Kosovo
najskuplja srpska rec
Valjevo 1989.
S blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa
šabackovaljevskog Gospodina Lavrentija
Internet izdanje
IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj
Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 5 septembar 2000
PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanovic
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNICKO UREĐIVANjE
Milan Stojic
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrovic
Štampano izdanje
IZDAJE
"Glas Crkve"
UREDNIK
Ljubomir Rankovic
Biblioteka "Glas Crkve"
Posebna izdanja
Knjiga XIV
Kosovo - Najskuplja srpska rec
Pre šest vekova ništa se na globusu nije dogodilo znacajnije od boja na Kosovu Polju.
I danas, posle šest stotina Vidovdana, za sudbinu srpskog naroda ništa nije presudnije od
bitke koja traje na Kosovu i za Kosovo.
Ishod Kosovskog boja jošse ne zna, kako onog negdašnjeg, tako ni ovog današnjeg.
Od pocetka pretrajavaju dve stvarnosti i dve istine. I ne ustupaju jedna drugoj. Što vreme
više odmice, sve se manje zna hoce li nas onebesati ili progutati kosovska rana.
Kosovo osvanjuje svakog jutra. Svaki dan je jedna godišnjica i jedna zadušnica. I danas
se tamo kao i na Vidovdan 1389. vidi "ko je vera, a ko je nevera".
Kao da srpski narod vodi samo jednu bitku, gine u istom boju i na istom polju, proširuje
kosovsku kosturnicu, "ridanje na ridanje pridodaje", nove mucenike pribraja kosovskim
mucenicima.
Kosovo je odavno stiglo do Jadovna - i pravo je cudo da ime Kosovo nije dobila sva
srpska zemlja.
Kosovo je najskuplja srpska rec. Placena je krvlju celog naroda. Po cenu te krvi je
ustolicena na prestolu srpskog jezika. Bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može
ni prodati.
Polutar srpske planete
Narodna poezija dokazuje da je sudbinu srpskog naroda rešila jedna rec: car volede
carstvu nebeskome. Recje zadata jednom zauvek, i zauvek smo joj postali obavezni i
više se nikad nije mogla i ne može povuci.
Kosovo je polutar srpske planete. Krov donjeg i temelj gornjeg sveta. Tu se svest srpskog
naroda presekla na ono do i ono posle Kosova. Kosovo je posrbljena prica o Potopu.
Srpski Novi Zavet.
To je premjena koju spominje Vuk Karadžic"koja je tako silno udarila u narod da su
gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande poceli pripovijedati i pjevati".
Jezik je jedino što na Kosovu nije pokošeno, jer jezik ne gori, niti se topi, ne mogu mu
ništa secivo, ni olovo.
Kosovo je najvažnija misao, najkrupnija zamisao, najsloženije zaumljenje srpske kulture.
Ime za ono najvrednije što smo dali hrišcanskoj civilizaciji. Kosovo je prestonica srpskog
umetnickog carstva. Ostavština i zaveštanje srpske umnosti i duhovnosti covecanstvu.
Legenda uz koju raste srpski narod.
Kao što se do pojave novog Hrista nece razumeti poruke Novog Zaveta, tako do kraja
necemo dosegnuti naum kosovskog zaveta. Mi jošuvek znamo samo pricu o prici, a ono
što zna prica sama, to ce možda zauvek ostati tajna.
Tajna je tako htela da se carstvo nebesko u poeziji o Kosovu spomene samo jednom. I to
podvlaci važnost i povecava skupocu ove reci. Pesmu Propast carstva srpskoga u kojoj
je ovaj stih, cuo je Lukijan Mušicki na nekom vašaru kod manastira Šišatovca od
nepoznate slepice iz Grgurevca.
Kao u kakvoj biblijskoj legendi, ne zna se ni ime, ni godine, ni poreklo slepe žene, kod
koje je Stefan, dakon šišatovackog arhimandrita, našao i zapisao pocetak kosovske
epopeje. Zna se da bezimena slepa žena nije znala znacenja reci koje je cuvala i pevala.
Tako smo tek 1817. posle oba srpska ustanka, dobili pesmu koja je naknadno zauzela
svoje mesto na pocetku srpske Ilijade:
Poletela soko tica siva
Od svetinje, od Jerusalima
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva
Vece bio Svetitelj Ilija,
On ne nosi tice lastavice
Nego knjigu od Bogorodice,
Odnese je caru na Kosovo,
Spušta knjigu caru na koleno
Sama knjiga caru besedila...
Knjigu ne nosi niko drugi do Svetitelj Ilija - onaj koga su kao dete andeli povijali ognjem,
a hranili plamenom. Onaj koga je Bog cesto slao Izrailju da grešnike privede pokajanju.
Knjigu ne šalje niko drugi do Bogorodica, a koju bi drugu knjigu od svetinje od
Jerusalima slala Bogorodica po Svetitelju Iliji ako ne onu jednu jedinu, knjigu svih
knjiga, knjigu o svom Jedincu.
I šta bi Car Lazar citao uoci odsudnog boja, nego Novi Zavet. I šta bi mu drugo knjiga
sama govorila, nego da ce opet biti kao što je pisano, da su došla pošljednja vremena. Na
Kosovu ce se ponoviti sudbina Hristova, jer koga bi drugoga Mater Boga Našega u
Lazaru prepoznala i cija bi se drugo sudbina na Kosovu obnovila? Odakle je tica poletela,
tamo ce i doleteti. U srpskom narodu ce se dogoditi Jevandelje.
Muka kaže cijenu junaku
Car Lazar se privoleo carstvu nebeskom i vecta srecno nadena jedina recgovori koliko
se dvoumio i "mislio misli svakojake". Nije li i sam Hristos vecpresuden i pomiren
dozvolio svojoj ljudskoj prirodi da se sa krsta oglasi recima: "Oce, zašto si me ostavio?"
Kao što je i Majka Jugovica, Boga domolila (da joj Bog da oci sokolove i bijela krila
labudova), što se može razumeti jedino tako da se molila toliko dugo dok je okrilatila i na
nove oci progledala.
Caru Lazaru je ishod boja bio poznat. Kazala mu ga je knjiga sama. Izabere li carstvo
nebesko - nije rekla tek da ce izgubiti boj, vecnešto poraznije: sva ce tvoja izginuti
vojska. I konacnije: ti ceš, kneže, s njome poginuti.
Muka kaže cjenu junaku - varijanta je stiha koji je ostao neštampan na margini rukopisa
Gorskog vjenca. Mi ga ovde navodimo, jer je muka odista kazala cenu kneza Lazara.
Od tada on ne postupa kao smrtnik, veckao onaj sa kojim se poistovetio. Smrtnik bi pre
dojavio nekome da ne dolazi, nego što bi prokleo svakoga ko ne dode. Mi ga nedovoljno
razumemo, ali zar smo više razumeli onoga ko je neuporediv i po stradanju i po smislu.
Cim je krenuo na rocište, znamo i gde ce dospeti. Prinoseci na žrtvu sebe i svoj narod, i
on najpre prireduje veceru, a potom poziva u boj i starozavetnom kletvom proklinje
svakoga ko izostane. Mi vecmožemo porediti i veceru s Vecerom i besedu s Besedom i
Maslinovu Goru sa Kosovskom Gorom.
U crkvi koju je sakrojio na Kosovu i koju pesnik ne zove slucajno Samodrža "tri nedjelje
trides kaludera" ispoveda i pricešcuje vojsku koja za datu recodlazi u smrt. Nije pošteden
ni soko na ruci, sestri ne ostaje ni brat od zakletve, a junak vencava devojku recju koju
svet do tada nije cuo:
Evo t' idem poginuti dušo!
Od reci patrijarha Danila Banjskog, kosovskog savremenika: Umrimo da vecni živi
budemo! - do Đakona Avakuma, od poklica Đure Jakšica: Padajte braco! - do lozinke
patrijarha Dožica: Bolje grob nego rob i smirene reci Vukašina iz Klepaca:
"Samo ti, dijete, radi svoj posao!" - ne prestaje oduševljavanje smrcu, ne jenjava
obasjanje idejom vodiljom, ne posustaje rešenost srpskoga naroda da gine:
Idem, sejo, na Kosovo ravno
Za krst casni krvcu prolevati
I za veru s bracom poginuti...
Ne bih ti se junak povratio
Ni iz ruke krstašbarjak dao
Da mi kaže družina ostala
Gle kukavca Boška Jugovica
On ne smede poci na Kosovo
Za krst casni krvcu prolevati...
Ja nevera nikad bio nisam
Nego sutra mislim na Kosovu
Za 'rišcansku veru poginuti...
Srb je Hristov, raduje se smrti!
Blago tome ko ranije umre
O manje je muke i grijeha...
Da junacki braco poginemo
Rad slobode i rad otacastva...
Slavno mrite kad mrijet morate
Vaskrsenja ne biva bez smrti...
Blago tome ko se tu nagnao
Vecga rane ne bole kosovske
VecTurcina ni za šta ne krivi.
Kad ogrije na zapadu sunce
Tada cu ti sa Kosova doci.
U ovakvim recima, koje su izgovorili razliciti ljudi u razlicitim vremenima, našla je
oslonca i recmajora Gavrilovica: "Vrhovna komanda brisala je našpuk iz spiska
živih. Mi više ne moramo misliti o svojim životima. Napred u slavu!"
Nepoznati pesnik pevajuci o jošjednom Kosovskom boju ovoga puta na Mojkovcu 1915.
kaže:
Uskoci se grabe i Drobnjaci
I Šaranci krvavi junaci
Ko ce prije žicu prekinuti
Raniti se ili poginuti!
Na Kosovo ce, u presveto ime Isusovo, otici i MusicStevan, brat Kosovke devojke, mali
vojnik a veliki poetski lik koji je stigao kad je boj bio okoncan i nastavio bitku bez
izgleda tek samo da bi poginuo.
Kosovski junaci su otišli u nebesku grobnicu u kojoj niko nije ni istrulio, ni ostario, niti je
i jedna duša ikada na nebu zakopana.
Kraj boja znamo jošpre pocetka, a sa najvecim ocekivanjima pratimo njegov tok,
naslucujuci da se dogada nešto više od samog boja, nešto važno za ceo ljudski rod.
Kosovski junaci se bore do kraja bašzato što znaju kako je presudeno. Bore se onako
kako se na zemlji bore oni cija se nada premestila na nebesa.
Bore se, jer su hrišcani, a glava je mera koliko su to postali.
Car Lazar je, navode onovremenici, sagnuo glavu pred dželatom da bi poraz bio potpun.
Njegove velmože su molile da prime smrt od maca pre njega, kako svojim ocima ne bi
gledale smrt svoga kneza.
Biblijski likovi pod srpskim imenima
Kosovo je najbolje zapamceni boj u srpskoj istoriji, a istorija ne jamci ni da ga je bilo.
Bio je potreban citav vek da se pocne dolaziti svesti šta se odista zbilo, a ni šest vekova
nije bilo dovoljno da bi se sve do kraja razjasnilo. Odista, tu ništa nije bilo ocigledno.
Prvi koji su naslutili velicinu dogadaja nisu bili ni njegovi ucesnici, ni hronicari, ni
istoricari, vecmonasi. U pocetku ih je bilo malo, kao i posle Golgote. Što je prizor više
potanjao u bunar vremena, kao da su se jasnije ukazivali i uoblicavali biblijski likovi pod
srpskim imenima. Kao da je ono što je govoreno kasnije bivalo i verodostojnije. Ili se iz
daljine jasnije uocavalo ili se doznavalo onoliko koliko se otkrivalo samo.
Predanje i kad izmišlja, ne izmišlja sve, jer se sve i ne može izmisliti. Ono stvara ili
obnavlja neku realnost ciji nam smisao izmice, jer je covek dublji od svakog dogadaja.
To nas navodi na pomisao da je ono slutilo neku suštinu nedostupnu znanju i da bi
stvarnost pre potvrdila bujne naslute pesnika, nego štura doznanja istoricara. I kao što su
iskopavanja našla Bibliju u pesku i kamenu, ni Kosovo ne bi bilo izuzetak. Ono što
nosimo u kostima, mora da se i zasniva na kostima. I zato verujemo da bismo ih pronašli
na Kosovu, kao što su ih Madari pronašli na Mohacu. Kosti su najveca svetinja svakog
naroda.
Jedino se jamacno boj zbio na dan Svetoga Vida, vidara ociju, lekara sumasedših. Na
Vidni dan, Vidovdan, srpski prvi dan, praznik od iskoni, prozvan i po travci vidovcici,
leku od okobolje. Na dan kad se seme iznosi na sunce, a kukavica prestaje da kuka. Kad
na sve srpske izvore u gluvo doba noci navire krv kao na otvorene rane. Ti izvori su i
izvori predanja, koji obnavljaju pamcenje, imena i slike, starije i dublje od svakog znanja.
Dan u koji se sastaju i Sveti Amos, krsno ime cara Lazara i Sveti Vid -
dvanaestogodišnjak, bacen u kazan rastopljenog olova, zbog koga je andeo uzeo silu
ognju.
I kad ne bismo poklonili veru Srbima, moralo se verovati Turcima, ako ne živima, a ono
mrtvima.
Nikada ni u jednoj bici nisu poginula oba vladara, a ni jedan turski sultan nije našao smrt
van svoje zemlje, do sultana Murata na Kosovu.
To nije bilo lako sakriti, a jošteže je priznati. Turci nisu imali sultana da bi ih gubili i
zaboravljali gde su poginuli. Muratova glava je vracena u Brusu, ali su mu trup i sin
Jakub zauvek ostali na Kosovu. Poginuli su od onih za koje se mislilo, kako kaže
vizantijski pisac: "da ni samu vest o sili koja se na njih priprema nece izdržati, nego ce na
sam glas svi u okean poskakati."
Poraz je otkrice poezije
Kosovska bitka je stekla slavu najveceg poraza, a kriticka istorija sumnja da je to bio
poraz. Ni jedan izvor ne govori da su Turci pobednici, a svi izvori cute da su Srbi
poraženici.
Poraz je otkrice poezije. Poezija se odlucila i saglasila da je to bio poraz, nalazeci u
porazu vecu dobit od zlobiti. Konacnost poraza je dala silu pocetka beskonacnosti
poezije.
U skrivenom smislu poraza su tajni podstreci i živi podsticaji koje poezija nije nikada
potrošila. Tamo gde poezija nade oslonac, tu je uvek i najveca dubina.
Poezija je zasnovala svoje poprište posle boja, uvelicavajuci poraz da bi umnožila
duhovnu svojevinu. Zapevalo se o porazu kako ne pevaju poraženi, veconi koji su kadri
da prime takvu presudu. Ne ponosimo se porazom, ali ne verujemo u zemaljske pobede.
Poraz pod krstom casti, poraz je pod visokim uslovima. Pobeda je to najvecih principa i
poslednjih odgovora. I smemo li reci: neka je prost poraz koji donosi toliku veru i takvu
poeziju.
Istorija je podsecala i na Lazareve pobede i bojeve, ali poezija za njih nije htela da cuje.
Poraz je pobeda pamcenja. Da nismo poraženi sve bismo zaboravili. A ko se niceg ne
seca sve mu se može uzeti.
Kosovo je rodila sloboda stvaralackog cina, a ta sloboda mora biti apsolutna. Zato je na
Kosovu spasena naša duhovna cast. Zato Kosovo izaziva toliko uzbudenje nacionalnog
ponosa i zato je etika naša jedina politika na Kosovu. I danas kao i 1389. godine na
Kosovu smo branili ljudska prava.
Kosovo pre Kosova
Istorija je dovodila u sumnju cak i mesto gde se bitka dogodila, a poezija je Kosovo
uocila jošpre Kosova. Poetska pronicanja su dosegnula da ce to ubavo polje postati ne
samo ubojno, nego i usudno i presudno. Pesnik je ovo polje odavno izabrao da smesti
svoju pesmu.
Pretkosovske pesme pocinju otmicom žena i BanovicStrahinja bašna Kosovu pokazuje
svoju moralnu retkost.
I Marko Kraljevicide pravo na Kosovo kod bijele Samodreže crkve da presudi na kome
je carstvo. Majka Jevrosima izgovorice pre Lazarevog opredeljenja, reskije i srpskije
svedenu biblijsku rec:
Bolje ti je izgubiti glavu
Nego svoju ogrešiti dušu.
Eto kolika je vrednost duše i kako je reskira svako ko se odluci za život po svaku cenu.
Kao da su jošiza Karpata Srbi nosili neku nesrecu i krenuli na tajni zov ka ovom polju, a
da ni naknadna pamet ne zna šta ih je pokrenulo bašna ovu stranu i vodilo ka Kosovu.
I Murat ne ide na Lazara, nego na Kosovo i Lazar ga ne ceka u Kruševcu, nego na
Kosovu. Na Kosovu zato da predstavi celinu svoje zemlje i nemanjicske loze. Za Murata
je Kosovo glavna kapija ulaska u grkljan Srbije i glavu Evrope. Muratu kapija za Evropu
- Lazaru za nebesa.
Pesma svesaznateljka i njena sveuvidnost preuzela je na sebe odgovornost da utvrdi tok
boja, odredi ucesnike i presudi pobednika. Cestitoga kneza je proizvela za cara, caru dala
caricu, carici bracu, braci imena. Nije zaboravila ni slugu Milutina, Vaistinu i Golubana.
Nije izostavila imena ni hrtova, ni konja. Saznala je ko je kome bio kum, ko pobratim, ko
dever i tako dovela u krvno srodstvo ceo narod. Prizvala je i one koji su umrli pre boja i
povratila one koji su se rodili posle njega. Dovela i Arapa prekomorca, uocila kakve ko
ima oci, odnekud doznala i boju glasa svojih junaka. Tako smo dobili dragocene
pojedinosti koje je jedino mogla doznati poezija.
Sultana Murata istorija nije upamtila po dobru. Ali poeziji je za njenu predu bio
potrebniji plemeniti Murat. I ona se nije obazirala na njegovu surovost, nego ga ucinila
obazrivim prema Srbima, od cije je ruke poginuo. Prisen moralne osetljivosti jezika oseca
se i kad pesnik ne kaže Milošubi, vecMilošzgubi turskog car Murata. Kosovo je postalo
poetska pravda i za Turke. Sa Kosova su krenule dve istorije i jedna poezija.
U kosovskom predanju nema ništa što se kosi ili spori sa drugim narodima, sem ako nije
greh i golo postojanje, i samo pripadanje jednom narodu.
Na Kosovu niko nije zakasnio i jošuvek sam može izabrati i ulogu i stranu.
U velikim bitkama gotovo nikad nije poginuo ni jedan veliki junak, a kamoli vladar. Nije
li smrt kneza Lazara i Miloša Obilica odlucila i ko je najveci junak i koja je najveca bitka.
Na Kosovu se probudila naša nacionalna savest, a kad se savest jednom probudi više ne
može zaspati.
Kosovo je ime za našu nebesku otadžbinu, a tu otadžbinu možemo izgubiti samo
duhovnim samoubistvom.
Hramovi su glavni gradovi srednjevekovne Srbije
Carstvo nebesko Srbima nije bilo nepoznato, vecsu vekovima pisali i crkve i knjige. Vec
su poodavno bili pravoslavni i zato placali najvecu ljudsku cenu. Nebo je bilo bliže i
prisnije našim precima, nego nama. Nebo i zemlja nisu bili toliko udaljeni kao danas. Na
svodovima hramova svodili su ga na zemlju. U bogomoljama su mirisala tela srpskih
svetih kraljeva, a na zidovima, u oltarima i na ikonostasima njihova lica su zasjala
pomešana sa likovima svetaca. Loza Nemanjina stajala je uz lozu Jesejevu. Nisu bili
poznati po nadžacima i buzdovanima, vecpo zadužbinama koje su ozidali od Jerusalima i
Svete Gore, preko Grcke i Vizantije, do Rusije, "dok su duši mesta uhvatili".
Vecje protoneimar Rade u Skadar uzidao nevinu žrtvu, ostavljajuci joj prozor na ocima i
otvor za mleko - kroz koje je progledavao i hranio se ceo narod.
Lazar je Nemanjicodavno "sedeo u stolu njinome". Preko njega su Nemanjici dospeli na
Kosovo. U iduci svet se uputio mireci crkvu, pomažuci Hilandar, iduci u Jerusalim,
zidajuci Lazaricu i Ravanicu. Pevacje odlucio da ga o zidanju i trajanju pouci Miloš
Obilic, koga je i Dušan slao u Mletke po krste i ikone.
Lazar se potpisivao sa dva mastila. Krunisan je sugubim, dvostrukim vencem i duša mu
je ostala na oba sveta.
Nemanjici su ispod raskošnih carskih odeždi nosili kostretne rize, ispod pancira drvene
krstove.
Pevacje Boška Jugovica poklopio krstašem barjakom, više epitrahiljem, na kome je bilo
12 krstova, koliko je i apostola i koliko nikad ni na jednom barjaku nije bilo.
Našunutrašnji put nas je doveo na Kosovo.
Sve što se pojavilo na Kosovu, odavno je bilo u nama.
Trideset cetiri godine pre Kosova smrcu cara Dušana okoncana je propast carstva
srpskoga. Nije propalo samo ono što nije moglo propasti: Žica i Mileševa, Sopocani i
Studenica, Pavlica i Decani, Pecaršija i Sveti Arhangeli.
Hramovi su - zamkovi, carski dvorovi i glavni gradovi srednjevekovne Srbije. To su
bojevi koje smo zauvek dobili, sazvežda nebeskog carstva koja su neugasiva i nerazoriva.
Ono što je njima gradeno ostalo je u nama. Sva dobrota do tada posejana isklasala je
posle kosovskog zatiranja.
Nebeske prilike
Kosovo najavljuju i nebeske prilike:
"Razgnevi se Gospod 1371.
Pojavi se zvezda repatica
I kuga po svoj zemlji
zvezde se pojaviše u podne
Mesec se zakrvavi
Poginu sunce meseca juna, šesnaesti dan..."
Te prilike su nastajale i pre Kosova i posle Kosova kad "višSrbije po nebu vedrome
nebom sveci staše vojevati". I Karadorde ce pricestiti vojsku pre ulaska u Beograd. I
moracki hajduci se prisecaju Kosova:
Evo ima pet stotina ljeta
Od kada nas ne ogrija sunce
A danas nas sunce ogrijalo
Zaratio Petrovicu Đuro...
Na Kosovu su Srbi prvi put bili zajedno, a sastali su se da bi poginuli i okajali neslogu i
nejedinstvo. Samo je najveci greh tražio toliko ocišcenje. Samo se tolikim poginucem
mogao dalje odvijati naum spasenja.
Nesloga i izdaja, presudne reci za sudbinu Srba vezane su za Kosovo. Kosovo je postalo
jedino mesto gde su Srbi bili zbraceni. A danas je jedino pitanje na kome su složni i
nerazbraceni. Složni za sebe, a ne protiv nekoga. Kosovo je jedina zemlja na kojoj Srbi
klece, ljube je i nose je u svojim torbicama.
Misli se da je polje Kosovo dobilo ime po ptici kos, a cini se da bi to bilo previše za tako
malu pticu koje uz to ima i u svakom drugom polju i potoku.
Pre ce biti da su na tom širokom polju bivale velike kosidbe, a da je to ime slutilo i
konacno zapecatila ona najveca koševina, koja nije prestala do naših dana, a zove se
kosidba glava.
Bilo je i vecih iskopanja i pogibelji, ali se one u duhovnom životu Srba nisu ni primakle
Kosovu. Najvece iskopnice nazvane su Kosovom. Pesma Propast carstva srpskoga
završava se recju koja nije imala odakle doci osim iz Crkve i koju ne nalazimo više nigde
u narodnoj poeziji. To je rec: pristupacno. Njome se završava poklanje i poraženje Srba
kad pogibe i Lazar i izgibe sva njegova vojska, sedamdeset i sedam hiljada. Pesma o
potpunoj pogibiji završava se olakšanjem:
Sve je sveto i cestito bilo
I milome Bogu pristupacno.
Smrt pod svojim imenom
Ispred Srba su bile druge vere i civilizacije, tude sudbine i istorije.
"Idaše zver ricuci kao lav, tražeci
da proguta stado Hristovo".
"Amurat car pokorivši mnoge narode,
sa svima njima naide na nas."
" Od kopalja ni vetar nije mogao duvati."
Bilo je lakše primiti tude, nego odbraniti svoje.
Da smo tu sagnuli dušu, zauvek bi ostali pogureni.
Da smo se tu pokorili, trag bi nam poginuo i više ne bismo imali iz cega vaskrsnuti.
Birajuci smrt pod svojim imenom, nismo izabrali ono što je bilo ispred, nego ono što je
bilo u nama i iznad nas.
To je dokaz da smo vecimali sebe, da smo bili ukorenjeni, užiljeni i usebljeni, da smo
sebe imali i doveli dotle da smo se mogli pregoreti i ostati svoji na svome. Pristajanje na
kraj je cin samosvesti i nepristajanja.
Izdali su oni koji su bili uvereniji u tude nego u svoje postojanje. Oni koji su napustili
sebe i svoju sudbinu, uplašeni od svoje istorije i mesta gde živimo.
Što poslednji beste, zasluga je vaša - jedan je od velikih stihova o Kosovu.
Jošpre Kosova, Srbija se rodila na Kosovu. Srbin je onaj koga se Kosovo tice. Zato
nemamo ništa ravno Kosovu ni u svojoj istoriji, ni na svojoj geografiji. Nemamo cvršceg
uporišta, ni jaceg duhovnog središta. Kosovo je ognjište oko koga je okupljen, okosnica
oko koje je sadenut, kolevka u kojoj je odrastao srpski narod.
Kosovo je Krstovo. Tu se ukrstilo nebesko i zemaljsko carstvo. Pola u nama, pola iznad
nas. Kosovo je najdublja rana, najduže pamcenje, najživlja uspomena, najmiliji pepeo
srpskog naroda. Zaokretnica sa koje je najviše porasla naša duša.
Kosovo je granica dvema Srbijama.
Zemaljska odgonetka nebeske zagonetke.
Kosovo je svuda gde ima Srba i zato bi gubitak Kosova danas bio teži poraz, dublji
potres, veci prelom u svesti Srba od onog iz 1389. godine.
Legenda neimar
Oboren udarcem spolja, srpski narod je poceo sebi dolaziti iznutra. Potrven do korena,
oslonac je mogao naci samo na dnu sebe. Dno praznine koja je zinula, mogao je
dosegnuti samo pesnicki jezik. Tražeci pocetak bespocetnog, pesnik je tragicnu istinu
pretvarao u blagu vest. Da bi umno postojao, vratio se sopstvu i od svojih duhovnih
vrednosti nacinio bedem opstanka. Spolja je pristao na sve da unutra ne bi primio ništa.
Kao što se u casu poniženja može uociti tren kad pojedinac postaje pesnik, tako se i u
vremenima nacionalnog uniženja i potiranja može prepoznati i oznaciti kako se rada
pesnicki genije jednoga naroda.
Ono što mu je trebalo za opstanak, srpski narod je ispevao, a one koje je izgubio na
bojnom polju, povratio i oživeo u stihovima. Onome što je izgubio u realnosti, dao
trajnost i oplakao u desetercima. I ne samo to: Srbi su se okupili oko likova iz svoje
poezije. I jošviše - poceli da se na njih ugledaju, da ih slede, da se prema njima
upravljaju. Da se u njih kunu i u njih veruju. Gde se istorija završila, poezija se užilila.
Gde je prestalo istorijsko secanje, tu je zavatrilo poetsko snatrenje. Zakukale su i
tužbalice i ptice. Barjak, pao na bojnom polju, prenet je i podignut na viši, duhovni plan, i
odatle ga više nikad niko nije mogao oboriti. ' Srbi se nisu proslavili bojem, nego
pesmom o Kosovu, opevanim, a ne stvarnim junacima. Kosovo je odbranio duh, a ne
oružje. Osvojio ga je pesnik, a ne vojnik. Rec, a ne sablja. Pesnik je odbranio vojnika u
boju koji je zapoceo posle boja. Poezija je imala poslednju recna Kosovu, a svaki boj
donosi onoliko slave koliko pesma iz njega iznese duhovne snage i koristi.
Kao da je sudbina naroda prešla u nadležnost poezije. Recje otpecatila zapecacenu
istorijsku sudbinu, otkrila put iz bespuca, uzela upravu i dala glavu obezglavljenom
narodu.
Poezija nas je uzvodila, podizala i prestizala. Tako smo cesto dobijali i višak poezije i
manjak stvarnosti.
Legenda neimar je kod sebe zaposlila ceo narod, ucinila ga svojim junakom i kao pravda
koja dela, a da ne zna, postala putokaz njegovom spasenju i prepreka njegovom uništenju.
Ona i danas traži ono što joj treba i sama odreduje koliko joj treba.
Legenda je preobražavala i sebe i nas, a preobražavajuci se, nije prestajala da bude ono
što je bila. I ma koliko se dovijala i menjala pravac, držeci sve konce jedne drukcije
stvarnosti, namera joj je da dokuci realnost.
Kosovska legenda je došla iz najvecih daljina i u najvecu daljinu je upucena. Izvadena je
iz neceg dubljeg od ljudi, vecnog i neprolaznog, nedostupnog ljudskom razumu. Ona
brine da na Kosovu ne bude ništa mrtvo, jer cim je mrtvo - nije Kosovo. Nama je ostavila
pitanja kojima se ona ne bavi: da li nas je Kosovo daleko odvelo? Da li smo mali za
ovoliku poruku?
Kosovo nije samo polje na kome se odigrala Kosovska bitka, ni pozornica poraza i izdaje,
ni grobnica dva cara - vecSion, mesto ukazanja, stajna tacka s koje smo krenuli uvis i
pokazali sposobnost da poverujemo u nešto veliko i važnije od nas.
Kosovo je reckoja je otrovala srpski narod.
Polje na kome je poezija pobedila istoriju.
Na Kosovu se naša sudbina promenila, istorija razmrsila, duša ocistila, otpoceo novi život
srpske nacije. Njime je sve pocelo i njime ce se sve završiti.
Sumnja u najboljega i najvernijega
Na Kosovu su se istorija i poezija razdvojile. Poezija je postala nadistorija, umetnost
vera.
Istorija nije uspela da odbrani Vuka Brankovica, u cijem se slucaju poezija pokazala
okrutnija. Po tome se vidi koliki je bio greh ostati živ i uštedeti sebe i koliki je strah
srpskog naroda od izdaje.
Cim je primio više naznacenje, Lazar je znao da ga neko mora izdati i brzo i lako
posumnjao u najhrabrijega i najvernijega. Sumnja u Obilica je jedno od najoriginalnijih i
najdubljih dosezanja kosovske pesnicke zamisli. Izdaja najboljega je i istinski kraj, jer svi
da izdaju to je manje nego kad izda jedan ako je najverniji. Bez najboljega i
najvrednijega, ništa se ne može obnoviti.
Izdaja je postala središnja tema srpske književnosti. Nije iskljuceno da neki poraz ili
izdaja koja je pretila ili se dogodila u poznijim vremenima nije pesnikovom voljom
vracena na Kosovo - i nije se umetnickim slucajem, nego naknadnim razlogom poslužio
imenom Vuka Brankovica, cije je ime "postalo u srpskom narodu poznatije od Judinog".
Kosovskog porekla je i misao Pera Slijepcevica da Brankovici ne bi pali u toliku nemilost
poezije da su više gradili za odbranu duše, nego za odbranu zemlje. Da li je tu kljuctolike
bezdušnosti poezije? Jerina je prokleta, jer je zidala smederevsko utvrdenje, dok prokletih
nema medu onima koji su gradili Žicu i Sopocane, Studenicu i Mileševu. Odbrana duše
je, izgleda, bila najvažnija i poslednja odbrana.
Poezija je izrojila sazvežde od devet Jugovica, BanovicStrahinju, Kosancica Ivana i
Toplicu Milana, Srdu Zlopogledu i Kosovsku devojku, Dijete Lauša, Relju Krilaticu.
To su samo neke licnosti kosovske epopeje, licnosti nepoznate istoriji, ali u svesti
srpskog naroda niko nije ni duže, ni više postojao. To su otelovljene ideje i ostvareni
principi cije je postojanje bilo neophodno za postojanje celog naroda. Zato su i postali
mnogo više, nego da su postojali. Nisu postojali oni, ali postoji onaj koji ih je stvorio, a to
je srpski narod. I da su postojali, možda ne bi bili ni tako sveti, ni toliko hrabri, ali je
toliko hrabar i tako svet njihov tvorac. To je tvorceva, a ne njihova mera. Onaj koji je
uvidao koga nema, ko mu treba, šta mu znaci njihovo odsustvo. Kad mu je šta bilo
neophodno, tada je i nastajalo.
U pamcenje su ušli iz poezije, i odatle ih više niko nije mogao išcupati. Teško je naci
narod u cijem su stvarnom životu presudniju ulogu igrale njegove umotvorine. I možda je
opravdana reckojom je zamanuo Jovan Ducicda je sve što nije opevao srpski guslar od
Triglava do belog mora umrlo za sva pokolenja. Može li se istinskije postojati nego što u
svesti srpskoga naroda postoji Boško Jugovici njegov krstati barjak. Može li neko biti
prisutniji u životu jedne nacije od njegove trojeruke majke, cija je treca ruka - zelena
jabuka.
Pre Kosova njih nema, a bez Kosova gde su svi poginuli - ne bi ih bilo. Posle Kosova ima
ih po svoj zemlji. Po njima se zovu brda, izvori, pa se cak i zadužbine koje nisu zidali
vezuju za njihova imena.
Da vidite lijepu Tronošu
Zadužbinu brace Jugovica.
U to vreme nije bilo ni Pazara, a kamoli Relje od Pazara; ali danas postoje oboje.
Postoje kule i gradovi, crkve i grobovi, džinovska skakališta Miloša Obilica. Narod se u
jednom kraju domislio da ga je rodila vila i doznao da se zvala Jelisavka, a u drugom
kraju je to bila cobanica, zatrudnela sa zmajem.
Zemlja se otimala o licnosti iz svog predanja.
U Jadru postoje dva mesta zvana Pustopolje i Necaj. Ta imena je predanje ovako
razjasnilo. Naime, glasonoša s Kosova tu je našao majku Miloša Obilica kako cuva ovce.
"Što ne caješMiloševa majko
Odbi ovce u to pusto polje
Milošti je danas poginuo!"
Kako onda ne postoje oni koji se srpskim vojskama prividaju na oblacima i kako ce
nestati oni koje je jezik istkao i utkao u samu kost našega postojanja?
Kažu da se uzbudenje kad se Obilicpoceo prizirati na oblaku može meriti samo sa onim
kada su Srbi posle pola hiljade godina ropstva doživeli da iz tame izroni krst i ponovo
zabruje zvona davno ostala bez jezika.
Nosivost zgaženog jezika
Narodna poezija dokazuje da smo najbolje pevali u najtežim vremenima. Najvecu
otpornost pokazuje duh, a najvecu nosivost zgaženi jezik.
Daje ropstvo krace trajalo, naša narodna poezija možda ne bi došla do tolike zrelosti, tako
složene poetike i poetskog umeca. I naše uspomene su u ropstvu bile sporne, pa se jezik
morao dosecati i dovijati kako da ih obnovi. Najveca nužda iznudila je i najsloženije
oblike poetskog izražavanja. Kao da smo najviše stvorili kad nas nije bilo, kad se za nas
nije znalo, kad je jezik rudeo i cvokotao prekriven strahom i zaboravom. Turci je nisu
voleli, ali ni do kraja progonili. Kao da su ustuknuli i nevoljno se priklonili istini da je
umetnost nepotkupljiva, a maternji jezik može izražavati samo svoje iskustvo.
Da smo cekali slobodu da bismo zapevali, ostali bismo bez svojih najvecih vrednosti i to
vreme ne bismo nikada nadoknadili.
Kao što se crnorizac zavetovan Hristu vecdve hiljade godina ne odmice s Golgote, ne
skidajuci s uma najvecu nepravdu, a ispred ociju sliku stradanja najnevinijega - tako
Srbin šest vekova ni za tren ne odvaja misao od kosovskog žrtvenika u strahu da bi
pomišlju na nešto drugo ogrešio o nevinu krv kosovskih mucenika.
Najveca vrednost kosovske legende je što je živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni
razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se
krece, ukljucuje nove naraštaje, traži njihov doprinos i tumacenje.
Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost
veca nego icija u ranijim vremenima.
Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikih naroda bez nedostižnih ciljeva, a
vecnost je muka u kojoj ni jedno pitanje nije bivše. Uz pesmu Propast carstva srpskoga,
koju je Lukijan Mušicki, kako kaže Vuk "preko nekoga od svoji mladi prepisao od neke
slepice koja je u Grgurevcu sedila" od nje su zapisane i druge kljucne kopce kosovskog
kosmosa: Obretenije glave cara Lazara, Kosovka devojka, Marko Kraljevicukida
svadbarinu. A to znaci ne samo pocetak, nego i kraj i epilog Kosovijade.
U jednoj su stihovi o Lazarevom vaskrsu:
Pode glava preko polja sama
Sveta glava do svetoga tela.
U drugoj je tužaljka verenice, vecudovice, a sada vidarice, koja ranjenike hlebom i
vinom isceljuje - i pricešcuje.
U trecoj je Markova Davorija:
"Oj, Davori, ti Kosovo ravno
Šta si danas docekalo tužno
Mesto našeg cestitoga kneza
Da Arapin sad po tebi sudi."
Umetnost je najbliža religiji, ako nije i najstarija religija. Religije se razlikuju, umetnost
ne, religije su nestajale, umetnost nije. Vecita koliko i ljudi, umetnost ne može opstati ako
je ovozemaljska i nije opšteljudska. Kosovskom legendom, srpski narod je postao narodtvorac.
Narodi koji ne stvaraju, ne ostavljaju ubedljivijih dokaza o svom postojanju.
Slicna predanja, veru u jezik i u poeziju, nalazimo kod drugih naroda, ali "svaki narod
voli da nešto nazove svojim". Od Kosova nemamo dublje duhovne svojine, niceg što bi
bilo u mirnijem posedu našeg razuma.
Kosovo je zauzelo našu središnju misao. Kosovo smo najduže odgonetali, o Kosovu
najviše govorili i najdublje mislili, a najmanje rekli i sebe saznali. Kosovski nauk nismo
dokucili ni iz njega dovoljno naucili. Znamo šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta jeste.
Od Kosova nemamo više misli koje smo bili manje svesni, ni krupnijeg zaveštanja koga
se nismo pokazali dostojni.
To nas je unizilo u ocima protivnika, koji su krenuli da nas liše rodnog mesta nacionalne
-samosvesti. I kad nam traže Kosovo, potiru nam pocetak, poricu svest, poništavaju
postojanje.
Kosovo nam ne traže prvi put, a jasan odgovor dobili su jošod naših praotaca.
Pitanje je - da li nam Kosovo danas traže zato što im se ucinilo da ih nismo dostojni, da
više ne znamo šta nam je Kosovo - ili bašzato što i oni znaju da i mi znamo šta nam je i
ko nam je tamo.
Kosovo je ocno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna
šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli ga otimao.
Nojev kovceg
Crna Gora je Nojev kovceg isplivao iz kosovskog potopa.
Nojev kovceg je bio nacinjen ovako: u dužinu trista lakata, u širinu pedeset, u visinu
trideset lakata. Na tri boja, sa dosta svetlosti, zatopljen smolom spolja i iznutra.
Nije drukcija, ni viša ni Crna Gora.
I kao što se Nojev kovceg posle sedam meseci zaustavio na Araratu, ovaj je posle trista
godina pristao pod koren Lovcena.
Jedan je sa zemlje odigla voda, a drugi krv.
U Nojevom kovcegu je od svega živog bilo uzeto po dvoje. U Crnu Goru je moglo stati
samo jedno. To jedno je bio jezik, a u jeziku je bilo sve: i Kosovo, i kosovska misao.
Noje je iz kovcega puštao gavrana da vidi dokle je došla voda. Crnu Goru je preletela
kukavica, sestra Lazareva, da vidi dokle je stigla krv. Recje jošjednom bila na pocetku i
pokrenula sve iz pocetka.
Nikad nije bilo manjega sveta da je bio važniji. Ime Crne Gore je uskrsnulo sa kosovske
grobnice. "Tu je skocila iskra iz gomila pepela velicine Dušanove, što nije umrla de se
ognjište srpsko utulilo, nego se pripela na goru te bjeska i dovikuje na sebe gromove
zlobe i zavisti, kako zlatna igla potresne strijele oblacne". Nojeva golubica je posle
cetrdeset dana, a Lazareva kukavica posle cetiri veka našla suvo da spusti nogu.
Kad se rodio Radivoje Tomov, u Crnoj Gori je veccetiri stotine dvadeset i cetvrtu godinu
trajala kosovska bitka.
U njemu se svo naše zlo i dobro jošjednom rodilo i preporodilo.
Pre Njegoša nismo imali ni tolikog pesnika, ni takvog vladike, ni ovakvog Kosova.
Kao pesnik, Njegošje prestvorio legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na
osvecenje, nego i na osvetu Kosova, kao vladar poeziju pretvorio u stvarnost.
Narodnu poeziju je izdigao na visinu na kojoj nije bila, a Kosovu dao jošjedno nebo.
Sam se obukao u kosovskog junaka, u raskošnu nošnju koju je sam smislio i skrojio, koju
pre njega nikad niko nije nosio. Pa, ipak, cim su ga u njoj ugledali, u njemu su odmah
prepoznali "onoga pravoga srpskoga bana sa Kosova".
Prvi je skinuo fes i nastavio korotnu kapu za Kosovom. Iz Kosova je izveo svoje poreklo
i poreklo svoje porodice, a njegov narod svoju lozu iz kosovskog pocela, svoj ponos iz
poraza, a nadu iz kosovske propasti. Plemicska odora je postala narodna nošnja i svakog
raetina podsetila da je vlastelin.
Za Crnu Goru, zemlju u kojoj su rodeni Nemanja i Sveti Sava - Kosovo je postalo mesto
postanja. Tu je opet buknula svest, upalila se duša, otreznio zbunjeni gen srpskog naroda.
Sam Vuk kaže da je jošu detinjstvu u Tršicu slušao da u Crnoj Gori Jošod Lazareva
vremena traje srpska vlada i carevanje". Kolenovici su, jer su od kosovskog kolena,
plemici -jer su olicetvorenja likova nestalih u kosovskom poklanju, Kucici - jer im je
kuca na Kosovu izgorela, Odžakovici - jer su otpretali žiške iz kosovskog svetog pepela.
Stvarni ljudi su se nadodali na poetske likove i sami postali više ispevani nego realni.
Kuca je domaca crkva, tužbalica - liturgija, a udovica - monahinja.
Obilicev carski rez
Obilicje, kaže predanje, pošto je posecen ustao, uzeo svoju glavu i krenuo od izvora do
izvora da joj traži leka ili da mu stara sraste, ili da mu nova izraste.
Pod Turcima nije spominjan Muratov presuditelj, uspomena na njegov podvig u ropstvu
je umrla.
Tako nagrden stigao je u Crnu Goru. Njegošmu je ispevao prvu odu, uveo Obilica
Pol>anu i Obilica medalju na kojoj je lako prepoznati da mu je crnogorski vladika i
gospodar pozajmio i glavu.
Sloboda srpskog naroda ostala je bila jošsamo u Njegoševim recima.
Medu svim zamahnutim macevima u crnogorskoj herojici zablistao je Obilicev carski rez.
Obilicje postao ne samo svetinja junacka, nego i Petar, na cijoj je steni Petar II Petrovic-
Njegošzidao veru Obilica.
O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog cuvstva,
Vojistvenij genij svemoguci,
Grom stravicni što krune razdraba!
Velicastvo viteške ti duše
Nadmašuje besmrtne podvige
Divne Sparte i velikog Rima;
Sva viteštva njina blistatelna
Tvoja gorda mišca pomracuje.
Šta Leonid hoce i Scevola
Kad Obilicstane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
Prestol sruši a tartar uzdrma.
Pade Miloš, cudo vitezovah,
Žertvom na tron bica svijetskoga.
Gordo leži veliki vojvoda
Pod kljucevma krvi blagorodne,
Ka malopred što gordo idaše,
Strašnom mišlju prsi nadutijeh,
Kroz divjacne tmuše azijatske,
Gutajucih vatrenim ocima;
Ka malopred što gordo idaše
K svetom grobu besmrtnog života,
Preziruci ljudsko ništavilo
I pletenje bezumne skupštine.
Do celine nema precica
Srpska narodna poezija je nastavak i "najveci epski zamah posle Homera", ali i posebna
tvorevina koja bi postojala i bez Homera. Oslonjena je na grcke i vizantijske uzore ali
uronjena u svoje izvore. Vrela nije pozajmila ni ritmove preuzela. Nije samouka nego
samonikla.
Deseterac je pronalazak, epska ambicija, samopouzdanje poniklo iz našeg tla i jezika,
njegova a ne tuda vera.
Tu dubinu jezik nije mogao naci van sebe ni tu visinu postici izvan sebe. Do sebe i svoje
istine dospeva se samo iz svog korena. Zato je sve što je stvoreno u drugim razmerama
stvoreno sa pola snage i manje ubedenja.
San o srpskoj Ilijadi nije nikada presahnuo. Celinu namecu i na nju podsecaju sami
delovi, udovi koji se traže. Plan se nazire, težnja oseca, nedostaje vezivno tkivo. Vidno je
odakle su veze poispadale, i jošuvek je manje cudo ako se jošneka pronade, nego ako se
to ne dogodi. Celina je svojina dubljeg nacrta i protekli vekovi nisu dovoljni da bismo
zakljucili ni da li je bilo a kamo li hoce li je biti. Ko hoce vecje tu, ko nece - nije. Do
celine nema precica. Njena snaga je i u odsustvu i nepostojanju unutrašnjeg jedinstva.
Potreba da se razlicita pamcenja sklope u jednoj glavi i opšta sudbina isprica jednim
ustima prasvojstvo je koje nikada nece isceznuti iz svesti jezika.
"Komadi razlicnijeh pjesama", "odlomak izgubljene pjesme" svedoce da nije
razdrobljeno samo carstvo nego i pesma o njemu. Kao što je pretrajao san o carstvu tako
nije iscezao ni san o celini kosovskog epa.
Kao što patrljak oseca bol u prstima ruke koje nema, tako ni jezik ne zaboravlja celinu
koja ne postoji izvan ljudske mašte i stvaralaštva.
Kao što celije pamte, a udarac po presadenoj koži uvek zaboli tamo odakle je koža
odnesena tako i poskitane reci pamte gde su bile i odakle su poispadale.
Teže se ulazi u poeziju nego u istoriju
Srpski narod je narod buna, a bune otpisuju prošlost. Novo je uvek jace, da staro
zaboravljamo i jedva osecamo. Potkidamo žile, zatiremo pamcenje. Ne znamo starije
civilizacije ni svoje ranije jezike. Tako, ne znajuci sebe pocinjemo iz pocetka.
Kosovo je premjena ali i koleno koje povezuje pamtivek i današnji dan. Nevidljivi konac
koji na okupu drži svu svoju tvorevinu.
Otkada je na kosovsku stopu stupila srpska kultura kao da pevamo samo sa jednog mesta
i na istu temu.
Jedan motiv je okupio i narod i poeziju. I kao da se posle Kosova mnogo teže ulazilo u
poeziju nego u istoriju.
Kad god smo napuštali tu stopu napuštali smo sebe. Misleci da idemo u Evropu, izlazili
smo iz nje, gubili ono što smo vecbili i imali. Verovali da je izvan nas ono što je bilo u
nama. Evropa nema dubljeg korena od onog koji preko Grcke i Vizantije izbija na našem
tlu. Kosovski stub je prorastao kroz sve Vidovdane.
I moderno srpsko pesništvo je izbojak iz starog korena, nova, snažna potvrda temeljnih
vrednosti.
Buduca vremena ce nam kazati ime pesnika koji ce Kosovo jošjednom zakroviti i doreci
jezikom novih, nerodenih naraštaja.
U poeziju Kosova se obicno ne ubrajaju sve pesme koje mu pripadaju. Ubrajaju se one
koje su neposredno vezane za Kosovo, a izostavljaju one kojima je Kosovo nevidljivo
sunce. Jedna od najlepših je "Rajko vojvoda i Margita djevojka" u kojoj je pokosovski
sabor poetskih likova iz svih vekova.
Mera stiha u haosu istorije
Knjiga je praobraz svemu što je stvorila narodna poezija, a prva knjiga koju su Sloveni
imali na svom jeziku bila je Biblija.
Istocnik kosovske simbologije pretkan je iz Biblije, kao što su i sve knjige prepocete iz te
jedne jedine. Od Crkve smo prvi put culi svoje nacionalno ime. Iz Crkve je došao nacrt
kosovske kosmogonije. Slicnosti su i u neminovnim razlikama, u istrzanju da sve ne
poklopi Biblija.
Što je daskal živopisao to je inok opisao, što je crnilac crnilom pojezicio i gramatik
ujednacio to je guslar opesmio.
Danilo i Jefimija, Despot i Neznani Ravanicanin napisali su ono što su prepevali Tešan i
Milija, Višnjici slepa Stefanija.
Sveštena književnost nam je Bibliju približila. Crkveni jezik je krenuo ka narodnom.
Usmena poezija je izišla iz knjiga, ali su njeni usmeni tiraži nadišli sve knjige.
Sveci su ponarodeni, ratnici obogoliceni.
Usmenost je našla izvore u pismenosti. Odatle su uzete proporcije, mere stiha unete u
haos istorije: Gornje vence i donje bojeve pevacje u sebi samleo i svojom snagom
nanovo izveo. Tropari, žitija i pohvalna slova dopali su guslarima. Recse poseljacila, ali
nije zaboravljala šta je bila. Kao što su nestajali gornji slojevi, a pretrajavali seljaci. Ali to
nisu ni replike ni odblesci vecživopisni likovi, krepke reci i orošene slike starije od
Biblije koje samo dokazuju i njenu neminovnost.
Srpska nova era
Sve što se zbilo na Kosovu nije se zbilo ni prvi ni poslednji put. Kosovo je sudbonosno i
ranije i kasnije. Lazar nije ni prvi ni poslednji svetac vecnovoprosijala zvezda. I njegovi
prethodnici, vojskovode od svetorodne loze proslavili su se više pobedama nad samim
sobom nego nad drugima.
Uloga poezije je bila presudna i ranije. Narod koji veruje da su mi kraljevi sveti lako
poveruje u svoje posebne racune i obaveze prema Bogu. Narodna poezija ga je lako
ubedila da je plemic. Poverovao je ono što je i sam mislio.
Srbi se nisu samo turcili nego i grcili i latinili. Bitka je nastavljena u Crnoj Gori, ali je
pocela u Svetoj Gori. Ginuli su vojnici ali su najžešci i najduži otpor dali crnorisci.
Kosovo nas je nateralo da zapevamo ali smo pevali i pre Kosova i pisali pre Svetog Save
koji je napisao prvu recenicu.
Prvu recenicu ne piše onaj ko pocinje veconaj kojim nešto vrhuni i docvetava. Junacke
pesme su i ranije "sadržavale nekadašnje bitije srpsko". Slovo ljubve je došlo posle
Lazara u vreme njegovog sina pesnika Visokog Stevana.
U Crkvi nisu bili samo Srbi veci monasi iz drugih zemalja. U njima nije bilo drugog
porekla osim pravoslavnog, ni druge nacionalnosti osim Hristove. Medu njih ubrajamo
mnoge - sve do Igumana Stefana.
Srbi nisu poslednji put na Kosovu obezglavljeni ni poginuli listom, ni ubijeni po spisku.
Dunav krvi i mozga izvire iz našeg naroda do naših dana.
Kosovo polje se širilo dok je sve prikupilo i pokrstilo postajuci kosovski kom i kosovska
klisura, kosovska ponornica i kosovska gora.
Kažemo da pamtimo od Kosova, a mislimo od Potopa. Brojimo od Kosova a mislimo od
Pocela. Kosovo je bilo pre svih vekova. Kosovom pocinje srpska Nova Era.
Kao što kosti nastaju u utrobi majke tako se od nevidljive prede jezika isprede i
najtrajnija ljudska gradevina. Hristos je jošna krstu, a Krstitelj u vodi. Dok bude drveta
od njega ce se praviti krstovi, dok bude srpskog jezika bice Kosova.
Mora da ima neko
Nevine žrtve su najvece duhovno blago jednog naroda. Nema dela bez žrtve - jedno je od
najstarijih uverenja. Kao da se brojem nevinih žrtava meri i velicina jednog naroda a sam
narod tom merom procenjuje vrednost svojih ideala. Kao da narodi sa najviše nevinih
žrtava polažu najvecu nadu u vecnost i umetnost.
Nevine žrtve su možda jedini motiv umetnosti, jedino što dostojno pamcenja izdvaja
ljudski mozak, jedina briga uma i govora, tema svakog ozbiljnog razgovora.
Nikad niko nije postradao da to neko nije video, a taj koji je video, od toga se produhovio
i živeo da bi o tome posvedocio.
I u najvecim tmušama istorije, kad se nije dogledavao ni kraj današnjem danu, kad se
cutalo u šumama a šaputalo po zemunicama, ostala je rec: mora da ima neko. Taj je
gotovo uvek bio neko na koga niko ne pomišlja, koji sve vidi, pamti ili zapisuje - i kad
pomislimo da je sve zauvek predato zaboravu - javlja se da svetu objavi istinu za koju se
verovalo da nikada nece izici na videlo.
Nevine žrtve su starije od Hrista.
Nije li i on postradao da potvrdi istinu da nevinimžrtvama ne može niko ništa i da ce krv
nevinih žrtava krvopijama pred Bogom dosaditi.
Svaki covek zavoli svoje stradanje i postaje ono za šta je postradao i da to ranije nije bio.
Narodi se najteže odricu onog za šta su dali krv. Ono što je placeno nevinom krvlju, ne
može se ni izgubiti, ni zaboraviti. Tamo gde narod ostane bez glave, pogine listom, ili ga
ubiju po spisku, nastaju najveca zaveštanja i amaneti buducim naraštajima.
Najvece medu nevinim žrtvama su one zbog svoga imena i zlocina rodenja.
Blago narodu koga znaju po žrtvama, a ne po zlocinima.
Sva poklanja pravednika od Hrista na ovamo, prate glasovi onih koji tvrde da pogroma
nije bilo i da se ništa nije dogodilo.
Ali iz svake jame je neko izašao i ta jamina deca objavljuju da niko ne može jamiti istinu.
Vezani za ruke da vuku jedan drugog, mnogi su odneli u ledima cakije svojih ubica, a
potom ih zajedno sa išcupanim rukama sapatnika za koje su bili vezani izneli da bi
svedocili.
Ni jedna istina nece u jamu i nema zemlje ni lopate koja je može pregrnuti.
Nevinim žrtvama najviše dugujemo, posebno onima koje nisu imenovane. One cekaju
svoj narod da ih se seti ili same odreduju pokolenje koje ce biti dostojno da ih se seti.
Šest stotina godina samoce
Ono što se u naše dane dogadalo na ovom polju ne beleže ni najudaljenije istorije. Možda
je takvih zlocina jošnegde bilo, ali da se pravni poredak jedne zemlje trudio da ih sakrije,
toga sigurno nije.
U jošnenapisanom romanu Šest stotina godina samoce kljucne epizode ce zauzeti
prizori iz naših dana: štala ozidana od nadgrobnih spomenika, nužnik od razorene crkve,
bik iz Mušutišta koga su oslepeli, jer je svojina srpskog manastira. Nisu se smilili da ga
ubiju, monahinje nisu pristale da ga prodaju, tako je ostao da traje kao spomenik
ostruganih ociju kao Simonida.
Ta povest nece moci ni bez onih domacina koji su se okucili na srpskim grobljima i ne
daju Srbima da se u groblju sahranjuju. Jedan se ipak smilovao Srbinu kome je umrlo
dete, rasudujuci da ce ozleda na zemlji biti mala, da ce brzo zarasti i uskoro se nece ništa
poznavati, pa ce na vreme moci da poore i pokosi.
Mapa velike Albanije objavljena je u našoj i stranoj štampi više puta, a duhovna mapa
Kosova nije gotovo nigde. A samo je jošnebo nacickano zvezdama, kao što je Kosovo
ozvezdano srpskim kulturnim spomenicima, manastirima i crkvama, svetištima i
grobištima.
Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo
izdali još1389. godine. I jošgore: izgubiti na Kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo.
Grob
Po našem narodnom verovanju, zemlja na kojoj je grob se ne prodaje. Domacini bez
naslednika ili oni koji su se pribojavali da bi njihovi potomci mogli prodati imanje,
osiguravali su se od ove mogucnosti tako što su se umesto na groblju sahranjivali na
svojoj okutnici.
Pred grobom bi ustuknuo i onaj ko je sklon da proda i onaj koji bi želeo da kupi.
Na kosovskoj okutnici je sahranjen ceo srpski narod. Zato tom zemljom Srbi ne mogu
trgovati.
1989.
Cetiri pesme
Matije Beckovica
LELEK MENE
OGLEDALO
SLOVO
BODEŽ
Lelek mene
(odlomci)
Šta je Lovcen do Gora Otaca
S koje naše Nebo otpocinje?
Na koju se svi po jednom penju,
A Carigrad po vedrini vidi.
Šta Cetinje nego Sveti Presto
Đe kandilo neutješno capti
Na kostima cijela naroda?
Šta je Ostrog no oltar te crkve
Đe najveci vidar crnogorski
I Ostroški Cudotvorac služi?
Šta Kosovo no žrtvena porta
Đe je svaki od nas poginuo
Davno prije no što se rodio!
Crna Gora - ime manastira.
Crnogorci to su crnorisci
Što manastir služe crnogorski.
Podvižnici ciste ljucke vjere
Iz prkosa ljuckoga rodene.
Crnogorac - cin je i titula
Nekadanje Dušanove svite.
Pretkosovski vitez, coek s dvora,
I po tome koliko ih ima
To je mnogo za ime naroda.
Pet vjekova trajala je bitka
Zapoceta na polju Kosovu.
Najpotonji kosovski junaci
U Crnoj su Gori izginuli.
Kosovski je junak zadnji bio
Vukalica Šunjov iz Rovaca.
Poslednja je kosovska vecera
U Kruševcu crnogorskom bila.
Kosovska je bitka završena
Trinaeste - zauzecem Skadra.
Sve je opštom smrcu osveceno.
Najprije je samo Vuk izdao,
Najposlije jedini on nije.
Jedan nikad ne može izdati!
Kakvo nam je ime i sudbina
Ako Carstva nikad nije bilo?
Šta smo onda i zašto smo ode?
Što kukamo ako smo odovle?
Nosimo li crno oko glave
Ili oko mozga deraviju?
Zar nijesmo sa onog svijeta
A ni zato nemamo dokaza.
Koje li je ime te bolesti
S kojom ovaj narod pretrajava?
Zar smo tako na smrt zanemogli
Da istinu znati ne možemo?
Il možemo ali nam ne treba,
Istina je najgora utjeha,
Stoga smo se s njome posvadili,
Zato smo se od nje udaljili
Zar je sveti zavjet zbog koga smo
Pet vjekova na vatru loženi,
Miješali zube i mozgove,
Pekli dušu, prsi istavljali,
Tik i trzaj, mimika, grimasa,
San, groznica, zgrana iz djetinjstva
Ili nekog drugoga života,
Predavana sa oca na sina
Da se od nje ozdravit ne može?
Za jednog su pitali: Šta mu je?
Vele: Ništa, on je Crnogorac!
Sudbo niska duha visokoga,
Šta li misle da su a šta rade!
Strašno li je ginuti za poraz,
Gord na ono zbog cega umireš,
Za pobjedu pravde a ne ljudi!
Ko ne gine onda kad ne mora
Sada tudu povjesnicu uci.
Da se nije boj ni jedan bio
Bilo bi nas više, ali koga?
I bilo bi bolje, ali kome?
Zadužbino i krstionice
Medu Rimom i medCarigradom
Đe podivlja kalem pravovjerni!
Sad se tice iznad tebe boje
Da kamene ne škljocnu vilice
Prokletije da ih ne iziju!
1978.
Ogledalo
(Po knjizi Solunci govore)
Kad smo oslobodili Beograd
Odvedoše nas u crkvu Ružicu
Da se pricestimo.
Ali pop ne da pricesnu užicu
Dok se ne ispovedimo.
Mene upita:
Jesi li ubio?
Jesam!
Rekoh,
A on:
Vojnice, što si to ucinio?
Stuštio se na mene ubilac,
Iznakažen,
Zapaljene glave, ispamecen,
Isplažen,
Krvnikovim ocima me gledao.
Mora da sam tako
I ja izgledao.
Pucao sam
Kao u ogledalo.
Do sad sam mislio
Da sam ga ubio.
Ali cim sam ovamo ukrocio
Uvideh da otad on živi u meni
I da je ovde u crkvi Ružici
Iz mojih usta i progovorio.
Da se nikad ne sazna
Ko je koga ubio.
1988.
Slovo
Ne ostavismo stopu ocevine
Koju na rovove nismo raskopali
I sada zovka iz raskucevine
Pita cime bismo raskop zakopali.
A mi nemamo ni jednoga zgloba
Koji odavno nismo razglobili
Kamoli zemlje izvan razdeoba
U koju bismo razgrob ugrobili.
Kao što Nojeva nije golubica
Našla suvo gde Tla bez zaklanja
Nema koliko bi se trunom utrnula.
Gde krv ukrviti i rov uroviti
Kad rov u rov nece ni u jamu jama,
Jamina se jama ne da ujamiti
Ni stara mržnja novim mrzijama.
Otkad smo dali prednost podelama
Zjap iz zjapa zjapi, raskuciz raskuca,
I sad nas više nema ni u nama
A trnje nas je izgnalo iz kuca.
Um nam je oburdan, misli rašnjirane,
Dno je na vrhu, a temelj na krovu,
Gospode, naniži niske raznizane
Održi rasulo u novome Slovu.
(1988.)
Bodež
Po cuvenoj prici
Sa dalekog severa
Lovci na vukove
Bodežsa dve oštrice
Umoce u svežu krv
Balcak pobodu u led
I ostave u snežnoj pustinji
Gladan vuk
Oseti krv nadaleko
Pogotovu na cistom oštrom vazduhu
Pod visokim mraznim zvezdama
I brzo pronade krvavu udicu.
Oblizujuci smrznutu sukrvicu
Poreže jezicinu
I svoju toplu krv
Lapce s hladnog seciva.
I ne ume da stane
Dok se ne skljoka
Nadut od sopstvene krvi.
Kad su takvi vukovi
Koji se najteže love
Kakvi li su tek ljudi
Pa i citavi narodi
A pogotovu naš
Koji se vlastite krvi
Ne može nadostiti
I pre ce nestati
Nego se opsetiti
Da ce krvav bodež
Ostati
Jedini
Spomenik
I krst
Iznad nas.
(1989.)
Napomena:
Kosovo - najskuplja srpska recje predavanje Matije Beckovica držano u Australiji,
Evropi i Jugoslaviji tokom 1989. godine prilikom proslave šestogodišnjice Kosovske
bitke.
Najpre je Beckovicna poziv Fondacije za srpske studije Makvori univerziteta u
Sidneju ucestvovao na seminaru o Kosovu.
Predavanje je ponovljeno u srpskim nacionalnim centrima i crkvenoškolskim opštinama u
Sidneju, Melburnu, Džulongu, Kanberi, Adelaidu, Brizbanu.
U Evropi je Beckovicgovorio istim povodom na vidovdanskim svecanostima u
Dizeldorfu, Osnabriku, Parizu i Bermingamu.
Ovaj tekst je objavljen u Glasu Crkve i Književnim novinama, a Glas Crkve, na kraju
kosovske godine objavljuje konacnu verziju i kao knjigu.
|
Copyright by СрбијаЗемљаХероја 2006-2009 |