Сам сукоб оца и сина изазвао је велику буру међу властелом и њихову међусобну поделу на оне који су подржавали оца (Стефана Дечанског) и сина (Душана). У самом почетку сукоба краљ Дечански је био у великој офанзиви па се једно време чинило да је Душан изгубљен тако да је под неповољним околностима за себе пристао да се преда оцу (краљу Дечанском) и априла месеца 1331. они су склопили нешто што би се тек условно могло назвати миром. Није прошло ни три месеца након овога "мира" када је Дечански одлучно позвао сина да дође код њега оптужујући га за поновну издају. Било је јасно да Душану нема спаса уколико послуша оца и оде код њега, стога он под притиском своје властеле које му је остало веома мало верне, изврши изненадни напад на Неродимље.

Краљ Стефан Дечански је успео да побегне, али краљица (Марија Палеолог) и деца су остала тако да их је Душан заробио. Сам краљ Дечански није стигао далеко па је у тврђави Петрич био убрзо опкољен и заробљен. Убрзо након тога (8. септембра 1331) Душан је крунисан за краља, што је значило да је Стефан Дечански свргнут. Но, то још увек није било оно најгоре што га је задесило јер је са краљицом и децом отпремљен у Звечанску тврђаву где је дана 11. новембра 1331. године изгубио живот "А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења" (Григорије Цамблак).

Да ли је то било насилно или не остаје питање и мноштво претпоставки, но за нашу причу то није толико битно. Оно што је нарочито важно јесте да је у овом сукобу оца и сина властелин Прибац Хребељановић, не толико богат, али и не сувише ситан, пружио сину (Душану) пуну подршку и тиме стекао његову захвалност. Да ли је он од самог почетка био на Душановој страни, да ли је учествовао у нападу на Неродимље, касније на Петрич, остаје непознато, али да је био на страни Душановој остаје сигурно.

Имајући на уму то да је Душан био на рубу пораза и вероватног губитка живота те да га је само овако изузетно хитра акција извукла из тешке ситуације то је сасвим сигурно да је он осећао неизмерну захвалност према свима онима који су га у овој акцији, ризикујући свој живот, помагали. Стога је након победе и каснијег крунисања он несебично поделио награде својим присталицама. Како је и Прибац био међу њима то је и њему требала припасти одговарајућа награда. Ипак чини се да Прибчева улога и није била посебно велика, а самим тиме таква је била касније и награда о чему сведочи добијена и више него скромна титула логотета, а потом нешто касније и пехарника (велики слуга). Но имао је за неку утеху то да се налазио непрестано у близини краља Душана, доцније цара, а што је било разлог да се касније сама његова улога преувеличава: "Овом предодређеном кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев Прибац, који великом цару Стефану приблизибиваше усрдношћу и љубављу, телесним узрастом и врлим навикама, тако да су обојица као један изгледали, или, такорећи везани беху љубављу као да су једна душа у два тела" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Иако се биограф труди да Прибца приближи цару Душану толико да "везани беху љубављу као да су једна душа у два тела", то никако не може бити тачно јер је Прибац тек један од многобројних који се налазе на двору и има неку титулу која изван дворске околине можда може и да изазове завист, али на самом двору она не значи много.

Познато је то да је цар Душан радо уздизао потпуно непознату и незнатну властелу на веома високе положаје у држави руководећи се искључиво тиме да ли су они способни и употребљиви за разне државне послове. Међу ту ситну и непознату властелу спадао је свакако и Прибац, али изгледа да се радило о старој Српској породици па то "Летопис Пећки" посебно напомиње када говори о Лазаревим родитељима, односно Прибцу "ни син, нити унук пређеречених царева, али од прародитеља из те земље српске би рођен и васпитан, не од простих". У даљњем тексту летописац помало претерује уздижући Хребељановиће: "Родитељи његови бејаху велможе и први у палати пређеречених царева, и чином часни, и владаху у домовима царским. По сродству бејаху неки ближњи самодршцима". То наравно није тачно јер је Прибац себи успео да прибави титулу логотета тиме што је подржавао Душана у сукобу са Стефаном Дечанским, али по свему судећи није имао већих способности да напредује даље или у конкуренцији са осталим далеко насртљивијим и бучнијим није успео у довољној мери да привуче цареву пажњу. Чини се да је "Повесно слово о кнезу Лазару" ту много реалније када наводи: "Овај свети и увек помињани Лазар отачаством и рођењем и васпитањем од српскога колена беше, рода славна и светла и одлична, и од благочестивих родитеља".

Било како било, Прибчеве дворске титуле су остале веома скромне, а самим тиме и његов утицај на двору је био тек ограниченог домета. Стога и његово се име спомиње веома ретко међу разноразним списима, повељама, итд., па стога редак изузетак чини једна повеља краља Душана из фебруара 1340. године коју је писао "Pribez logofeto". И овако мала и неприметљива титула постала је још мања од онога момента када се Душан крунисао за цара (16. април 1346. године) и када је по угледу на Византијски царски двор увео у Србију нове титуле попут оних највиших: деспота, севастократора и кесара.

Управо огромно проширење државних граница довело је у околину цара Душана нове људе који су постепено потискивали оне које су били око њега и који су му и помогли у сукобу са оцем - краљем Стефаном Дечанским. И не само то. Управо ти нови људи захваљујући новоосвојеним Грчким територијама које су добили на управу стекли су огромно богатство, моћ и утицај на цара тако да је скоро сва стара Рашка властела постепено потиснута у други план. Прибац који и до тога момента није имао неку посебну улогу и углавном је неприметан на двору, сада то постаје још и више. Но, чини се да је он сасвим задовољан са својим положајем не трудећи се да добије од цара нешто више сматрајући да је већ то што је у царевој близини сасвим довољна част. Иако сасвим сигурно није био старији човек коме одговара више да обавља строго дворске функције које од њега не захтевају учешће у војним походима и излагање свим оним тегобама које ратни походи носе са собом, он се тако понаша. Стога се није могао надати било каквом богаћењу или напретку у дворским функцијама, али, чини се, он је сасвим задовољан са тиме више уживајући у мирном породичном животу.

Историја за сада не зна ко је била Прибчева жена као што не зна ни тачан број деце коју су они имали. Колико се тренутно зна Прибац је имао сина Лазара за којег се сасвим несигурно претпоставља да је рођен око 1329. године, затим ћерку Драгану (непознат датум рођења) и једну ћерку за коју не знамо ни име ни датум рођења. Узимајући у обзир то да је Лазар рођен 1329. године, а да је врхунац сукоба Душана и краља Дечанског био током 1331. године, излази да је Лазар имао једва две године када се Душан закраљио. То би требало да значи да је Прибац био релативно млад (никако преко тридесет година) па помало изненађује његов недостатак амбиција јер је имао све услове за успех код Душана. Био је у најбољим годинама, имао ранијих заслуга, а што је још важније био је у пуној снази онда када је Душан започињао своја освајања. Према томе није му требало много напора па да и он узме пуног учешћа у Душановим ратним походима и свим оним богатим пљачкама и отимањима око Грчких територија. Међутим, од свега тога он није ништа урадио већ проводи миран живот без неких већих узбуђења.

Године су постепено пролазиле, Србија се нагло територијално проширила, а краљ Душан је све моћнији и амбициознији и ускоро (16. април 1346. године) се крунише за цара. У доба када је краљ Душан крунисан за цара имао је Лазар Хребељановић око 17 године (ако се узме недовољно сигуран датум његовог рођења 1329. године), тако да је тешко веровати да се он налазио тога дана у Скопљу и посматрао величанствену процесију уздизања Србије на ранг царевине. И поред незнатности своје титуле Прибац је, као и сви дворски службеници, морао бити присутан овој процесији у којој је сасвим сигурно имао и неко задужење ма како оно било мало. Млади Лазар је касније могао од оца до у детаље да чује како се краљ Душан овенчао величанственом царском круном.

Уопште није тешко замислити како су све ове слике могле утицати на Лазареву уобразиљу и како су у њему морале да изазову жељу за неким подвигом којим би цареву пажњу скренуо на себе. У Србији се у то доба богатство и дворска титула, али и слава могла стећи само неким ратним подвигом или блиском родбинском везом са царском породицом. Како није никакве родбинске везе са царем то је Лазар једино могао себи оружјем да прокрчи пут ка неком од дворских места, али за тако нешто био је сувише млад. С друге стране породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени Прилепац (где се Лазар и родио), а у близини се налазио исто тако утврђени Призренац. Оба ова утврђења, не баш нешто посебно јака, требала су да заштите Ново Брдо и рударска насеља која су се налазила у околини. Све је то било сувише мало да би Лазару могло дати наду да помоћу богатства (ако се то уопште може назвати било каквим богатством) са породичне баштине постигне нешто. Напротив, управо рудници Новог Брда су им правили сталне неприлике јер су привлачили погледе околних властелина који су прижељкивали да га се дочепају, што је Хребељановићима стварало многобројне непријатеље. Ипак, највише захваљујући гвозденој руци цара Душана и тиме што је Прибац био његов дворанин па макар и са тако незнатном титулом као што је то логотет односно пехарник, нико се није усуђивао да било шта директно предузме против царскога службеника.

Видећи да са тако малом баштином не може било шта да уради међу суседима који су од њега далеко јачи, Лазару је остало једино то да и он попут оца заузме неку од служби на двору цара Душана. Сама дворска титула се могла стећи само од цара и Прибац је морао, уколико је желео да Лазара уведе на двор, цара Душана да упозна са својим сином и да за њега замоли службу. Тако је вероватно и било, а Лазар је доживео највеће узбуђење које је у свом дотадањем животу имао јер га је примио цар Душан лично, један од најмоћнијих владара Европе. Сам сусрет је морао бити пријатно изненађење за цара јер је упознао једног спретног младића за кога би се тешко могло рећи да је Прибчев син јер је далеко окретнији и слободнији но што му је то отац који чами на двору не мрдајући толике године од титуле пехарника. О Лазару је стекао одмах добро мишљење и одлучио да га задржи на двору. "А када је тако одрастао, дадоше га у службу цару Стефану, и због кротости, благе нарави и врлина његових и храбрости би од цара одликован.." (Повесно слово о кнезу Лазару). О томе говори и патријарх Данила, али уз велику дозу преувеличавања: "А велики кнез Лазар из детинства бејаше много у свим благим делима украшен и у свим врлинама показиваше се племенит, велеуман, кротак и мужеван. Видевши ово велики цар Стефан - да је младић одличнији од свих у свим изврсним лепотама, беше зачуђен и удивљен и много мишљаше о томе шта ће овај младић постати, и предвиде богоданим разумом својим" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила).

Да ли је Лазар одмах добио титулу ставиоца или је то било тек касније, не зна се, али је сасвим извесно да је остао на двору. Са овом титулом Лазар није могао очекивати да ће имати било каквог учешћа у политичком животу царевине јер она то није ни предвиђала. Сва његова служба се исцрпљивала у неким углавном безначајним пословима при свечаним обредима, али и поред безначајности ових послова оба Хребељановића, отац и син, могли су да буду сасвим задовољни. Најпре сам Прибац оним што је постигао за свога сина јер успео је да Лазара убаци у дворску службу, а то што му је син добио титулу ставиоца могло га је учинити још задовољнијим јер су ове титуле и ова служба биле намењене само младим члановима оних властеоских породица које цар сматра за угледне. Било је ставиоца чак и из веома угледне породице Војиновић (Војислав и Милош). Руку на срце најјаче властеоске породице нису добијале ову титулу јер је она за њих ипак била сувише мала, али за све остале то је била част. Било је очигледно да цар Душан сматра Хребељановиће за угледну властелу, што је само по себи могло Прибцу само да ласка. С друге стране и сам Лазар није имао никаквог разлога да се жали. Успео је да дође на двор и да добије титулу која му можда не даје много могућности да учествује директно у кројењу политичких догађаја, али му, ако ништа друго, барем даје прилику да се сасвим добро упозна са позадином свега онога што се догађа на двору или око њега. То је била изузетна могућност да упозна сасвим детаљно све проблеме који се јављају, његове учеснике, али и саму технологију владања којом се користи цар. Осим тога, иако веома млад, успео је да постане део царскога двора, што је у сваком случају велики успех, а даје велике наде за будућност.

Сам царски двор пружао је много тога да се види и научи, али је осим тога присуство на њему носило осим мноштва привилегија и можда још већу гомилу опасности. Ту је на двору могао да сретне моћног деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељуба, веома спретног деспота Дејана и помало подмуклог кесара Војихну. Могао је само да се прибојава деспота Јована Комнина Асена, рођеног брата царице Јелене који је дошао из Бугарске. Овај Бугарин умео је до краја да искористи што му је рођена сестра царица те да за своје многе сплетке прође сасвим некажњено код цара Душана. Био је ту и Симеон, полубрат цара Душана, којег је царица Јелена из неког разлога мрзела чак толико да се једно време говоркало да га жели отровати. Овај несретник се није могао жив чути на царском двору, толико му је царица утерала страх у кости, а и околина се доста поспрдно (вероватно под царичиним утицајем) односила према њему не зовући да именом Симеон већ Синиша, Симче, Симша. Ипак цар Душан је веома поштовао свога полубрата не заборављајући да им је отац заједнички (Стефан Дечански), а немајући снаге или жеље да се сукобљава са насртљивом царицом Јеленом, доделио му је титулу деспота и велику област на управу те на тај начин удаљио са двора на безбедну даљину од царице: "којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Било је ту још много способних ратника и људи достојних сваког поштовања, али и још већи број пробисвета (уосталом као и на сваком двору) док су сплетке биле свакодневне.

Самом цару Душану могао је само да се диви јер "био је прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен: имао је широка рамена, снажне руке, изразита бедра, трбух увучен, јаке ноге, а стас висок, правилан и мужеван. И мада је временом много одебљао, ипак му то није сметало, јер се непрестано вежбао у свим врстама оружја, које је веома волео. Посебно га је веселило да иде у лов. Волео је и ценио ваљане људе којима је давао управу над својим покрајинама. Поред тога, био је врло достојанствен и широкогруд. Стога је својим дворјанима често даровао коње, новац, златне и сребрне опасаче, одећу од свиле и најфинијег сукна; хтео је да се лепо облаче и вежбају у оружју. Приређивао је такође често и витешке турнире и пијанке, обдарајући оне који су се истицали и друге побеђивали" (Мавро Орбин). Живот на двору је био очигледно веома весео са мноштвом забава, турнира и такмичења у богатству, а цар је то не само радо гледао већ и подржавао. Ипак и то весеље је имало своју границу јер је цар држао "такође строги ред на двору и свом краљевству, у ценама и дажбинама, не старајући се одвише да гомила благо, јер је по природи, како је речено, био дарежљив" (Мавро Орбин). Царица Јелена је била једна сушта супротност цару мешајући се у све послове царства тако да није било чудо што су је се сви плашили сматрајући је опаком и злом: "Рогозне, зване и Јелена, опаке жене.." (Мавро Орбин).

Цар Душан је као и сви Немањићи до тада био веома религиозан и одан православној вери: "Био је, сем тога, врло одан вери грчкога обреда, и подизао је цркве и манастире дарујући им велике милостиње и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима који су у њима певали свете химне" (Мавро Орбин). Биле су то све особине које су могле код младог Лазара да изазову само поштовање према цару, но то је било и разлогом да код њега исто тако изазову велику нелагоду због тога што је током године 1351. године Цариградски патријарх Калист искључио (бацио анатему) цара Душана, Српског патријарха Јоаникија и све Српско свештенство из заједнице православних хришћана. Разлог је био у томе што се Српска архиепископија уздигла у ранг Патријаршије (1346.), а да о томе није имала и дозволу Цариграда. У суштини радило се о виду политичког притиска на цара Душана јер је иза бацања анатеме стајао Јован Кантакузен, некадашњи савезник цара Душана, а сада његов љути противник. Управо бацање анатеме се поклопило са великом офанзивом коју је предузео Кантакузен покушавајући да од Србије поново преотме велике делове Македоније које су ранијих година Српски краљеви успели да