Петар
II Петровић
Његош
Горски
вијенац
|
Сви из
гласа:
Тако, већ
никако!
Мустај -Кадија
Што
зборите?
Јесте ли
при себи?
Трн у
здраву
ногу
забадате!
Каква јаја,
посте и
бадњаке
ви на
праву
вјеру
товарите?
Рад ноћи
се зубље
увијају,
али што ће
у сунчане
зраке?
Алах, море,
мудра
разговора!
Крст и
некрст све
им је на
уста;
снијевају
што бити
не може.
Богу шућур,
двјести су
годинах
отка паши
вјеру
прихватисмо,
измећари
дину
постадосмо.
Ћабо света,
нема у нас
хиле!
Што ће
слабо
раскршће
липово
пред
остротом
витога
челика?
Светац
прави
махне ли
топузом,
од удара
заигра му
земља
како
празна
поврх воде
тиква.
Мало
људство,
што си
засл'јепило?
Не
познајеш
чистог
раја
сласти,
а бориш се
с Богом и с
људима,
без надања
живиш и
умиреш.
Крсту
служиш, а
Милошем
живиш!
Крст је
ријеч
једна
сухопарна,
Милош баца
у
несвијест
људе
ал' у
пјанство
неко
прећерано.
Више ваља
дан
клањања
један
но крштења
четири
године.
О хурије,
очих
плаветнијех,
те мислите
са мном
вјековати,
ђе та
сјенка,
што је
дићи може
да ми
стане пред
вашим
очима?
пред очима
које
стријељају,
које камен
могу
растопити,
а камоли
слабога
човјека,
рођенога
да се од
њих топи;
пред очима
воде
пребистрене,
ђе у двије
свештене
капљице
предјел
шири видиш
божје силе
но с
планине у
прољетње
јутро
што га
видиш над
бистром
пучином!
О Стамболе,
земаљско
весеље,
купо меда,
горо од
шећера,
бањо
слатка
људскога
живота,
ђе се виле
у шербет
купају;
о Стамболе,
свечева
палато,
источниче
силе и
светиње,-
Бог из
тебе само
бегенише
чрез
пророка са
земљом
владати!
Што ће
мене од
тебе
одбити?
Сто путах
сам у
мојој
младости
из миндера
у зору
хитао
на твој
поток
бистри и
чудесни,
над
којијем
огледујеш
лице
љепше
сунца,
зоре и
мјесеца.
У небу сам,
у мору,
гледао
твоје куле
и остре
мунаре,
с којих су
се к небу
подизали
у свануће,
у дивну
тишину,
хиљадама
свештени
гласови,
гласећ
небу име
свемогуће,
земљи име
страшнога
пророка.
Каква
вјера с
овом да се
мјери?
Какав
олтар
ближе неба
стоји?
Кнез
Јанко
Ефендија,
овако ти
хвала!
(подиже
капу)
Лијепу ни
ишчита
предику:
што
тражили,
оно смо и
нашли!
Вук
Мићуновић
Крст и
топуз нека
се ударе,
коме прсне
чело, куку
њему!
Јаје
здраво
добије
сломљено.
Што
узмогнем,
чућете
хоћу ли!
Кнез
Јанко
Ема нећу,
божија ви
вјера,
више
слушат оџе
у Ћеклиће
ђе гугуће
сврх оне
стуглине
ка јејина
сврх труле
буквине!
Кога зове
уз оне
главице
свако
јутро како
зора сине?
Ја мним га
је доиста
дозвао,-
јер ми
није лакши,
што ћу
крити,
него да ми
на врх
главе
стоји.
Кнез
Роган
Лијево ми
ухо сад
запоја,
ја се
надам
веселоме
гласу.
Вук
Мандушић
Дану,
Бајко,
пухни ми у
око,
јере ми се
грдно
натрунило.
Сердар
Јанко
Укрешите
који да
пушимо!
То је душа
вјери
пророковој,
неће бити
жао
ефендији.
Томаш
Мартиновић
Гавранови
грачу и
бију се,
цијене ће
брзо меса
бити!
Вукота
Мрваљевић
Не прелаз'
ми преко
пушке,
Бајко,
но се
натраг
преко ње
поврати!
Вук
Мићуновић (шапти
на ухо
сердару
Јанку)
Овај држи
за реп аџи-Аџа,
и пуштит
га
задовијек
неће
док погине
кучка али
жрвни.
Скендер-Ага
(Види Вука
ђе шапти;
није му
мило)
Што је ово
браћо
Црногорци?
Ко је овај
пламен
распалио?
Откуд дође
та
несрећна
миса
о превјери
нашој да
се збори?
Нијесмо ли
браћа и
без тога,
у бојеве
јесмо ли
заједно?
Зло и
добро
братски
дијелимо.
Коса млада
на гробље
јуначко
сипље ли
се булах
ка
Српкињах?
Сердар
Вукота
О проклета
земљо,
пропала се!
Име ти је
страшно и
опако.
Или имам
младога
витеза,
уграбиш га
у првој
младости;
или имах
чојка за
човјество,
свакога ми
узе приђе
рока;
или имах
китнога
вијенца
који круни
чело
невјестама,
пожњеш ми
га у цв'јету
младости.
У крв си се
мени
претворила!
Истина је,
ово није
друго
до гомиле
костих и
мраморах
на којима
младеж
самовољна
показује
торжество
ужаса.
О Косово
грдно
судилиште,
насред
тебе Содом
запушио!
Вук
Мићуновић
Пи,
сердаре,
грдна
разговора!
Што су
момци
прсих
ватренијех,
у којима
срца
претуцају
крв уждену
пламеном
гордошћу?
Што су они?
Жертве
благородне
да прелазе
с бојнијех
пољанах
у весело
царство
поезије,
како росне
свијетле
капљице
уз веселе
зраке на
небеса.
Куд ће
више бруке
од
старости?
Ноге клону,
а очи
издају,
узблути се
мозак у
тиквини,
пођетињи
чело
намрштено;
грдне јаме
нагрдиле
лице,
мутне очи
утекле у
главу,
смрт се
гадно
испод чела
смије
како жаба
испод
своје коре.
Што
спомињеш
Косово,
Милоша?
Сви смо на
њем срећу
изгубили;
ал' су
мишца, име
црногорско
ускрснули
с косовске
гробнице
над
облаком, у
витешко
царство,
ђе Обилић
над
сјенама
влада.
Сердар
Иван
Петровић
С
Мухамедом
и глупост
у главу!
Тешко,
Турци,
вашијем
душама,
што
облисте
земљу
њеном
крвљу!
Малене су
јасли за
два хата.
Ферат
Зачир,
кавазбаша
Јок,
сердаре,
не угађеш
путом!
Вјера
турска
поднијет
не може
да се хаба
докле
глава
скочи.
Иако је
земља
поузана,
двије
вјере могу
се сложити,
ка у сахан
што се
чорбе
слажу.
Ми живимо
као досад
братски,
па љубови
више не
требује.
Кнез
Јанко
Бисмо,
Турци, али
се не може!
Смијешна
је ова
наша љубав.
Грдно нам
се очи
сусретају,
не могу се
братски
погледати,
но
крвнички и
некако
дивље:
очи зборе
што им
вели срце.
Вук
Мандушић
Глете,
људи,
лијепа
сарука!
Ђе га купи,
ага,
аманати?
Арслан-Ага
Мухадиновић
Нијесам га,
Вуче,
куповао,
но ми га је
везир
поклонио
кад сам
љетос у
Травник
ходио.
Вук
Мандушић
Љубови ти,
набави ми
такви!
Даћу вола
за њега из
јарма.
Арслан-Ага
Мухадиновић
Ја ћу ти га
поклонити,
Вуче,
тек ако
ћеш да се
окумимо;
мило ми је
с таквијем
јунаком.
Вук
Мандушић
Нема
кумства
без
крштена
кумства,
ако хоћеш
и
четвороструко.
Арслан-Ага
Мухадиновић
Шишано је
исто ка
кршћено.
Вук
Мандушић
Кум ћу
бити, а
прикумак
нигда!
Велика
граја и
правдање
међу
Турцима и
Црногорцима,
него
мудрији
раздвајају
да се не
покољу,
све умуча,
нико ништа
Коло
Три
сердара и
два
војеводе
са њихово
триста
соколовах,
соко Бајо
су тридест
змајевах
мријет
неће док
свијета
траје.
Дочекаше
Шенђера
везира
уврх равне
горе
Вртијељке
и клаше се
љетњи дан
до подне.
Не кће
Србин
издати
Србина
да га
свијет
мори
пријекором,
траг да му
се по
прсту
кажује
ка
невјерној
кући
Бранковића;
но сви
пали један
код
другога,
пјевајући
и Турке
бијући,
а тројица
само
претекоше
под гомиле
мртвијех
Тураках-
рањене их
Турци
прегазили.
Дивне
смрти,
просто им
млијеко!
Јунацима
Бог ће
учинити
спомен
души а
прекаду
гробу!
Три хиљаде
момка
једнакога
на Шенђера
удрише
везира
приђе зоре
на поље
крстачко.
Прегаоцу
Бог даје
махове!
Раскрхаше
силу
Шенђерову.
Благо томе
ко се ту
нагнао,
већ га
ране не
боле
косовске,
већ
Турчина ни
за што не
криви.
Витезови,
Срби
вртијељски,
луча ће се
вазда
призирати
на
гробницу
вашу
освештену!
Доходе
десет
кавазах из
Подгорице
од везира
новога,
који
облази
царство, и
дају
владици
Данилу
писмо,
владика га
чита,
замишљен
Војвода
Батрић
Каж',
владико
шта ти
везир пише.
Већ нећемо
да се
крије
ништа,
сви ако ће
окрилатит
Турци!
Владика (чита
писмо од
ријечи до
ријечи):
Селим
везир, роб
роба
свечева,
слуга
брата
сунца
свијетскога,
а посланик
од све
земље цара.
На знање
ви,
главари с
владиком!
Цар од
царах мене
је спремио
да облазим
земљу
свуколику,
да уредбу
видим како
стоји:
да се вуци
не преједу
меса;
да овчица
која не
занесе
своје руно
у грм
покрај
пута;
да
подстрижем
што је
предугачко,
да одлијем
ђе је
препунано;
да
прегледам
у младежи
зубе
да се ружа
у трн не
изгуби,
да не гине
бисер у
буниште;-
и да раји
узду
попритегнем,
е је раја
ка остала
марва.
Па сам чуо
и за ваше
горе.
Породица
света
Пророкова
зна
јунаштву
праведну
цијену.
Лажу људи
што за
лафа кажу
да се миша
и најмање
боји.
Хајте мени
под мојим
шатором,
ти,
владико, и
главни
сердари,
само да
сте цару
на бјељегу,
за примити
од мене
дарове,
па живите
као досле
што сте.
Јаки зуби
и тврд
орах сломе;
добра
сабља
топуз иза
врата,
а камоли
главу од
купуса.
Шта би
било
одучити
трске
да не чине
поклон
пред
орканом?
Ко потоке
може
уставити
да к
сињему
мору не
хитају?
Ко изиде
испод
дивне
сјенке
Пророкова
страшнога
барјака,
сунце ће
га спржит
као муња.
Песницом
се нада не
растеже!
Миш у
тикви - што
је него
сужањ?
Узду
глодат - да
се ломе
зуби!
Небо нема
без грома
цијену.
У фукаре
очи од
сплачине.
Пучина је
стока
једна
грдна -
добре душе,
кад јој
ребра пучу.
Тешко
земљи куда
прође
војска!
Кнез
Јанко
Трговац ти
лаже са
смијехом,
жена лаже
сузе
просипљући;
нико
крупно ка
Турчин не
лаже!
Сердар
Јанко
Не држимо
ове
поклисаре,
него да се
брже
отршају
да им паша
штогод не
двоуми.
Нек зна
пријед, па
чини што
може!
Вук
Мићуновић
Отпиши му
како знаш,
владико,
и чувај му
образ ка
он теби!
Владика
Данило (отпишује):
Од владике
и свијех
главарах
Селим-паши
отпоздрав
на писмо.
Тврд је
орах воћка
чудновата,
не сломи
га, ал' зубе
поломи!
Није вино
пошто
приђе
бјеше,
није
свијет оно
што
мишљасте.
Барјактару
дариват
Европу-
грехота је
о том и
мислити!
Веља
крушка у
грло
западне.
Крв је
људска
рана
наопака,
на нос вам
је почела
скакати;
препунисте
мјешину
гријеха!
Пуче колан
свечевој
кобили.
Леополдов
храбри
војевода,
Собијевски,
војвода
савојски
саломише
демону
рогове.
У ћитапу
не пише
једнако
за два
брата
једноимењака.
Пред Бечом
је Бурак
посрнуо,
обрнуше
кола низа
страну.
Не требује
царство
нељудима,
нако да се
пред
свијетом
руже.
Дивљу
памет а
ћуд
отровану
дивљи
вепар има,
а не
човјек.
Коме закон
лежи у
топузу,
трагови му
смрде
нечовјеством.
Ја се
сјећам што
си рећи
хтио.
Трагови су
многи до
пећине-
за горске
се госте
не
приправља!
У њих сада
друге
мисли нема
до што
остре зубе
за сусједе,
да чувају
стадо од
звјеради.
Тијесна су
врата
уљанику,
за међеда
скована
сјекира.
Јошт имате
земље и
овацах,
па харајте
и коже
гулите!
У вас
стење на
свакоју
страну
зло, под
горим, као
добро, под
злом.
Спуштавах
се ја на
ваше уже,
умало се
уже не
претрже;
отада смо
виши
пријатељи,
у главу ми
памет
ућерасте.
Сврши
писмо и
чита га
наглас
пред
свијема (Црногорцима
и Турцима)
Кнез
Роган
Ето писмо,
па сад пут
за уши!
Дајте му
га да се
разговори.
Посланици
везирски,
невесели,
одлазе
Вук
Мићуновић
Држ,
риџале,
узми овај
фишек,
понеси га
на поклон
везиру
и кажи му
да је то
цијена
које драго
главе
црногорске.
Риџал
Осман
Какав
фишек на
поклон
везиру,
самовољни
кавурски
хајдуче!
Не збори
се тако с
везирима,
но ђе дођу
доносе
грозницу,
сузе скачу
саме на
очима
и захучи
земља од
кукања!
Вук
Мићуновић
Да нијеси
у кућу
дошао,
знао бих
ти
одговорит
дивно;
ема хоћу
нешто
свакојако.
Зар обадва
нијесмо
хајдуци?
Он је
хајдук
робља
свезанога,
он је бољи
е више
уграби;
ја сам
хајдук те
гоним
хајдуке,
гласнија
је моја
хајдучина.
Ја не
пржим
земље и
народе,
ама многи
грдни
мучитељи
на нос су
се преда
мном
побили;
многе буле
ваше
кукајући,
за мном
црна
клувка
размотале.
Одоше
кавази
везирски. -
Бију се
два кокота
код
скупштине.
Кнез
Роган
Видите ли
ова два
ђавола!
Око шта се
они два
поклаше,
један
другом очи
ископаше?
За њима су
тридест
кокошаках,
могу
живјет као
два
султана
да им даде
некаква
несрећа.
И што ми је
до њихове
свађе-
а воли бих
да надјача
мањи;
а ти, ага,
браде ти
свечеве?
Скендер-Ага
А ја воли
да надјача
виши.
Рашта га
је Бог
вишега дао:
кад је
виши, нека
је и јачи!
Ноћ је
мјесечна,
сједе око
огњевах и
коло на
веље гувно
поје.
Коло
Нови Граде,
сједиш
накрај
мора,
и валове
бројиш низ
пучину
како
старац, на
камен
сједећи,
што
набраје
своје
бројанице.
Дивна
санка што
си онда
снио!
Млечићи те
морем
подузеше,
Црногорци
гором
опасаше;
састаше се
у твоје
зидове,
окропише
крвљу и
водицом-
те од тада
не смрдиш
некршћу.
Топал-паша
су двадест
хиљадах
да поможе
Новоме
хиташе;
сретоше га
млади
Црногорци
на Камено,
поље
поузано.
Турској
капи ту
име погину,
сва утону
у једну
гробницу;
мож и
данас
виђет
коштурницу.
Полијегаше
Вук
Мићуновић (лежи
заједно са
сердаром
Јанком)
Куд,
сердаре,
хоћеш с
том
пасином?
Сердар
Јанко
Да је
метнем
одзгор
сврх
хаљинах.
Вук
Мићуновић (лежи
заједно са
сердаром
Јанком)
Које ће ти
јаде сврх
хаљинах?
Сердар
Јанко
Притиска
ме све
несрећна
мора;
како
заспим, не
да ми
кркнути.
Вук
Мићуновић (лежи
заједно са
сердаром
Јанком)
Каква мора
и каква
зла срећа!
Ту нити је
море ни
вјештице,
но си ето
ка чабар
дебео,
па те сало
кад лежеш
задуши.
Мене никад
још
притисла
није.
Сердар
Јанко
А мени је
она
додијала.
Свагда
носим рена
уза себе,
и трнову
драчу у
оптоку;
али од ње
ништа боље
није
но пас
пружит
одзгор
сврх
хаљинах.
(Кнез
Јанко лежи
с кнезом
Роганом)
Кнез
Јанко
Како смрде
ове
потурице!
Опажаш ли
ти штогод,
Рогане?
Кнез
Роган
Ка у зли
час, кнеже,
не опажам!
Кад близу
њих сједим
у
скупштину,
ја нос
држим
свагда у
рукама;
да не
држим, ја
бих се
избљувао.
Па сам с
тога на
крај и
утека,
е близу
њих не бих
освануо.
Ево видиш
како смо
далеко,
и опета
она тешка
воња
од некрсти
овде
заудара.
Мртво
доба ноћи,
све спава,
неко збори
кроза сан.
Дигни се
кнез Јанко
и кнез
Роган да
виде ко је,
кад онамо
ал' Вук
Мандушић
говори као
на јави.
Кнез
Роган
Који су ти
јади,
Мандушићу,
те се сву
ноћ с
неким
разговараш?
Кнез
Јанко
Не, Рогане,
немој га
будити,
е он у сан
ка јави
збори;
е ћемо га
штогод
распитати,
да се
барем
добро
исмијемо.
Кнез
Јанко
Дану, Вуче,
што оно
збораше
за нашега
бана
Милоњића?
Је ли
чегрст
каква међу
вама?
Вук
Мандушић
Није,
брате,
ништа међу
нама,
но му
нешто око
снахе
зборим.
Кнез
Јанко
А што је то,
кажи ми
натајно!
Вук
Мандушић
Љепша му
је од виле
бијеле!
Нема пуно
осамнаест
љетах,
живо ми је
срце
понијела!
Кнез
Јанко
Рашта ти
је срце
понијела?
Вук
Мандушић
Има рашта,
ругаш ли
се збиља?
Рашта
друге нема
на свијету!
Да нијесам
с Баном
Милоњићем
деветороструко
кумовао,
бих му
младу
снаху
уграбио,
па с њом
бјежа
главом по
свијету.
Кнез
Јанко
Не ђетињи,
кукала ти
мајка!
Збиља ти
је сву
памет
попила.
Вук
Мандушић
Ал' је ђаво,
али су
мађије,
али нешто
теже од
обоје?
Кад је
виђу да се
смије
млада,
свијет ми
се око
главе врти.
Па све
могах с
јадом
прегорети,
но ме ђаво
једну
вечер
нагна,
у колибу
ноћих
Милоњића.
Кад пред
зору, и ноћ
је
мјесечна,
ватра гори
насред
сјенокоса,
а она ти од
некуда
дође;
украј
ватре
сједе да
се грије.
Чује да
свак спава
у колибе.
Тада она
вијенац
расплете,
паде коса
до ниже
појаса;
поче косу
низ прса
чешљати,
а танкијем
гласом
нарицати,
како
славља са
дубове
гране.
Тужи млада
ђевера
Андрију,
мила сина
Милоњића
Бана,
који му је
ланих
погинуо
од Тураках
у Дугу
крваву.
Па се
снахи не
дао
острићи:
жалије му
снахин в'јенац
било
него главу
свог сина
Андрије.
Тужи млада,
за срце
уједа,
очи горе
живје од
пламена,
чело јој
је љепше
од мјесеца,-
и ја
плачем ка
мало
дијете.
Благо
Андри ђе
је погинуо-
дивне га
ли очи
оплакаше,
дивна ли
га уста
ожалише...
Кнез
Роган (шапти
кнезу
Јанку)
Не питај
га,
аманати,
за такве
ствари,
док се
није што
изблеја.
Зора је;
буде се и
дижу.
Обрад
Да ви
причам што
ми се
приснило.
Народа се
бјеше
много
дигло,
као некуд
да крсте
носимо;
сунце пече
да очи
искоче,
и тврђа је
кудијен
идемо.
Док сидемо
ка на ово
поље,
починемо
под једну
јабуку,
испод које
и поточић
враше.
Сви се у
хлад под
њом
сабијемо,
уберемо
зрелијех
јабуках,
као цукар
свака
бјеше
слатка;
поп очита
под њом
еванђеље.
У то доба
пет
Мартиновићах
дигоше се
један за
другијем
и за њима
три четири
друга.
Сав их
народ
гледа кад
одоше;
а они ти
стубе, те
уз цркву:
на олтар
се од
цркве
попеше
и на њему
крст
златни
метнуше.
Крст
засија ка
на гори
сунце,
и сав
народ на
ноге
устаде,
часноме се
крсту
поклонише.
У томе се
разбудих
од страха.
Вук
Мићуновић (лежи
заједно са
сердаром
Јанком)
Срећан био,
дивно ли
си снио!
На чудо
сам и ја на
сан био
бранећи се
од некијех
пасах,
и пет шест
сам мачем
пресјекао.
Да сам
ђегод у
чету
кренуо,
доиста се
бих покла
с Турцима.
Сердар
Јанко
Ја сам
ноћас био
у сватове
и са булом
женио
Богдана;
у цркву је
нашу
покрстисмо,
покрстисмо,
па их
привјенчасмо.
Турци
један за
другијем
сви одоше,
љуто
сјетни.
Сердар
Вукота
Ја сам
Озра ноћас
на сан
гледа.
Бјесмо
пошли
двјеста
Озринићах,
и толико
поћерали
коњах,
да узмемо
пуње
аранђелско.
И врати се
с пићем из
Котора.
Поју људи,
гађу из
пушаках.
Кад
дођосмо
наврх
Поточинах,
али сједе
око триста
другах;
на свакога
зелена
долама,
на свакоме
токе и
оружје.
Помислимо:
ко ће оно
бити?
Какви
гости?-Није
им вријеме.
Кад али је
оно стари
Озро
и бирани
за њим
Озринићи.
( није од
њих ни
једнога
жива )
Пуче на
нас сваке
грдне јаде
што у Чеву
цркву не
г
| |