kriminala; 8) carine i, 9) saradnja policije (Interp ol). Trechi blok se odnosi upravo na Protokol o socijalnoj politici i na aneks Sporazuma zakljucenim izmedju 11 zemalja clanica, izuzimajuchi Veliku Britaniju. U clanu 2, paragraf 3, Sporazuma, pored ostalog, pominju se i "uslovi zaposljavanja stranaca iz trechih zemalja koji legalno borave na teritoriji Zajednice". Ipak, izgleda da novi Ugovor ogranicava delokrug ekonomskih prava i radnu sredinu. Znacajnija pitanja su vezana za integraciju i uslove zivljenja, kao sto su stanovanje, obrazovanje, zdravstvo, jednakost u socijalnim pravima i moguchnostima.
Prema tome, 1993. godina je donela slobodan prelazak granica izmedju zemalja clanica EZ, bez kontrole i formalnosti, ravnopravni pristup profesionalnim aktivnostima, uzajamno priznavanje diploma visokog skolstva, pravo boravka i rada u zemljama clanicama. Zatim, uvodi se evropska "kartica o profesionalnoj osposobljenosti" itd. Medjutim, sve mere i propisi koje su zemlje clanice donele i usaglasile imache nesumnjiv uticaj na polozaj i perspektivu zaposljavanja i boravka radnika i clanova njihovih porodica iz trechih zemalja na jedinstvenom trzistu Unije. Stoga se moze ocekivati da se radnici iz trechih zemalja intenzivnije integrisu na tom prostoru, i u vechoj meri nego do sada naturalizuju, kako bi ostvarili privilegije koje imaju radnici iz zemalja clanica EU. Jer, njihov polozaj ukoliko ne prime drzavljanstvo neche biti izjednacen s polozajem migranata iz zemalja clanica Unije. Losiji tretman migranata iz trechih zemalja u EU che verovatno doprineti, pored jacanja integracionih i asimilacionih procesa, ubrz anju povratka odredjenih kategorija migranata u zemlju porekla. Integracioni procesi che se, nema sumnje, snaznije reperkutovati na gradjane SR Jugoslavije ne samo zbog toga sto je rec o tzv. trechoj zemlji, vech i zbog ukupnog odnosa zemalja clanica EU prema njoj. To che dovesti do snaznijeg prerastanja sve vecheg broja srpskih migranata iz kategorije "gradjana na privremenom radu i boravku" u kategoriju "novog" iseljenistva.

Nemacka
Kada su se pre osam vekova u niskoj tvrdjavi prvi put sreli srpski zupan Stefan Nemanja i nemacki car Fridrih I Barbarosa, rastali su se kao prijatelji i saveznici. Krajem jula 1189. godine, naime, potpisan je protokol o saradnji izmedju Srbije i Nemacke, na koji je car Barbarosa "stavio krst", a "velikan Nemanja svoj licni paraf". Time nisu uspostavljeni samo diplomatski odnosi izmedju dve zemlje vech i rodjacke veze, jer je i dogovoreno vencanje Stefanovog sinovca Toljana sa cherkom grofa Bertolda od Ande ksa. Istorija je, doduse, na surov nacin pokazala da odnosi izmedju Srba i Nemaca nisu bili najprijateljskiji, ali je istovremeno pokazala da su ti isti narodi vrlo uspesno saradjivali na kulturnom i ekonomskom planu. U Nemackoj su se skolovali mnogi srpski velikani kulture, od Vuka Karadzicha do Nadezde Petrovich. A Savezna Republika Nemacka je i danas najveche steciste srpske radne snage od zemalja Zapadne Evrope.
Nemacka je na nezavisnost srpskih drzava na Balkanu uvek gledala sa podozrenjem, jer je srpska drzava "smetala" Nemackoj da direktnije ostvaruje svoje interese prema jugu Evrope. Prvi svetski rat bio je i otvoreni sukob izmedju Srba i Nemaca, koji je doveo i do zahladjenja diplomatsko - politickih odnosa izmedju Beograda i Berlina. Od 1918. do 1933. godine ti odnosi su se svodili, uglavnom, na pitanja reparacije, na privrednu, tehnicku i kulturnu saradnju i neznatne trgovinske veze. Pocetkom tridesetih godi na Kraljevina Jugoslavija se priblizava Nemackoj, da bi godine 1934, zakljucila trgovacku, turisticku i konzularnu konvenciju sa Nemackom (Pavlica, 1990).
Prvi ekonomski migranti masovnije stizu u nemacke oblasti jos pre Prvog svetskog rata. Bili su to siromasni zitelji Like, Gorskog Kotara, Bosne, Dalmacije, Srbije i Makedonije, koji su trazili posao u nemackim rudnicima. Priliv migranata se nastavio izmedju dva svetska rata. Ovog puta, migrantima su se pridruzili i Slovenci, koji su se zaposljavali u nemackoj industriji, najvise u provinciji Vestfalija. Jedan broj nasih iseljenika cistio je nemacke sume i polja od mina, radio na nasipima i prugama. Do ubrza vanja migracije radne snage dolazi posebno posle krvavog gusenja generalnog stajka rudara u Bosni, velike krize u poljoprivredi i proglasenja Obznane 1920. godine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Izlaskom iz Jugoslavije vecheg broja socijalista i komunista zaceta je pojava politicke emigracije. Prema Lemanu (1987), broj jugoslovenskih gradjana u Nemackoj bio je izmedju dva svetska rata u stalnom porastu (1925. godine 14.067; 1935 - 17.258; 1939 - 58.240). Medju njima bilo je desetak hiljada Srba i Crn ogoraca (Kolar-Dimitrijevich, 1987). Pojava fasizma, kao i izbijanje velike svetske ekonomske krize, medjutim, izazvali su povratak 82.297 jugoslovenskih iseljenika, medju kojima je bilo i onih iz Nemacke. Deo migranata se iz Nemacke raselio u Francusku, Belgiju, Holandiju i Italiju, jer je u to vreme kralj Aleksandar zaveo diktaturu.
Tokom Drugog svetskog rata, Srbi i Crnogorci su se obreli u Nemackoj, prvo kao ratni zarobljenici, a potom kao emigranti i izbeglice. Prema podacima medjunarodnih organizacija, u Nemackoj je 1945. godine bilo 45.000 lica iz bivse Kraljevine Jugoslavije. Prema drugim podacima iz Jugoslavije je odvedeno i 12.000 politickih interniraca, koji su smesteni u koncentracione logore Trecheg Rajha. Devedeset odsto medju njima bili su Srbi. Svi ti nasi ljudi u Nemackoj po zavrsetku rata bili su smesteni u okupacionim zonama Velike Britanije, tj. logorima Ferde, Hajdanau, Lengvarden, Lest, Arsnberg, Haniver, Oberskel, Maternberg, Haste i Feldme; u okupacionim zonama Sjedinjenih Drzava, tj. u logorima Minhen, Luitpold, Kazerne, Reblingen, Mesburg, Bad Alinc i Dahau. U Verdenu je bilo oko tri hiljade srpskih zarobljenika i emigranata, kao i Komanda Kraljevske vojske za Nemacku i Bavarsku, sa generalom Dimitrijem Zivkovichem na celu. Vechina njih je odbila da se kasnije vrati u zemlju. Iz te kategorije lica nastala je srpsk a politicka emigracija u Nemackoj (Boskovich, 1987).
Jos u ratnim i izbeglickim logorima, srpska emigracija je prvo preko literature, a potom preko politicke stampe, pokusavala da iskaze svoje ideolosko opredeljenje i neslaganje sa novim sistemom u FNRJ. Pocetkom rata srpski emigranti su izdavali listove "Nasi dani" i "Srpski glasnik". Sredinom rata u Krefildu je izlazio "Vesnik", a u Stalagu "Srpski vesnik", dok su pred kapitulaciju stampani "Logorski jez" u Osnabriku, "Nasa sloga", "Vesti" u Dahau, a u Borgohorstu "Nas humor". Tek 1946. izlazi nemacko izdan je "Slobode", a godinu dana kasnije i "Ravnogorski borac" u Minhenu, odnosno u Hanoveru.
Najjaca srpska emigrantska organizacija u Nemackoj iza Drugog svetskog rata bio je Jugoslovenski narodni pokret "Zbor", cije se sediste nalazilo u Minhenu. Ona je nastala jos 1935. godine u Jugoslaviji. Njen osnivac je bio Dimitrije LJotich. "Zborasi" su iz Otadzbine emigrirali prvo u Italiju, odakle su 1947. godine prebaceni u nemacki logor Lingen. U Nemackoj su clanovi "Zbora", odnosno pripadnici Srpskog dobrovoljackog korpusa imali status pripadnika Vermahta Trecheg Rajha, tako da su neki od njih dobili cak i nemacke penzije. Organizacija oko sebe okuplja bivse ljotichevce, nedichevce, monarhiste i mladje emigrante. Izdaje listove "Iskra", "Srpski vidici", "Reseto", "Smena" i "Jugoslavija danas" i deli ih svojim odborima u Evropi, Americi i Australiji. "Zbor" je dugo godina vodio Jasa LJotich, a zatim ga je preuzeo Dimitrijev sin Vladimir LJotich. Godine 1960. otcepljenjem od ljotichevaca, nastao je Jugoslovenski demokratski savez "Buduchnost", ciji je idejni vodja bio Slobodan Stankovich, urednik listova "Srpski vidici" i "Buduchnost" u Minhenu. Pored ove organizacije, srpska emigracija ima u Nemackoj ogranak Srpske narodne odbrane koji je formirao general Milan Tesanovich, tek 1953. godine i na cijem celu su dugo bili Momcilo Vukovich i general Radovan Popovich. Danasnji predsednik je Mane Pesut, ujedno i urednik lista "Beli orao", a clanovi uprave su Bozidar Kostich i Svetislav Vidojevich. Aktivni su i ogranci Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava" i Udruzenja boraca Kraljevske jugoslovenske vojske "Draza M ihailovich" (UBKJV). Neko vreme je postojao i Savez ravnogorskih organizacija, koji je 1947. u Diseldorfu okupljao ogranke UBKVDM, Pokreta srpskih cetnika Ravna Gora iz Botropa i Ravnogorskog pokreta van Otadzbine iz Minhena. Ovu emigrantsku asocijaciju vodili su Bosko Grubich i Bogdan Kuluvija, dok je Srpski narodni odbor predvodio Momcilo Vukovich Bircanin iz Minhena (Pavlica, 1990).
Sve do pocetka sedamdesetih godina, Nemacka je bila utociste i novih emigranta sa politickom biografijom, ali i ekonomskih poratnih migranata. Prema nemackim izvorima, vech 1954. godine registrovan je 1.801 jugoslovenski radnik u Nemackoj, da bi se 1960. godine taj broj povechao na 8.826. Istovremeno, podaci Komesarijata za izbeglice OUN iz 1957. godine pokazuju da je iz tadasnje Jugoslavije prebeglo ukupno 18.000 ljudi u Austriju, Nemacku, Italiju i Grcku. Svetski sabor crkava je 1968. godine procenjivao d a se u Nemackoj nalazi 82.000 ekonomskih i 6.000 jugoslovenskih politickih emigranata, od kojih su Srbi cinili oko 30%. Zahvaljujuchi katolickoj crkvi i bonskoj naklonosti ka hrvatskim nacionalistima, Nemacka je iza rata postala centar ustaske emigracije u Evropi.
Priliv srpskih radnika u Nemacku pratio je na izvestan nacin jacanje diplomatskih i politickih veza izmedju Bona i Beograda. Jos 1945. godine u Berlinu je otvorena Jugoslovenska vojna misija, da bi krajem 1949. bili otvoreni i konzulati u Minhenu, Hamburgu, Diseldorfu, Frankfurtu i Badenu. Dve godine kasnije prekinuto je ratno stanje izmedju FNRJ i Nemacke i uspostavljene su ambasade u Beogradu i Bonu. Kada je, medjutim, Jugoslavija 1957. godine priznala Nemacku Demokratsku Republiku, zvanicni Bon je prekin uo diplomatske odnose sa Beogradom i drzao ih zaledjene sve do 1968. godine. Te godine su dve zemlje potpisale Sporazum o zaposljavanju nasih radnika, Sporazum o zdravstvenom osiguranju radnika i Sporazum o nadoknadama radnicima u slucaju nezaposlenosti, kao i Sporazum o ukidanju viza za boravak do tri meseca u Nemackoj. Time su fakticki vrata za ulazak i srpske radne snage bila sirom otvorena, jer je vech naredne 1969. godine u Nemackoj na radu bilo 226.290 Jugoslovena. Godine 1973. godine bilo je 535.000, a 1981. godine cak 625.069 jugoslovenskih radnika sa clanovima porodica. Od toga, najvise ih je bilo iz Srbije i Crne Gore - 40%, a zatim iz Hrvatske - 24,2% i BiH - 21,4%. Po nacionalnoj strukturi i medju radnicima Srbi cine 32,5%. Najvise su bili koncentrisani u industrijskim gradovima juzne Nemacke, tj. u Bavarskoj, Baden Vinterbergu i Hesenu. Gotovo 70% njih otislo je u Nemacku kao nekvalifikovana i polukvalifikovana radna snaga, a oko 5% kao visokoobrazovani strucnjaci.
Drustveno i kulturno organizovanje Srba i Crnogoraca novije generacije u Nemackoj otpocelo je sedamdesetih godina u jugoslovenskim klubovima, koje je osnivala Jugoslavija preko SK SSRNJ. Kako su nasi ljudi bili za Jugoslaviju vise nego drugi narodi bivse SFRJ, to su cesto i bili nosioci aktivnosti u ovim radnickim udruzenjima. Tako je, na primer, Zarko Blagojevich iz LJiga osnovao u Veselingu klub "Bratstvo i jedinstvo" iz kog je 1975. godine iznikao veliki Jugoslovenski klub sa istim imenom u Bonu, dok je Vojislav Vuksanovich iz Bara u Berghajmu formirao klub "Sloga". Milos Pavlovich iz Banja Luke je osnovao klub "Jugoslavija" u Ahenu, a Miodrag Pavlovich iz Osipaonice je postao predsednik Zajednice jugoslovenskih klubova u Kelnu, Dragisa Urosevich iz Obrenovca je trideset godina bio celnik slicne zajednice u Minhenu, a Micha Prokopich u Eslingenu. Medju najstarijim klubovima u Nemackoj su "Bratstvo i jedinstvo", osnovan u Hanoveru 1972. godine i KUD "Oro" formiran u Frankfurtu 1973. godine, koji i danas rad e. Najvechi ugled u nemackoj javnosti svakako je imao JSKUD "Mladost" iz Stutgarta, koji je dugo godina vodio predsednik Ilija Malesevich. U ovom gradu postojao je i RU "Novi Beograd", koji je predstavljao samo deo obrazovnog sistema Jugoslavije u Nemackoj sa ukupno 418 nastavnika i profesora ("Danas", 1982).
Krajem sedamdesetih godina, u Nemackoj je bilo 95 jugoslovenskih klubova, a 1988. godine cak 394 sa 100.000 clanova. Nijedan od njih nije u svom nazivu imao naznaku "srpski", mada su mu imena bila ocigledno nacionalna "Hajduk Veljko", "Vuk Karadzich", "Nikola Tesla". Prema podacima RK SSRN Srbije iz 1988. godine, najvise srpskog zivlja u Nemackoj bilo je u Hamburgu, Bremenu, Kilu, Libeku, Nirbergu, Stutgartu, Eslingenu, Ulmu, Frankfurtu, Diseldorfu, Minhenu, pa su srpske opstine Nis, Pirot, Parachin, Trsten ik, Zemun, Loznica, Bor, Cacak, Krusevac, Novi Beograd, Prokuplje i druge, uglavnom, saradjivale sa klubovima iz ovih nemackih mesta, kao sto su, na primer, bili "Jedinstvo", "Mladost", "Domovina", "Metalac", "Sloga", "Sloboda". I fudbalski klub "Progres" iz Frankfurta, jedan od najstarijih u Evropi - osnovan 1969. godine, saradjivao je sa timovima u Otadzbini. Ovu ekipu, koja se i danas takmici u nemackoj trechoj ligi, vode aktivisti Zeljko Brankovich, Milos Marinovich, Rajko Tankosich, Cedo Brankovich, Il ija Vuksan i Slobodan Ilich.
Sa svojih 20 parohija Srpska pravoslavna crkva je, takodje, u Nemackoj davala svoj doprinos ocuvanju srpskog nacionalnog identiteta medju gostujuchim radnicima. Ima svestenika koji iskreno priznaju da Srbi i Crnogorci u dijaspori nisu redovni vech uglavnom "Bozichni" vernici, pa to vazi i za nase ljude u ovoj katolickoj i protestantskoj zemlji. Eparhijski centar se nalazi u manastiru Presvete Bogorodice u Himelstiru, gde stoluje vladika Konstantin. Eparhija izdaje dva lista "Parohijski glasnik" od 1970. u F rankfurtu i "Parohijski list" od 1980. godine u Minhenu. Parosi su Slobodan Miljevich u Stutgartu, Dragoljub Jocich u Bilefeldu, Dragan Sekulich u Berlinu, Gradimir Milunovich u Frankfurtu, Dobrivoje Djilerdzich u Diseldorfu, Stojan Barjaktarevich u Dortmundu, Slobodan Milunovich u Minhenu, Dusan Kulundzich u Nirnbergu, Jovan Marich u Osnabriku, Dusan Velickovich u Hamburgu i Milan Pejich u Hanoveru, gde upravo treba da se gradi nova srpska crkva. Ovi poslanici pravoslavlja aktivno ucestvuju i u drustvenom srpskom zivotu, preko Srpskog pravoslavnog drustva u Ulmu, koje zastupa Tomislav Srdanovich, i preko drugih ljudi u Minhenu, da se podigne i Srpski pravoslavni i kulturni centar u Perlahu. U samom manastiru Himelstiru osnovan je Nacionalni savez Srba u Nemackoj, ciji je predsednik princ Tomislav Karadjordjevich, a clanovi uprave su dr Milich Petrovich iz Berlina, Micha Filipovich iz Frankfurta, dr Prvoslav Markovich i pocasni predsednik vladika Lavrentije. U Nemackoj su i svestenici tzv. slobodne crkve vlad ika Damaskin, prota Toma Markovich i prota Relja Racilj.
Raspad SFRJ se i u Nemackoj prvi put pokazao unutar sistema Jugoslovenske dopunske skole, a potom i sest Zajednica jugoslovenskih klubova, tako sto su hrvatski i muslimanski nacionalnisti zeleli da ih preuzmu u svoje ruke. Jugosloveni, odnosno Srbi i Crnogorci su se suprotstavili i stotinak tih klubova sacuvali, a sa njima i dopunsku nastavu, ali je i stvoreno jos pedesetak novih srpskih drustava i udruzenja.
Prema podacima diplomatsko konzularnih predstavnistava (DKP) nase zemlje, pocetkom 1994. godine najvise nasih gradjana u Nemackoj bilo je u regionu Diseldorfa, oko 90.000, organozovanih u 35 klubova. Medju njima je bilo najvise Srba, blizu 67.000. U Frankfurtu i siroj okolini zivi oko 80.000 nasih ljudi. Srbi su koncentrisani u ovom gradu, njih oko 15.000, ali i u Ofenbahu, gde ih ima oko 7.000. Pored ovih mesta, srpski radnici zive u vechem broju u Kaselu - oko 5.000, Ludvigshafenu - oko 4.000, Sarbrikenu - oko 1.000 i u Hanau i Darmstatu - priblizno po dve hiljade. U siroj okolini Frankfurta u pokrajini Hesen ima vise od tridesetak nasih klubova. Medju najstarijim su "Vuk Karadzich" iz Frankfurta, ciji je je predsednik Stojan Bojanich, "Jadran" - Darmstat koji vodi Bogdan Topich, "Jedinstvo" Lange, ciji je lider bio Dragisa Stankovich, "Jugoslavija" u Ofenbahu sa predsednikom Slobodanom Miletichem i "Oro" ciji je lider LJubisa Levajac.
Srbi i Crnogorci iz Frankfurta su medju prvima poceli da se udruzuju jos 1971. godine sa svojim klubovima u Jugoslovenski centar. Osam godina kasnije taj savez je prerastao u Zajednicu udruzenja jugoslovenskih gradjana sa cetrdesetak opstih klubova i oko 100 sportskih klubova i sekcija. Za predsednika je izabran LJubisa Levajac, Cacanin, tadasnji radnik "Jugotursa". Ostali predsednici ove Zajednice, odnosno Centra su: Mirko Mladich iz Sarajeva, Bogdan Topich iz Broda i Mile Stefanovich iz Parachina. Medju n ajaktivnijim u ovoj Zajednici treba pomenuti Branislava Pendicha iz Cacka i Milana Sulicha iz Knezevine. Kada je devedesetih godina doslo do raspada jugoslovenskih klubova, ova asocijacija se transformisala u Zajednicu srpskih i jugoslovenskih organizacija sa preko dvadeset klubova. Na njenom celu je, godinama poznat, Miodrag Stefanovich, Parachinac, sef smene u kompaniji "Meser Gliser". Frankfurt je kao centar srpske kolonije u pokrajini Hesen imao i brojne srpske patriotske i kulturne organizacije. Medju njima znacajno mesto pripada Udruzenju prosvetnih radnika u Dopunskoj skoli, koje vodi Aleksandar Pavichevich, dok je Jugoslovensku knjizevnu radionicu predvodila LJiljana Vukich. Frankfurt je devedesetih godina postao i centar srpske stampe, jer su u njemu putem modema izdavane beogradske "Vecernje novosti", "Politika ekspres", "Ilustrovana politika" i "Tempo", dok je Dusan Vidakovich sa sinom Aleksandrom pokrenuo dnevnik "Vesti" sa tirazom od tridesetak hiljada primeraka.
Van ove srpske zajednice u Frankfurtu nasle su se, medjutim, novije srpske organizacije kao sto su Srpski kulturni forum, zatim Srpski humanitarni fond i Udruzenje rojalista "Soko". Prvu su 1989. godine osnovali dr Prvoslav Markovich i Milica Markovich sa ciljem da stite srpsku kulturnu bastinu u matici i dijaspori, ali je posle raskola 1993. godine za novog predsednika izabran Dusan Petrovich, poreklom iz Uzica. Pocetkom 1994. godine dolazi do novog zaokreta i za predsednika se ponovo bira dr Markovich. Dr ugu je formirao dr Mihailo Rundo, lekar koji je vodio humanitarnu organizaciju "Krajina Hilfe", koja je prerasla u fond. U rukovodstvu ove srpske humanitarne organizacije nalaze se danas inzenjer i hotelijer Miodrag Vidich, vlasnik bivseg lista "Spona", zatim Aleksandar Djordjevich, arhitekta, bankarski cinovnik i novinar iz Beograda, dok monarhiste vodi gospodin Milan Malenovich. Frankfurt je bio mesto prvog okupljanja srpskih patriotskih snaga u leto 1993. godine, a potom i u zimu 1994. godine kada je tu odrzana osnivacka Skupstina Saveza srpskih i jugoslovenskih organizacija u Nemackoj. Inicijator za ovaj skup je bio Savez srpskih humanitarnih i kulturnih drustava iz Diseldorfa, ciji je predsednik dr Aleksandar Stamatovich izabran za novog lidera ove svesrpske asocijacije u Nemackoj.
U Stutgartu je najaktivniji Savez srpskih udruzenja, koji okuplja 67 nasih klubova iz cele Nemacke, kako tvrdi njegov predsednik Micha Cvetkovich. Oba saveza su iskazala verbalno zelju za ujedinjenjem u jedan svesrpski savez u Nemackoj. Vreme che pokazati da li rukovodstva ova dva saveza vise cene srpsko jedinstvo ili svoje "funkcije". Micha Prokopich je celnik Jugoslovenskog saveza u oblasti Baden Virtenberg, a Stevo Trakilovich vodi Savez Srba u severnoj Nemackoj. Devedesetih godina srpske radnike u Nemac koj je okupljalo pet saveza, pet zajednica i jedna asocijacija, ali je u njima bilo aktivno ukljuceno svega desetak odsto od oko 300.000 nasih ljudi u ovoj zemlji. U Hajdelbergu, na primer, postoji Srpsko kulturno drustvo "LJuba Nenadovich", koje vodi Zorica Beker, a u Forchajmu je Srpsko kulturno drustvo "Dositej Obradovich" na celu sa Miodragom Milenkovichem. Udruzenje Srba "Nemanja" u Bilefeldu vodi Radmila Ninich, a SKK "Petar Petrovich Njegos" predvodi Zivo Ploskar. U Berlinu postoji Srpsko- nemacko dr ustvo "Vuk Karadzich- Bracha Grim", ciji je prvi covek dr Miloje Milichevich. SKK "Vuk Karadzich" u Bonu vodi dr Vera Bojich. Minhen ima nekoliko velikih organizacija, medju kojima se izdvajaju Srpski kulturni forum, Centralni odbor Srba, "Krajina", "Dobrotvor" i SKK "Sveti Sava". Njihovi aktivisti su Dusan Garenja, Mile Birac, Bora Djurkovich, Borislava Mihailovich, Mile Stankovich. Svi oni zajedno pocetkom devedesetih godina usli su u veliku akciju sakupljanja humanitarne pomochi za srpski narod u Otadzbi ni, pruzajuchi mu podrsku organizovanim demonstracijama u Bonu, Berlinu, Minhenu, tribinama u Frankfurtu, kao i protestima u nemackim medijima.
Jedan od osnivaca jugoslovenskih klubova pocetkom sedamdesetih godina bio je i beogradski inzenjer Djura Pavlovich iz Stutgarta. Kako sam tvrdi formirao je osam klubova, medju kojima su "Zagorje" iz Bitihejma i Klub Jugoslovena iz Karlsruea. Zasluzan je i za formiranje Udruzenja jugoslovenskih muzicara 1982. godine, na cijem celu je bio Dragan Mirkovich. Broj klubova koje je Djura Pavlovich registrovao, cije je statute pisao i za cije se prostorije borio kod nemackih vlasti je mnogo vechi. Dugo godina je ov aj Beogradjanin bio zato zvanicni predstavnik u regionalnim klubovima, a potom rukovodilac u Savezu zajednica jugoslovenskih klubova. Inzenjer Pavlovich tvrdi da Srbi u Nemackoj sedamdesetih i osamdesetih godina nisu zeleli da imaju svoje nacionalne klubove, za razliku od Slovenaca, Hrvata, Makedonaca i Albanaca, kojima je SFRJ to i dozvolila.
Prvi Srpski klub stvoren je tek 1988. godine, uporedo sa budjenjem nacionalne svesti u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Osnivac ovog kluba u Stutgartu bio je Dobrivoje Simich, inace, predsednik Drustva "Sveti Sava" za negovanje tradicije oslobodilackih ratova 1914. godine. Formiranje tog nacionalnog Srpskog kluba pracheno je bilo, medjutim, burnim protestima hrvatske zajednice, pa i Generalnog konzulata SFRJ u pokrajini Baden Vitenberg. Tek potom su, pocetkom devedesetih godina nikli i klubovi "Nikola Tesla", "Sveti Sava", Srpski klub "Aleen", Srpski kulturni centar i Srpski klub "Drina". Ova dva poslednja su jednostavno izrasli iz nekadasnjeg jugoslovenskog kluba "Centar", odnosno jugoslovenskog kluba "Pionir". Do objedinavanja srpskih klubova i udruzenja u jednu asocijaciju u juznoj Nemackoj doslo je 1992. godine. Inicijativu za ujedinjenje dalo je Srpsko pravoslavno drustvo iz Ulma, ciji je predsednik bio Dragan Avramovich. U ovom gradu je i odrzana prva Skupstina Saveza srpskih udruzenja 14. decembr a 1992. godine na kojoj je bilo prisutno dvadeset delegata, a pristupnicu su potpisali predstavnici cetrnaest srpskih klubova i udruzenja. Danas je ovaj savez, sa sedamdeset clanica, najvechi i najaktivniji u citavoj Nemackoj. Njegov predsednik je Micha Chetkovich, inace zvanicno poverenik vlade Republike Srpske u Nemackoj.
Da bi lakse funkcionisao Savez srpskih udruzenja je formirao nekoliko radnih grupa, ciji je zadatak da sprovode u delo odluke predsednistva ove asocijacije. Centar za informativnu deblokadu, koji vode dr Dusan Gruden, dr Miodrag Kulich, dr Milan Dacich, na primer, zaduzen je za rad sa nemackim medijima. Koordinacioni odbor za humanitarnu pomoch, u kome se nalaze Djordje Tomich, Jovo Stevanovich, Djura Pavlovich i Dusan Pokrajac, radi na organizaciji prikupljanja i dostave lekova, hrane i garderobe iz Nemack e u srpske zemlje. Radnu grupu za skidanje sankcija vodi dr Zorica Kojich-Beker, a Radnu grupu za kulturu profesor Milorad Lajovich, inace predsednik srpskog udruzenja "Prosveta" iz Karlsruea. Ovaj savez ima sirom Nemacke i vise svojih operativnih biroa. Tako u Berlinu postoji Centar za privredu, koji vodi dr Milivoje Milichevich. U Frankfurtu je Sud casti i arhiva, ciji je rukovodilac profesor Mile Stefanovich, dok Centar za severnu Nemacku vodi profesor dr Dejan Chorovich, inace predsednik kluba "Vuk Kara dzich" iz Getingena. Humanitarne akcije Savez srpskih udruzenja vodi preko vise centara Srpskog humanitarnog fonda iz Frankfurta. Jedan od tih centara na severu vodi dr LJiljana Verner.
U samom Berlinu danas ima oko 14.000 Srba, Crnogoraca i Jugoslovena srpskog porekla, koji su organizovani u devet klubova. Najpoznatiji od njih je klub "Vuk Karadzich - Bracha Grim", osnovan 1990. godine. Svi ti klubovi su okupljeni oko Udruzenja jugoslovenskih gradjana. Od 1992. godine berlinski Srbi imaju u okviru drzavnog radija i televizije svoj program sest puta mesecno po jedan sat. Ovaj program na nemackom jeziku uredjuje LJubomir Mitich, zvanicni direktor Srpskog radija.
Nevolje sa jugoslovenskim, ali ne i sa srpskim gradjanima u Nemackoj, zapocele su osamdesetih godina, sa nemirima na Kosmetu. Zbog povechanog broja albanskih izbeglica i laznih "azilanata", Bon je prvo ishitreno uveo vize za Srbe, Crnogorce i Jugoslovene, a potom je potakao antisrpsku kampanju u Evropi. U zimu 1994. godine Nemacka je zapretila i proterivanjem cak dve stotine hiljada nasih gradjana iz te zemlje, cime je zapravo izvrsila politicki pritisak na SR Jugoslaviju, ali i na sve one nase ljude, koji su, borechi se za bolje sutra, zapravo gradili tu bogatu evropsku zemlju.
Savezna Republika Nemacka je i danas jedna od najznacajnijih imigracionih zemalja Evrope, u kojoj zivi i radi i veliki broj Srba. Njen privredni potencijal je takav da che ona jos dugo ostati vodecha evropska zemlja u kojoj zivi najvise Srba.
Postoji nekoliko kategorija nasih ljudi u Nemackoj: gradjani na radu i clanovi njihovih porodica, nasi ljudi koji su primili nemacko drzavljanstvo, trazioci azila i izbeglice. Precizna nemacka statistika je zabelezila da je 1990. godine u toj zemlji bilo 652.500 gradjana SFRJ. Procenjuje se da preko dve petine tog broja cine gradjani srpskog porekla. Tada su, dakle, jugoslovenski gradjani bili na drugom mestu po broju stranaca, posle Turaka. U taj broj nisu bili uracunati nasi ljudi koji su primili nemacko drzavljanstvo. Inace, od 1981. godine svake godine je naturalizovano oko 0,6% ukupnog broja nasih gradjana koji su se u datoj godini nalazili u SR Nemackoj. Prema tome, broj naturalizovanih gradjana bivse SFRJ bi mogao da iznosi oko 70.000 ljudi.
Tokom 1991. godine, kada je poceo gradjanski rat u Hrvatskoj, u SR Nemackoj je trazilo azil 74.854 lica (statistika ne daje njihovo poreklo); u 1992. godini broj trazilaca azila je dostigao cifru od 122.666. Medju njima je 115.395 bilo iz Srbije, Crne Gore i Makedonija. U prva cetiri meseca 1993. godine, u Nemacku je doslo jos 34.298 azilanata, medju kojima 26.731 lice iz Srbije, Crne Gore i Makedonije.
Prema podacima Viskog komesarijata UN za izbeglice, do jula 1993. godine u Nemacku je doslo oko 350.000 lica iz bivse Jugoslavije, od kojih je 180.000 podnelo zahtev za azil.

Austrija
Jedan od najznacajnijih urbanih centara, s kraja XVII veka, kada se Srbi masovnije doseljavaju u Austriju, bio je i Bec. Takav znacaj on ima i danas, a u njemu zivi i radi blizu 50 hiljada nasih ljudi.
Prisustvo Srba u Becu evidentno je od ukidanja turske opsade 1683. godine. Do tada korischeni kao profesionalni vojnici po obodima beckog carstva, Srbi su u Bec poceli da dolaze na skolovanje i na rad. Tokom sledecha dva veka, srpski duh je ostao trajno zabelezen u beckoj kulturi, preko pokretanja "Serbskih novina", podizanja prve Srpske pravoslavne crkve, "premijerom" liturgije Kornelija Stankovicha i knjizevnog stvaralastva Vuka Karadzicha, Dimitrija Frusicha, Petra Petrovicha Njegosa, Branka Radicevicha.
Punih trideset godina becki Srbi su ulagali napore da dobiju od Dvora dozvolu za crkvu. Prvi i najvazniji korak nacinjen je 1860. godine, kada je u carskom Becu osnovana prva Srpska pravoslavna crkvena opstina. Saglasnost je dao Dvor, na molbu grupe uglednih Srba i patrijarha srpskog Josifa Rajacicha. Formiranje prve crkvene opstine omoguchilo je Srbima da se okupljaju oko pravoslavlja, ali i da se prebroje. Prvi popis stanovnistva iz 1860. godine pokazao je da u Becu ima 500 stalno naseljenih i jos hiljadu Srba na privremenom boravku.
Osvechenje prve srpske crkve Sveti Sava bilo je 1893. godine u Becu, a svecanosti je prisustvovao i car Franjo Josif.
Austrija je tradicionalno privlacila srpske umne glave, pocev od Vuka Stefanovicha Karadzicha, preko kneza Milosa Obrenovicha i citave plejade ucenih ljudi. Vechi priliv Srba u Austriju osetio se 1690. godine. Inace, austrijsko - turski ratovi u XVII veku, doprineli su razvijanju odnosa izmedju Srba i Austrijanaca. Srbi su dobili privilegije narocito u politickoj samoupravi i verskom zivotu (o tome je bilo reci u prvom delu knjige) posle 1690. godine. Medjutim, stanovnistvo se dosta izmesalo. "Ugarski Srbi su na svom saboru u Temisvaru 1790. godine zahtevali za sebe teritorijalnu autonomiju i uspostavljanje posebne Kancelarije za njihove poslove u Becu, ali se to nije ostvarilo; sacuvali su samo versku autonomiju (Enciklopedija Jugoslavije, t. 1, 1980).
Jedan talas izbeglica u Austriju usledio je po ugusivanju srpskog ustanka 1813. godine, na celu s Karadjordjem. Godine 1836, postavljen je prvi austrijski konzul u Srbiji, ali je uprkos tome, Austrija cesto menjala politiku prema Srbiji.
Postepeni razvoj srpskog drustva i drzave doveo je do jacanja nacionalnog programa i njegovog sirenja i na spoljnom planu. Ilija Garasanin (1844), u Nacertaniju, izlaze program politicko-ekonomskog oslobodjenja Srbije od Austrije, nakon cega pitanje ujedinjenja Juznih Slovena dobija pravo gradjanstva.
Tokom XIX veka, srpski studenti odlaze na skolovanje u Austriju, sticuchi znanja iz svih oblasti. Njihovo skolovanje u Austriji imalo je odraza na privredne, kulturne i politicke odnose izmedju Srbije i Austrije.
Dugo godina crkvenu opstinu je vodio Uros Bandin, a crkvu Branko Tatarin i Krstan Knezevich, dok u ostalim parohijama: Becu, Konstancu, Salcburgu, Lincu i Ensu sluzbuju prote Drago Govedarica, Mile Mijich, Srboljub Djokich, Dragan Micich i Novo Lazich. Nazalost, svecanu proslavu stogodisnjice crkve Sveti Sava u Becu, kojoj je 1993. godine prisustvovao i patrijarh srpski gospodin Pavle, umanjilo je saznanje da se hram i dalje nalazi u posedu austrijskog kuratora.
Izmedju dva svetska rata u Becu su se skolovali srpski intelektualci, i boravio niz jugoslovenskih komunista, jer je Bec bio jedan od centara Kominterne. Do vechih migracija iz Srbije i Crne Gore prema Austriji doslo je tek pojavom ratne i politicke emigracije od 1945. do 1965. godine, i kasnije u vreme velike migracije radne snage iz SFRJ. Danasnju srpsku koloniju u Becu, a i u citavoj Austriji, cine upravo Jugosloveni iseljeni poslednjih trideset godina.
Analize Saveznog ministarstva za nauku Austrije, kao i popis stanovnistva iz 1981. godine, pokazale su da je 126.000 jugoslovenskih legalno prijavljenih radnika i clanova njihovih porodica cinilo 1,7% ukupnog stanovnistva ove zemlje. Zajedno sa Turcima, Jugosloveni su bili tada najdominantnija grupa stranaca u Austriji, posebno ako se zna da je godisnje jos sezdesetak hiljada nasih ljudi radilo "na crno". Neki istrazivaci dosli su do zakljucka da je 47,2% radnika doslo iz Srbije, a 1,6% iz Crne Gore. Iz BiH je bilo cak 31% radnika, medju kojima je svaki trechi bio Srbin. Otuda i zakljucak da su, gotovo, sezdeset odsto jugoslovenskih "gastarbajtera" u Austriji 1983. godine cinili Srbi i Crnogorci (Ostojich, 1987).
Polovina njih zivela je i radila u Becu, a ostatak u Donjoj i Gornjoj Austriji i Forarlbergu. Rec je o muskarcima, poreklom sa sela, niske kvalifikacione strukture, uposlenim kao pomochni radnici u gradjevinarstvu, industriji i komunalnim sluzbama, starih, u proseku, 37,5 godina zivota. Danas su to pedesetogodisnjaci.
Krajem 1992. godine u Austriji se naslo i oko 60.000 trazilaca azila, uglavnom iz bivse jugoslovenske republike Bosne i Hercegovine, medju njima i dosta Srba.
Kapital desetak hiljada uspesnih Srba austrijske banke su procenile na tri milijarde dolara. Oko hiljadu nasih ljudi vlasnici su velikih firmi i kompanija. Privrednu saradnju Jugoslaviji vech su i nudili Petar Ivanovich, Snezana Halmer, Boris Manojlovich, Vojislav Milojevich i Ilija Nikolich. Mozda je to bio i razlog da se Srbima, Crnogorcima i Jugoslovenima, kao i ostalim strancima ponudi austrijsko drzavljanstvo po ceni od 24.000 silinga. Austrijsko drzavljanstvo i pasose uzelo je 20.000 srpskih "gostujuc hih radnika" ("Vecernje novosti", 1989).
Austrijski zakonski propisi poznaju redovnu i izuzetnu naturalizaciju. U oba slucaja stranac mora sam podneti zahtev za prijem u drzavljanstvo i pri tome ispuniti i predvidjene uslove. Za redovnu naturalizaciju uslovi su sledechi: a) da je rec o punoletnom licu koje najmanje deset godina neprekidno boravi u Austriji i ima dozvolu stalnog boravka; b) da poseduje novcana sredstva dovoljna za zivot; v) da ima dobro vladanje, sto podrazumeva da nije osudjivan, niti da se protiv njega vodi postupak za krivicno d elo za koje mu se moze izrechi kazna od najmanje sest meseci zatvora, da nije u pritvoru, da se iz njegovog dotadasnjeg ponasanja opravdano moze zakljuciti da je naklonjen Austriji i da neche ugrozavati javni red i mir i interese zemlje, i da se sa stranom drzavom ne nalazi u takvom odnosu koji je nespojiv s austrijskim drzavljanstvom; g) da je dobio otpust iz ranijeg drzavljanstva ili podneo verodostojne dokaze o tome da je zahtev podnet, a da je otpust moguch po vazechim propisima drzave ciji je drzavljan in. U slucaju izuzetne naturalizacije, koja se primenjuje u odnosu na strance za koje postoji misljenje nadleznih organa da che prijemom u austrijsko drzavljanstvo doprineti interesima zemlje na planu privrede, nauke, kulture, sporta ili druge oblasti, zahteva se samo ispunjenje uslova pod d) navedenog za redovnu naturalizaciju.
U austrijskim prilikama, kao vechinski deo stranaca - Srbi i Crnogorci su udarili temelje kulturnom i drustvenom obrazovanju jugoslovenskih gradjana pocetkom sedamdesetih godina. Tada je, naime, u Becu otvoren Jugoslovenski klub "Jedinstvo" ciji su osnivaci bili Zorica Brzak, Bratoljub Chuk, Milojko Milovanovich i Blasko Papich. Iste, 1970, godine formiran je i Jugoslovenski klub "Pozarevac". Osnivac je bio Dragoslav Milivojevich sa grupom zemljaka iz istocne Srbije, dok je Milorad Stepanovich u klubu "Macv a" poceo da okuplja svoje Sapcane. Krajem sedamdesetih godina u Austriji je pod koordinacijom SSRNJ funkcionisalo dvadeset i sest sportskih, kulturnih i drustvenih jugoslovenskih klubova, ciji je broj sredinom osamdesetih narastao cak na 127. Sem Slovenaca, ni Srbi, ni Crnogorci, ni Hrvati, nisu imali pravo na svoj nacionalni klub. Nasi ljudi su, medjutim, iznalazili nacine da sacuvaju svoj nacionalni identitet. Nislija Miroljub- Misa Dimitrijevich je usred Beca osnovao "Ju teatar" sa, uglavnom, srpskim poz orisnim repertoarom. A RU "Novi Beograd" je u svojoj srednjoj skoli opismenio i iskolovao oko 15.000 ljudi. Istovremeno, Kulturno- umetnicko drustvo davalo je godisnje po dvadesetak koncerata srpske narodne muzike sirom Austrije. Direktori ove ugledne srpske skole bili su dugo Obrad Susa i Momcilo Mirkovich. Punih deset godina austrijski Srbi su imali i svoj radio- program u Becu. Austrijanci su ga ugasili i dali ga Hrvatima ("Politika", 1992).
Prema austrijskoj statistici, u oktobru 1993. godine u toj zemlji je bilo zaposleno 127.513 gradjana SR Jugoslavije. Iako statistika ne daje etnicki sastav ovih ljudi, procenjuje se da je vechina ovih gradjana upravo srpske nacionalne pripadnosti. Treba rechi i to da Srbi cine najbrojniju grupaciju stranaca u Austriji. Oko 45.000 gradjana SR Jugoslavije ima status sezonskih radnika.
Ukidanje srpskog radio- casa u Becu 1992. bila je samo najava poostrenih mera Austrije prema srpskim radnicima i gradjanima. Prvog jula 1992. godine uvedene su vize za gradjane SR Jugoslavije, ali i za srpske radnike s neurednim dozvolama za rad i boravak. Vrlo brzo doslo je i do zatvaranja racuna Jugoslovena u Austriji, pa su mnogi povratnici ostali bez svojih penzija, dok je srpskim biznismenima pretila opasnost da ostanu bez svoje imovine.
Kada je u 1993. godini Austrija odlucila da gradjanima zemalja Evropske unije automatski izdaje vize, dobar deo becke javnosti, a i zastupnici stranih radnika, okrivili su je da deli strance na ljude prve i ljude druge klase. Pojedini ogorceni Srbi videli su sebe vech i kao ljude treche klase.
Na becku politicku i medijsku pristrasnost prema Hrvatima, Srbi su odgovorili kontraakcijom. Od bivsih jugoslovenskih klubova uspeli su da spasu vechinu i da stvore Savez klubova u Austriji. U njemu je u pocetku bilo dvadeset i osam klubova, a predvodio ih je Bratislav Chuk. Tokom 1993. godine, medjutim, kada je na celo Saveza klubova u Austriji dosao Radisav Zivaljevich iz Decana, broj clanica se povechao cak na osamdeset. Decembra 1993. u Becu je formiran i Koordinacioni odbor i izabran predsednik Stojan Timicich, sa zadatkom da sinhronizuje poslove cetrdesetak klubova u glavnom gradu Austrije. Za rukovodioce pododbora za humanitarne poslove izabrana je Snezana Halmer, za prosvetno- kulturne poslove Verica Nikolich, za sportske Bozin Sudec, za Klub privrednika Dusan Petrovich, a za Informativni centar Petar Trisich. Te godine pojavio se i prvi srpski gastarbajterski list "Nase novine", koji je uredjivao beogradski novinar i dopisnik Dusko Sekulich. Kruna ovih nacionalnih aktivnosti bile su velike demonstrac ije u centru Beca protiv sankcija uvedenih prema srpskom narodu.
U proleche 1994. godine u Austriji je formirana Inicijativna grupa sa ciljem da preispita moguchnosti osnivanja jedinstvene srpske organizacije. Predsednik ove grupe je Milan Skorich, diplomirani pravnik iz Beca. Inace, austrijski Srbi su tokom 1993. i 1994. godine ostali bez ijednog svog glasila. Naime, posle visemesecnog izlazenja ugasen je list "Nase novine" koji je izlazio u Becu. U medjuvremenu, najsvezije vesti iz Otadzbine nasi ljudi mogli su da cuju u Austriji samo preko Informativnog telefona, ciji je vlasnik Dragan Petrovich. Ovaj agilni urednik, medjutim, odlucio je da tokom leta 1994. godine otvori i srpski radio u Becu.
Medju mnogobrojnim humanitarnim srpskim organizacijama u Austriji svojim kontinuiranim radom izdvaja se Srpsko- austrijsko kulturno - humanitarno udruzenje "Humanitas". Njegov predsednik je Snezana Stankovich-Halmer. Zahvaljujuchi Austrijancima, a i austrijskim Srbima ovo udruzenje je samo tokom 1994. godine u srpske zemlje dovezlo 300 tona pomochi. U planu je da se tokom godine u Becu otvori jedan humanitarni srpski centar, kako bi "Humanitas", a i druge organizacije, profesionalno nastavile rad na humanit arnoj pomochi srpskim zemljama.

Francuska
Srbi su jos od XIII veka bili vezani za Francusku. Naime, 1245. godine srpski kralj Uros I ozenio je rodjaku francuskog kralja, princezu Jelenu Anzujsku, zenu vrlo obrazovanu i izuzetno cenjenu kod svojih savremenika koja je i kod Srba uzivala dobar glas. Njena postojbina je privlacila mnoge ljude iz Dubrovnika i drugih mesta, medju njima i Srbe, kao na primer, M. Getaldicha i R. Boskovicha. U Parizu je neko vreme boravio i srpski knjizevnik Dositej Obradovich (1784). Treba, medjutim, naglasiti da su putevi mnogih nasih iseljenika u prekomorske zemlje vodili upravo preko Francuske, ali se i zavrsavali u Francuskoj. To je, najcesche, bio slucaj s Dalmatincima i Crnogorcima, pocev od 1775. godine, cije je odrediste bila Luizijana ("francuska Amerika").
Prvi snazniji talas emigracije sa jugoslovenskih teritorija ka Francuskoj zbio se upravo u Napoleonovo vreme (Ekmecich, 1985). U stvari, general Marmon je u zapadnim delovima bivse Jugoslavije mobilisao oko 50.000 vojnih obveznika, najvise Hrvata i Slovenaca, ali bilo je i Srba. Oni koji su ucestvovali u Napoleonovim vojnim pohodima, pocetkom XIX veka, a bilo je vise od 20 nacija, i preziveli te pohode, vise se nisu vrachali u stari kraj, vech su u novoj domovini zasnovali porodice. Tako je u Francuskoj ost alo "udomljeno", tj. "demobilisano" oko 12.000 Iliraca, medju kojima je bilo ne samo obicnih vojnika nego i generala (Ekmecich, 1985).
U to vreme, u Srbiji i Crnoj Gori ocit je uticaj Francuske. Medju prvim crnogorskim stipendistima u Francuskoj nalazio se knjaz Nikola (1858). Zatim, Bozo Petrovich, Stanko Radonjich i Niko Matanovich. Isto tako, kralj Petar I Karadjordjevich je bio na skolovanju u Francuskoj (od 1862), u koledzu Sent - Bart u Parizu, a potom u Vojnoj akademiji u Mecu, koju je zavrsio 1867. godine. Petar Karadjordjevich je ucestvovao i u francusko- pruskom ratu 1870. godine, kada je odlikovan Krstom viteza Legije casti. Na skolovanju u Francuskoj je bio i Milan Obrenovich. On je, nakon ubistva Mihaila Obrenovicha u Kosutnjaku, prekinuo skolovanje i vratio se u Beograd, gde je izabran za kneza 2. juna 1868. godine.
Francuska u devetoj deceniji proslog veka belezi snazan privredni prosperitet, dok je u Nemackoj bila ekonomska kriza. Zbog toga se ljudi, koji ostaju u Nemackoj bez posla, sele u Francusku. Vech 1882. godine, u Francuskoj je registrovana nova vecha grupa doseljenika sa nasih prostora. Nikola Tesla se 1882. godine zaposlio u Edisonovoj kontinentalnoj kompaniji, upravo u Parizu, gde je izradio prvi model svog indukcionog motora. Taj rad je, u stvari, bio povod za njegov odlazak u Njujork 1884. godine. Godine 1898. osnovano je prvo Jugoslovensko radnicko drustvo u Parizu (Ekmecich, 1985).
Kako se pored radnika u Francuskoj nalazio i jedan broj mladjih ljudi na skolovanju, to je 1900. godine u Parizu osnovano Udruzenje srpskih studenata, pod nazivom "Zora". Francusko zakonodavstvo je pruzalo moguchnost organizovanja stranaca. Naime, jos 1886. godine sankcionisana su prava stranaca u pogledu otvaranja skola namenjenih njima, a 1901. godine donet je zakon koji se odnosi na osnivanje drustava stranaca (Ekmecich, 1985).
Iseljavanje Srba u Francusku je, najpre, pocelo pod uticajem industrijalizacije, a zatim zbog ratova, pre svega, balkanskih 1912. godine. Zbog toga su veze sa Francuskom postajale su sve cvrsche. Za vreme Prvog svetskog rata, u Francuskoj je naslo utociste mnogo srpskih izbeglica, osobito srpske omladine. U periodu izmedju 1915. i 1918. godine u Francuskoj se na skolovanju nalazilo izmedju 5- 6.000 srpskih ucenika u preko 150 skola. U maju 1916. godine u mestu Zosije formiran je Srpski univerzitetski batalj on, u kome je bilo 300 ucenika gimnazije i studenata, od kojih je 150 upravo polozilo ispit zrelosti sa odlicnim uspehom.
Tada se procenjivalo da je u Francuskoj oko 20 hiljada srpskih iseljenika i isto toliko ratnih izbeglica svih uzrasta. U to vreme je delovalo i 15 udruzenja razlicitih programa - od radnickih, crkvenih, potpornih do niza studenstskih, djackih i drugih. Srpska zajednica u Francuskoj izdavala je preko 20 listova (Ekmecich, 1985). Za drugu generaciju srpskih iseljenika u Francuskoj izlazio je mesecni casopis na francuskom, namenjen omladini, pod nazivom "La Patrie Serbe". Samo u periodu 1914- 1916. godine u Fr ancuskoj je stampano preko 1.000 brosura, publikacija i knjiga.
Nakon zavrsetka Prvog svetskog rata, useljavanje u Francusku se nastavilo. To je, pored ostalog, nametala potreba za obnovom porusene zemlje i nedostatak radne snage prouzrokovan gubitkom velikog broja ljudi u ratu: oko 1,400.000 poginulih i umrlih i oko 3 miliona ranjenih. Francuska je sirom otvorila vrata Srbima, osobito posle 1922. godine. Tridesetih godina u Francuskoj vech zivi preko 60 hiljada ljudi iz bivse Jugoslavije (Ekmecich, 1985). Od toga je veliki broj bio ukljucen u rad cetr-desetak drustava i klubova, a izdavali su i svoje listove (tridesetak) na jezicima jugoslovenskih naroda. Srbi su radili u industriji, modnim kuchama, radnjama, restoranima, bakalskim, berberskim, krznarskim, obucharskim i drugim radnjama i preduzechima. Bilo je, razume se, i istaknutih ljudi iz oblasti kulture - slikari, pesnici, knjizevnici koji su dali znacajan doprinos prosirenju saradnje izmedju Srbije i Francuske i u toj oblasti. U tom periodu je zakljucen i prvi Ugovor izmedju Jugoslavije i Francuske kojim je regulis an polozaj radne snage koja je dolazila iz Kraljevine Jugoslavije, u smislu njenog izjednacenja sa francuskim radnicima, kako po primanjima tako i u pogledu socijalne zastite.
Pariz je za nase migrante predstavljao centar svih zbivanja, a posebno politickih. Preko Pariza su dobrovoljci iz nase zemlje odlazili u spanski gradjanski rat, u tom gradu se prikupljala materijalna pomoch za Spaniju, Pariz je prihvatio ranjenike iz Spanije i, kasnije, nakon zavrsetka rata u Spaniji internacionalne borce koji su ratovali na strani republikanaca. Medjutim, pred fasizmom koji je nadolazio, u Francuskoj se smanjio broj iseljenika. Dabome, jedan broj nasih ljudi je ostao i za vreme Drugog svet skog rata u Francuskoj i njih oko 1.500 borili su se na strani pokreta otpora. Marko Celebonovich, slikar, bio je komandant pokreta otpora na jugu Francuske. Vlajko Begovich bio je komesar juzne zone, inzenjer LJubomir Ilich bio je komandant svih stranih snaga u pokretu otpora; proizveden je u cin generala. LJubomir Ilich je jedini general francuske vojske koji nije bio Francuz (Ekmecich, 1985).
Po zavrsetku Drugog svetskog rata, Francuska je u prvo vreme pruzala utociste samo izbeglicama. Do 1964. godine, procenjuje se da je u ovu zemlju primljeno oko 179.000 izbeglih lica. Medju njima je bilo priblizno 14.000 iz Jugoslavije (Ekmecich, 1985). Vechinu su cinili Srbi ratni emigranti i izbegli iz SFRJ. Od pocetka sezdesetih godina Francuska privlaci, iz godine u godinu, sve vechi broj stranih radnika. Medju njima je znatan broj iz nase zemlje. To je, pored ostalog, bio razlog za zakljucivanje sporazu ma o zaposljavanju nasih radnika u toj zemlji. Francuska je bila prva zemlja s kojom je Jugoslavija zakljucila takav sporazum 25. januara 1965. Od tada pa do 1973, godine, kada i ova zemlja obustavlja prijem nove radne snage, u Francusku je dolazilo, u proseku, 10.000 Jugoslovena, odnosno Srba, godisnje. Broj gradjana tadasnje Jugoslavije koji je ziveo u Francuskoj dostigao je gotovo 100.000 (Ekmecich, 1985). Zakljucak da je najvechi broj bio Srba izveden je na osnovu tradicionalno dobrih veza i prijateljsk ih odnosa izmedju dva naroda i u miru i u ratovima, iz statistickih pokazatelja koji slede, a odnose se na 1981. godinu.
"U 78 skolskih punktova organizovana je dopunska nastava za jugoslovensku decu. Na srpskohrvatskom jeziku 3.627 polaznika, na makedonskom 149, na albanskom 102 i slovenackom 35 polaznika." Prema republickoj pripadnosti sastav dece je bio sledechi: iz Srbije 57,7%, iz Hrvatske 11,1%, iz BiH 9,8%, iz Makedonije 6,8%, iz Vojvodine 4%, sa Kosova 2,5%, Crne Gore 2,5% i Slovenije 1,5% (Ekmecich, 1985). Razume se, to se ne poklapa s nacionalnom strukturom zato sto znatan broj Srba ima i iz drugih republika. Tako j e ucesche srpske dece u ukupnom broju polaznika veche od dve trechine.
Srbi su pocetkom sezdesetih godina odlazili na rad u Francusku prvo pojedinacno, a od 1965. kada je zakljucen Ugovor o zaposljavanju sa Jugoslavijom, masovno preko Nacionalnog biroa za imigraciju. Kako tvrdi sociolog Jadranka Cacich bili su to u 80% slucajeva mladi ljudi, stari do 35 godina i to polukvalifikovani muskarci. Vechina njih se zaposljavala u metalurgiji i preradjivackoj industriji - 30,6%, pa gradjevinarstvu i javnim radovima - 24,3% i poljoprivredi i domachinskim poslovima - po 8%.
Podaci INSEE govore da je 1975. godine u Francuskoj na radu bilo 70.280 jugoslovenskih radnika. Njihova koncentracija je bila najguscha u pariskoj oblasti - 48.351. Najvechi broj jugoslovenskih migranata bili su Srbi - cak 70% i Crnogorci - 5,4%. Dva su osnovna razloga koji su opredelili srpske migrante da krenu na rad u Francusku. Prvi, sto je Francuska vise od sto godina imala prijateljske politicke i diplomatske odnose sa Srbijom; drugi, sto je srpska emigracija relativno kasno krenula u svet i sto se se zdesetih i sedamdesetih godina, zbog stagnacije u poljoprivredi, na migraciju u tudjinu odlucilo srpsko seosko stanovnistvo. Zato su Srbi i dozivljavali Francusku kao svoju drugu domovinu, a Pariz kao "najvechi srpski grad" u Evropi, pa i na svetu.
Prema najnovijim procenama, u Francuskoj zivi oko 75.000 gradjana SR Jugoslavije. Oko cetiri petine otpada na Srbe. Tom broju treba dodati i one koji su primili francusko drzavljanstvo, ciji broj nije mali. Jadranka Cacich tvrdi da se cak 27% u odnosu na ukupan broj nasih migranata naturalizovalo. Treba rechi i to da je Francuska od pocetka devedesetih poostrila uslove za dobijanje ulaznih viza gradjanima SR Jugoslavije, sto je usporilo imigraciju u tu zemlju.
Nasuprot cinjenice da su srpski "gastarbajteri" bili polukvalifikovani mladi ljudi sa sela, stajao je i podatak da je Pariz istovremeno bio "Meka srpske duhovnosti, ineligencije i umetnosti". Prva srpska crkva i crkveno- skolska opstina u glavnom gradu Francuske utemeljeni su jos 1947. godine. Pravoslavna sluzba je, doduse, odrzavana u jednoj protestantskoj zgradi, koja je otkupljena i preimenovana u hram Svetog Save. Njegov paroh je bio Slobodan Radojcich, a opstinski celnik bio je Gradimir Rockomanovich. Parohijani izdaju pravoslavni list i dele ga besplatno u tri hiljade primeraka. Crkveno- skolska opstina Sveta Petka, pri ruskoj pravoslavnoj crkvi u Monzeronu, vodi akciju za osnivanje srpske pravoslavne eparhije.
U pariskoj koloniji vech decenijama deluju ugledni srpski slikari Petar Omcikus, Bata Mihajlovich, Dado Djurich, Vlada Velickovich, LJuba Popovich, Milos Sobajich, Gordana Nikolich, Snet Aroman i mnogi drugi. Tu su svoja najvecha filmska priznanja dobijali i reziser Aleksandar Petrovich i glumica Olivera Katarina. Pariz je osamdesetih godina bio "centar i srpske nauke", jer se u njemu nalazilo sediste Medjunarodnog udruzenja jugoslovenskih naucnika. Njega su vodili Srbi, profesor neurofiziolog dr Sima Mraov ich, predsednik, dr Miroslav Radman, geneticar, Dragoslav Mitrovich, pravnik, Darko Ivanovich, farmaceut. Inteligencija se okupljala i oko casopisa "Seobe", koji je uredjivao Nikola Milenkovich, radnik iz "Renoa", ali i oko RFI - programa na srpsko - hrvatskom, koji je vodio Stanko Cerovich. Urednik casopisa "Dijalog" Marina Glamocak i direktor Bogoljub Kocovich su, takodje, oko sebe okupili plejadu mladih intelektualaca. Na literarnom planu Pariz je bio utociste mnogih srpskih velikana, od Crnjanskog preko Kisa do Danojlicha. Pa, ipak, i u toj zemlji, i srpski radnici, i srpski intelektualci su punih sedamdeset godina tretirani ponajvise kao Jugosloveni.
Bila je to posledica politickog uticaja KPJ pre i SKJ posle rata, koja je preko SSRNJ imala presudnu ulogu u organizovanju drustvenog i kulturnog zivota jugoslovenskih, odnosno srpskih doseljenika u Francuskoj. Pocetkom 1977. godine u Francuskoj su bila samo 22 jugoslovenska kluba, a vech 1983. godine ih je bilo cak 112. U adresaru SSRNJ iz 1988. godine, od 99 jugoslovenskih klubova u zemlji u kojoj su srpski radnici i intelektualci cinili vechinu od 70%, nijedan klub nije imao srpsko ime. Ali je zato bilo pet klubova "J. B. Tito", jos pet "25. maj", jos pet "E. Kardelj" i jos sedam slovenackih drustava. I njihovi osnivaci i rukovodioci su najcesche bili Srbi: Lazar Jovicich, Miodrag Zivkovich, Milorad Zecevich, Milorad Janjetovich, Zivorad Jankovich, Stanko Glisich, Miladin Ivanovich, Zoran Jaksich i Vladislav Chupich. Medjutim, predsednik pariske zajednice jugoslovenskih klubova nije bio Srbin, kao ni glavni urednik "gastarbajterskog" lista "Zajedno".
Prvi srpski klubovi i udruzenja, izuzev onih emigrant-skih, poceli su da nicu u Francuskoj tek s povratkom drzavnosti Srbiji u SFRJ krajem 1988. godine. Tako je Radul Radovanovich, uoci obelezavanja sest vekova od Kosovske bitke u Parizu osnovao Udruzenje francuskih gradjana srpskog porekla. Naredne godine, Zoran Radovanovich je sa grupom srpskih patriota u Parizu, takodje, formirao Udruzenje Srba u Francuskoj. Bili su to prvi koraci ka objedinjavanju Srba u ovoj zemlji i zastiti njihovog nacionalnog identi teta, ali i bogate srpske bastine u Francuskoj. Raspad SFRJ i secesija Hrvatske i Slovenije ubrzali su i otcepljenje, pa i gasenje dela jugoslovenskih klubova, ciji je broj 1991. godine spao na sedamdesetak. Na celu tadasnjeg Saveza jugoslovenskih klubova bio je Rade Palija, a pojedine klubove "Jugoslavija", "Bratstvo - jedinstvo", "25. maj" vodili su Milan Jakovljevich, Pantelija Gajich, Milich Kovijanich. Polovina tih bivsih klubova je, doduse, vech uzela srpska imena, ali su mnoga tek i osnovana: udruzen je Krajisnika "Dinara", Kulturno - humaniratno udruzenje Srba, Srpski klub "Krajina" i Srpsko udruzenje Sveti Sava.
I nagla promena francuskog zvanicnog stava prema Srbiji i Srbima nametnula je potrebu srpskim, starim, emigrantskim i novim, migrantskim klubovima i udruzenjima da se ujedinjuju i zajednicki stite svoje nacionalne interese na tlu Francuske tokom 1992. godine. Takav pokusaj, podstaknut predstavnicima srpske vlade, ucinjen je u tri navrata. Na prvom sastanku oko osnivanja jednog Koordinacionog odbora srpskih klubova, bilo je samo dvadesetak, a na trechem 45 delegata. Tada je dogovoreno da se formira i Srpski informativni centar u Parizu, a i jedna organizacija Srba u Francuskoj. Jula 1992. godine kod francuskog suda je registrovana i time i promovisana Svesrpska zajednica u Francuskoj. Njena osnovna nacela bila su: srpski narod neche dozvoliti da bude stranac na svojoj rodjenoj zemlji, Srbi koji zive u inostranstvu treba da imaju sva prava kao Srbi u Otadzbini; Srbi u inostranstvu neche ostati ravnodusni prema patnjama srpskog naroda; Srbi preko Zajednice treba da sire ugled srpskog naroda i srpskog imena. Za p rvog predsednika ove srpske asocijacije izabran je Milos Blazevich, koji je ujedno bio i glavni urednik lista "Glas Srba", zvanicnog organa Svesrpske zajednice u Francuskoj. Posle iznenadne smrti Milosa Blazevicha, za novog predsednika Svesrpske zajednice u Francuskoj izabran je Ivan Jankovich. Pored ove srpske asocijacije formirana je i Srpska zajednica za juznu Francusku, koju predvodi Zivorad Dimitrijevich, kao i Zajednica Srba u Parizu, na celu sa LJubomirom Peskirovichem, kao i Pokret za solidarnost ko ji vodi dr Sima Mraovich.
Svesrpska zajednica u Francuskoj je u 1993. godini organizovala velike demonstracije "Za istinu o Srbima" na pariskom Trgu Republike, na kojima je ucestvovalo oko 10.000 ljudi. Uputila je zvanicno pismo Fransoa Miteranu s predlogom za ukidanje sankcija prema SR Jugoslaviji, poslala je i 26.000 letaka "Za istinu" i "Francuska manipulise Srbima" i podnela tuzbu protiv "lekara sveta" zbog blachenja srpskog naroda. Tu tuzbu je ispred Zajednice Srba u Parizu potpisao LJubomir Peskirovich, dok je pocetkom 1994. g odine tuzbu protiv izdavacke kuche "Atje" zbog neistina o Srbima u udzbeniku istorije podneo SANU i advokat Vladimir Vukadinovich. Ovakvo jacanje srpske kolonije u Francuskoj izazvalo je, medjutim, ostru reakciju pariske policije, koja je u vise navrata, na osnovu odluke vlade, zabranila skupove francuskih Srba u Strazburu i Parizu. Time se pokazalo da i samoj Francuskoj ne odgovara ujedinjavanje i jacanje srpskih klubova i udruzenja i okupljanje, gotovo, 80.000 Srba i Crnogoraca u Francuskoj, jer oni vrlo lako mogu da postanu neugodan politicki faktor.
Srbi u Francuskoj su, prema tome, pokazali izuzetnu aktivnost u odbrani srpskih nacionalnih interesa, osobito nakon sto je nastala jugoslovenska kriza, kada je medijski rat protiv njihove zemlje matice uzeo maha. Oni su digli svoj glas pre nego sto je u Srbiji bilo sta ucinjeno na zauzimanju medjunarodnog medijskog prostora. "Ni u zemlji nije shvachena presudna vaznost medijskog rata od cijeg ishoda danas zavise i diplomatski, i politicki, pa i vojnicki rat" (Nedeljkovich, 1994). Zbog toga, ugledni profesor Dragan Nedeljkovich, ponavljajuchi to na brojnim nastupima koje je imao od 1990. do kraja 1993. godine, predlaze intenzivniji rad na inostranom medijskom polju. U Francuskoj, veli on, potrebna su bar dva informativna punkta: jedan u Parizu, drugi u Strazburu. Jer, "Jugoslovenski kulturni centar u Parizu nikad nije prosiren ili reorganizovan u Kulturno - informativni centar". Ako bi, prema profesoru Nedeljkovichu, u Parizu postojao jak jugoslovenski, odnosno srpski informativni centar, makar i neformalan, o n bi bio "oslonac i rasadnik za nase dejstvovanje u Strazburu, sedistu evropskih ustanova, a zracio bi, nesumnjivo, i u Brislu i Luksemburgu", istice prof. Nedeljkovich. On smatra da bi u Parizu bilo lako sastaviti ekipu istaknutih znalaca i aktivista, koji su spremni da rade bez naknade. Po njemu su na zavidnom intelektualnom nivou dr Bosko Bojovich, Komnen Bechirovich, Kosta Hristich, Milena Nokovich i Vladimir Dimitrijevich.
U Strazburu se pominju brojni srpski aktivisti koji su se od 1991. godine stavili u sluzbu svoga naroda, ali najcesche lektor Nenad Krstich i doktor Neskovich.
Kao i njihovi preci tako i sad, jedan broj Srba u Francuskoj trazi nacine da nacionalno opstanu, da se ne utope. Ima i takvih koji su prispeli na Zapad vech otudjeni: i od nacije i sopstvene istorije, i od Crkve, nepripremljeni za plodnu akulturaciju. S obzirom na duhovno siromastvo, oni nisu mogli ni svoje vrednosti nuditi niti strane vrednosti primiti. Zbog toga, Srbi u Francuskoj pokusavaju, najpre, da srede sopstveno duhovno stanje, da definisu svoju nacionalnu svest i time otklone haos, vrachajuchi se "nepomuchenoj samosvesti koju su imali Njegos i Vuk, Branko i Zmaj, Pupin i Tesla" (Nedeljkovich, 1994). To je bio i osnovni smisao osnivanja Zaduzbine Srba "Nikola Tesla" u Francuskoj, cija je svrha da podrzava, materijalno i moralno, nasu skolu i srpsku kulturu u dijaspori.
Pariska srpska zajednica okuplja danas cetrdeset i tri kluba i udruzenja iz glavnog grada Francuske. Predsednik ove organizacije je Aleksandar Markovich. U samom Parizu postoji i nekoliko humanitarnih srpskih organizacija. Najvecha i najaktivnija medju njima je "Evropa", koja ima oko dve stotine clanova Srba i tridesetak francuskih aktivista. Ovu organizaciju vodi Slavoljub Pavichevich. Tokom zime 1994. godine "Evropa" je najvise radila na prikupljanju hrane, a sada radi na sakupljanju odeche, u cemu se pos ebno isticu kao humanisti Mirjana Snajder i Radunka Milovanovich. Izuzetnu humanitarnu aktivnost ima i organizacija "Franco - Bonduas", na cijem celu je Milan Jakovljevich. Humanitarnim radom se bave i drustva "Zemun" i "Beograd", ali ona jos nisu postala clanovi Pariske srpske zajednice. Od srpskih umetnika veliku humanost iskazala je slikarka Sofija Chuk.
Zbog nedostatka trzista, ali i velikih troskova proizvodnje tokom godine u Parizu su se ugasila dva srpska lista. "Nase novine" je vodio Miki Cirkovski, a "Glas Srba" pokojni Milos Blazevich. U medjuvremenu, doslo je do prosirivanja srpskog radio - programa, tako da danas u glavnom gradu Francuske rade cetiri srpske redakcije.
Srpski radio "Domovina" osnovan je jos 1992. godine i emituje svoj program svakog dana od 12 do 14 sati. Njegov glavni urednik je Dragisa Maksimovich. Radio stanicu "Studio 93" otvorio je Slavoljub Avramovich tako sto je nasledio redakciju radija "Jugo - medij". Ovaj srpski program emituje se danas svakog jutra od sedam do osam sati. Muzicki radio program "101" uredjuje Goran Trivich. Stanica je otvorena januara 1994. godine i emituje program samo nedeljom od 15 do 16 sati. Najstariju radio stanicu "Solej", koja postoji od 1982. godine, vodi Risto Tanov iz Makedonije. Vlasnici ove stanice su Alzirci, ali oni na njoj vech godinama, petkom i subotom popodne, od 15 do 17 sati, emituju program na srpskom jeziku.

Svajcarska
Srbi su u Svajcarsku dosli u tri vecha talasa: izmedju dva rata, posle Drugog svetskog rata i od sredine sezdesetih godina naovamo. Zato u njoj ima i srpskih iseljenika, ali i gostujuchih radnika, i intelektualaca, koji su dolazili pojedinacno, ali u znacajnom broju. Prvi da se skoluju, a drugi da rade u Svajcarskoj. Profesor teologije, A. Simich je doktorirao u Bernu, a bivsi srpski premijer Nikola Pasich je bio svojevremeno jedan od najboljih svajcarskih studenata. Dr Djordje Pavlovich, dr Jovan Djordjevi ch, dr Bogdan Tajsich, dr Djordje Ilich i dr Dragoslav Popovich kao lekari i stomatolozi dosli su da rade, ali i da preko Udruzenja jugoslovenskih lekara i stomatologa u Svajcarskoj koje je imalo stotinak srpskih clanova, pomazu svoj narod. Dr Dragoslav Popovich je predsednik ove strukovne asocijacije koja danas pomaze izbeglice i Srbe na ratom zahvachenom podrucju.
Razlozi ovako velikog poverenja Srba u Svajcarsku su bili vise od sto godina stari privredni, kulturni, diplomatski i politicki odnosi Srbije i Crne Gore sa Svajcarskom. Srpski teolozi su jos od vremena Nikolaja Velimirovicha odlazili na postdiplomske studije Starokatolickog univerziteta u Bernu. Doktorat sa tog Univerziteta je dobio i vladika sumadijski Sava, a i protojerej Drasko Z. Todorovich, koji je pre tridesetak godina pomogao osnivanje crkveno-skolske opstine Sveta Trojica u Cirihu. On je danas paro h istocno - svajcarski, a paroh u Bernu i zapadno - svajcarski je otac Milutin Nikolich. Crkveno - skolska opstina u Cirihu ima svoj nadaleko poznati crkveni hor, zatim Crkveno - skolski dom u kome se nalazi kapela Svete Petke. Na Djurdjevdanski uranak, koji saziva otac Drasko, dodje i do sedam hiljada srpskih radnika sa clanovima porodica. Tu u Cirihu je i crkvena biblioteka "Katarina Jovanovich", jedna od najvechih u srpskoj dijaspori. Njen knjizevni fond je formiran jos 1952. godine i danas ima preko 10. 000 naslova. Biblioteka je ime dobila po Katarini Jovanovich, cherki cuvenog fotografa Anastasa Jovanovicha i humanisti iz Prvog svetskog rata, koja je umrla 1954. godine u Cirihu. Sledechi tu tradiciju, ova pravoslavna opstina u Cirihu ima svoju socijalnu sluzbu, Fond za uzajamnu pomoch i dopunsku skolu za srpske osnovce. U ovim teskim godinama po srpski narod ciriska parohija je bila centar okupljanja i zbrinjavanja srpskih izbeglica i stradalnika.
Krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina jugoslovenski radnici su bili najbrojniji medju "gastarbajterima" i sezoncima u Svajcarskoj.
Prema podacima Generalnog konzulata SFRJ iz 1989. godine, u ovoj zemlji bilo je gotovo 150.000 nasih ljudi, uglavnom Srba i jos cetrdesetak hiljada sezonaca iz Jugoslavije. Inace, prema podacima OECD-a, gradjani SFRJ su u 1990. godini bili, po broju (140.700), na drugom mestu u Svajcarskoj, posle Italijana (378.700). Njih 84.400 je imalo "stalnu" ili godisnju radnu dozvolu, dok je 44.500 bilo sa dozvolom za sezonski rad.
Samo u Cirihu zivelo je i radilo tridesetak hiljada Srba i Crnogoraca. Da bi opstali u Svajcarskoj, jugoslovenski radnici su morali da imaju dozvolu za stalni rad i boravak (viza C), dozvolu za jednogodisnji boravak i rad (viza B) ili dozvolu za sezonski rad (viza A). Te radne vize su se izdavale u ambasadi Svajcarske u Beogradu. Za to je bila dovoljna garancija ili poziv poslodavca nasim gradjanima na rad. I pre nego sto su uvedene turisticke i poslovne vize za Srbe (1991), svajcarske vlasti su Siptarima s a Kosmeta i iz Makedonije masovno odobravale sezonski status, malo zbog niske cene njihove nadnice, ali i zbog prechutne politicke podrske albanskim nacionalistima. Sa takvom praksom je nastavljeno i 1993. godine, pa su Srbi, Crnogorci i Jugosloveni i u tom slucaju diskriminisani u odnosu na svoje sugradjane Siptare, kojima su svajcarske vlasti davale uveliko i politicki azil ("Vecernje novosti", 1989).
Gradjani SFRJ na radu i boravku u Svajcarskoj bili su 1988. godine organizovani u 73 kluba i udruzenja. To samoorganizovanje je obavljeno pod pokroviteljstvom SK SSRNJ tako da su Hrvati, Slovenci i Albanci imali svoje nacionalne i zavicajne klubove, a Srbi i Crnogorci ne jer su bili svrstani pod kapu jugoslovenstva. Cak je zvanicno srpskim, a potom i jugoslovenskim diplomatama bilo zabranjeno da saradjuju sa tim klubovima i udruzenjima, pa se dogodjalo da pojedini konzuli zbog krsenja ove zabrane budu i pro terani iz ove zemlje. A Dragisa Stepanovich, aktivista Zajednice klubova Jugoslovena je, na prijavu pojedinih siptarskih nacionalista, hapsen, osudjen kao spijun SFRJ i proteran iz Svajcarske. Interesantno je da su medju proteranim bili najcesche srpski doplomatski kadrovi ("Ekonomska politika", 1988).
Veche probleme sa svajcarskim vlastima nisu imala jedino udruzenja srpske emigracije, koja su ovde imala ogranke SKK "Sveti Sava", Srpske narodne odbrane i Cetnickog pokreta. Doajen srpske ratne emigracije u Svajcarskoj je Mile Bozich, koji je bio 1966. godine utemeljivac Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". U njemu je svojevremeno predavanja drzao dr Slobodan Draskovich i mnogi drugi vidjeni emigranti. Bozich je 1970. godine pomagao i formiranje Srpskog cetnickog pokreta, koji se desetak godina kasnije uj edinio sa SKK "Sveti Sava". Danas taj srpski pokret ima oko 500 clanova razvrstanih u jedanaest odbora sirom Svajcarske. U SKK "Sveti Sava" pisac dr Lazo Kostich napisao je vechinu od sedamdesetak knjiga posvechenih srpskom i balkanskom pitanju. Danas zbog izuzetnih patriotskih aktivnosti ovom pokretu sve vise prilaze i Srbi mladjih generacija.
Vrlo znacajno mesto u ocuvanju srpske kulture i tradicije ima i Srpski kulturni klub u Suru. To je ogranak Drustva za cuvanje spomenika i negovanje tradicije oslobodilackih ratova 1912 - 1918. godine iz Beograda. Dr Djordje Ilich je u Arauu osnovao srpsko drustvo "Tamo daleko" sa ciljem, takodje, da pomogne Otadzbini u ocuvanju istorijskih srpskih spomenika. Profesor knjizevnosti Rada Kondich je sredinom 1993. godine u Cirihu osnovala Jugoslovensku biblioteku "Koreni" sa sedam hiljada knjiga, takodje, u ci lju jaceg povezivanja srpskih radnika i clanova njihovih porodica sa Otadzbinom preko kulturne saradnje dijaspore i matice.
Pored Ciriha, Berna, Zeneve i Lozane kao industrijskih i administrativnih centara svajcarskih kantona, srpski doseljenici su ziveli i radili i u Bazelu, Arauu, Suru, Ruti, Vilu, Zofingenu i drugim mestima. Njihovo masovnije okupljanje oko jugoslovenskih klubova zapocelo je tek pocetkom sedamdesetih godina, kada su zvanicno u SSRNJ registrovane 22 takve organizacije. Mnoge od njih, poput kluba "Mladost" iz Araua, iznikle su zapravo iz fudbalskih i sahovskih klubova oko kojih je srpska muska radna snaga i poc ela prvo da se okuplja. Osnivaci "Mladosti" su bili Misa Krsmanovich i Milan Dabetich, koji su sa kasnijim predsednikom Milanom