Република
Српска
Крајина
| Прошло
је шест
дугих
година од
највећег
етничког
чићења у
Европи од
краја
Другог
светског
рата (протерано
је преко 233.000
људи). 5. и 6.
августа 1995.
године
територија
Републике
Српске
Крајине је
у
потпуности
етнички
очишћена
од српског
народа.
Већина
становништва
је избегла,
они који
нису
стигли или
нису хтели
измасакрирани
су, као и
њихови
очеви и
дедови
педесетак
година пре
тога, од
стране
Хрвата. Зло,
које је
Ватикан
стварао
дуго и
предано,
уродило je
плодом на
прагу XXI века.
1054. године
долази до
коначног
раскола у
Хришћанској
цркви.
Управо је
то година
од које
католици
почињу са
уништавањем
православне
шизме, или
њеном
привођењу светој
римској
цркви (ради
се о
начелима
усвојеним
у Ватикану).
Темеље
католичкој
цркви је
поставио
неписмени
Карло
Велики (он
је научио
да пише тек
крајем
свог
живота, а
писао је
дечијим
рукописом)
увређен
избацивањем
његових
посланика
из цркве у
Витлејему (Општа
енциклопедија
Larousse, Вук
Караџић 1973,
Београд).
Представници
Карла
Великог су
најурени
из цркве
због
погрешног
читања
Символа
вере: На
Божић 808.
године у
Витлејему
они су
читали
Символ
вере и у
Символу
изговорили
filioque, та јерес
је
запрепастила
теолошки
образовне
источне
калуђере и
они су
франачке
монахе и
ходочаснике
одстранили
из цркве (Larousse,
стр. 520). Filioque је
нашло
места на
Западу још
589. године у
Толеду
када је
краљ
шпанских
Гота, који
су
припадали
секти
аријанаца,
приступајући
Цркви
изговорио
filioque у Символу
вере. Нико
од
присутних
није
запазио
јерес, јер теолошки
слух није
био
развијен... (исто,
стр. 520). Чему
је све то
водило?
Католички
свештеници
у
Хрватској
су не само
пропагирали
злочине
над Србима
него су и
директно
учествовали
у масовним
убиствима
и наравно
насилном
покатоличавању.
На пример,
фра Сатана (Мирослав
Филиповић
Мајсторовић)
у
Јасеновцу,
фра Сидоје
Шолц, фра
Влахо
Маргаретић
итд. О
злочинима
хрватског
клера ће
бити речи
касније. Уз
помоћ НАТО
бомби,
Хрвати су
добили оно
што нису
успели ни
за време
Хитлера,
етнички
чисту
католичку
државу. Oво
је прича о
најмлађој,
данас
окупираној,
српској
држави
која се
сукобила
са
неупоредиво
јачим
противницима.
Ово је
прича и о
њеном
тријумфу
који је
мало њих
очекивало,
али и о
издаји
непораженог
српског
народа РСК
од стране
његове
браће која
су у то
време
столовала
у Београду.
Судбина
РСК је
најавила
нова
страдања
српског
народа,
прво у РС,
затим на
Косову и
Метохији и
југу уже
Србије, и
коначно
целој СРЈ.
Попуштања
и
препуштања
су довела
до нових
страдања,
до нових
егзодуса, а
та лекција
никако да
се научи. И
заиста,
Београд се
бранио у
Книну, а
Косово и
Метохија
на
Книнском
косову.
Сада је то
свима
јасно.
Српско
домицилно
подручје
Најстарији
подаци о
Србима на
подручју
Книнске
крајине и
Далмације
смештају
их у VII век.
Неки
извори
сежу и даље
у прошлост,
тако
Фарлати
наводи да
су Срби у
Далмацији
били већ у IV
веку: ...прије
него што ће
готово сва
Далмација
доћи под
власт
Славена,
народ овај
Српски већ
од почетка IV
века, а
можда и
прије,
почео је
био
продирати
у Илирик и
Далмацију
и
заузимати
у тим
земљама
поједине
градове и
села.
Константин
Порфирогенит
говори о
томе да је
книнско
становништво
било
крштено за
време
византијског
цара
Ираклија (610-642),
тј. за време
формирања
прве војне
крајине (Срби
су
сколопили
савез са
Византијом
односно
Ираклијем
о чувању
њене
границе од
упада
варвара са
Запада). За
подручје
Лике
сведоче
Ајнхардови
анали да су
први Срби
населили
подручје
Поуња и
основали
град Срб 822.
године.
Срби су тај
простор
почели
насељавати
и читав век
раније. У
Скрадин
као српски
град,
долазе
Грци из
Шибеника
на службу
Божију
будући да
су њима
цркве
отете. Реч
је о XIV веку (епископ
Никодим
Милаш,
Православна
далмација,
Нови Сад,1901).
Проф. др.
Јован Илић
у свом делу
Број и
размештај
Срба на
територији
авнојевске
Хрватске
говори о
српском
првом и
другом
домицилном
подручју.
Прво
подручје
Срби су
запосели
приликом
досељавања
на Балкан (југоисточно
од реке
Цетине), а
друго чине
подручја
Војне
крајине, у
којима
Срби имају
етничку
већину и у
којима
живе већ 200-500
година.
Срби су у та
подручја
за разлику
од Хрвата
дошли
ненасилно
и били су
директно
потчињени
бечком
двору.
Политичке
привилегије
Срба од 1690, 1691. и
1695. су поново
потврђене
1779. године (Екмечић,
Срби на
историјском
раскршћу,
СКЗ,
Београд, 1999,
стр.22). Ту
независност
су Срби
плаћали
крвљу
бранећи
Европу од
турске
најезде.
Српске
повластице
у Војној
крајини (1522.-1881.)
су биле
толике у
односу на
Хрватску (Хрватска
је од 1102. под
Угарском
влашћу) да
су се
Хрвати
досељавали
на њену
територију
тражећи
боље
услове за
живот. По
тврђењу
грофа
Коловрата,
Срби су у
искључивој
надлежности
аустријске
политике, Austriaco
Politicum ac Domesticum, а
српска
нација је
Patrimonium Domus Austriche, што
значи да
није
никако Hungaricus provinciale (Дејан
Медаковић,
Срби у Бечу,
Прометеј -
Нови Сад, 1998,
стр.19). За
време
велике
сеобе под
патријархом
Арсенијем III
Чарнојевићем
(Црнојевићем)
многа
ненасељена
подручја
Угарске су
откупљена
златом (нпр.
у
Славонији,
итд.) како би
се Срби
населили
на њима (види
архив СПЦ-а).
Арсеније III
Чарнојевић
је и
отписујући
дугове
краљу
купио
земљу за
свој народ (земљиште
је у неким
деловима
било
мочварно
па га је пре
насељавања
требало
исушити).
Погледајмо
сада шта о
тим
територијама
говори
Аустријска
власт. Када
су Хрвати
покушали,
не први пут,
да потчине
православно
становништво
1790. године,
одржан је
српски
сабор у
Темишвару.
Срби су
тада
примили
поруку
Аустријског
цара
Леополда II у
којој се
каже и
следеће: Што
се мене
тиче, држим
да је
српски
народ, и пре
рата са
Турцима
живео у
Срему,
Славонији
и Бачкој, а
приликом
рата
једнодушно
у поновном
освајању
истих
предела учeствовао,
те и сада
тамо живи,
па да, стога,
на те земље
и највиш
права има (Слободан
Јарчевић,
Изгон Грка
и Срба, ИПА
Мирослав,
Београд, 1998.,
стр.72). И још
пре тога
угарски
Краљ
Матија
Корвин
говори о
томе да су
Турци у
периоду од
1459. г. до 1462. г.
одвели из
пограничних
турских
области
дубље у
Турско
царство 200.000
људи. Због
тога
мађарске
власти (Краљ
Матија
Корвин)
наговарају
Србе да
населе
празна
подручја
њихове
краљевине
и
ослобађају
их плаћања
десетине (за
разлику од
Хрвата
који нису
имали ове
повластице),
како би
били
пример и
другим
Србима да
се населе (Екмечић,
исто). Исто
тако,
аустријски
владар
Леополд I
издаје
Србима 6.
априла 1690.
позивни
манифест (Медаковић,
исто, стр. 32).
Николо
Томазео
пише (још 1847.)
за народ
Далмације
да је везан
не за
Хрвате (нема
хрватске
националне
свести,
културнији
је...), него за
Србију са
чијим
становништвом
има
заједничке
црте чистог
кавкаског,
племена,
велике
лепоте
тела и
богате
ведрине
духа (Екмечић,
исто, стр.24).
Прота Саво
Накићеновић
наводи да
су Млечани
помоћу
српских
ускока
Јанковића,
Смиљанића,
Мочивуна,
Синобада и
других
преотели
Турцима
Книнску
крајину 1687.
године.
Срби се
тада опет
насељавају,
а као
пример
Прота
наводи
харамбашу
Радована
Пријића
који се
населио са 34
породице
на део
опустеле
територије
Крајине. На
тај начин
Книнска
крајина
поста
једно
чисто
српско
насеље (Прота
Саво
Накићеновић,
Книнска
крајина, Никола
Пашић,
Београд, 1999,
стр. 52). Има
много и
оваквих
примера.
Повељом
Марије
Терезије
од 18.9.1698. због
изванредног
држања у
борби са
Турцима
под Сиском,
Срби
добијају
право
уживања
над селом
Слабиња у
Крајини.
Павле
Шафарик 1842.
на карти
словенских
народа
коју је
објавио,
као српско
подручје
означава:
Србију,
Босну,
Херцеговину,
Црну Гору,
Далмацију,
Војводину,
Славонију
и делове
Истре. У
Лондону
сличну
карту 1844.
објављује
Дејвид
Уркварт (британски
дипломата
и писац).
Никола
Томазео у
својој Посланици
Далматинцима
(1861.) истиче да
је
Далмација
етнички
српска уз
постојање
италијанских
оаза. А
Хрват Анте
Кузмановић
у својој
посланици
тврди да је
Дубровник
српски и да
у
Далмацији
Краљевић
Марко није
умро (Екмечић,
исто, стр.102,106).
Чак и папа
Лав XIII, јавно
и писмено
признаје
да су
Дубровчани
Срби (Српско
наслеђе,
број 2,
фебруар 1998,
стр. 51). И дан
данас, на
острву
Ластово
певaју се
песме
посвећене
Марку
Краљевићу.
Било како
било,
земљишне
књиге се не
могу
негирати (види
архив СПЦ-а).
Зашто је
створена
Република
Српска
Крајина?
Сада, када
смо видели
да су Срби
од
најстаријих
времена
власници
земље на
овим
просторима
(о чему су
изнети
само
основни
подаци) и да
нису дошли
као
узурпатори,
ваља
објаснити
зашто је
српски
народ на
Светог
Николу 1991.
године
створио
РСК. Срби су
тражили
иста права
која су
била
призната и
другима, а
њихово
право да
остану у
заједничкој
држави
није могло
бити мање у
односу на
право
других да
је напусте,
будући да
су Срби за
разлику од
Хрвата
приликом
стварања
прве (1918.) и
друге (1945.)
Југославије
имали
својство
конститутивног
народа (ово
начело је у
складу са
међународним
јавним
правом, о
чему ће
бити
говора
касније).
Српски
народ је
створио
РСК да би
заштитио
голи живот
и спречио
сопствено
истребљење
које су
Хрвати
спроводили
још од
Средњег
века. Али
нека о томе
посведоче
документи.
Оно што је
на почетку
важно
разумети
је да су се
пре
кроатизације
народа (које
ће
захватити
знатно
шире
подручје
од РСК)
многи
католици
изјашњавали
као Срби (нпр.
најстарије
дубровачке
породице).
Александар
Ф.
Гиљфердинг
је
путујући
кроз Босну
и
Херцеговину
и друге
крајеве
утврдио да
се нико
није
изјашљавао
као Хрват,
већ
евентуално
само као
Латин, и да
су Срби у
односу на
Турке (потурице)
и Латине
једини
имали
световни
идентитет. (Данијел
Ирањиј и
Карлс-Луис
Шасен у
свом делу Политичка
историја
мађарске
револуције
1847-1849 наводе
да Срби
који су
исповедали
католичку
веру
остали су
везани за
мађарску
домовину и
горко
оплакивали
побуну
својих
сународника
грчко-православне
вероисповести).
Похрваћење
Срба
Дубровника
и Срба
других
српских
крајева
чињено је
крађама,
између
осталог и
јуначких
народних
песама,
које су
скупљали
Срби
католици
па чак и
католички
свештеници.
Те песме је
Матица
хрватска
објављивала
као хрватске
народне
пјесме.
Овакав
поступак
је
подстакао
Дубровчанина
католика (Србина)
Лују
Војновића,
брата
песника
Иве
Војновића,
да у
српском
листу Дубровник
(1897, у броју 35)
напише
оштру
критику
Матичиног
поступка,
пророчки
наговештавајући
ишчезавање
Срба
католика,
уз геноцид
Хрвата над
Србима. (Српско
наслеђе,
исто, стр. 51).
Оваквих
примера је
много. Да би
се боље
схватила
природа
српско-хрватског
сукоба
важно је
уочити и
постојање
Срба
католика (нпр.
Иво Андрић,
чије се
писмо у
којем
потврђује
да је Србин
и дан данас
чува у САНУ).
Насилно
ширење
католичанства
од стране
Ватикана,
кроатизација
свих
католика
на овим
просторима
и
преузимање
српског
идентитета
је семе
раздора са
Хрватима.
Како
наводи
проф. др.
Милорад
Екмечић у
свом делу,
Наполеон
стварајући
Илирске
провинције
покушава
да
ограничи
руски
утицај на
Балкану
плашећи се
стварања
нове
српске
државе,
руске
савезнице.
Иако је
раскрстио
са
католичком
црквом, он
поучен
борбама са
фанатичним
муслиманским
шеицима (Египат
1798.) уочава
огромну
снагу вере.
Од тог
тренутка, а
промовишући
своје
провинције,
Наполеон
игра на
карту
католичанства.
Стратегија
је јасна,
католичанство
треба да
потпомогне
ширење
утицаја
Француске (Запада)
на штету
православља
и да
елиминише
руски (православни)
утицај на
Балкану. Да
се много
тога није
променило
сведочи и
пакт из 1982.
године
између САД
и Ватикана
о
заједничком
делању у
походу на
исток. Пакт
је
потписан (иако
је
директно
супротан
Уставу САД)
од стране
америчког
председника
Регана и
папе
Јована
Павла II (Opus dei -
тајна
католичка
организација,
лобирала
је за избор
Јована
Павла II и за
признање
Хрватске и
Словеније).
Било је и
других
случајева
Мало је
познато да
је један од
највећих
хрватских
владара
Бан
Јелачић (мајка
му је била
Српкиња)
тражио
савез са
Србима и
реформу
католичанства
(његово
приближавање
православљу).
Ове
чињенице
се виде
јасно у
прокламованом
хрватском
револуционарном
програму
из 1848. године.
Хрватски
изасланици
у Београду
говоре о
њиховој
спремности
да створе
заједничку
државу са
Србима са
српским
кнезом на
челу. У
оквиру
хрватског
програма
се између
осталог
захтевало
од папе (Захтевање
народа у 30
тачака, 25.
март 1848.)
увођење
народног
језика у
богослужење,
словенске
одежде и да
се укине
свештенички
целибат.
Такође се
тражи и
увођење
народног
језика (што
значи и
ћирилице
која је
била
доминантна).
Патријарх
Рајачић
наводи у
свом писму
руском
цару
Николају I (15.
мај 1849.) да су
се Хрвати
определили
за савез са
Србима
због
пропасти
папе и
његовог
плана о
италијанској
конфедерацији.
До савеза
не долази, а
под старим
утицајем
католичких
држава и
Ватикана
Хрвати се
поново
укључују у
пројект
изгона
православља
(као шизме) и
Срба са
Балкана. У
том
пројекту
се
прибегавало
масовним
протеривањима,
насилном
покатоличавању,
масовним
најмонструознијим
злочинима,
истребљивању
српског
народа и
преузимању
његовог
идентитета
и језика.
Једноставно,
поништавању
свега што
је
православно
(академик
Павле Ивић,
Срби и
њихов
језик). Од
тих
тренутака
српство је
неодвојиво
од
православља
као његов
основни
бранилац
на овим
просторима.
А почело је
са изгоном
Грка Да је
геноцид
над Србима
који
спроводе
Хрвати
уствари
представљао
рат против
православља
најбоље
сведочи
геноцид
над Грцима
који је
претходио.
Тако је
Грка некад
било и у
Шибенику, и
у Сплиту, и у
Задру, и на
Хвару,
Корчули,
Макарској,
Истри итд.
Покушајте
да
замислите
људе који
говоре о
нецивилизованом
грчком
народу(!),
примитивном
Бизанту(!),
грчкој
шизми(!). Тако
су
говорили
Хрвати пре
него што су
почели да
гоне Грке. XI
је век и
неписмени
крсташи
под
изговором
борбе за
Хришћанство
крећу у
пљачку
византијског
злата и
њених
светиња (нпр.
статуе
коња које
се данас
налазе на
тргу у
Венецији
украдене
су са
цариградског
хиподрома).
Просвећени
пљачкају
непросвећене,
културни (а
неписмени)
убијају
некултурне
(а писмене) (сиц).
Да би
одузели
имовину
православнима,
католици
организују
сабор у
Сплиту (1111.)
где
оглашавају
православну
веру
јеретичком
и прогони
могу да
почну.
Године 1112.
одузимају
Грцима
цркву
Светог
Кирјака у
Сплиту и
претварају
је у
католичку,
посвећену
Светом
Јерониму (у
Другом
светском
рату ће
иста и
слична
судбина
задесити
српске
цркве и
јеврејске
синагоге.
Неке су
претворене
у
складишта,
штале и
јавна
купатила,
многе су
уништене.
Уништаване
су од
стране
Хрвата у XVII
веку (1632.) и
цркве у
немачком
граду
Магдебургу,
црква Св.
Катарине у
којој су и
жене
побијене,
као и црква
Св. Јована у
којој су и
деца
убијана, о
чему ће
бити речи
касније). На
ред долазе
грчке
цркве Св.
Антонија,
Св. Стевана
и Св. Илије у
Задру (Слободан
Јарчевић,
Изгон Грка
и Срба, ИПА
Мирослав 1998,
стр 12).
Православни
епископ
Далмације
Никодим
Милаш пише
да су Грци у
Задру
поводом
одузимања
цркве Св.
Платона (1248.)
повели
спор
доказујући
да они и
даље
припадају
православљу
те да је
одузимање
незаконито.
Парница је
вођена до 1280.
када су
власти
одлучиле
да
православни
немају
право на
цркву јер
су
шизматици.
У Сплиту је
одузета
црква
Успенија
Богоматере
1185. године.
Одузимање
цркава
прати
етничко
чишћење
тако да
Грци у XVI
веку у
Шибенику
чине
незнатну
групу,
супротно
подацима
из XII века.
Власти
врло брзо
доносе
закон по
којем деца
из
мешовитог
брака
морају
бити
католичке
вере (Конкордат
који је
упућен
Краљевини
Југославији
(1935.) садржао
је исти
услов.
Будући да
је устао
против
њега
патријарх
Варнава је
отрован, а
неколико
учесника у
протесту
против
Конкордата
убила је
Корошецова
жандармерија.)
Католички
бискуп у
Задру
Винко
Змајевић у
свом делу Огледало
истине
пише (1723 г.): Када
је
престала
Млетачка
власт у
Далмацији
одметнуше
се
православни
од римске
цркве. Од
тог
одметничког
народа и
његове
цркве мора
се клонити
сваки
прави син
римске
цркве... У XIX
веку ове
речи
понавља
бискуп
Штросмајер
у
Славонији.
Пошто су
протерали
Грке
кардинали
почињу и
Србе поучавати,
па
кардинал
Јуриј
Коларић
каже: Срби
мисле да им
привилегије
дозвољавају
не само да
буду
шизматици,
већ а као
такви
одељени од
католичке
цркве и
даље могу
остати. Но
то им се не
може
допустити...
Овако то
звучи када
се каже из
Ватикана: у
папским
нацртима
католицитет
се назива нова
евангелизација
Европе, а
њен успех
представља
духовну
победу
Западног
Рима
против
Византије.
Етничко
чишћење
Грка је
успешно
обављено.
Рат против
православља
се
наставља и
следе
најмонструознији
злочини у
Европи (које
су као
такве и
немачки
официри
описали). На
ред долазе
Срби.
Злочини
над
НемцимаСачувај
нас Боже
куге, глади
и Хрвата
Геноцид и
злочини
које су
Хрвати
спроводили
још од
Средњег
века нису
везани
само за
православне.
У Бечу 1848 г. у
време
либерално-демократских
револуција
масакриран
је део
становника
овог града
од стране
Хрвата. О
томе су и
књиге
писане: Die Geschichte der
Oktober-Revolution in Wien: shre Ursachen und naechsten Folgen. Der
Wahrheit getreu dargestellt und mit den wichtigsten histarischen
Documenten versehen von C. Gruener, Laipzig, 1849. У
књизи се
наводе
подаци о
убијању
деце, жена и
читавих
породица
на
најсвирепији
могући
начин (ножевима),
сакаћењу
итд. Али на
Леополдовом
тргу у Бечу
починише
Хрвати
који су
тамо
продрли,
грозоте
које је
језиво
описати. У
Магдебургу
(1632.) у време
Тридесетогодишњег
рата ...у
цркви
Свете
Катарине
Хрвати су
одсекли, на
варварски
начин
главе
тридесеттројици
највећим
делом
женским
лицима.... У
цркви
Светог
Јована
убијане су
жене,
девојке па
чак и бебе
на
мајчиним
грудима (Слободан
Јарчевић,
Изгон Грка
и Срба, ИПА
Мирослав, 1998,
стр.75, 76.) Немци
су после
овога на
једној од
својиих
цркава
окачили
натпис: Сачувај
нас боже
куге, глади
и Хрвата.
Буди
католик
или умри
Као што смо
у прошлом
броју
изнели
пошто су
извршили
геноцид
над Грцима
староседеоцима,
Хрвати
ватикански
пројекат изгона
православља
као шизме
настављају
организујући
злочине
над Србима.
Католички
свештеници
су
идеолози
ових
злочина,
али и
непосредни
учесници у
њима.
Православни
манастир
на
Превлаци
светог
архангела
Михаила,
седишту
Зетске
епископије
од 1219 1220 је
уништен 1453.
године. На
превару је
старом
бордзијском
тактиком
отровано
цело
братство
манастира.
Тровање је
потврдјено
након што
су
ископане
мошти
калуђера.
Ватикан је
још тада
имао
претензије
на ове
територије.
Хрвати ће
само
постати
погодни
извршиоци
те
политике.
Шта Хрвати
стварно
мисле о
Србима?
Управник
имања
загребачке
бискупије
Алојз
Кузмић
пише 13.
новембра 1700.
године, да
би било
боље све
Србе
поклати
него их
настањивати.
У Загребу
су 1895., 1899 и 1902
организоване
демонстрације
и погроми
за Србе под
називом Славо-Србом
штрик за
врат. У XIX
веку
хрватски
културни
радник
Исидор
Кршњави је
записао: Било
је вријеме
када се
писало да
све Србе
треба
сјекиром
утући. Ова
мисао
изриче
отворено и
досљедно
једини
начин
којим би се
дала
провести
хрватска
мисао. (Срl | |