НИКОЛА КАВАЈА  
 

 

 

  

Пише: Петар Милатовић Острошки


Никола Каваја ''Српски командос'', или ''ловац на капиталца Тита'', био је непознат читалачкој публици у отаџбини све до 1991. године, када сам припремио двотомно публицистичко дело ''Лов на Тита I-II'', које је штампано у издању београдског издавача ''Досије“, што је покушао да спречи Вук Драшковић да би после изласка књиге ''Лов на Тита'' и он почео у његовом страначком гласилу да пише о Каваји. У међувремену Никола Каваја је лежао у америчком затвору јер је био осуђен на 65 година робије, па имајући то у виду, покрео сам петицију ''Слобода за српског командоса'' коју сам објавио у двотомном делу ''Лов на Тита'', као и у многим листовима и часописима и ту петицију је потписало преко 350 хиљада Срба (мада је део штампе у отаџбини писао да је ту петицију потписало преко 2 милиона Срба, што уопште није тачно) и та петиција је предата америчком правосуђу преко америчке амбасаде у Бечу. После неколико година Никола Каваја је пуштен из америчког затвора и преко Атине испоручен Милошевићевој полицији. Касније је Никола Каваја добио стан и сада се налази у отаџбини.



Никола Каваја је рођен 3. октобра 1932. године у Пећи од оца Митра, ондашњег жандармеријског капетана, и мајке Миље, рођене Чађеновић. Николин прадеда Мркоје Раславчевић, рођен у Добрском Селу код Цетиња убио је у двобоју ''Бега од Каваје'', злогласног Арнаутина, и од тада народ је целу породицу Мркоја Раславчевића прозвао: Каваја, а познато је да Шиптари Каваје живе у северном делу данашње Албаније, као и на Космету неке праве шиптарске породице из којих потиче и злогласни шиптарски сепаратиста Бурхан Каваја. Међутим, те чињенице ни мало не бацају сенку на самог Николу Кавају. Напротив.

Иначе, преци Раславчевића у Добрском Селу код Цетиња, према истраживачима ''кавајевског круга'', доселили су се из Старог Раса после пропасти Рашке.

Деда Николе Каваје Шпиро био је перјаник код Краља Николе I Петровића Његоша, а два Шпирова брата били су перјаници код црногорског књаза Данила Петровића који су, због повређеног поноса, емигрирали у Америку и никада се нису вратили у отаџбину. Њихов потомак Лабуд Каваја био је рвачки шампион у Мичигену.

Отац Николе Каваје, жандармеријски капетан, учествујући у бројним потерама за качацима 1925. године ушао је у траг злогласном Муји Мемету, који је на зликовачкој души имао преко 70 невиних српских глава на Космету и ликвидирао га.

Истражујући ''кавајевски круг'' долазимо до сазнања да су Каваје изнедрили и једног од најближих Лењинових сарадника Владимира Каваева, чији је брат Андрија рањен у Илинденском устанку 1903. године, док је трећи брат Томо био православни свештеник.

Бавећи се овом темом долазимо до податка да је у војци царске Русије, која је 1877. године ослободила Бугарску, налазили Иво и Јоко Каваја, а да је неке руске чете по Бугарској тада предводио војвода Момчило Каваја, а у руском посланству у Цариграду срећемо се са Ђуром Кавајом. У Крајови живи огранак Каваја, као и у Банату.

Стриц Николе Каваје био је драмски писац Марко Каваја, један од првих црногорских комедиографа чије су се комедије 1937. године играле у Скопљу. Умро је у Београду 1975. године.

Никола Каваја је први пут ухапшен као деветогодишње дете 1941. године и одведен у логор Ћаф Пруше, касније у Куску, у Албанији и у тим шиптарским логорима Никола Каваја је дочекао 11 годину живота, да би 1943. године био ослобођен и пребачен у Недићеву Србију која је у то време била спасавала све Србе са свих страна, али није могла да спаси Србију од зла домаћега!

Два старија Николина брата отишли су у ратном вихору на супротним странама. Један Николин брат отишао је у партизане, а други у четнике. Касније су Николина браћа, иако један од њих партизан, страдали на Голом Отоку, који је парадигма Брозовог обрачуна са Србима, без обзира што су били истомишљеници, јер тамо Броз није тамничио Словенце, Хрвате, Шиптаре, Мађаре, Бугаре и остале србождере, већ само и искључиво Србе!

Страдање рођене браће на Голом Отоку била је она иницијална каписла побуне у младом Николи Каваји, младом ваздухопловном поручнику ЈНА. Групи официра који су у ЈНА припремали свргавање Јосипа Броза 1950. године придружио се Никола Каваја. Ова група официра је ухапшена и осуђена. Никола Каваја успева да побегне из воза приликом спровођења из затвора у затвор, да се домогне Аустрије и емигрира, најпре у Аустрији, а касније и у САД.

У САД Никола Каваја, заједно са низом истакнутих српских националиста, не мирује, већ хоће антокомунистичке акције, што је изазвало низ контроверзних тумачења у самој српској политичкој емиграцији.

После низа неуспелих покушаја да у САД ликвидира Јосипа Броза, Никола Каваја се одлучио да киднапује авион на чикашком аеродрому, натерао је ондашњу Картерову администрацију да му дозволи замену отетог авиона са путницима за други авион са пуним резервоарима керозина, што је и урађено на њујоршком аеродрому, ослободио је све путнике задржавши само поред себе два члана посаде, у намери да се са отетим авионом, у стилу камиказе, обруши на зграду централног комитета Савеза комуниста на Новом Београду, што је била Николина мета тада. Касније је Каваја слетео у Ирску да допуни резервоаре керозином, јер Ирска тада није имала уговор са САД о екстрадикцији, али за свега 5 минута у току слетања уговор је волшебно потписан и Никола Каваја је ухапшен у Даблину и враћен у САД где је осуђен на укупно 65 година робије.

Све је ово било потпуно непознато читалачкој публици у отаџбини до појаве двотомног дела ''Лов на Тита'' које сам припремио и објавио 1991. године у издању београдског издавача ''Досије“. Сва остала апологетика у вези Николе Каваје следи касније са разних страна, гуслар Ранко Мастиловић објављује гусларску касету посвећену Николи Каваји, Кнежевић у РТС снима кратки документарац са истоветним називом као и претходна књига о Каваји, моју петицију из ''Лова на Тита'', као и у моногобројним гласилима 1991. и 1992. године потписује 350 хиљада Срба, та петиција завршава код америчког правосуђа преко америчке амбасаде у Бечу и после неколико година Никола Каваја је ослобођен. Сада живи слободно у поробљеној Србији.

(Из књиге ''ЛОВ НА ТИТА'', коју је припремио Петар Милатовић Острошки и коју је објавио београдски издавач ''Досије'' 1991. године)

 

 

 

ГУСЛАР СА МАГНУМОМ

У црним панталонама армије САД, црном џемперу, црним америчким војничким чизмама „магнум“, у соби коју је претворио у теретану, Никола Каваја, један од последњих српских митова, загрмео је: „Нико ми за 22 дана од иследника није дошао и рекао ми због чега сам затворен у подруму полицијске станице у Улици мајке Јевросиме“.

Свој сребрни „магнум“ којим би могао да убије слона и стари „парабелум“ из 1938. године, ловац на Тита држи иза телевизора. Седамдесетогодишњак с фризуром маринца, спустио је и револвер и пиштољ на сто, извадио флашу лозе, испио једну на екс. На иду су портрети Ратка Младића, Радована Караџића, један женски акт, фотографије српских краљева, пејзаж манастира Острог. И урамљена насловна страна његове књиге „Командос“.

Док говори о околностима својих затворских дана током ванредног стања, човек који је извео једну од најспектакуларнијих отмица авиона у САД и прелетео Атлантик у намери да се закуца у зграду ЦК на Новом Београду, врти око прста огромни сребрни прстен СС мајора Курта Мосера. Мосер, један од најелитнијих официра Хитлерових дивизија, био је командант батаљона Николе Каваје у француској Легији странаца. Повређен је у једној од тајних акција у Алжиру 1959. године и издахнуо на Кавајиним рукама.

Први српски терориста



У првој изјави „Политици“ после пуштања на слободу, он је рекао да су услови у притвору били „екстремно лоши“. Шта се, заиста, дешавало са „првим српским терористом“, који је увек истицао своју борбу против комуниста и плаћенички статус у Централној обавештајној агенцији?

- Тог, 12. марта, спремао сам се на пут. Позвали су ме да дођем у Вишеград на парастос палим херојима и пратиоцима бесмртног генерала Драже Михаиловића - прича Каваја.

У Вишеград је стигао 13. марта око 9.30 часова. Говорио је на парастосу и када је на енглеском језику почео да критикује америчку спољну политику, амерички транспортери повукли су се са брда. Из Вишеграда је кренуо у 20.30 часова.

„Свратио сам на Златибор, до свог четвороструког кума и савезника из тешких дана у Америци, Бошка Радоњића. Остао сам пола сата. Кум ме заустављао да преспавам, али ја сам журио за Београд. На Дорћол сам стигао око 22.30 часова. Неко је зазвонио. Пред незване госте излазим са револвером. Али на вратима су била шесторица полицајаца. Позвао сам их да уђу. Рекли су ми да треба да с њима одем у станицу ОУП-а Стари град у Улици Мајке Јевросиме. Хтели су да знају где сам био 12. марта.“

Не замера им ништа, јер су службеници државе. Али замерио је штошта српским политичарима: очеви многих од актуелних политичара гонили су га као Титови официри и агенти Озне. Питали су га за Ђинђића, а он им је рекао да цени њега и Коштуницу, јер никада нису били чланови Комунистичке партије. Уосталом, с покојним Зораном се упознао на крсној слави Моме Капора, јануара 1998. године.

Сретао се са Ђинђићем и на шишању, код Шоботе. Махнуо би му „Здраво, Зоране“. Ђинђић је узвраћао: „Здраво, Ник“.

За њега је погибија српског премијера трагедија.

- Не могу да говорим о његовој величини као политичара, све то остављам стиховима бесмртног владике Рада Томовог Његоша: „Покољења дела суде, што је чије дају свима“.

Полицајац који га је ислеђивао, прича Каваја, био је унук попа Момчила Ђујића. „Унук највећег српског јунака и витеза што је могла да роди Српкиња Лике и Далмације, бесмртног војводе Момчила Ђујића“.

Ник Каваја говори архаичним језиком гусала са америчким акцентом. Зазвонио му је мобилни телефон. Чује се електронска мелодија „Боже правде“.

„Јес, сер“, каже Каваја. На другој страни је један од инструктора. Пита га како је, да ли је сад све у реду.

Те ноћи су га пустили. Рекао им је: „Вратите ме назад“. У станицу полиције био је понео „магнум“. Од 13. марта до 1. априла, нису га звали, нису га ни уходили.

- Откуд знате?

- Читавог живота сам био шпијун - одговара Каваја. - Био сам обавештајац ЦИА пд 1957. до 1971. године, веровао сам у демократију и одрађивао сам прљаве послове по Латинској и Северној Америци, по Азији и Африци.

Спремао се 1. априла на пут, на Цетиње, где га је чекао стари пријатељ митрополит Амфилохије Радовић. Требало је да му преда гусле јаворове.

Стари познаници

Али, 1. априла, на дан шале, око 22.30 часова, огласило се звоно на вратима. Упутио се опет са полицајцима ка станици у Улици Мајке Јевросиме. Кренули су као стари познаници. Опет је носио „магнум“ закачен на опасач црних панталона. Опет га је чекао унук војводе Ђујића.

Каваја нам показује званични документ. У преводу, притворили су га због веза са Бошком Радоњићем. Каваја је рекао да нема никога ко може да му забрани да се виђа са кумом и саборцем, дражим од браће. Радоњић се, иначе, још увек налази у притвору у Ужицу.

Предао је револвер и мобилни телефон Ђујићевом унуку, поштеном полицајцу. Сместили су га у подрум без прозора, поред гараже, па се нагутао издувних гасова полицијских возила.

„Првих неколико дана био сам у друштву неког бизнисмена из Земуна, а онда су убацивали наркомане и сидаше. Један ми је говорио, а распада се човек: 'Господине Каваја, не бојте се, нећу прилазити близу'. Шта сам дочекао под старе дане, ја, српски националиста, човек који је хтео да убије Тита, ја, који сам био пријатељ са Рокијем Марћаном, ја, који сам био члан групе Омега 7 која је хватала Че Гевару. Зар да завршим у Србији са сидашима, везан лисицама? Петнаест ноћи су ми везивали руке за клупу. Инспектори су онда сишли у подрум и рекли: 'Престаните да везујете Кавају'. Храна је била као за време куге. Ваљда ја знам шта је робија. Био сам први Србин у Новом Алкатразу, провео сам толике године у федералним затворима Америке, где се трпају убице, битанге и прљави отпад ЦИА. Где су активисти Хјуман рајтс воча, где је Министарство правде?“

Никола Ник Каваја је, на крају разговора, устајући, помиловао тегове и рекао да у седамдесетој може да подигне 120 килограма из чучња.

Навукао је јакну са амблемом УСА. „Презирем политику САД, али, последње речи које ћу изговорити судњег часа, биће - Србија и Америка“.

Александар Апостоловски

 
   

 

 

Copyright by СрбијаЗемљаХероја 2006-2008