Петар II Петровић Његош

Горски вијенац

                                Страна2                         Страна3

Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну - клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в'јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см'је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ' угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине - могу л' оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу... Благородством Српство дише...
Бјежи, грдна клетво, с рода - завјет Срби испунише!

У Бечу на Ново љето 1847. года

Сочинитељ

 

Лица која пјесник није био унио у списак:
Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник,
сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци.

Глухо доба ноћи, свак спава.

Владика Данило (сам собом)

Виђи врага су седам бињишах,
су два мача а су двије круне,
праунука Туркова с Кораном!
За њим јата проклетога кота,
да опусте земљу свуколику
ка скакавац што поља опусти!
Францускога да не би бријега,
аравијско море све потопи!
Сан паклени окруни Османа,
дарова му луну ка јабуку.
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
но прћија младе Теодоре;
звијезда је црне судбе над њом.
Палеолог позива Мурата
да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић с Гертуком.
Мухамеде, то је за Гертуку!
Сјем Азије, ђе им је гњијездо,
вражје племе позоба народе -
дан и народ, како ћуку тица:
Мурат Српску, а Бајазит Босну,
Мурат Епир, а Мухамед Грчку,
два Селима Ципар и Африку.
Сваки нешто, не остаде ништа;
страшило је слушат што се ради!
Мален свијет за адова жвала,
ни најест га, камоли прејести!
Јанко брани Владислава мртва;
што га брани, кад га не одбрани?
Скендербег је срца Обилића,
ал' умрије тужним изгнаником. -
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Куго људска, да те Бог убије!
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
На трон сједиш неправо узети,
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Али сјенку што му шће тровати
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Виђи посла цара опакога,
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије? -
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Грдни дане, да те Бог убије,
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.

Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.

Вук Мићуновић

Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
И без тога ово нам је слава,
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
Тури такве разговоре црне!
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?
Виђаше ли како стријељају,
ка се града вјешто изиграше,
како хитро грабљаху капице?
Тек што вучад за мајком помиле,
играјућ се страшне зубе своје
већ умију под грлом острити;
тек соколу прво перје никне,
он не може више мировати,
него своје размеће гнијездо,
грабећ сламку једну и по једну
с њом пут неба бјежи цијучући.
Све је ово некаква наука!
Без момчади ове те су овђе
шест путах је јошт овлико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!

Изнијели су крсте с Ловћена наврх Црквине, па су по врху сјели, гађају пушкама и броје колика пута која одјекне.

Сердар Јанко Ђурашковић

Чудне пушке, ваља мушку главу!
Свака наша шест путах одјекне,
а џефердар Томановић-Вука
девет путах једнако се чује.

Сердар Радоња

Видите ли чудо, Црногорци!
Присука сам педесет годинах,
на Ловћен сам вазда љетовао,
излазио на ову вршину:
сто путах сам гледао облаке
ђе из мора дођу на гомиле
и прекриле сву ову планину,
отисни се тамо али тамо
с сијевањем и с великом јеком
и с ломљавом страшнијех громовах;
сто путах сам овђена сједио
и грија се мирно спрама сунца,
а под собом муње и громове
гледа, слуша ђено цијепају;
гледа јеком града стравичнога
ђе с' пода мном јалове облаци,
ал' овога чуда јошт не виђех!
Видите ли, ако бога знате,
колико је мора и приморја,
равне Босне и Херцеговине,
Арбаније управо до мора,
колико је наше Горе Црне,
све је облак притиска једнако,
свуд се чује јека и грмљава,
свуд испод нас муње сијевају,
а нас једне само сунце грије.
И доста је добро примарило
ка је ово брдо вазда хладно.

Обрад

Виђесте ли чудо и знамење
ка се двије муње прекрстише?
Једна сину од Кома к Ловћену,
друга сину од Скадра к Острогу,
крст од огња жива направише.
Ох, диван ли бјеше погледати!
У свијет га јошт није таквога
ни ко чуо нити ко видио.
Помоз, Боже, јаднијем Србима,
и ово је неко знаменије!

Вук Раслапчевић

На што мјериш џефердаром, Драшко?

Војвода Драшко

Хоћах убит једну кукавицу,
а жа ми је фишек оштетити.

Вук Раслапчевић

Немој Драшко, тако ти живота!
Не ваља се бити кукавица...
Али не знаш, рђа те не била,
да су оне шћери Лазареве?

Стаде велика граја наврх Црквине, на сјеверној страни више језера.

Сердар Вукота

Што грајете, који су ви јади,
а ево сте гори него ђеца!

Вукота Мрваљевић

Долеће ни јато јаребицах,
и свакоју живу ухватисмо.
Стога граја стаде међу нама.

Сви из грла повичу:

Пуштите их, аманат ви божи,
јере их је невоља нагнала,
а не бисте ниједну хватали.
Утекле су к вама да утеку,
а нијесу да их покољете.

Пустише јаребице, и вратише се с крстима откуда су их и дигли.

Главари су се макли на страну, а народ коло води.

Коло

Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше;
великаши, траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско отроваше;
великаши, грдне кукавице,
постадоше рода издајице.
О проклета косовска вечеро,
куд та срећа да грдне главаре
све потрова и траг им утрије;
сам да Милош оста на сриједи
са његова оба побратима,
те би Србин данас Србом био!
Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?
О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
под кључевма крви благородне,
ка малопред што гордо иђаше,
страсном мишљу прсих надутијех,
кроз дивјачне тмуше азијатске,
гутајућ их ватреним очима;
ка малопред што гордо иђаше
к светом гробу бесмртног живота,
презирући људско ништавило
и плетење безумне скупштине.
Бог се драги на Србе разљути:
седмоглава изиде аждаја
и сатрије Српство свеколико,
клеветнике грдне и клевету.
На развале царства јуначкога
засја света Милошева правда,
окруни се слава вјековјечно
Милошева оба побратима
и лијепе ките Југовићах.
Српској капи свуд име погибе.
Постадоше лафи ратарима,
истурчи се плахи и лакоми -
млијеко их српско разгубало!
Што утече испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету свободу.
Све су наше главе изабране!
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах.
Просте наше жертве свеколике
кад је наша тврда постојбина
силе турске несита гробница.
Што је ово ево неко доба
те су наше горе умучале,
не разлежу ратнијем клицима?
Почину ни рђа на оружје,
остаде ни земља без главарах.
Некршћу се форе усмрђеше...
Уједно су овце и курјаци,
здружио се Турчин с Црногорцем,
оџа риче на равном Цетињу!
Смрад ухвати лафа у кљусама,
затрије се име црногорско,
не остаде крста од три прста!

Војвода Милија

Чујете ли коло како пјева?
Ка је она пјесна изведена,
из главе је цијела народа.
И имају разлог Црногорци
на нас дићи проклету гомилу.
Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прађедовске
огрануло, да у гроб играју, -
а ка гуске све нешто ћукамо.
Удри врага, не остав му трага,
али губи обадва свијета!

Војвода Станко (Љуботињанин)

Имаш разлог, војвода Милија.
И дабогда траг нам се затро
кад под овом живјели марамом!
Што ће ђаво у кршћену земљу?
Што гојимо змију у њедрима?
Каква браћа, ако Бога знате,
када газе образ црногорски,
када јавно на крст часни пљују!

Сердар Иван

Што би ово те јошт не дођоше
Озринићи, наши крајичници?
А без њих се пословат не може;
наједно се боље разбирамо.

Војвода Милија

Отишли су на станак Турцима
да некакво робље мијењају;
ема сам им посла поклисара:
тек се врате, да овамо иду,
да хитају да не дангубимо,
е овоме већ трајања није.

Дођоше и Озринићи

Вук Томановић

Које јаде дангубите, људи?
Погибосмо овђе чекајући,
нестаде ни арча у торбице,
а духана неста у тобоце;
врат искривих уз поље гледећи
да ако се низ њег' помолите.

Сердар Вукота

Хитали смо да пријед дођемо,
ма никако не могасмо брже:
но Пециреп и стари Балета
сакупили двадест тридест другах,
па у дугу с четом западнули,
дочекали карван од Никшићах;
покољи се на друм са Турцима,
четрнаест посјеци Тураках
и узми им седамдесет коњах
и двије три ухвати робиње.
Па ни дође књига од Никшићах,
и у књизи десет побратимствах
на Пољане да се састанемо,
да им дамо робље на откупе;
па смо били на станак Турцима,
стога смо се мало задоцнили.

Кнез Бајко

Што збораше Хамза и Никшићи?
Шћаше ли им мила вјера бити
да издижу мирно у Рудине?

Сердар Вукота

То знаш, Бајко, би им мила била,
од добра се јошт бјежало није.
Ка не желе Турци добровање,
да у миру раширују овце?

Кнез Роган

Ријечања би ли међу вама
око робља ал' око другога?

Кнез Јанко

Би, Рогане, грдна разговора!
Да ли не знаш Турке од Никшићах?
У малу се длану не искласмо,
да пас пасу довијек кажује
за крваво наше саставање.

Вук Марковић

А с чеса се то мало свадисте?
Ко најпрви смути на састанку?

Кнез Јанко

Ка из руге то би у почетку.
Вук Мандушић и Вук Мићуновић
започеше с Хамзом капетаном
око вјере нешто поповати;
док одједном они загустише,
уљегоше у крупне ријечи.
рече Хамза Мићуновић-Вуку:
"Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
Хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах;
ђед ми га је на сабљу добио
ђе су царство сабље дијелиле,
те му трагу оста за господство."
Распали се Мићуновић Вуче,
па се Хамзи попримаче близу:
"Какво Влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Да л' на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина!
Што се хвалиш градом и господством -
сви градови што су до нас турски,
јесам ли их опсуо мраморјем,
те нијесу за људе градови
но тавнице за невољне сужње?
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
да се стављаш што си урадио!"

Мнозина

Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова, а ни пријед њега...

Кнез Јанко

Јошт нијесам лијепо казао
око шта се на станак покласмо.-
Утркмисмо Вука с капетаном.
Знате нашу момчад озринићку:
ђе год дођу, свуд замећу шалу.
Враг донио на састанак бјеше
и старога оџу Брунчевића;
и у њега некаква шишана,
лакат у њој бјеше ал' не бјеше.
Објесио пушку о рамену,
па чепука, тамо и овамо,
по пољани као сви остали;
а одовуд неки од нашијех,
умимогред, покрај оџе мини
и тисни му од лакта рожину
његовојзи у грлић шишани.
Боже један, три стотине другах,
све попада мртво од смијеха!
А оџа се чуди шетајући
што се ради од толико људих,
докле виђе у пушку рожину.
Ту се одмах помутисмо грдно,
побисмо се огњем из пушаках;
направисмо петнаест носилах,
шест нашијех, девет њиховијех.

Богдан Ђурашковић

Вријеме је да се окупимо,
вријеме је да што углавимо.
Наш се поса свуда проћукао.
Кад опазе браћа некршћена,
неће они ка ми растезати.

Сердар Радоња

Свак је доша ко је од потребе,
ал' нијесу пет Мартиновићах.
И није им без неке невоље,
а без њих се никако не може.

Кнез Бајко

Хајте, људи, да што послујемо,