РАДОВАНЕ, ТЕБЕ СРБСТВО ЗОВЕ

Радоване, тебе Србство зове,
Kao што је звало кроз вјекове,
Кад је било муке и невоље
Витезове своје понајбоље!

Молимо се Богу као игда,
Ама горе није било нигда,
Изгуби се понос, достојанство,
A витешки залуду пјевасмо,

Да ће Србство да се уједини,
Да будемо поносни и силни.
Но од тога не бијаше ништа,
Обрукасмо вјековна огњишта,

Стидимо се и малог дјетета,
Кад нас жене бијелог свијета
Траже, јуре, да се нама суди
На срамоту зорних, часних људи!

Ни небо се не види од грања,
Није било ни бомбардовања!
Ни злочина свјетских није било,
То се само неком' причинило!

Будалама кад би вјеровали -
ко смо, шта смо, ни то не би знали.
Над несрећом ни плач не помаже,
Зато тебе данас Срби траже,

Доста нам је, вала, понижења,
Вакат дошо да се што мијења.
Доказ'о си како чинит' ваља
Да се Србству образ не окаља,

И оcт'o си једина нам нада,
Од Истока, па све до Запада!
Радоване силни Караџићу,
Нек нам c тобом љепше зоре свићу

И времена и љепша и нова,
Докле луди вјетар дува,
Да те спаси и сачува!
Ти, потомче старих витезова,

Жесток јеси, и уман, и смјео,
Србству си се на вјерност заклео...
Бог велики и његова правда,
Штитиће нас, то је наша нада,

Од онијех што нам капу кроје,
Ал' с' одмазде са свих страна боје,
Црна земља узети их неће
Без њихова јада и несреће!

Можда 'вако пјевати не смијем,
Сном је човјек успаван грешнијем,

Па, дај Боже, да нестане санка,
Да нас буди јунак од јунака,
Поноснијег тешко ћемо наћи,
Радоване, врћ' се својој браћи!

И још једно, вала, овдје рећ' ћу:
У крвавом двадестом стољећу,
Пуном страшних несрећа и зала —
Није мајка већега рађала.

Ко што роди Радована сина,
Караџића, највећег Србина!
Што чињаше, што чине дивови.
Да вјековни испуне се снови.

Да са обје стране Дрине воде
Србски народ дође до слободе...
Радован је Караџић скривио
Републику Србску што ј' створио.

Испунио санак од давнина,
Да нас вода не дијели Дрина!
Он учиње што нико не мога
Откако је имена србскога.

Па сад горске пјевају нам виле:
„Океан су капље саставиле,
Саставиће они што умију,
Републику Србску и Србију!"

Пјевам, зато, душу своју гријем.
Јер на судбу викати не смијем...
Ми смо искра што ће засијати,
Кад Радован Караџић се врати.

Радоване, дични србски сине,
Чекамо те c обје стране Дрине!
Веле неки: „Гусле у витрине",
A не знају шта зборе и чине.

Зборили су мудри и још зборе:
„Поштуј своје, па нек' је најгоре",
A не гусле, које су светиња,
Од како је Србства и Србина.

Вр'јеме моје, вр'јеме је појања,
Не кукања, нити мољакања,
Него пјесме витешке и праве,
У којој се витезови славе,

И која ће имати поруке,
За потомство, за наше унуке!
Па и ако дођу црњи дани,
Рађаће се нови Радовани.

Рађаће се Србства соколићи,
Рађаће се нови Караџићи!

Љубиша Јакшић

ПОСТАО СИ ПРАВИ СИМБОЛ СРБСТВА, БОРБЕ И ОДБРАНЕ

Све док Србство буде спремно
Да те сретне и загрли,
Причувај се од душмана,
Радоване, брате врли!

Причувај се издајника
И њихове шаке власти,
Крвницима бјелосвјетским
Жив у руке немој пасти!

Не прогоне само тебе,
Него српски народ цио,
На чијем си челу смјело,
У најтежи вакат био,

Те из крви проливене,
Храбрих србских устаника,
Ко најљепши драгуљ сија
Млада Србска Република!

Постао си прави симбол
Србства, борбе и одбране
И зато ти Срби кличу:
Жив нам био, Радоване!

Један пут се живот живи,
Ионако брзо мине,
Јунаци га радо дају
На бранику отаџбине!

Зато пуног срца пјевам,
O новоме Обилићу,
O витезу ц Дурмитора —
Радовану Караџићу!...

Љубиша Јакшић
Иван Крговић

ДРУГИ ДИО БОЈА КОСОВСКОГА

Kад Алија узалудно крену
Да направи Босну суверену,
Да шеријат у Босни заведе
И све Србе на ислам преведе,
Да не буде Божјих литурђија,
Но да оџа c мунара завија...
Да се прича и арапски пише,
Но му Срби c пјесмом поручише:
"Ој Алија, мани се белаја,
Нит' си султан, нит' су Срби раја"
Не шће Туре поруку да схвати,
Босна плану, љуто се зарати...
Куда србска војска ногом гази,
Туд' сулуди џихад не пролази!...
A на чело јуначке нације,
Стаде витез, ко вазда раније.
Србске мајке рађају јунаке,
К'о ничије у свијету мајке,
Своју дјецу подижу и хране,
За час судњи и овакве дане,
За спас вјере и србске нације,
Никад срца мањкало нам није.
Сад нађосмо вођу и војника
У Петници, надомак Шавника...
Ту је царство орла и хајдука,
Ту је лоза Караџића Вука,
Колијевка србских великана —
Ту Јованка роди Радована!
Бољег мајка подигнула није,
Српском роду прије, нит' касније.
Да отвори цркве забрављене,
Да измири Србе завађене,
Да све Србе под заставу сврста,
За спас вјере и Часнога Крста...
Трпјели смо зулум од Турчина,
Шест стотина и више година.
Никад више Срби пристат неће,
Да их гуши "хрватско цвијеће"!
Зар у србско Дучића Требиње,
Смије некрст хулит' на светиње,
И да оџа са мунара вије
Ђе је рођен Свети Василије,
Ђе је Лука подизао буне
И ђе грме са гусала струне?
Зар да клону Крајишници љути,
Ил\' да пушка невесињска ћути,
Да јуначка падне Романија,
Пред најездом босанских балија,
Семберија зар да не устане,
Када пушка устаничка плане,
Херцеговци да остану кући,
Кад се ваља c усташама тући?
То су била залудна надања,
Некаквога Алије и Фрања.
Сад је ово, драга браћо моја,
Други дио Косовскога боја!
После шесто љета владавине,
Још ће једном Мурат да погине!
Ено Марка на врх Качаника,
Дави Мусу, србскога крвника!
Новак гором Романијом пјева,
Плаши Турке око Сарајева,
Мирко носи Смаил-аге главу,
Стеван чека на Чегру крваву!
Дим се диже од Крајине старе,
Мишић кличе изнад Колубаре,
Бан Страхињић са Газиместана,
Милош пара Мурата султана,
Звекћу токе Вујадина старца,
Срђа Турке преко себе баца,
Бошко барјак по Косову вије,
Бој косовски тек се сада бије,
Да Господ нас напустио није!
Све су српске васкрснуле наде,
A Караџић командант постаде,
Добро пази на свесрбску слогу,
Са њим Срби изгубит' не могу.
По свијета са нама се бије,
Да Господ нас напустио није,
Бог је један, бојимо се њега,
Ал' на овај свијет - ни од чега!
Сви ратови у овом су рату,
Брат ће Србин припомоћи брату,
Да свршимо, са помоћу Бога,
Други дио боја косовскога!

Божидар Вучуревић

Вук Се Горски Без Рана Не Хвата

У Петњици селу дробњачкоме,
И гласитом крају јуначкоме,
Ђе орлови сури пролијећу,
Ђе сњегови друме замијећу,
Ђе од глади вуци завијају,
Ђе у сукно дјецу повијају,
Ђе се крсти и бадњаци ложе
Ђе се виче: "А помози Боже",
Ђе се пости и jaja шарају,
Ђе се крсном имену старају
И ђе гусле историју бране —
Караџић је рођен Радоване!
Кад процвјета цвијет у планине,
Четрдесет и пете године,
Деветн'естог јуна, на уранке,
Испред куће Вука и Јованке
Запуцаше пушке абердари —
То су дивни обичаји стари
Да се браћа и комшије сјете -
Да се мушко родило дијете!
Заљуља се колијевка стара,
Пјева мајка, сина разговара:
"Радоване, моје радовање,
Срећо моја и моје надаље,
Moj цвијету са ливаде росне,
Moj изданче из лозе поносне,
Moj зелени из планине боре,
Очни виде, мајчин разговоре,
Расти сине, расти чедо мило,
Са тобом се Србство поносило!"
Пјева мајка, расте Радоване...
Да је рођен у прошле земане,
Војево би уз Јока и Шуја,
A био би присојкиња гуја,

Ђе се могло израна виђети —
Претке своје неће застиђети,
Нит потомству оставити мане.
Школу учи млади Радоване,
Књиге чита, те знање осваја,
Гусле слуша, те душу напаја!
Зорни момак c дурмиторских гора
Стекао је диплому доктора.
Ту је жељу у младости има',
Да укаже помоћ невољнима,
Обољеле душе да лијечи,
Медицинском и људском ријечи,
И та му се остварила нада
Ђе Гаврило уби Фердинанда,
Међу горде босанске планине.
Дани иду, пролазе године...
Док црн облак поче да се вије
Изнад Босне и Југославије,
Црни облак, пред кишом крвавом,
Пред покољем, ужасом и стравом.
Крв прокључа из старијех рана,
Прозборише кости из бездана,
Страдалишта и логори смрти
Не могоше истину сакрити
И жалосна, невина убиства,
Ради лажног братства и јединства
И зидање АВНОЈевских међа,
Преко крви и српскијех леђа,
Вјерске мржње и несреће наше,
Рат крвави поново призваше.
Рат отпоче од Книна до Фоче,
Од Дунава, до Јадрана плава.
Потекоше крвави потоци,
O злу томе причаће потомци.
Земља дрхти, a небеса горе,
Бивша браћа крвнички се боре
Да несрећну земљу подијеле,
Србске су је чете донијеле,
Са Солуна и Кајмакчалана
И многијех другијех мегдана,
Својијем је костима зидали,
Кад су р