12-05 /29-04

Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматички и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века.

     Његов пак земаљски живот и рад, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији XVII века, треба посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Само тако моћи ће да се схвати и правилно оцени његова лична судбина, трпљење и рад на добру цркве и поробљеног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз векове.

   Свети Василије Острошки живео је и радио у врло немирном периоду, у време сукоба међу државама чије су се снаге, оружје и дипломатија укрштали изнад српског народа и повлачили га у тешко врзино коло борбе и страдања. Готово за све време митрополитства св. Василија трајао је Кандијски рат (1645-1669) са својим страшним репрекусијама у животу нашег народа жељног слободе. Било је то време хајдука и ускока, непрестане несигурности и народних миграција.

     Светитељски живот и неуморни рад св. Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Чуда којима је Бог прославио мошти св. Василија још више су појачала ову веру у народу. Још од 1678. када су мошти извађене из земље и проглашен био за светитеља, почео је да се празнује дан кад се упокојио. То је 29. април по старом, односно 12. мај по новом календару.

     Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дела позната и изван граница Српске православне цркве. Његово свето тело у целости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења. Малена црквица у којој леже мошти испуњена је пријатним мирисом. 
   Чињеница нетруљености тела овог великог Светитеља представља феномен за себе који ми хришћани називамо - чудом.

Још веће чудо и доказ светитељства св. Василија јесте чудотворна моћ његових моштију. О чудесним исцељењима у Острогу знају не само православни, већ и римокатолици и муслимани. То су сведочанства оних који су својим очима видели или на себи доживели чудо Божије.

     Мошти св. Василија су неколико пута преношене из манастира и склањане пред надирањем турске војске. Први пут се то десило 1714. године када је Нуман Ћуприлић напао Црну Гору. Калуђери су закопали мошти код реке Зете, ниже Вражегрмаца. Други пут, у време Омер-пашине опсаде Острога 1852. кивот је пренет на Цетиње. Последњи пут је преношен 1877. на Цетиње, где је остао до 1878. када је враћен у Острог. О ковчегу у коме почивају мошти се мало зна. Наиме, није познато колико је и каквих кивота било пре овог данашњег. Данашњи кивот потиче из 1852.

     Свети Василије Острошки родом је из Попова поља у Херцеговини, али се не зна тачно година рођења. Острошки калуђери су причали да се у њиховом манастиру налазила рукописна књига са житијем св. Василија. Књига је нестала 1852/53. године у време Омер-пашиног напада на Црну Гору. У том житију писало је наводно да се св. Василије родио 28. децембра 1610. године и да му је крштено име било Стојан. Вук Врчевић је забележио по народном казивању да је св. Василију било четрдесет година када је из Тврдоша прешао у Острог. Како се тај прелазак догодио 1651. то би потврђивало казивање овог изгубљеног житија. То уједно казује да је Светитељ изабран за епископа врло млад, јер је већ 1639. био митрополит захумски.

     У житију св. Василија, које је на основу традиције написао патријарх Василије Јовановић Бркић и унио га као синаксар у службу коју је саставио у част Острошког Светитеља, каже се да је св. Василије као дечак отишао у Требињски манастир и тамо се замонашио. Записано предање које потиче из поменуте књиге са житијем св. Василија каже да је Светитељ ступио најприје као ђак у манастир Завалу код свога стрица јеромонаха Серафима, али да се постригао у Требињском манастиру (Тврдошу); да је као млад калуђер био неко време у Цетињском манастиру, па се затим вратио у свој постриг (манастир). Као архимандрит тврдошки путовао је у Свету гору, а затим у Русију, одакле се вратио с богатим даровима.

     Врло рано је постао митрополит западног дела Херцеговине и већ 1639. потписао се на књизи Љетопис Јована Зонаре као "смерни митрополит захлмски Василије". Велика Хумска епархија подељена је, после обнове Пећке патријаршије, на две епархије, западну "требињску" са седиштем у манастиру Тврдошу и на источну "милешевску" која се чешће називала и "полухерцеговачком" или "петровском" по манастиру св. Петра на Лиму, где јој је неко време било седиште. Св. Василије Острошки био је епископ западне, Требињске епархије до 1651. Било је то време патријарха Пајсија. У духу Пајсијевих настојања да се у народу оживи сећање на славну прошлост, митрополит Василије први је од херцеговачких архијереја поново узео титулу "захумски" митрополит, која је већ поодавно била замењена титулом "херцеговачки", откако је старо име Хум и Захумље било замењено именом Херцеговина.

     Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је спољни непријатељ доносио страшне ударце, а унутрашња колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Митрополит Василије налазио се тада на челу црквеног и народног живота у западној Херцеговини са резиденцијом у манастиру Тврдошу, који је још од времена митрополита Висариона био центар ослободилачког покрета. Ратне страхоте, наметљива активност агената западних и папских легата, разнородна опредељеност црквених и народних првака и извитопереност многих нарави загорчавали су живот митрополиту, који је по свом позиву и положају био приморан да у свему томе учествује.

     Због овако тешке ситуације на овом подручју св. Василије је, повлачећи се са народом, стигао на подручје источно-херцеговачке епархије која је у то вријеме била упражњена и, свакако по својој молби, прешао за митрополита источно-херцеговачке епархије о чему му је патријарх пећки Гаврило издао синђелију у Грачаници 27. новембра 1651.

     Његова тиха смрт у манастиру Острогу 29. априла 1671. и није могла бити схваћена као коначни растанак или губитак. Свети Василије је остао и даље присутан у животу народа и то присуство је постало још интензивније и активније. Поштовање је прерасло у култ.

     О том сведоче и записи и предања. Већ 1671. записано је: "Престави се светопочивши владика Василије захолмски и скендеријски". "А кад умре", прича архимандрит Никодим Раичевић Вуку Караџићу, "укопају га ниже манастира у градини. Пошто прође седам година послије његове смрти, присни се једну ноћ проигуману Жуопскога манастира, гдје га зове владика Василије, да га ископа из земље. То му се присни и други пут... трећи пут му на сну дође владика Василије... Кад остали калуђери то чују и виде... узму мотике и трнокопе и лопате и пођу с њиме да ископају владику Василија и дошавши под Острог, гдје је већ било неколико калуђера... сви запосте као испосници и стану се једнако Богу молити и бденија држати, па пошто тако проведу недјељу дана онда отидну на гроб и откопају га, кад тамо, а то владика Василије цјелокупан и свет. Потом га у ћивоту намјесте у цркви у горњему манастиру гдје је и данашњи дан".