СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
КРАТКА ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Провинција Зета у стара времена зваше се Превала, докле по ријеци Зети, која тече од Херцеговине, не бјеше добила своје садашње име. Ова се провинција на двије части дијељаше, то јест на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи, која такођер иде из Херцеговине и, састављајући се међу Спужом и Подгорицом, упада у Зетско, оли по садашњему названију, Скадарско језеро.

Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви. - Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше. Жена његова, родивши сина преко мјере црномањаста, које га погледавши с неудовољствијем рече: "Ах! црно ли сам дијете родила" - и ова ријеч пође по народу, и народ стаде говорити, да се у књаза црни син родио, који на крштење би наречен Страцимир, и кад порасте бјеше чојек горостасан и храброга својства; али име "црни" за њега остаде, по чему и син његов Стефан прозван би Црнојевић, владатељ обојих Зетах. Тако и потомки његови под овијем прозванијем бјеху.

У овога Стефана бише три сина: Иван, Божидар и Андрија, наречени Арванит Храбри. Стефан бјеше у вријеме великога и славнога у великијем дјелам Георгија Кастриота, реченога Скендер-бега коме пошиљаше помоћ противу Тураках под начелством сина својега Божидара, којега вјероломни Лека Дукађин, уједно са Захаријем Амнисфером, књазом од неке части Арбаније и сојузником Скендер-беговијем, дочека бусијом на некојему мјесту и обојицу уби, и велику жалост Кастриоту и свој његовој војсци, како и Стефану, учини. Умрије Стефан и укопан би у манастијер Успенски, кога он бјеше саградио на један оток, зовоми Ком, покрај вишереченога Језера Скадарскога близу крепости Жабјака, у којему бјеше столица зетскијех и црногорскијех књажевах; а остави насљедником сина својега Ивана Црнојевића.

У вријеме овога зетскога и црногорскога Господара владаше некијем мјестом херцеговачкијем у сусједство црногорско Херцег Стефан, или Сћепан, којије саградио наједној натуром утврђеној гори, у Корјениће близу Требиња, крепост Клобук. Но како турски цар Мехмед, завојеватељ Грчке Империје, након десет годинах по смрти Георгија Кастриота, овлада Епиром и свом Арбанијом, тако се обрати против књаза Црнојевићаи Херцега Сћепана, и овога посљедњега државу до мала времена освоји; а Иван Црнојевић по млогијем сраженијем при његовој граници у Хотскијем Горам би принуђен поћи искати помоћ у западнијех државах,
оставив мјесто себе Арванита Храброга, својега брата, но не добише помоћи повратити се назад.

У такијем будући тијеснијем обстојатељствама, не оставаше овоме владатељу друге надежде, нако на помоћ божју и на храброст народа црногорскога, и на неприступне горе, на којијема он метеризе и крепости чињаше; а при том видећи народ без својега духовнога архипастира, сагради цркву во имја Рождества Богоматере и манастијер на Цетиње у средини Црне Горе, и заповиједи да се има називати Зетском Митрополијом, поставивши у њем Митрополита Висариона, како диплома његова, дана истоме манастијеру, нижесљедујућега садржаја гласи...

Црногорци, видећи свога законога Господара, да он окром Бога, јединствено на њих над имаде и да не има друге мисли нако и живот свој положити за сохраненије слободе црногорске, сви јединодушно заклетву учинише на вјерност својему Господару, и сувише установише, да ниједан Црногорац у вријеме боја с Турцима не има самовољно уступити пређе, него ли би од началника наредба била дана; који ли би уступио са својега мјеста и побјега мимо дружине назад, такви да не има чести ни поштења међу јунацима нигда, него да му се даде женска ођећа и куђеља, и да га жене прогоне и ћерају куђељама како страшивца и братскога издајника. И тако, бојећи се куђеље више него ли смрти, настојаше сваки, еда како одлично јунаштво учини, да перјаницу и јуначку славу добије.

Чујући Турци силу овога узакоњења и видећи црногорска мјеста каменијем горама и тијеснијема пролазима укријепљена, престадоше за млого посилити војску на Црну Гору, будући познали у млоге случаје, колико је трудно и опасно војевати међу таке горе и с такијем народом, који не жели без слободе живјети. По погибији србскога царства, Которани, будући предали се бјеху бившеј републики венецијанској, те у вријеме, кад Иван Црнојевић ратујући с Турцима би принуђен Конавле (од Дебелога бријега до Фратарске Дубраве) у залогу за неколике тисуће перперах Дубровачкој Републики дати, и кад властела которска савешену надежду имаху, да ће Турци Ивана и Црну Гору под своју владу покорити, не убојаше се кроз некјега которскога грађанина Дружку отровати у манастијер на Превлаку 72 калуђера, који манастијер бјеше оградио Свети Стефан Првовјенчани Краљ Србски, о чему свједочи сљедујуће писмо...

Будући Иван-бег од велике турске војске неколико одахнуо, стараше се укријепити своје границе и начини једни малу крепост више ријеке, која се зове Обод, а по томе би названа, како и данас што се зове, Црнојевића Ријека, при којој Црногорци пазар имаду, ђе из турске земље лађе могу доходити; такођер при истој ријеки и дом за напечатавање црковнијех књига сагради, и ево овђе препис с првога листа од једнога Осмогласника при његовом сину Георгију Црнојевићу у оној типографији напечатанога...

Имаше Иван двије синовице, кћери својега брата Арванита, именом Марију и Ангелију. Марију даде за Радул-бега, великога војводу, а Ангелију Стефану Бранковићу, и ова имаде два сина: Јоана Деспота и Архиепископа Максима. Међу тијем Иван-бег подиже се погледати и поновити своје границе, које и понови, како што ови Хрисовуљ изговара... У његовијем границама бјеху и обштества Маине, Браићи, Побори и Грбаљ, и ово обштество тад имаше прикосновеније на море, и имаше Иван-бег на дно Грбаљскога Поља своја солила, од којих доходак примаше.

Умрије Иван, но остави два сина: Георгија и Стефана прозванога Станишу и укопан би у цетињски, њим начињен манастијер. Георгије сједе на мјесто оца свога за владатеља Црне Горе, а Стефан узе са собом неколико Црногорацах и пође у Цариград просити у цара турскога, да му допусти повратак у Зету, коју Турци бјеху пособили, а да он цару данак од земље даје, како што му бегови каравлашки и карабогдански даваху; но добивши одговор, да то другаче бити не може, нако да се потурчи, што принуђен би и учинити, бојећи се изгубити свој живот, ако се не би на то сагласио, И тако се потурчи он и сви Црногорци који бјеху у његову службу, и наречен би другим Скендер-бегом; но повративши се у своје отечество, нешто прекорен будући од своје савјести, а нешто од својега брата и од свега народа, поврати се опет с великијем покајањем у прво благочестије, а на сврху прими и монашки чин, у којему се и престави; остали пак потурчени Црногорци остадоше сваки у својему мјесту, држећи се турскога закона, у којему се, за несрећу својега отечества, умложаваху, како ће се видјети на своје мјесто.

По свему што Георгије, јако мудри и добродјетељни владалац, стараше се са свијема силама за повратити речене потурчењаке у православије, али не може ништа учинити; јер у кога дух развраћенога Мухамеда уљезе, не скоро из њега излази. Турке то и обнадежди да посредством истијех потурчењаках неће им трудно бити Црну Гору у своје вријеме освојити; и тако живећи у тој надежди престадоше чинити велика и честа нападања на Црну Гору. И доиста није била надежда њихова сујетна, о чем напријед говориће се.

Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књигах црковнијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића Ријеки у кући коју му покојни отац бјеше за то оградио. Овај Георгије имаше жену Марију од фамилије Муценигове из Венеције и контеју у Италији, такођер и један двор у Јакин. Жена његова, не имајући порода, а видећи себе и својега мужа близу старости, стаде на њега наваљивати да иде у Венецију остатак живота својега провести, на које Георгије сагласивши се заповиједи сабрати племиће, алити дворјане црногорске и не мало осталога народа, пред којим изиде и овако стаде говорити:

"Ја вам, љубезни племићи и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачества витешки бранили; но с великијем оскорбљенијем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава; за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђеје моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо. Ја вас не остављам да себе уклоним од силе непријатељске, од које се нијесам нигда уклањао; него свагда с вама живот свој и своје имуће на жертву отачаства нашега полагао, и ви сте свједоци свему мојему послу и мојијем трудима и подвигама, које сам за обшту корист чинио. Ја сам и сад готов умријети, ако то може за корист отачества бити; но знајући да ни смрт моја, ни живот мој стар и нејак не може вам никакве користи донијети: за то вам и кажем моје печално намјерење. Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега
владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали".

Ово од Георгија Црнојевића учињено објављеније не бјеше мање плачевно и жалостно Црногорцима, него ли да гледаху својега законитога владаоца на смртној постељи при посљедном издиханију, који такођер обливаше лице своје сузама, и, опростивши се са свијем народом, до мало времена пође пут Млетаках, провођен Митрополитом и најодабранијим дворјанством црногорскијем до града Котора.

Митрополит Герман по својему из Котора повраћењу учини с главарима од Црне Горе савјет, да сејако од турскога нападенија и лукавства чувају и на исти начин да се уклањају од сваке зачепице, по којој би могли Турке на себе навући.

Чујући Санџак-бег, даје црногорски Господар поша у Млетке а Црна Гора остала без својега законитога владатеља, под началством једнога Владике, а при том видећи да се пређепоменути потурчењаци у Црну Гору умножавају, стаде по турскоме обичају своје лукавство употребљавати, дајући наредбе својим подвластнијем, да нико не би усудио се Црногорцима пакости и зла чинити, али на коју страну четовати, докле не би они почетак учинили; а међу тијем не преставаше потајнијем начином уносити у Црну Гору посредством реченијех потурчењаках раздор и неслогу. Но хитрост његова и по њем бившијех Санџакбеговах при животу овога Митрополита Германа и при његовијем прејемницима: Павлу, Василију и Никодиму није могла ништа учињети, јер они један по другоме нијесу преставали утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако ови четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допуштише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет, при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. И тако подкупи честопоменуте потурчењаке, а особито оне, који около Ријеке Црнојевића и крепости Иван-бегом саграђене (живљаху), и ови, будући у најближе сусједство турско, уведоше по ноћи Турке у ону крепост, и учинише се властници од пазара Ријеке Црнојевића, без којега народ црногорски ни по који начин живјети не могаше.

Иза тога били су у Црној Гори сљедујући Митрополити: Руфим Бољевић, Пахомије Коман, Мардарије Корнећанин, Руфим Вељекрајски, Василије Вељекрајски, Висарион Бајица и Сава Калуђеричић. Ови Висарион Бајица, на позвање бивше републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послије жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623 год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци изгубише млого своје браће и манастије, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики! И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша, против његове воље, за својега началника и архипастира, који годишта 1700 на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијим Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј.

Кад се поврати овај Митрополит у своје отачаство, главна је његова брига била очистити Црну Гору од унутренијех Тураках и повратити црногорску слободу, за то и заповиједи да се учини свеобште собраније црногорско, у које изиде и овако стаде говорити:

"Благородна господо бољари и остала браћо моја Црногорци! Ви сте мене против моје воље изабрали, да ја будем вашим началником и духовнијем архипастиром и ја се на то нужде ради једва сагласи, како је и вами познато; јербо видјех с једне стране, да ме ни по који начин оставити не кћесте, а с друге помислих, да сам и дужан, како и сваки поштени чојек, на услугу својега отачества себе предати, и ево сам по благодати божјој примио иго архијерејства на себе. Примам такођер, колико јакости моје буде, и све труде и старање драговољно простирати у ползу љубезнога отачаства и духовнога стада мојега словеснијех овацах Христовијех; ал видите што учињеше ови проклети потурчењаци? пак јошт промислите што у напријед раде учинити. Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпјети не могу, а ако ове погане развраћенога Мухамеда посљедоватеља, који се не би кћели покрстити, не истријебите из све наше земље, ја вашијем началником и пастиром бити нећу. И ако мене слушати хоћете, ја вам говорим да што скорије Црну Гору од турскога духа очистите и да за повраћање своје слободе витежки радите,"

По овоме Митрополита Данила говорењу обећаше Црногорци да ће испунити његове наредбе, које и самијем дјелом ни мало не растезајући засвједочише, побивши и прогнавши све своје потурчењаке, који се крстити не кћеше, од којих и данас находе се потомци на различита мјеста по Турској, такођер и у Црну Гору од онијех, који су свето крштење примили, и сваки готово назива се турскијем прозванијем, неки Мухадиновићи, а неки Алићи, Рамадановићи, Хусеиновићи и пр.

Видећи Митрополит Данил с божјом помоћи Црну Гору од Тураках очишћену, најпрво даде хвалу и благодареније Богу, пак поче разорену од пређепоменутога Сулејман-паше цркву и манастијер градити и међу народом слогу и поредак утврђивати.

Црна Гора није имала нигда мира, него непрестану с Херцеговином рат, у коју и млого путах упоменути потурчењаци, какогођ и остали Црногорци учестије имаху. Тако и год. 1706. удари војска од Херцеговине на погранична села црногорска, но за своју несрећу, јер је Црногорци разбише и назад стидно прогнаше. У том боју палоје мртвијех од Херцеговине 157, осим који су пали у робству у црногорске руке, које не хћеше Црногорци посјећи, ни за новце, нако за вепрове, ради већега турскога безчастија, на откупе дати, иштући за већега чиновника веће, а за мањега мање, на што и Турци на сврху принуђени бише с великом жалости
пристати, пославши вепровах онолико, колико су Црногорци искали, о чем и пјесма народна имаде и ова је...

У то вријеме руски Император Питар први имаше рат с Турцима и са Шведима, а нахођаше се у његову службу граф Сава Владисалић, родом из Херцеговине, који добро Црну Гору и Митрополита познаваше и виђаше да Русија имаде нужду од помоћи противу толике силе и љуте два непријатеља, донесе до Царева знања, да би Црна Гора диверсијом могла не малу помоћ дати, обративши против себе албанске и херцеговачке Турке. Из тога узрока и дођоше у Црну Гору к Митрополиту Данилу 1711 год. полковник Михаил Милорадовић, родом такођер Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, Подгоричанин, с граматама, којих Митрополит с неизреченом радости и весељем дочека, и ни мало не каснећи, призва Црногорце на обштенародни сабор на Цетиње, пред којима изиде и заче говорити:

"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русимаједне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ."

Свршивши Митрополит ову ријеч, узе и прочита веселијем срцем царске грамате сљедујућега садржанија: (слиједе текстови грамата)

Пошто Црногорци разумјеше што царске грамате изговарају, и што Митрополит говори, сви једи