OSTALE MIGRACIJE SRBA III DEO
 
 
 
Makedonija
"Polazechi od istorijskog nasledja makedonske
Samuilove drzave, kao i od istorijskog
zajednistva makedonskog naroda sa Albancima,
Turcima i pripadnicima etnickih manjina i od
zajednicke borbe za slobodu..."

Ovom recenicom pocinje preambula Ustava Republike Makedonije, koji je usvojen 1991. godine u skopskom Sobranju. U nastavku ovog konstitutivnog akta nove makedonske samostalne drzave, clan 78. nalaze i obrazovanje posebnog Saveta za medjunacionalne odnose koji sacinjavaju Makedonci, Albanci, Turci, Vlasi, Romi, ali ne i Srbi. I kada govori o samoj drzavi Makedoniji, ovaj Ustav kao drzavotvorne narode pominje najbrojnije zitelje ove republike, Makedonce, Albance, Turke, i najmalobrojnije Rome i Egipchane, ali ne i Srbe.
Time je Makedonija zvanicno odredila novi status Srbima u ovoj republici, kojim su svedeni na marginalnu etnicku grupu.
Statisticki godisnjak Kraljevine Jugoslavije posle popisa 1931. godine registrovao je u Vardarskoj banovini 1.046.039 stanovnika pravoslavne vere. Prvi popis u FNRJ 1948. godine je, medjutim, u Makedoniji zabelezio prisustvo samo 29.721 Srba i 2.348 Crnogoraca; po popisu iz 1981. godine bilo je 44.468 Srba, odnosno 3.920 Crnogoraca, kao i Jugoslovena 14.000. Poslednji popis stanovnistva 1991. godine registrovao je 44.000 Srba i 10.000 Jugoslovena, i oko 2.000 Crnogoraca.
Po misljenju advokata Gojka Vojvodicha, ranijeg predsednika Udruzenja Srba i Crnogoraca, u Makedoniji ima oko 300.000 ljudi srpskog porekla. Pocetkom osamdesetih, po njegovoj proceni, u ovoj republici su Srbi cinili cak 14 odsto stanovnistva. Zvanicno, medjutim, taj broj nije nikada potvrdjen. Dobar deo Srba je asimilovan a neki su proglaseni Makedoncima.
Neki Srbi da bi izbegli pokrstavanje pisali su se kao Jugosloveni. Srba najvise ima u Skoplju - 21.342, Kumanovu - 11.697, Djevdjeliji - 1.287, Tetovu - 1192, Negotinu - 1.085 i Titovom Velesu - 1.084, dok Gojko Vojvodich tvrdi da u Kumanovu i Skopskoj Crnoj Gori ima najmanje duplo vise srpskog zivlja.
U novijoj istoriji prostor Vardarske Makedonije bio je veliko popriste bitaka protiv turskih, bugarskih i nemackih osvajaca, protiv kojih su se borili i Srbi i Makedonci. Za makedonske nacionaliste novijeg datuma, ti Srbi su bili samo osvajaci makedonske zemlje.
Kada je, naime, drzavnim dekretom 1968. godine stvorena Makedonska pravoslavna crkva, svi srpski manastiri i crkve su prisvojeni i prepusteni zubu vremena. Manastir Matka je, na primer, pretvoren u turisticki kamp. Bogorodicina crkva u selu Susice je opljackana, dok je crkva Sveti Nikola u selu LJuboten sacuvana kao ruina. Skrnavechi tudju veru i tudju istoriju, makedonski nacionalisti su stvarali svoju veru i svoju istoriju.
Mnogi skopski nacionalisti i funkcioneri su "kaznjavali" srpski zivalj tako sto su ih i fakticki drzali u ekonomskoj izolaciji. U selima Cucer, Gornjane, Banjane, Kuceviste, Mirkovce, Brodac, Pobozje, Gluvo, Umin Dolu, Donje Konjare, Novo Selo, Staro Nagoricino, Cekerce nema industrijskih objekata, a time ni posla. Srbi su u potrazi za boljim zivotom napustali svoja ognjista. Skole su im opustele, jer je u ovim srpskim selima i dece sve manje. Tokom 1992. u tim skolama bilo je samo 1.545 djaka i 112 ucitelj a. Da paradoks bude vechi, u nekim skolama, kao na primer u selu Cekerce, ucitelj je Makedonac i clan nacionalisticke stranke VMRO.
Makedonski premijer Nikola Kljusev imao je obicaj da kaze (1991) kako je Makedonija jedina republika u kojoj svi narodi i nacionalne manjine imaju svoja prava i slobode. I Albanci, i Turci, i Romi, i Grci, i Srbi. Premijer je, medjutim, prechutkivao cinjenicu da je bilo zabranjivano Srbima bilo kakvo politicko organizovanje. U Makedoniji su jos 1991. svoje stranke i organizacije imali Turci - Demokratski savez, Romi- Partija za emancipaciju, Vlasi - Demokratski savez, Albanci - PDP i NDP, Egipchani - Savez Egipchana, pa cak i bosanski muslimani - SDA za Makedoniju. Srbima je samo dozvoljeno da u okviru svog udruzenja neguju foklornu tradiciju.
U vreme referenduma o samostalnoj makedonskoj drzavi, u jesen 1991. godine, glasanje u srpskim selima je izvrseno pod strogom kontrolom policije. A u selo Cekirce je dosla i ekipa inspektora SDB iz Kumanova. Zbog ispisivanja srpskih simbola po asfaltu i nosenja srpske zastave u policiji su batine dobili Nenad Dimkovich i Zivko Gurmesevich ("Intervju", 1992).
Makedonski Srbi uglavnom zive u Skopskoj Crnoj Gori. Srbi, dakle, predstavljaju nacionalnu manjinu, sa svim politickim pravima. A ona podrazumevaju pravo na sopstveni jezik, veru, informisanost, kulturni i tradicionalni zivot. Srbima u Makedoniji je malo od toga omogucheno.
Formalno Srbi imaju sva prava, a fakticki ona su im uskrachena. Srbi su 1993. imali i nekoliko osnovnih skola navodno na srpskom jeziku, u kojima nastavu drze drzavni ucitelji. Oni to, medjutim, cine na makedonskom jeziku i sa makedonskim udzbenicima. Srbi u Makedoniji imaju srpske pravoslavne crkve. Ona u Kucevistu je, na primer, podignuta jos u XIV veku, ali drzava Makedonija ne dozvoljava da se u njoj drzi verska sluzba.
Tokom 1993. godine, Srbi su makedonskom Sobranju uputili i nekoliko predloga za pokretanje srpskih i chirilicnih glasila, pre svega, novina na srpskom jeziku, ali makedonska vlast je odgovorila da za to nema para, mada finansira siptarske i bugarske listove. I napokon, Makedonci u 1993. Srbima nisu dali ni dozvolu za rad Kola srpskih sestara i Kulturno-prosvetnog drustva Sveti Sava - rekao je Bozidar Despotovich predstavnicima humanitarne organizcije za ljudska prava "Helsinki Voc" kada su u leto 1993. dola zili u Skoplje. Tek u zimu 1994, Srbi su dobili svoju emisiju "Vidik" u okviru TV programa.
Antisrpska kampanja pokrenuta u Makedoniji prilikom raspada SFRJ, nastavljena je i kasnije. Srbima je bilo zabranjeno da se okupljaju na javnim mestima i politicki deluju.
Udruzenje Srba i Crnogoraca u Makedoniji okuplja nase ljude od marta 1992. godine kada je i osnovano u Kumanovu. Zadatak mu je da brine o kulturnom i nacionalnom identitetu naseg naroda na tom podrucju. Zbog toga je predsednik Branka Kuves iz Odbora za obrazovanje zvanicno zatrazila od Skoplja da 1993. u jesen otvori u Skopskoj Crnoj Gori skolu na srpskom jeziku. Takva skola je postojala ranije u Kucevistu u crkvi Sveti Sava (Bugari i Makedonci su je rusili dva puta u dva svetska rata, a ucitelji Spasoje Pi rkovich i Ana Milich, kao i prota Atanasije Petrovich su ubijeni).
Posle rata skola je opet proradila, ali na makedonskom jeziku. Kada je odbornik Mile Durancich 1946. trazio da se nastava izvodi na srpskom, ubijen je zajedno sa Petkom Vidinichem i Zaretom Djakovichem. U vreme druge Jugoslavije, Srbi su samodoprinosima u Skopskoj Crnoj Gori podizali skole, ambulante, vodovod i gradili puteve. Radili su u gradskoj industriji, a ziveli od seoske poljoprivrede.
Ministarstvo za obrazovanje Makedonije je septembra 1993. pismeno izvestilo srpsko Udruzenje da che otvoriti nastavu na srpskom jeziku u selu Kuceviste, ako u razredu bude vise od 15 djaka. Ako to zaista bude ispunjeno, Srbi bi mogli da traze i otvaranje razreda na srpskom u nekoj srednjoj skoli u Skoplju. Ovo je veliki uspeh Udruzenja Srba i Crnogoraca u Makedoniji, koje ima svoje odbore u Skoplju, Kumanovu, Josifovu, Gostivaru, Vucidolu, Skopskom Polju, Tetovu, Demir Kapiji i Kavadarcima.
Demokratska partija Srba u Makedoniji osnovana je krajem 1991. u Kumanovu, ali joj je dozvola za rad izdata tek marta 1992. godine.
Makedonska vlada je avgusta 1993. godine ponudila Demokratskoj partiji Srba iz Skoplja da, u prisustvu Gerda Arensa, predstavnika KEBS-a, potpise Dogovorni zapisnik. Tim dokumentom makedonska vlada obechava Srbima u Makedoniji da u roku od 18 meseci resi status srpske manjine, zastiti njena prava, obezbedi obavezno obrazovanje i nesmetano informisanje na srpskom jeziku. Srbi se zauzvrat obavezuju da che izachi na predstojeche izbore i da che ucestvovati u popisu stanovnistva 1994. godine, koji che biti pod kontrolom medjunarodne javnosti. Ovaj dokument je potpisao dr Boro Ristich, predsednik Srpske demokratske stranke. Na Skupstini DPS u Kumanovu, medjutim, delegati su osudili taj potez dr Bore Risticha, jer je olako pristao na makedonska obechanja i iskljucili su ga iz stranke. Za novog pred-sednika je izabran Dragisa Miletich. Takvu odluku je podrzao i Nebojsa Tomovich, predsednik Udruzenja Srba i Crnogoraca u Makedoniji. Na tom skupu je odluceno da srpski simboli budu grb sa cetiri ocila, himna "Boze prav de" a zastava srpska trobojka. Dr Bora Ristich je, medjutim, formirao svoju srpsku zajednicu.
Odluceno je da posle otvaranja srpske skole u Kucevistu od makedonskih vlasti treba traziti i bogosluzenje na srpskom jeziku, pre svega u Kucevistu i Skoplju, a zatim ichi na ustavno resenje polozaja srpskog naroda u Makedoniji i njegovo prisustvo u Savetu za medjunacionalne odnose. Slicne zakljucke doneo je i Izvrsni odbor Udruzenja Srba i Crnogoraca koji je zvanicno oktobra 1993. podneo dva amandmana na Ustav Makedonije u kojima se trazi status naroda za srpski zivalj u Makedoniji i ucesche njihovih pred stavnika u drzavnim institucijama.

 

Makedonija
"Polazechi od istorijskog nasledja makedonske
Samuilove drzave, kao i od istorijskog
zajednistva makedonskog naroda sa Albancima,
Turcima i pripadnicima etnickih manjina i od
zajednicke borbe za slobodu..."

Ovom recenicom pocinje preambula Ustava Republike Makedonije, koji je usvojen 1991. godine u skopskom Sobranju. U nastavku ovog konstitutivnog akta nove makedonske samostalne drzave, clan 78. nalaze i obrazovanje posebnog Saveta za medjunacionalne odnose koji sacinjavaju Makedonci, Albanci, Turci, Vlasi, Romi, ali ne i Srbi. I kada govori o samoj drzavi Makedoniji, ovaj Ustav kao drzavotvorne narode pominje najbrojnije zitelje ove republike, Makedonce, Albance, Turke, i najmalobrojnije Rome i Egipchane, ali ne i Srbe.
Time je Makedonija zvanicno odredila novi status Srbima u ovoj republici, kojim su svedeni na marginalnu etnicku grupu.
Statisticki godisnjak Kraljevine Jugoslavije posle popisa 1931. godine registrovao je u Vardarskoj banovini 1.046.039 stanovnika pravoslavne vere. Prvi popis u FNRJ 1948. godine je, medjutim, u Makedoniji zabelezio prisustvo samo 29.721 Srba i 2.348 Crnogoraca; po popisu iz 1981. godine bilo je 44.468 Srba, odnosno 3.920 Crnogoraca, kao i Jugoslovena 14.000. Poslednji popis stanovnistva 1991. godine registrovao je 44.000 Srba i 10.000 Jugoslovena, i oko 2.000 Crnogoraca.
Po misljenju advokata Gojka Vojvodicha, ranijeg predsednika Udruzenja Srba i Crnogoraca, u Makedoniji ima oko 300.000 ljudi srpskog porekla. Pocetkom osamdesetih, po njegovoj proceni, u ovoj republici su Srbi cinili cak 14 odsto stanovnistva. Zvanicno, medjutim, taj broj nije nikada potvrdjen. Dobar deo Srba je asimilovan a neki su proglaseni Makedoncima.
Neki Srbi da bi izbegli pokrstavanje pisali su se kao Jugosloveni. Srba najvise ima u Skoplju - 21.342, Kumanovu - 11.697, Djevdjeliji - 1.287, Tetovu - 1192, Negotinu - 1.085 i Titovom Velesu - 1.084, dok Gojko Vojvodich tvrdi da u Kumanovu i Skopskoj Crnoj Gori ima najmanje duplo vise srpskog zivlja.
U novijoj istoriji prostor Vardarske Makedonije bio je veliko popriste bitaka protiv turskih, bugarskih i nemackih osvajaca, protiv kojih su se borili i Srbi i Makedonci. Za makedonske nacionaliste novijeg datuma, ti Srbi su bili samo osvajaci makedonske zemlje.
Kada je, naime, drzavnim dekretom 1968. godine stvorena Makedonska pravoslavna crkva, svi srpski manastiri i crkve su prisvojeni i prepusteni zubu vremena. Manastir Matka je, na primer, pretvoren u turisticki kamp. Bogorodicina crkva u selu Susice je opljackana, dok je crkva Sveti Nikola u selu LJuboten sacuvana kao ruina. Skrnavechi tudju veru i tudju istoriju, makedonski nacionalisti su stvarali svoju veru i svoju istoriju.
Mnogi skopski nacionalisti i funkcioneri su "kaznjavali" srpski zivalj tako sto su ih i fakticki drzali u ekonomskoj izolaciji. U selima Cucer, Gornjane, Banjane, Kuceviste, Mirkovce, Brodac, Pobozje, Gluvo, Umin Dolu, Donje Konjare, Novo Selo, Staro Nagoricino, Cekerce nema industrijskih objekata, a time ni posla. Srbi su u potrazi za boljim zivotom napustali svoja ognjista. Skole su im opustele, jer je u ovim srpskim selima i dece sve manje. Tokom 1992. u tim skolama bilo je samo 1.545 djaka i 112 ucitelj a. Da paradoks bude vechi, u nekim skolama, kao na primer u selu Cekerce, ucitelj je Makedonac i clan nacionalisticke stranke VMRO.
Makedonski premijer Nikola Kljusev imao je obicaj da kaze (1991) kako je Makedonija jedina republika u kojoj svi narodi i nacionalne manjine imaju svoja prava i slobode. I Albanci, i Turci, i Romi, i Grci, i Srbi. Premijer je, medjutim, prechutkivao cinjenicu da je bilo zabranjivano Srbima bilo kakvo politicko organizovanje. U Makedoniji su jos 1991. svoje stranke i organizacije imali Turci - Demokratski savez, Romi- Partija za emancipaciju, Vlasi - Demokratski savez, Albanci - PDP i NDP, Egipchani - Savez Egipchana, pa cak i bosanski muslimani - SDA za Makedoniju. Srbima je samo dozvoljeno da u okviru svog udruzenja neguju foklornu tradiciju.
U vreme referenduma o samostalnoj makedonskoj drzavi, u jesen 1991. godine, glasanje u srpskim selima je izvrseno pod strogom kontrolom policije. A u selo Cekirce je dosla i ekipa inspektora SDB iz Kumanova. Zbog ispisivanja srpskih simbola po asfaltu i nosenja srpske zastave u policiji su batine dobili Nenad Dimkovich i Zivko Gurmesevich ("Intervju", 1992).
Makedonski Srbi uglavnom zive u Skopskoj Crnoj Gori. Srbi, dakle, predstavljaju nacionalnu manjinu, sa svim politickim pravima. A ona podrazumevaju pravo na sopstveni jezik, veru, informisanost, kulturni i tradicionalni zivot. Srbima u Makedoniji je malo od toga omogucheno.
Formalno Srbi imaju sva prava, a fakticki ona su im uskrachena. Srbi su 1993. imali i nekoliko osnovnih skola navodno na srpskom jeziku, u kojima nastavu drze drzavni ucitelji. Oni to, medjutim, cine na makedonskom jeziku i sa makedonskim udzbenicima. Srbi u Makedoniji imaju srpske pravoslavne crkve. Ona u Kucevistu je, na primer, podignuta jos u XIV veku, ali drzava Makedonija ne dozvoljava da se u njoj drzi verska sluzba.
Tokom 1993. godine, Srbi su makedonskom Sobranju uputili i nekoliko predloga za pokretanje srpskih i chirilicnih glasila, pre svega, novina na srpskom jeziku, ali makedonska vlast je odgovorila da za to nema para, mada finansira siptarske i bugarske listove. I napokon, Makedonci u 1993. Srbima nisu dali ni dozvolu za rad Kola srpskih sestara i Kulturno-prosvetnog drustva Sveti Sava - rekao je Bozidar Despotovich predstavnicima humanitarne organizcije za ljudska prava "Helsinki Voc" kada su u leto 1993. dola zili u Skoplje. Tek u zimu 1994, Srbi su dobili svoju emisiju "Vidik" u okviru TV programa.
Antisrpska kampanja pokrenuta u Makedoniji prilikom raspada SFRJ, nastavljena je i kasnije. Srbima je bilo zabranjeno da se okupljaju na javnim mestima i politicki deluju.
Udruzenje Srba i Crnogoraca u Makedoniji okuplja nase ljude od marta 1992. godine kada je i osnovano u Kumanovu. Zadatak mu je da brine o kulturnom i nacionalnom identitetu naseg naroda na tom podrucju. Zbog toga je predsednik Branka Kuves iz Odbora za obrazovanje zvanicno zatrazila od Skoplja da 1993. u jesen otvori u Skopskoj Crnoj Gori skolu na srpskom jeziku. Takva skola je postojala ranije u Kucevistu u crkvi Sveti Sava (Bugari i Makedonci su je rusili dva puta u dva svetska rata, a ucitelji Spasoje Pi rkovich i Ana Milich, kao i prota Atanasije Petrovich su ubijeni).
Posle rata skola je opet proradila, ali na makedonskom jeziku. Kada je odbornik Mile Durancich 1946. trazio da se nastava izvodi na srpskom, ubijen je zajedno sa Petkom Vidinichem i Zaretom Djakovichem. U vreme druge Jugoslavije, Srbi su samodoprinosima u Skopskoj Crnoj Gori podizali skole, ambulante, vodovod i gradili puteve. Radili su u gradskoj industriji, a ziveli od seoske poljoprivrede.
Ministarstvo za obrazovanje Makedonije je septembra 1993. pismeno izvestilo srpsko Udruzenje da che otvoriti nastavu na srpskom jeziku u selu Kuceviste, ako u razredu bude vise od 15 djaka. Ako to zaista bude ispunjeno, Srbi bi mogli da traze i otvaranje razreda na srpskom u nekoj srednjoj skoli u Skoplju. Ovo je veliki uspeh Udruzenja Srba i Crnogoraca u Makedoniji, koje ima svoje odbore u Skoplju, Kumanovu, Josifovu, Gostivaru, Vucidolu, Skopskom Polju, Tetovu, Demir Kapiji i Kavadarcima.
Demokratska partija Srba u Makedoniji osnovana je krajem 1991. u Kumanovu, ali joj je dozvola za rad izdata tek marta 1992. godine.
Makedonska vlada je avgusta 1993. godine ponudila Demokratskoj partiji Srba iz Skoplja da, u prisustvu Gerda Arensa, predstavnika KEBS-a, potpise Dogovorni zapisnik. Tim dokumentom makedonska vlada obechava Srbima u Makedoniji da u roku od 18 meseci resi status srpske manjine, zastiti njena prava, obezbedi obavezno obrazovanje i nesmetano informisanje na srpskom jeziku. Srbi se zauzvrat obavezuju da che izachi na predstojeche izbore i da che ucestvovati u popisu stanovnistva 1994. godine, koji che biti pod kontrolom medjunarodne javnosti. Ovaj dokument je potpisao dr Boro Ristich, predsednik Srpske demokratske stranke. Na Skupstini DPS u Kumanovu, medjutim, delegati su osudili taj potez dr Bore Risticha, jer je olako pristao na makedonska obechanja i iskljucili su ga iz stranke. Za novog pred-sednika je izabran Dragisa Miletich. Takvu odluku je podrzao i Nebojsa Tomovich, predsednik Udruzenja Srba i Crnogoraca u Makedoniji. Na tom skupu je odluceno da srpski simboli budu grb sa cetiri ocila, himna "Boze prav de" a zastava srpska trobojka. Dr Bora Ristich je, medjutim, formirao svoju srpsku zajednicu.
Odluceno je da posle otvaranja srpske skole u Kucevistu od makedonskih vlasti treba traziti i bogosluzenje na srpskom jeziku, pre svega u Kucevistu i Skoplju, a zatim ichi na ustavno resenje polozaja srpskog naroda u Makedoniji i njegovo prisustvo u Savetu za medjunacionalne odnose. Slicne zakljucke doneo je i Izvrsni odbor Udruzenja Srba i Crnogoraca koji je zvanicno oktobra 1993. podneo dva amandmana na Ustav Makedonije u kojima se trazi status naroda za srpski zivalj u Makedoniji i ucesche njihovih pred stavnika u drzavnim institucijama.




































Slovenija
Srbi i Crnogorci su se masovnije pojavili na tlu Slovenije jos 1530. godine kada su, bezechi od turske najezde, u manjem broju naselili severnu stranu Zumberackih planina, a na jugu, u vechem broju, presli Kupu, usli u Dolenjsku i naselili Belu krajinu. Medju prvima u Belu krajinu stigle su porodice Vrlinicha sa Cetine, Husich iz Boke, zatim Kordicha, Selikovicha, Radojcicha, Vignjevicha, Vranesevicha i Jankovicha iz Unca i Glamoca, ali i iz Pechi i Vranja. Udomili su se podno planine Bukovlja na Kupi i osn ovali sedam naselja: Bojanci, Marin Do, Perudika, Adlesichi, Paunovichi, Zunichi i Vinice. Formiranjem Austro-Ugarske ova mesta, sa ukupno 450 domova, pocela su tek da jacaju i da se razvijaju. Pravoslavci u Bojancima su dobili status crkvene opstine, svoj hram i svestenika. Tu je podignuta 1880. godine i prva osnovna skola na srpskom jeziku. Crkva, doduse drvena, podignuta je i u mestu Marin Do. Prvi srpski ucitelj bio je Slobodan Zivojinovich iz Sapca, a poslednji Mihajlo Spirich 1964. godine, kada je osm oljetka zatvorena, navodno, zbog malog broja srpskih djaka. U Zumberku, pak, srpski uskoci su se pojavili na slovenackoj strani tokom XVII veka (Mala enciklopedija, 1986).
Puna cetiri veka pravoslavci su u Beloj krajini ziveli izolovano od slovenackog drustva, zenili se medju sobom i tako uvechavali domachinstva, ali i svoja imanja. Pred Drugi svetski rat u Beloj krajini je zivelo oko 7.000 Srba i Crnogoraca. U to vreme su se pojavili i mesoviti brakovi. Prema Statistickom godisnjaku Kraljevine Jugoslavije, 1931. godine u Dravskoj banovini bilo je 6.745 pravoslavaca. Tokom NOB-a, ovi Krajisnici su mahom otisli u partizane. Ovde na Kupi je jos 1942. godine stvorena prva slobo dna teritorija u Sloveniji, a zatim i prvi narodnooslobodilacki odbor (Filipovich, 1969). Prema popisu stanovnistva, 1948. godine u Sloveniji je registrovano 7.048 Srba i 521 Crnogorac.
Srbi i Crnogorci su Sloveniju u poslednjih pet decenija naseljavali dva puta. Prvi put tokom i odmah posle rata, kada se u ovoj republici zateklo nekoliko hiljada partizana i komunistickih kadrova. Drugi talas doseljavanja naisao je dvadeset i pet godina kasnije, kada su iz Srbije, Crne Gore i BiH krenuli mnogi da u najbogatijoj jugoslovenskoj republici nadju bolji zivot. Od 1948. do 1981. godine u Sloveniju se doselilo 111.905 stanovnika. Njih 22 odsto stiglo je iz Srbije, skoro 2 odsto iz Crne Gore, a me dju 30 odsto iz BiH bilo je dosta i pravoslavaca. U ukupnom broju zitelja Slovenije oni su cinili tek nesto vise od 3 odsto. Prema popisu stanovnistva iz 1981. godine, u Sloveniji je bilo 3.217 Crnogoraca i 42.182 Srba, a deset godina kasnije, 47.911 (Statisticki godisnjak Jugoslavije, 1991). Kako je u Sloveniji, kao i u ostalim republikama u to vreme, bilo dosta Jugoslovena, zatim neprijavljenih radnika i clanova njihovih porodica, Dragisa Marojevich, clan Srpske demokratske stranke Slovenije i lider Stra nke za ravnopravnost gradjana procenio je 1991. godine da u Sloveniji ima cak 100.000 pravoslavnih gradjana. Po njemu, najvise ih je bilo u industrijskim centrima - LJubljani 17.695, Mariboru 3.090, Kopru 1.938, Kranju 2.895, Celju 2.069 i Jesenicama 1.861. Vechina je bila zaposlena u industriji. Najmanje Srba i Crnogoraca u Sloveniji devedesetih godina bilo je upravo u Beloj krajini - Metlika 104. Ostali su se asimilirali. Crkve i skole su im zatvorene, a Srpski dom pretvoren u vatrogasnu stanicu i magac in. Nesto malo pravoslavnih starosedelaca, nekoliko desetina, bilo je i u Zumberku.
Na incijativu oficira JNA 1953. godine srpska skola je otvorena i u LJubljani. Bila je to zapravo skola "Prezihov Voranc" sa pararelnom nastavom na slovenackom i srpskom jeziku. Krajem osamdesetih godina u njoj je bilo oko 6.000 djaka, dece dosljaka ili neslovenaca, kako su to LJubljancani voleli da kazu. Zbog losih nastavnih kadrova i programa, ova skola nije ostavila vecheg traga u kulturnom zivotu Srba i Crnogoraca u Sloveniji, pa je vech pocetkom devedesetih godina, zbog navodnog nedostatka ucenika nast ava na srpskom jeziku ukinuta. U gradskom parku Tivoli, posle Drugog svetskog rata, podignuta je i pravoslavna crkva Sveti Chirilo i Metodije, koja je okupljala krajem osamdesetih oko deset hiljada vernika. Medjutim, pored oca Perana Boskovicha i djakona Jovana Patocana, u Sloveniji je u tudjim i iznajmljenim crkvama sluzbu odrzavalo jos cetrdesetak pravoslavnih svestenika. Hram Svetog Chirila i Metodija je i danas jedina srpska crkva u Sloveniji.
Srbi i Crnogorci su postali gradjani drugog reda, izjavio je Dragoslav Ognjanovich iz Vevce u listu "Svet" septembra 1989. godine. Zbog te izjave on je ostao bez posla u ljubljanskoj "Iskri". Uostalom, Srbi, Crnogorci, pa i Slovenci koji u to vreme nisu isli "ljubljanskim marsom", bili su sklanjani. Na inicijativu akademika Vladimira Dedijera da se ispita polozaj ne-Slovenaca odgovoreno je mrznjom i novim optuzbama. I kada je 1989. godine u Beloj krajini Odbor za zastitu Srba u Bojancima i Marin Dolu zatraz io slobodu jezika, veroispovesti i nacionalnog opredeljenja, CK SK Slovenije i RK SSRN su tu inicijativu proglasili huskaskom i remetilackom. U RSUP-u je tim povodima i napravljen poseban spisak nepodobnih Srba i Crnogoraca. Zbog svojih napora da zastiti dosljake i njihove porodice od progona i ukidanja njihovih ljudskih prava, Dragisa Marojevich, predsednik Stranke za ravnopravnost gradjana, dva puta je hapsen i saslusavan, a trechi put je ostao i bez zaposlenja. Rad Srpskog kulturnog drustva "Sava", koje je osnovano 1989. godine, jednostavno je bio zabranjen. Vrhunac te slovenacke netrpeljivosti prema Srbima i Crnogorcima pokazao se 1991. godine, kada je policija u LJubljani zabranila miting Srba i Crnogoraca i kada je tokom gradjanskog rata ubijeno cetrdeset vojnika i staresina JNA, a potom iz Slovenije proterano 30.000 pravoslavaca i trideset i cetiri pravoslavna svestenika.
Na dan "razdruzivanja Slovenije od SFRJ", 25. juna 1991. godine pored Ustavnog akta o samostalnosti i nezavisnosti, Ustavnog zakona o sprovodjenju tog akta i Deklaracije o nezavisnosti, delegati slovenacke Skupstine su usvojili i Zakon o drzavljanstvu, po kome ne-Slovenci imaju pravo na drzavljanstvo na osnovu dozvole stalnog boravka. Veliki broj njih, tacno 165.994, iskoristilo je to pravo da zive kao gradjani Slovenije sa dvojnim drzavljanstvom. Medju njima se naslo i 22.288 lica iz Srbije i 4.694 iz Crn e Gore. Slovenacki nacionalisti, medjutim, nisu bili zadovoljni ovim resenjem pa su krajem 1993. zahtevali izmenu Zakona o drzavljanstvu, tako da bi drzavljanstvo mogli da dobiju samo dosljaci ozenjeni Slovencima, dobrog materijalnog stanja, sa znanjem slovenackog jezika i koji odgovaraju slovenackim nacionalnim interesima. Uporedo sa ovim zahtevom podnet je i predlog da se ukinu dotadasnje odredbe o dvojnom drzavljanstvu, cime bi trebalo stvoriti "nove Slovence", a otarasiti se ne-Slovenaca. Ovakvi zakonsk i propisi predlozeni su posle dvogodisnje antisrpske kampanje u Sloveniji, koja je u odredjenim trenucima dostizala i krajnje histericni nivo. Prvo su za sve zitelje SRJ uvedene obavezne vize, zatim su iz Slovenije proterani svi srpski privredni predstavnici. Potom je izvrsen napad na srpske institucije u Sloveniji sa ciljem da se spreci rad Udruzenja Srba u LJubljani, koje od marta 1991. vodi dr Radomir Nikolich, jer je zvanicno zahtevao nastavu u skolama na srpskom jeziku, slobodu veroispovesti i informis anja Srba i Crnogoraca, kao i Jugoslovena srpskog porekla. Srbi u Sloveniji cak nemaju status ni manjina buduchi da se vode kao "ostali".
Prema podacima mitropolita ljubljansko-zagrebackog gospodina Jovana, pocetkom 1994. godine u Sloveniji je bilo oko 30.000 Srba. Pored crkveno-skolske opstine u LJubljani, na cijem celu je bio inzenjer Vasilije Djurovich, na okupljanju srpskog zivlja radilo je jos nekoliko drustava. Srpsko-krajisko udruzenje "Mir" vodio je u LJubljani Radomir Jelcich, a Kulturno informativni centar "Pupin" Zivorad Andrejich. U Kranju je na celu Srpskog drustva "Sveti Sava" bio biznismen Dragisa Milich, dok su u Celju i Posto jni radila srpska udruzenja "Vuk Karadzich", odnosno "Nikola Tesla" (predsednik je Gojko Lazich). Djordje i Radmila Lazich vode u LJubljani "Prvu srpsku dramsku sekciju", a Kolo srpskih sestara vodi Dusanka Vukadinovich. Tu je tek otvoren Srpski kulturni centar "Slobodan Milosevich" i Udruzenje Srba opstine Kljuc, koje vodi Slavko Brankovich. Vechina ovih srpskih institucija odrzava direktne veze sa Republikom Srbijom.
Slovenija je u zimu 1993. godine predala mitropolitu Jovanu dokument iz koga se vidi da ova Republika prihvata srpsku crkveno-skolsku opstinu Sveti Chirilo i Metodije kao sastavni deo Srpske pravoslavne crkve.
VI GLAVA: SRBI - VISOKI STRUCNJACI U DIJASPORI
Polazna pretpostavka je da je, u najvechoj meri, odnos Srba visokih strucnjaka u dijaspori prema Otadzbini pozitivan i da ih svako ko se njima bavi mora tretirati kao znacajan cinilac opsteg buducheg razvoja zemlje matice. Isto tako, polazi se od pretpostavke da che se, u godinama koje dolaze, emigracija naucnika iz otadzbinskih zemalja nastaviti i sledstveno zasluziti vechu paznju nase javnosti.
Migracija visokih strucnjaka je, inace, svojstvena svim zemljama. Ona je u "prirodnoj" razmeri odgovor na specificne zahteve pojedinaca i pojedinih drzava koje nameche prvenstveno razvoj nauke i tehnologije. Migracija strucnjaka u savremenim uslovima je, isto tako, odgovor na nove strukturne promene u svetskoj privredi, odgovor na neostvarena ocekivanja pojedinaca generisana ekonomskim razvojem i novim tehnologijama a podsticana informativnom tehnologijom, ali i reakcija na unutrasnje neresene probleme. Ona se prevashodno tretira kao ekonomska kategorija.
Sudechi po mnogo cemu, a prvenstveno po pocetnim rezultatima dugorocnog i opseznog istrazivanja, odlazak nasih mladih i strucnih ljudi u inostranstvo, kao i u slucaju mnogih drugih manje razvijenih zemalja, postao je jedan od najtezih problema. To, pre svega, zbog toga sto u nasem slucaju nije rec o tzv. "prirodnom odlivu", koji je normalan, pa i pozeljan, vech o prekomernom, galopirajuchem. Taj odliv che, kako stvari stoje, u narednim godinama imati, bez sumnje, dalekosezne posledice. Stoga ta pojava priv laci punu paznju strucne i naucne javnosti, drzavnih organa i politickih struktura. Prekomerni "odliv" strucnjaka iz SR Jugoslavije nesumnjivo predstavlja ozbiljan problem srpske i jugoslovenske svakodnevne prakse.
Rezultati istrazivanja, izvrsenih u Institutu za medjunarodnu politiku i privredu, pokazuju da je problem vrlo ozbiljan. Naime, iz univerzitetskih, istrazivackih i razvojnih organizacija, koje su krajem 1993. i pocetkom 1994. godine dostavile informacije o tome, u inostranstvo je, u periodu 1979-1993. godine, otislo 1.060 naucnika i istrazivaca. Medju njima je bilo 251 lice sa akademskom titulom doktora nauka, 215 magistara i 594 diplomaca. Znacajno je istachi da su u toku 1993. godine nase anketirane univ erzitete, samostalne naucne i istrazivacke institute i druge istrazivacke jedinice napustila, radi odlaska u inostranstvo, 223 istrazivaca.
Pod pretpostavkom da se i iz onih univerzitetskih, naucnih, istrazivackih i razvojnih institucija koje se nisu odazvale anketi, a ciji broj prelazi petinu (24%) ukupnog broja na teritoriji Republike Srbije, "odliv" strucnjaka u inostranstvo kretao u istoj srazmeri, ukupan broj onih koji su otisli u inostranstvo, u analiziranom 15-godisnjem periodu, iznosio bi oko 1.400. To je vise od 9% ukupnog broja naucnih radnika zaposlenih u Republici Srbiji.
"Odliv" naucnika i strucnjaka u inostranstvo, cije je kretanje pracheno u periodu od 15 godina, pokazuje - osobito od 1990. godine - sve vechi intenzitet. U stvari, samo u poslednje cetiri godine (1990-1993) u inostranstvo je otislo 67% ukupnog broja svih koji su registrovani u univerzitetskim, naucnim, istrazivackim i razvojnim institucijama. Jos ocitija je cinjenica da samo na 1993. godinu otpada 21% ukupnog broja otislih u inostranstvo u 15-godisnjem periodu.
Ako se 1990. uzme kao baza, indeks "odliva" je u 1991. godini bio 143, u 1992. godini 151, a u 1993. godini 177. Treba istachi i to da je 1993. godine, u vreme kada su sankcije koje je uveo Savet bezbednosti UN bile u punom jeku, u inostranstvo otislo 68 doktora nauka i 58 magistara. Najvise je otislo iz Instituta "Mihailo Pupin" i Instituta za nuklearna istrazivanja "Vinca".
Ko odlazi? Odlaze svi, ali u najvechem broju mladi naucni radnici iz oblasti fizike, matematike, elektronike i hemije. Najznacajnija je grupa starosne dobi izmedju 30 i 36 godina zivota, koja je i najbrojnija.
Preko jedne petine (23,6%) ukupnog broja otislih cinili su doktori nauka, a jednu petinu gotovo (20%) magistri. Dakle, preko 43% ukupnog broja otislih posedovali su magistarske i doktorske titule.
Kako i zasto odlaze? Nasi naucnici odlaze u inostranstvo na razne nacine. U 32,5% slucajeva anketiranih otislo je inostranstvo na specijalizaciju, 36,7% radi zaposlenja, a u 29,8% slucajeva na neki drugi nacin. Inace, motivi odlaska u inostranstvo su brojni - ekonomski, drustveni, bezbednosni, politicki i drugi.
Anketom su dobijeni samo delimicni odgovori na pitanje motiva za odlazak. Ranija istrazivanja su pokazala da su materijalni razlozi znacajni, ali ne i najbitniji. Medjutim, poremecheni odnosi u monetarnoj i finansijskoj sferi nisu bili najpogodniji za prikupljanje informacija o zaradama, osobito pri inflaciji kakva je bila u vreme ankete. Anketa je bila koncipirana tako da se dobiju informacije druge vrste koje ranija istrazivanja nisu dala.
Stambeni problem je u jednom i to manjem broju slucajeva bio uzrok odlaska u inostranstvo. Od ukupnog broja onih koji su odgovorili na pitanje "da li je imao reseno stambeno pitanje?" u preko dve trechine slucajeva je odgovor bio "da".
Dosadasnja istrazivanja vise autora, ukljucujuchi i autora ove studije, pokazala su da razloge "odliva" visokoobrazovanih kadrova iz Jugoslavije treba traziti prvenstveno u:
- protivrecnostima drustveno-ekonomskog razvoja zemlje koje suzavaju prostor za produktivno zaposljavanje strucnjaka i za njihovu punu afirmaciju;
- neizvesnim uslovima i moguchnostima profesionalnog usavrsavanja i napredovanja;
- nedostatku odgovarajuche klime u zemlji koja podstice stvaralacke impulse i afirmise natprosecne sposobnosti pojedinih strucnjaka;
- neadekvatnim materijalnim uslovima za zivot i rad, kao i uslovima stanovanja mladih strucnjaka;
- nepostovanju institucije konkursa pri zaposljavanju i kriterijuma sposobnosti; slabostima kadrovske politike;
- nedostatku organizovane brige o natprosecnim kadrovima kod svih drustvenih subjekata;
- bekstvu iz potencijalne ratne opasnosti, ili da bi se izbegao odlazak u rat; i
- ekonomske sankcije i neizvesnost njihovog skidanja.
Kuda odlaze? Najvechi broj odlazi u SAD (26,1%). Slede Kanada (18,3%), Australija (7,7%), a zatim evropske zemlje - Velika Britanija (6,1%), SR Nemacka (4,8%), Francuska (3,8%), Svajcarska (3,5%), Italija i Holandija.
Danas se cesto iznose procene o mladim strucnjacima koji su napustili Srbiju nakon pocetka etnickih sukoba i gradjanskog rata na teritoriji bivse SFRJ. Niko, medjutim, ne poseduje tacne podatke koliko je visokoobrazovanih ljudi napustilo Srbiju od juna 1991. godine. Ni statistike imigracionih zemalja jos nisu dostupne. Poznato je, medjutim, da je ukupan broj izdatih useljenickih viza u 1993. godini naglo povechan. Izdato je, naime, oko 12.000 useljenickih viza - za Kanadu (preko 7.000), Australiju (oko 3.00 0), SAD (oko 1.100) i druge useljenicke zemlje. Medju njima je veliki broj mladih i obrazovanih ljudi.
U literaturi se pominju cetiri grupe mera u cilju sprecavanja migracije visokoobrazovanih radnika iz zemalja u razvoju u razvijene zemlje: preventivne, restriktivne, restaurativne i kompenzacione. Pri tome se one medjusobno ne iskljucuju.
Dosadasnja iskustva drugih zemalja su pokazala da je prva grupa mera dala najbolje rezultate. Prema tome, osnovni elementi politike trebalo bi da se zasnivaju na podsticajnim, a ne na restriktivnim merama. Mere bi se morale odnositi na unapredjenje istrazivackog razvojnog sistema nase Republike uopste (poboljsanjem materijalne osnove rada i nagradjivanja) i na unapredjenje organizovanosti naucnoistrazivackih institucija.
U isto vreme, potrebno je preduzimati mere radi uspostavljanja i unapredjenja veza sa nasim naucnicima i strucnjacima u inostranstvu, kao i mera i preporuka za njihovo ukljucivanje u naucno-tehnoloske programe u zemlji, razume se kada to uslovi budu dozvolili. Ove mere su iz domena migracione politike, koja je deo spoljne politike zemlje.
S obzirom na situaciju u kojoj se SR Jugoslavija sada nalazi, selektivni pristup problemu se nameche kao imperativ. Prioritet u politici razvoja bi trebalo dati optimalnim, drustvenim poduhvatima:
- izbor razvojnih prioriteta koji daju efekte na krachi rok;
- radikalno bi morala da se poboljsa materijalna situacija naucnih i istrazivackih institucija u kojima je bila vecha ucestalost odlaska istrazivaca u inostranstvo;
- sustinska promena u tretmanu nauke i naucnih radnika (koja nije samo u vechem ulaganju u opremu i ostalo, vech i veche korischenje domacheg naucnog rada).
U trazenju odgovora na pitanje o moguchnosti prosirenja obima i oblika saradnje nasih naucnika koji zive i rade u SAD sa maticom, dr Grecich je izvrsio anketu medju naucnicima i strucnjacima koji su ukljuceni u kompjutersku mrezu. Anketi se, bez prethodne najave i bez ikakve pripreme - za vrlo kratko vreme - odazvalo 11% statisticke mase. Uz odredjene rezerve, odgovori koji su dobijeni izrazavaju - u najvechoj meri - stav celine prema Srbiji i Jugoslaviji. Rezerve su se javile zbog cinjenice da to nije sluc ajni uzorak, vech su pitanja poslata svima pa su oni koji su u tom trenutku bili slobodni i voljni odgovorili. Medjutim, to ne bi trebalo bitno da utice na zakljucke koji proisticu iz ove ankete.
U ovoj kratkoj anketi postavljeno je sest pitanja. Prvo pitanje se odnosilo na naucnu oblast u kojoj rade u SAD. Drugo pitanje na duzinu boravka u SAD. Treche pitanje je glasilo: "Da li smatrate svoj sadasnji rad, a posebno buduchi, znacajnim za razvoj Sjedinjenih Drzava?" Cetvrto, "Da li smatrate da bi ste mogli na neki nacin da doprinesete razvoju zemlje porekla?". Peto, "Da li ste zainteresovani za ono sto se dogadja u nauci Srbije - Jugoslavije?", i, sesto, "Da li imate neku sugestiju vezanu za saradnju sa zemljom porekla?" Uz pitanja su bila data i kratka objasnjenja.
Na prvo pitanje dobijena je veoma sarolika slika delatnosti u kojima ovi ljudi rade. Samo se po sebi razume, preko cetiri petine radi u prirodnim naukama: elektrotehnika, kompjuterske nauke i fizika vode na listi delatnosti.
Kada je rec o duzini boravka u SAD, treba rechi da je i tu jedno sarenilo - od godinu dana do 28 godina. Prosek je 6,6 godina. Cinjenica je da su svi koji su se odazvali anketi, rodjeni u nasoj zemlji.
Preko tri cetvrtine anketiranih smatra svoj rad u SAD znacajnim za razvoj ove zemlje; 15% smatra da njihov rad ne predstavlja doprinos razvoju te zemlje, a oko 10% anketiranih je odgovorilo da je to veliko pitanje i da taj doprinos zavisi od mnogo faktora.
Ono sto je najznacajnije u saradnji nasih naucnika u inostranstvu sa zemljom porekla, odnosno sa zemljom u kojoj su rodjeni i u velikoj meri i skolovani jeste pitanje da li oni smatraju da bi mogli na neki nacin da doprinesu razvoju zemlje porekla. Kao sto je vech receno, odgovor je dobijen od samo nesto vise od jedne desetine ukupnog broja na kompjuterskoj mrezi, ali svi anketirani su odgovorili pozitivno. To sugerise zakljucak da medju nasim naucnicima u inostranstvu postoji velika spremnost za saradnju s a naucnim i drugim institucijama u zemlji.
Isto tako, svi anketirani su odgovorili da su zainteresovani za ono sto se dogadja u nauci Srbije/Jugoslavije (teskoche, dostignucha, novi projekti i sl.) i da bi zeleli i dalje da se o tome informisu. Nesto preko polovine anketiranih je dalo svoju adresu na koju zeli da dobije postu, ostali su naveli da te informacije zele da dobiju elektronskom postom.
Na poslednje, sesto, pitanje u 75,8% slucajeva je odgovorilo da imaju sugestija, a u 24,2% da nemaju. Medjutim, i oni koji su naveli da nemaju sugestija vezanih za saradnju sa zemljom porekla, u najvechem broju su izneli po nesto sto prakticno znaci stav prema oblicima saradnje sa Srbijom/Jugoslavijom.
Anketirani naucnici i istrazivaci koji zive i rade u SAD dali su vise sugestija. Ovde che biti navedene samo neke.
1. Definisanje nacina komuniciranja sa naucnicima izvan zemlje. Naime, predlaze se formiranje Centra preko koga bi strucne asocijacije u Srbiji i Crnoj Gori mogle da stupe u kontakt sa nasim strucnjacima u inostranstvu. Isto tako, predlazu formiranje jedne nevladine komisije za saradnju sa ljudima izvan zemlje.
2. Korischenje i razvijanje informacionih sistema. Oni smatraju da bi postojecha e-mreza "idealno mogla da se iskoristi za razmenu informacija o potrebama nasih institucija..."
3. Izrazavaju spremnost za saradnju oko nabavke literature (knjige, clanci iz casopisa, radovi sa konferencija i sl.) koja je deficitarna u Jugoslaviji.
4. Sugerisu organizovanje seminara i letnjih kurseva (za obucavanje kadrova) koje bi drzali nasi strucnjaci koji rade u inostranstvu; organizovanje konferencija i okruglih stolova.
5. Rad na zajednickim projektima, objavljivanje zajednickih radova.
6. Organizovano stipendiranje studenata u inostranstvu.
7. Stvaranje odredjenih fondacija (Serbian-American Enterprise Fund), po ugledu na poljsko-americke, ili madjarsko-americke, za finansiranje preduzetnickih poduhvata u Srbiji/Jugoslaviji koji bi bili od koristi i za americku privredu (naravno, po ukidanju sankcija). Isto tako, uspostavljanje istrazivackih programa i fondova, "koji bi se distribuirali na bazi kvalifikovanosti projekata i istrazivaca" uz korischenje metodologije "evaluacije" NSF (National Scientific Foundation), pre svega, radi zdrave konkure ncije.
8. Redovno informisanje o naucnim tokovima putem biltena koji moze biti distribuiran preko elektronske mreze i sa jednog punkta u SAD za one koji nemaju pristup mrezi.
Posledice prekomernog odlaska naucnika i visokoobrazovanih kadrova iz nase zemlje u inostranstvo su nedovoljno istrazene. Ima, medjutim, dovoljno argumenata za potvrdu teze da "odliv" visokih strucnjaka predstavlja obrnuti transfer tehnologije. Jer, Jugoslavija u velikoj meri "izvozi" stvaraoce novih tehnologija, a uvozi tehnoloska resenja. Ona tim "odlivom", pored ulozenih sredstava u odgoj i obrazovanje, gubi i na polju nauke, medicine, kao i u industriji i privredi uopste. Nisu, medjutim, sagledani ni gu bici koje Jugoslavija ima sto na biroima za zaposljavanje godinama ceka veliki broj visokoobrazovanih i visokostrucnih kadrova, bez da je ulozila veche napore za njihovo produktivno angazovanje.
Radi ublazavanja problema o kojima je rec, aktivnost drzavnih i privrednih faktora bi trebalo da bude usmerena u tri pravca. Prvo, resenje problema bi trebalo traziti u daljim sistemskim promenama koje che obuhvatiti poboljsanje materijalne osnove rada i zivljenja i sistema drustvenih vrednosti. Resenja bi trebalo da obuhvate i brigu o natprosecnim kadrovima - kroz prachenje profesionalnog razvoja najboljih studenata na univerzitetima, stipendiranje, pomoch pri zaposljavanju, odrzavanje kontakata univerzite ta sa bivsim studentima, evidentiranje naucnih radnika i strucnjaka koji odlaze na rad u inostranstvo. Izgradnja stimulativne poreske politike, kreditne politike, posebno za resavanje pitanja stanova za strucnjake i drugo. Podsticanje i prijem mladih istrazivaca u istrazivacko-razvojne centre i institute. Postovanje institucije konkursa pri zaposljavanju i kriterijuma sposobnosti kako bi daroviti mladi strucnjaci mogli da dodju na prava mesta. Jednom reci, stvaranjem povoljnih uslova za rad najtalentovaniji h u zemlji, priblizno onih koje dobijaju u inostranstvu. Drugo, pored stvaranja uslova za zadrzavanje i povratak u zemlju, paznju treba usmeriti i na saradnju sa visokim strucnjacima i uspesnim privrednicima iz nase zemlje u inostranstvu, na njihovo angazovanje u zajednickim poslovnim poduhvatima, projektima, kao i niz drugih oblika zajednickog rada. Pri tome bi se preko naucnih institucija koje se ovom problematikom bave mogla koristiti pozitivna iskustva drugih, osobito novoindustrijalizovanih zemalja Az ije, a i nekih evropskih. Posebno treba preispitati i dograditi migracionu politiku SRJ i zakljucivanje sporazuma izmedju nase zemlje i zemalja prijema jugoslovenskih "profesionalaca". U okviru tih sporazuma se mora obezbediti redovan protok informacija o jugoslovenskoj migraciji u zemlje prijema.
Medjunarodno Udruzenje koje okuplja visokostrucne ljude prevashodno naseg porekla, tj. naucnike, inzenjere i druge strucnjake, nosi naziv Drustvo za negovanje uspomene na Nikolu Teslu (Tesla Memorial Society), i deluje vise od petnaest godina. Cilj drustva je da postuje i ovekoveci uspomene i ideale velikog naucnika i pronalazaca srpskog roda Nikole Tesle, preko organizovanja odgovarajuchih akademskih konferencija, davanja stipendija i drugih razlicitih kulturnih aktivnosti. U cl. 2. Statuta ovog Drustva j e zapisano da je ono "nepoliticka i nedobitna organizacija posvechena naucnim, kulturnim i humanistickim teznjama". Ono deluje na svim kontinentima i broji nekoliko hiljada clanova. Medjutim, medju njima je samo 12% clanova srpskog porekla. Pocasni predsednik Drustva je ing. Vilijam Terbo, nechak Nikole Tesle, a izvrsni sekretar profesor u penziji Nikola Kosanovich (druga generacija iseljenika iz Like) koji je svojim entuzijazmom dao veliki doprinos njegovom razvoju. Gospodin Kosanovich je urednik glasila D rustva "Newsletter".

VII GLAVA: NEGOVANJE ETNICKOG IDENTITETA I SARADNJA S OTADZBINOM
Srpski iseljenici su odlazili u prekomorski svet etnicki sasvim formirani, ili u procesu intenzivnog formiranja, sa svojim kulturnim nasledjem. Dolazak u nove zivotne sredine, znacio je, u stvari, dva osnovna zivotna opredeljenja (Joncich, 1980). Prvo, najvaznije je bilo usmeriti se na sto brze i sto povoljnije ukljucivanje u novu drustvenu sredinu, po cenu etnicke asimilacije. Drugo opredeljenje bilo je usmereno na stari zavicaj, odrzavanje etnickog kulturnog porekla i, radi toga, odr-zavanje veza sa stari m zavicajem (Joncich, 1980).
Drustveno okupljanje Srba u prekomorskim zemljama pocinje sa grupnim doseljavanjem na te prostore. Ono se odigravalo u "salunima" i u bratskim, duhovnim, drustvenim organizacijama i kulturnim udruzenjima. Unutar doseljenickih kolonija organizuju se bratski pansioni, zborovi (horovi), pozorisne druzine, biblioteke, sportski klubovi, dobrotvorne organizacije, savezi mladih i organizacije zena, koji se ujedinjuju u regionalne i nacionalne organizacije. Medjutim, najmasovnije okupljanje je prilikom odrzavanja v erskih obicaja, u crkveno-skolskim opstinama.
Pero Slijepcevich, u knjizi Srbi u Americi objavljenoj 1917. u Zenevi, pored ostalog pise:
"Svoju nacionalnu svest pokazali su americki Srbi vech dovoljno u svome radu.... Cim su nasoj zemlji pocele da prete velike opasnosti, Srbi u Americi poceli su da osnivaju razne dobrotvorne fondove, da joj pomognu" (str. 91).
"Burna vremena i ratovi, od 1908. pa naovamo, uopste su, vise nego ista drugo, podigli srpsku nacionalnu svest u Americi" (str. 91).
Slicne zakljucke iznosi i Luka M. Pejovich (1934) u knjizi Srbi u St. Luisu:
"Kod Srba je jako razvijena nacionalna svest, te iako su se zenili 'tudjinkama' deca se ipak osechaju Srbima. Taj jak osechaj rasnog instinkta i nacionalne svesti ucinio je dosta da se narod odrzao kao duhovna i nacionalno-kulturna celina" (str. 18).
Srbi su zadrzali niz simbola etnickog identiteta u prekookeanskim zemljama. Prezimena i imena su najneposredniji simbol etnickog identiteta, mada je dosta njih promenilo ime, ili prilagodilo prezime. Jedan od simbola etnickog identiteta je i porodica i manifestacije vezane za nju. Ona igra znacajnu ulogu ne samo kao nukleus okupljanja clanova vech i negovanja etnickog identiteta. Sklapanje brakova je, isto tako, znacajan faktor ocuvanja i negovanja etnickog identiteta. Srbi i Srpkinje, osim sa partnerkama i partnerima u istoj etnickoj grupi, sklapaju brakove i sa pripadnicima i pripadnicama drugih etnickih grupa, cesto iste veroispovesti. Krsna slava je, isto tako, karakteristicno obelezje Srba u dijaspori.
Anketa, koju je dr Grecich izvrsio 1986. u SAD (180 ispitanika), pokazuje da Srbi u 84,2% slucajeva pripremaju nacionalnu hranu kod kuche, Hrvati u 88,9% slucajeva, a Slovenci u 92,9% slucajeva. Na pitanje "da li pretezno kupujete robu ili koristite usluge firmi koje vode ili rade u njima Jugosloveni?", sa "da" je odgovorilo 33,3% ukupnog broja srpskih ispitanika, 48,6% hrvatskih i 57,1% slovenackih. Udeo anketiranih koji ne odlazi na bogosluzenje je kod Srba 21%, Slovenaca 17,8%, a Hrvata 13,9%. Ove cinjen ice pokazuju da etnicka grupa nije tako homogena. Kod dece anketiranih ta etnicka homogenost je jos slabija. U 91% slucajeva (oni koji imaju ozenjenu i udatu decu) deca anketiranih su u braku sa supruznicima druge nacionalnosti.
Objasnjenje ovih odgovora bi trebalo traziti i u tome sto Srpska pravoslavna crkva nije tako uticajna i stroga kao sto je, na primer, katolicka ili druge; da je crkva dugo bila podeljena; da su Srbi vise rastrkani po Americi nego sto je, na primer, slucaj sa Slovencima; da dugo nisu odrzavali prisnije veze sa zemljom maticom, posto ni ona nije imala etnicku politiku prema Srbima u dijaspori. Tu bi trebalo traziti i objasnjenje zasto su se Srbi vise nego drugi narodi bivse SFRJ izjasnjavali kao Jugosloveni.
Srbi koji zive kao nacionalne manjine u starim susednim zemljama, osim u Albaniji, odrzavaju i neguju svoju nacionalnu samobitnost, koristechi iste ili slicne simbole kao sto to cine i Srbi iseljenici. U velikoj meri su sacuvali jezik, zahvaljujuchi raznim oblicima samoorganizovanja.
Srbi - gostujuchi radnici i gradjani na privremenom radu i boravku u inostranstvu, narocito u evropskim zemljama, dosta tesno su vezani za zemlju maticu i izrazavaju vidljivo svoju nacionalnu pripadnost iz vise razloga. Najznacajniji su: geografska blizina, status koji u tim zemljama uzivaju, brojnost i koncentracija u odredjenim podrucjima. Klubovi predstavljaju vrlo znacajne centre okupljanja ovih kao i SPC.


Srpska pravoslavna crkva - raskol i ujedinjenje
Najvechi broj srpskih iseljenika se okuplja u okviru crkvenih eparhija. Veroispovest je jedno od znacajnih obelezja srpskog iseljenistva u prekookeanskim zemljama. Treba, medjutim, rechi i to da Srbima nije svojstven verski fanatizam, pa time ni verska iskljucivost (Babich, 1990). Iako je crkva srediste okupljanja i ocuvanja etnickog i nacionalnog identiteta, njena misija se ne iscrpljuje u zadovoljenju samo verskih potreba iseljenika, vech i u organizovanju razlicitih aktivnosti koje bi trebale da omoguch e ocuvanje jezika, kulture, obicaja i ostalih socio-kulturnih vrednosti zemlje porekla. Medjutim, SPC se u dijaspori 1963. godine podelila. Naime, odnosi izemedju crkve (majke) i njene eparhije u Severnoj Americi nisu bili dovedeni u pitanje do 1962. godine kada je eparhijski episkop Dionisije dao izjavu da ta eparhija treba da postane nezavisna. Posto je njegova izjava primljena sa negativnom reakcijom od strane vodechih etnickih organizacija, narocito svestenstva, episkop Dionisije reaguje tako da daje no vu izjavu u kojoj navodi da eparhija "jeste i ostaje kanonski deo Srpske pravoslavne crkve ciji je poglavar Srpski patrijarh" (Vrga, 1975).
Prva izjava episkopa Dionisija bila je odmah razmatrana u Srpskom arhijerejskog sinodu na osnovu optuzbi koje su dosle u velikom broju od nekih delova svestenstva i mnogih istaknutih vernika protiv njegovog "najneprikladnijeg licnog stava i zloupotrebe Crkve". U junu 1962. godine, zvanicna delegacija SPC iz Beograda ucinila je posetu Americi sa ciljem da dobije informacije iz prve ruke o stanju u eparhiji. U septembru iste godine, episkop Dionisije ponavlja svoju nameru da prekine sa crkvom majkom ako ne bu de unapredjen u rang mitropolita, sa novim episkopima koji che biti potcinjeni njemu. On takodje zahteva da se sve optuzbe protiv njega odbace.
Na sastanku u novembru 1962. godine, Udruzenje svestenstva severnoamericke eparhije izrazava sumnju da episkop Dionisije zeli da sacuva jedinstvo u eparhiji i vezu sa crkvom majkom. Eparhijsko izvrsno telo, sastavljeno od vernika, 17. aprila 1963. godine, prihvatilo je deklaraciju u kojoj se kaze:
"Citav eparhijski izvrsni odbor sa episkopom Dionisijem na celu, jednoglasno i jasno ostaje za duhovno, hijerarhijsko i kanonsko jedinstvo sa Svetom crkvom u Jugoslaviji" (Vrga, 1975).
U deklaraciji se takodje navodi da bi samo Sveti arhijerejski sinod i Sabor mogli da presude sto se tice optuzbi protiv episkopa Dionisija. Dok je napetost rasla izmedju episkopa i svestenstva, Sveti arhijerejski sabor, na zasedanju odrzanom od 25. aprila do 11. maja 1963. godine, odlucio je da se formiraju tri eparhije, od ranije eparhije za SAD i Kanadu, kao odgovor na "zahtev srpske Crkve", kao i zbog velicine i prostranstva na kojoj se nalazila ranija Eparhija. U posebnoj odluci Sveti arhijerejski sabor daje instrukcije Svetom sinodu, kao svom izvrsnom organu, da suspenduje episkopa Dionisija sa svih funkcija i iz administracije eparhije dok se optuzbe ne ispitaju i on, eventualno, ne saslusa.
Episkop Dionisije je odbacio odluku Svetog arhijerejskog sinoda, izjavljujuchi:
"Ja ne priznajem ovu komunisticku odluku iz Beograda". Zatim, episkop Dionisije je objasnio da je formiranje tri nove eparhije zahtevao i trazio Titov rezim, "koji koci rad ove Eparhije i zeli da podjarmi ovaj deo slobodnih Srba preko episkopa njemu lojalnih". Novoimenovane episkope triju novo-formiranih eparhija, episkop Dionisije je pozvao da se odreknu crkve majke i pridruze njemu.
Tokom 1962. i pocetkom 1963. godine, episkop Dionisije je bio bez podrske u nameri da stekne "nezavisnost" eparhije od crkve majke. Medjutim, s vremenom, Srbi u Americi pocinju da se dele, a deli se i svestenstvo. Vech do jula 1963. godine bilo je sasvim jasno koje srpske organizacije i vodeche licnosti su na kojoj strani. U isto vreme, kontroverznost se pomera od religijskog vrha i vodechih ljudi u srpskoj etnickoj zajednici prema clanstvu crkve.
Episkop Dionisije je sazvao Crkveni sabor od 6. do 9. avgusta 1963. godine, sa ciljem da se razmotri novonastala situacija, koja je proistekla iz reorganizacije Srpske pravoslavne crkve u SAD i Kanadi i iz imenov