|
|
Српска држава Немањића 1321-1371 | |
Међу бројним српским династијама највећи допринос српској држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала два века (1169-1371; 1381). У осам нараштаја Немањића, колико их је било по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више од овог броја имајући у виду и женске потомке. Радоначелник Немањића је велики рашки жупан Стеван Немања, син кнеза Завиде. Одбацивши латинску цркву, у којој је најпре крштен, Немања у зрелом добу прелази у православље и постаје његов доследни следбеник, бранећи га од сваке јереси, посебно богумилске. Велики жупан је постао 1169, а осамосталио је српску државу 1180. године. Предавши у старости престо сину Стевану (1196), Немања се замонашује у Студеници под именом Симеон, а одатле, након две године, прелази у Свету Гору (манастир Ватопед), где у Хиландару, подигавши га из рушевина, умире 13. (26.) фебруара 1200. године, одакле његове свете мошти син му Сава преноси у Студеницу (1208). Немања се као светитељ празнује као преподобни Симеон Мирочитиви (13. (26.) фебруара), а у манастиру Хиландару, празнује се и 5. децембра (по новом календару). Немања је био ожењен Аном, ћерком грчког цара Романа четвртог. Њена задужбина је Богородичин манастир на ушћу Косанице у Топлици, у којем се замонашила под именом Анастасија и провела последње дане. Упокојила се 21. јуна (5. јула) пре 1200. године. Први крунисани српски краљ, Стеван Првовенчани (1196-1227), у народу познат као Свети Краљ, једна је од красних слава у Срба, а по њему се и седмица у којој се он слави назива краљева недеља. Са њим почиње краљевска грана Немањића. Сваког 7. октобра (24. септембра по старом календару) врши се спомен на краља Стевана Првовенчаног, који се као монах Симеон упокојио овога дана 1227. године. Најмлађи Немањин син Растко, потоњи свети Сава, оснивач је лечилишта, устројитељ манастирског жића и законоправила за братију, установитељ школа и покретач књижевног препорода у нас. Речју, прво име наше културе за дуги низ векова. Осамосталио је српску Цркву 1219. године и постао њен први архиепископ. При томе се не сме запоставити и његова политичка, дипломатска и државничка улога коју је незамењиво мудро одиграо, доприневши заснивању успона српске средњовековне државе. Упокојио се у недељу, 14. (27.) јануара 1235. године у бугарском граду Трнову. У цркви је главни спомен светог Саве 14. (27.) јануара, 27. априла (10. маја, тзв. Савине вериге), чиме се чува спомен на спаљивање моштију овог светитеља 1594. године на Врачару, и 19. маја, када се светкује Пренос моштију св. Саве из Бугарске у Србију, обављен 1337. године. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, свети Сава је постао школска слава одлуком Совјета Књажества Сербског 2. јануара 1840, и исте године прослављена је у Крагујевцу и Београду. Средњи син Стевана Првовенчаног, краљ Владислав, који је наследио на престолу старијег брата Радослава (1227-1234), многозаслужни је бранитељ и утемељивач православља. Краљ Владислав је за кратке владавине (1234-1243) сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини, одолео је и монголској најезди. Овековечен је као градитељ манастира Милешеве, у који је допремио из Бугарске мошти свога стрица светог Саве. Црква га светкује 7. октобра, када је главна светковина и родитеља му Стевана Првовенчаног (Светог Краља). Најуспешнији на владалачком трону је био трећи син Стевана Првовенчаног, краљ Урош И (1243-1267), који је ојачао Србију и знатно је економски унапредио. Градитељ Сопоћана, Урош И Немањић, кога је збацио с престола син Драгутин, постао је монах Симеон. Упокојио се 1. (14.) маја 1277. године. Четврти син краља Стевана Првовенчаног ревносни следбеник свог великог стрица, светог Саве, наш трећи по реду архиепископ (1263-1271), назван Сава ИИ (световно име: Предислав). Замонашен у Хиландару, Сава је постао епископ хумски, да би потом на архиепископском трону заменио Арсенија Сремца. Као гонитељ јеретика заслужан је за јачање светосавског православља. Његов главни помен у цркви је 21. фебруара. Помиње се и друге недеље по Духовима, када је спомен на светитеље атоске који су просијали на Светој Гори. Мање значајан као рашки краљ (1276-1282), али од непроцењивог значаја као владар наших западаних страна (сремски краљ 1284-1316), у којима је учвршћивао православље, краљ Драгутин је предао престо млађем брату Милутину на сабору у Дежеви 1282. године. Ктитор је манастира Св. Ахилија у Ариљу, Троноше код Лознице, Ћелија код Ваљева, Раче на Дрини, Папраче код Зворника, Тавне код Тузле, Липља код Бањалуке и других. Представио се 2. марта 1316. године, а главни спомен у цркви му је 29. октобра (12. новембра) под именом монаха Теоктиста, када се празнује и краљ Милутин, њихова мајка краљица Јелена (упокојила се 1306. године) и обретење часних моштију Стевана Децанског. Краљ Милутин је утемељивач српске државне моћи која ће под његовим унуком царом Душаном бити на врхунцу. Владао је четири деценије (1282-1321) и подигао око четрдесет задужбина, више но што су их сви Немањићи пре њега подигли. Градио је по свој српској земљи, затим у Светој Гори, Јерусалиму и на Синају. Најчувенији међу његовим задужбинама је Грачаница на Косову. Главни спомен светог Милутина у цркви је 30. октобра (12. новембра). Краљ Стеван Дечански (1321-1331) најтрагичнија је личност у владалачкој лози Немањића. Кажњен, безмало ослепљен од оца, за чијом је влашћу посегао, а збачен, заточен и на крају уморен (у Звечану 1336. године) по налогу сина, с правом је понео епитет краља мученика. Захвалан светом Николи који му је спасао вид, краљ српски Стеван Урош ИИИ (краљ Дечански) подигао је прелепе Високе Дечане и по њима је прозван Дечански. У цркви се празнује 11. (24.) новембра, а са њим се овога дана спомиње и монах Стеван (Урош ИВ, син краља Драгутина), који се упокојио 1316. године (11. новембра по старом календару). У Цркви се 3. јуна чува спомен на свету Јелену Дечанску. Кћи краља Милутина, удата за бугарског краља Михаила Шишмана (1323-1330), Јелена (световно име: Ана / Неда) подвижавала се у Дечанима. Умрла је око 1350. године. Како је записано, објавила се чудом 1692. године, када су Турци хтели да Дечане претворе у џамију. Средњовековна Србија је била у зениту државне моћи за владе цара Душана (1331-1355), чије је крунско дело Законик, донет на Спасовдан, 29. маја 1349, допуњен, такође на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, Цар Душан је у овом погледу изузетак. Цар Урош, од народног певача назван Нејаки, син Душана Силног, умро је у тридесет и трећој години, 4. децембра 1371. године. То се сматра годином пада српског царства, а само два месеца после српске погибељи на Марици, која је означила почетак пропасти српске средњовековне државе. У цркви му је помен 2. (15.) децембра, када се негује спомен и његове мајке царице Јелене (монахиње Јелисавете, па великомученице Евгеније), која је умрла 7. новембра 1376. године. Последњи изданак, са којим је по мушкој линији изумрла лоза Немањића је Јован, син епирског цара Синише (Симеона), млађег полубрата цара Душана Немањића. Јован се по очевој смрти одрекао царске власти и замонашио. У цркви се празнује 3. маја као преподобни Јоасаф, назван Метеорит, по својој задужбини Великим Метеорима, посвећеним Преображењу Господњем. Скончао је у миру 1422 / 1423. године. ____ Миле Недељковић: „Мала српска библиотека” 12 НЕМАЊИЋА СТЕВАН НЕМАЊА Монах Симеон (1166-1196) [Икона Стевана Немање] Стеван Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач „светородне династије Немањића” која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста „личне карте” знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стевана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару. РАСТКО НЕМАЊИЋ Свети Сава (1175-1235) [Икона Растка Немањића] Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стеван трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је „чин свете обновљене истине вере православља”. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стевану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве. СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ Свети Краљ (1196-1228) [Икона Стевана Првовенчаног] Средњи син Стевана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стеван Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стеван проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу КРАЉ РАДОСЛАВ (1223-1233) [Икона Краља Радослава] Радослав је дошао на престо после свог оца Стевана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав. КРАЉ ВЛАДИСЛАВ (1234-1243) [Икона краља Владислава] Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош. КРАЉ УРОШ И НЕМАЊИЋ (1243-1276) [Икона краља Уроша И Немањића] Краљ Урош И имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста — угарског краља — напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево. КРАЉ ДРАГУТИН Преподобни монах Теоктист (1276-1282) [Икона краља Драгутина] Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава ИИ. [Икона Светог Драгутина] Драгутин је био на српском престолу релативно кратко време (од 1276. до 1282. године). Много је помагао цркву и живео строго, готово испоснички. Поред осталих, подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. Пре смрти Драгутин се замонашо и узео име Теоктист. Његов омиљени духовник је био Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је живећи испоснички и чинећи многа добра дела. У дому својему израђивао је свештене сасуде које је поклањао црквама. Бринуо је о чистоти вере и многе неверне обратио у хришћанство. Али, тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај светли муж. Када су дворјани хтели да га омију видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усекао у тело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови. [Икона породице Светаца] [Света Јелена. Мајка Драгутина и Милутина.] [Икона Светог Милутина] КРАЉ МИЛУТИН (1282-1321) [Икона краља Милутина] Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро. СИМОНИДА (1289-1340) [Икона Симониде] Византијски цар Андроник ИИ приликом закључења мира са Србијом 1299.године „даривао” је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму „Краљева јесен”. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене. КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331) [Икона краља Стевана Дечанског] Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стеван Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стеван је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године. ЦАР СТЕВАН ДУШАН Душан Силни (1331-1355) [Икона цара Душана] Владавина Стевана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар — највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стеван Душан свечано крунисан за „ЦАРА СРБА И ГРКА” уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио „ДУШАНОВ ЗАКОНИК” који је допуњен 1354.године. ЦАР УРОШ (1355-1371) [Икона цара Уроша] Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја. ____ Извор рада „12 Немањића”: неколико радова са пројекта Знање.орг <ИДА:хттп://www.знање.орг/> Рад у вези са овим: Завештања Стевана (Стефана) Немање Био је то век и величанствен и трагичан. И тријумфалан и поразан. Нема у прошлости Срба ниједног периода тако великог и, у исти мах, тако неумитно поразног као што је четрнаесто столеће. Доба српске историје од 1321. до 1371. године било је оно најсјајније време средњовековне државе и српског царства, које је наговестило посртање и пад. Од доласка на власт Стефана ИИИ Дечанског, преко величанственог Душановог царства до пораза на Марици, злослутном веснику Косовске битке. Смрт краља Милутина обележила је ново раздобље у историји средњовековне Србије. Њене су границе биле знатно проширене и према југу и према северу. Али, унутрашње стање у држави никако није било сређено у оној мери у којој је то било потребно да би се Милутинова Србија стабилизовала и одржала. Средишња власт није се учврстила, а локална властела, се толико осилила да су њени захтеви озбиљно угрожавали интересе државе. Ни питање о наслеђу није било решено. Старији син Милутинов, Стефан, готово слеп, био је логичан наследник, мада је његов млађи брат Константин такође претендовао на круну. И Драгутинов син Владислав имао је амбиција да дође на српски престо, на основу споразума свога оца и краља Милутина. Тако је почео грађански рат у Србији. До 1322. Стефан ИИИ, доцније назван Дечански, ипак је успео да победи своје противнике и да се устоличи као владар Србије. Тада је и крунисан "богодарованим венцем краљевства српског" (6. јануара 1322). Оженио се 1325. године Маријом Палеолог, кћери панхиперсеваста Јована, синовца византијског цара Андроника ИИ. У византијском сукобу између деде и унука, Андроника ИИ и Андроника ИИИ, Стефан је стао на страну свога таста. Иако је његова страна поражена, Стефан је успео да у овом рату заузме Велес, Просек и још неке градове у Македонији. Дечански је ратовао и са Дубровачком Републиком на југозападу. Крајем треће деценије четрнаестог века, он је повратио Стон и Пељешац, вероватно и делове Хума. Али, српској држави и њеном владару као да није било мира. Снага Србије ујединила је бугарског владара Михаила и Андроника ИИИ. Морало је да дође до ратног сукоба. Битка код Велбужда 1330. године између Срба и Бугара био је тај одлучујући судар. Бугари су до ногу потучени, а сам цар Михаило погинуо је у овој бици. Андроник ИИИ, на вест о поразу Бугара, повукао је своју војску коју је већ био послао у помоћ Михаилу. Иако је победио Бугаре, Стефан ИИИ је и даље имао јаке противнике у својој држави. Српска властела му је највише замерала помирљив став према Византији и то објашњавала утицајем краљичиним. А она је, са своје стране, упорно радила да наследник Стефанов буде њен син Синиша, а не старији син Стефана Дечанског, Душан. Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године. Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег века. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке. Он је остварио оне снове које су сањали Урош И и Милутин. И много више. Најтачнији опис Душанов дао је велики српски историк Станоје Станојевић у својој Историји српског народа, пре више од осамдесет година, 1908: "Дубоке политичке мудрости у њега није било, али је он имао природне бистрине да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу у корист добре организације, мада сам није био добар организатор". (стр. 168) Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана. Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Две године доцније од њега су добили читаву Далмацију од Стона до Дубровника. Млади српски владар одмах је напао Византију и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур и Струмицу. На основу мира са Византијом закљученим 1334. Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Ускоро је Србија наставила да ратује на југоистоку. Од 1336. до 1340. Душан је освојио добар део Албаније и проширио територију своје државе све до Јањине. До 1345, када је освојен град Сер, Душанова Србија је обухватала целу Македонију осим Солуна, читаву Албанију и Епир, све бивше области Византијског царства. Наредне 1346. године Стефан Душан се крунисао за цара у Скопљу, а свог сина Уроша прогласио је краљем. Али, пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом, прогласио цара Душана. Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију. Већ 1349. нападнута је и Босна, али Душан није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева прописно опустео и опљачкао. Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353. Годину дана пре тога, Душанова војска се, заједно са Бугарима, први пут супротставила турској најезди, у првој Маричкој бици. Иако је српска војска убедљиво поражена, то није ни у ком случају зауставила Душанова освајања. Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358). Вероватно најзначајнији документ Душанове владавине у Србији био је његов Законик из 1349. године (допуњен 1354). Душанов законик кодификовао је и правно уобличио све оне правне норме и обичаје који су до тога доба владали у Србији. После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош ИИ, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Баошићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим поседима, јер сам Урош то није ни могао, ни умео. Тако је Србија, подељена и слаба, дочекала турску најезду. А отомански злогласни и рушилачки хук, већ је стизао до српских земаља. И постајао је све јачи... Владавина Стефана Дечанског Доба Стефана ИИИ Дечанског у српској историји средњег века било је једна од оних великих степеница у развитку српске државе, чији је врхунац обележила владавина његовог сина Стефана Душана. Иако је на српском престолу провео непуних десет година, Дечански је остао један од успешнијих и марљивијих српских владара. У тренутку када му је отац краљ Милутин умро, Стефан се налазио у изгнанству у Цариграду. Његова судбина је била још тежа, јер је био скоро сасвим ослепљен. Документи из његовог времена говоре о "предивном чуду" враћања вида српском владару. И неколико изузетних фресака из овог периода приказују тај божији чин, мада се читава прича никада није могла са сигурношћу утврдити. Јасно је само једно. Дечански је, и поред свих својих недаћа, успео да дође на српски трон и да победи све своје супарнике. Непосредно после повратка у Србију, краљ Стефан је изгубио своју прву жену Теодору. И како је то било уобичајено у средњем веку, одмах је почео себи да тражи нову краљицу. Прво је покушао да добије кћер таринског кнеза Филипа, Бланку. До венчања, које је већ било заказано за пролеће 1323. у Скадру, није дошло. Услов да српски краљ, властела и свештенство признају папску власт Стефан није ни желео ни могао да испуни. Уместо на Западу, српски владар је потражио себи невесту на Истоку. И пронашао је на цариградском двору. Била је то сасвим млада девојка, Марија Палеолог, византијска принцеза. Брак је склопљен 1324. године. Српски владар Стефан ИИИ Дечански није имао много среће. У изгнанству је провео младост, у изгнанству је и умро. Бежећи од руке свога сина, са којим никада није био у пријатељским односима, склонио се у звечанску тврђаву. Његова смрт, у новембру 1331, остала је прекривена велом тајне за сва времена. Дечански је за собом оставио дубок траг. На првом месту, блиставо дело српског средњовековног грађевинарства и уметности, манастир Високи Дечани. По угледу на своје претке, и Стефан Дечански градио је своју задужбину. За разлику од њих, он је понео и име манастира чији је био заштитник. Слике које следе само су један исечак његове лепоте. Владавина Стефана Душана Било је у српској историји више успешних владара и ратника. Али само је један био цар Стефан Душан, познатији као Душан Силни. Такав надимак у једном борбеном и непокорном народу могао је да стекне само борац најређе врсте, оне која уме да побеђује и осваја. Душан је војевао на свим странама. И на југу и на северу. Проширио је териотрију српске државе до граница које ни пре, ни после њега нико није достигао. Двадесет и четири године његове владавине биле су испуњене непрекидним ратовањима. Он је био тај који је уздигао Србију до најзначајније војне силе Балканског полуострва. Борио се и преговарао са Византијом и успешно и равноправно. И са царем Андроником ИИИ и са моћним Јованом Кантакузином. Године 1336, Душан је провео читавих недељу дана у Радовишту на Струмици разговарајући и преговарајући са Андроником ИИИ. Византијског претендента Јована Кантакузина примио је у Приштини 1342. Тада је и потписан споразум о заједничкој борби против званичне власти царице Ане Савојске у Цариграду. Доценије су се њих двојица разишли и постали велики противници и непријатељи. Стефан Душан се крунисао за цара у Серу 1345. године. Под новом титулом, српски владар се први пут помиње у хрисовуљи манастиру Ивирону на Светој Гори из јануара 1346. године. Тада је и Србија постала царевина, а Душан цар "Срба и Грка". Свакако најзначајнији документ Душанове владавине у Србији био је његов Законик. Овај правни спис донет је на сабору у Скопљу, маја месеца 1349. године, под званичним насловом "Закон благовернога цара Стефана". У Скопљу је усвојено првих 135 чланова Законика, док је други део, до завршног члана 201, донет на сабору у Серу, шест година доценије 1354. Законик цара Душана чини свеобухватни правни акт писаног права у коме су обједињени основи обичајног и византијског права. Овај документ изванредне важности, установио је правни положај државе, владара и цркве и представљао је онај врховни правни акт из кога произилазе сви појединачни и остали прописи и норме. Душанов законик био је у ствари устав средњовековне српске државе. Душанова изненадна смрт 1355. најавила је распад и постепено пропадање српске средњовековне државе. Владавина Уроша ИИ Владавина Уроша ИИ, сина цара Душана, била је, готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак Душана Силног понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар, који је ту титулу наследио од оца, није успевао да заштити своју државу ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник био му је Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну Симеон, војно далеко снажнији, себи је доделио царске достојанствене ознаке. Тек 1358, Симеон је поражен код Скадра, али је још годину дана после тога, носио титулу српског владара. А млади Урош, уз подршку мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је некако да спасе своје владалачко наслеђе. Душаново царство се брзо смањивало. Државе у средњем веку никако нису имале стабилне и дуготрајне границе. Учестали ратови и феудално устројство чинили су да величине држава зависе од моћи и снаге појединих владара. Отуда је и осипање српског царства цара Душана почело оног тренутка када је нестало његовог главног ослонца и носиоца. Српска држава се у ствари поделила на два царства. Урошево и Симеоново. Оним већим, које је обухватало све старе српске земље владао је Урош. У Епиру и Тесалији, Симеон је основао своју државу. И како то већ обично бива увек када је слаба средишња власт, поједини локални властелини, добијају већи значај и моћ. Два истакнута феудалца Душановог доба, деспот Оливер и севастократор, тј, деспот Дејан, нестају са позорнице српске историје, остављајући за собом велелепне задужбине и малолетне наследнике. По истом закону природе и историје појављују се нови феудални господари. Међу њима свакако су најзначајнији и најснажнији били браћа Угљеша и Вукашин Мрњавчевић. Њихов успон дошао је шездесетих година четрнаестог века, а њихови поседи налазили су се у Македонији. Њихова власт и утицај врло брзо су расли, па је већ 1365. Вукашин добио краљевску титулу од Уроша и тиме постао његов савладар. Истовремено Угљеша је добио ознаке деспота и устоличио своју власт у Серу. Сви остали српски господари, познати у српској историји предкосовског времена, стицали су свој значај доценије, после Маричке битке. Али, ни Мрњавчевићи нису дуго уживали у благодетима моћи. Обојица су погинула истог дана, 26. септембра 1371. у Маричкој бици. Исте године умро је и последњи српски цар, Урош ИИ. Задужбине, цркве, градови И градитељска и ликовна достигнућа српске државе четрнаестог столећа без сумње улазе у ред највреднијих споменика српске прошлости. Велики број задужбина, манастира и цркава саграђено је у овом раздобљу. На жалост, многи од њих нестали су под налетима несрећне српске судбине, а многи и данас стоје рањени и окрњени као убедљиво сведочанство српске величине и, истовремено, српске трагичне прошлости, али и садашњисти. Стога, помена заслужују бар оне најзначајније и најлепше. На првом месту у овом достојанственом и немом низу налази се манастир Високи Дечани, задужбина краља Стефана ИИИ Дечанског. Зидање је трајало од 1327. до 1335. Унутрашњи зидови осликани су 1347-1348. године. Дечани су највећа задужбина краљевске и царске породице Немањића. Ту су радили најбољи зидари, клесари и сликари које је српски владалац могао да пронађе. Већина их је долазила из приморских области. Црква Св. Арханђела код Призрена, некада давно китњасти маузолеј цара Цушана са црквом Св. Николе, данас је тужна рушевина. Њено камење оскрнављено је и уграђено у Синан Пашину џамију у Призрену, на заласку шеснаестог века. Душанова задужбина је и црква Свете Богородице у Матејчу. Довршена је и осликана после смрти цареве (1355-1360). Њена лепота готово да досеже сјај претходних грађевинских подухвата династије Немањића. И поједини феудални господари зидали су своје цркве и манастире. Тако је жупан Радослав подигао цркву Светог Спаса у Кучевишту тридесетих година четрнаестог века. Црква у Љуботену саграђена је 1336. или 1337. као задужбина властелинке Данице. Манастир у Рили дело је протосеваста Реље Охмучевића. Највећа и у највећој мери очувана задужбина четрнаестог века свакако је црква Св. Архистратига Михаила у Леснову. Сазидао је деспот Оливер (1342-1349. Од изузетне важности је и црква Св. Николе у Псачи, коју су подигли кнез Паскач и севастократор Влатко (1365-71). Иако невелика, ова црква је позната по свом зидном сликарству, нарочито по изванредним портретима владара. Данас Србима остају само сећање, дивљење и понос. И један велики наук. Хронолошка таблица 1321 - смрт краља Милутина 1322 - крунисање Стефана ИИИ Дечанског 1325 - женидба Стефана Дечанског византијском принцезом Маријом Палеолог 1330 - битка код Велбужда 1331 - долазак на престо Стефана Душана 1331 - смрт Стефана Дечанског 1331 - улазак краља Душана у Дубровник 1331 - женидба Душанова бугарском принцезом Јеленом 1334 - мир закључен између Душана и Византије којим су признате нове границе српске државе 1336 - Душан осваја Београд и Мачву 1336 -1340 - Душан заузима целу Македонију осим Солуна, целу Албанију и Епир на југоистоку 1346 - државни сабор у Скопљу 1346 - крунисање Душаново за цара и Уроша за краља 1349 - доношење Душановог законика 1354 - доношење допуна Душановом законику 1355 - смрт цара Стефана Душана 1358 - пораз Симеона Немањића код Скадра 1365 - Вукашин Мрњавчевић крунисан за краља савладара 1371 - битка на Марици |
||
|
Copyright by СрбијаЗемљаХероја 2006-2009 |