Петар
II Петровић
Његош
Горски
вијенац
|
Кнез
Роган
Мандушићу,
што си
невесео?
Што не
причаш што
си ноћас
снио?
Вук
Мандушић
Ни што
снио ни
причат
умијем,
но сам сву
ноћ као
заклан
спава.
Кнез
Роган
Ја ћу
причат,
кад сви
остависте:
виђех на
сан Драшка
Поповића!
А мени се
ка у зарок
стјеца,
и река бих,
ето га низ
поље.
Сердар
Радоња
Гледај
чуда, што
је јадни
човјек!
Ми се
досад
ништа не
сјећасмо
најбољега
нашега
војводе.
А ђе био
Драшко
Поповићу?
Сердар
Вукота
Ходио је
до у
Млетке
Драшко.
Када
Шенђер на
Котор
удара,
ста град
бити топом
буковијем.
Поп Шћепан
се тад у
Котор
нагна.
Годи
једном
топом са
Котора,
Шенђерову
погоди
лубарду,
у грло јој
зрном
угодио-
сломи му
је у
триста
коматах.
Тад задоби
плату у
принципа,
на годину
стотину
цекинах.
Поп је пао
љуто од
старости,
па је
Драшко у
Млетке
ходио
да донесе
од Млечића
плату.
Кнез
Роган
Навртите
те пет
шест
овновах,
да ручамо,
да дома
идемо.
Дође
Драшко
војвода па
се са
свијема
грли и
целива, па
сједе међу
њима.
Кнез
Роган
Причај
штогод,
Драшко, од
Млетаках!
Какав
народ
бјеше на
те стране?
Војвода
Драшко
Какав
народ,
питаш ли,
Рогане?
Ка остали -
не бјеху
рогати.
Кнез
Роган
Знамо,
чоче,
нијесу
рогати,
но бјеху
ли згодни
и богати?
Војвода
Драшко
Бјеше,
брате,
доста
лијепијех,
а грднијех
десет пута
више;
од бруке
се гледат
не могаху.
Богатијех
бјеше
поголемо;
од
богатства
бјеху
полуђели,
ђетињаху
исто као
бебе.
Сви
нуглови
пунани
празновах;
мучаху се,
да им очи
прсну,
да одеру
кору леба
суха.
Гледао сам
по два
међу собом
ђе упрте
какву
женетину
тјелесине
мртве и
лијене
(потегла
бих по
стотину
оках!)
па је носе
проз
градске
улице
усред
подне тамо
и овамо.
Не боје се
чести и
поштењу,
тек да
стеку да
се ками
ране.
Кнез
Јанко
Бјеху ли
им какве
куће,
Драшко?
Војвода
Драшко
Бјеху куће
на свијет
дивота!
Ама бјеше
муке и
невоље:
ћескота их
несретња
дављаше,
смрад
велики и
тешка
запара,
те немаху
крви у
образу.
Вук
Мићуновић (лежи
заједно са
сердаром
Јанком)
А како те
збиља,
дочекаше?
Војвода
Драшко
Ко м' у зли
час
дочекива,
Вуче?
Ја нијесам
ни позна
никога,
а камоли
да ме ко
дочека,
но ми она
ружна
мјешавина
не даваше
из куће
изаћи.
Свагда
граја
бјеше око
мене
када хоћах
по граду
изаћи,
као у нас
бијеле
неђеље
кад се
крену
момчад у
машкаре.
Да једнога
не би
пријатеља,
главом
сина Зана
Грбичића,
свога дома
већ не ћах
гледати,
него кости
тамо
оставити.
А он ме је
братски
дочекао,
водио ме
свуда по
Млеткама.
Вук
Мандушић
А бјеху ли
јунаци,
војвода?
Војвода
Драшко
Не, божја
ти вјера,
Мандушићу!
О јунаштву
ту не
бјеше
збора.
Него бјеху
к себи
домамили,
домамили
па их
похватали,
јадну нашу
браћу
соколове,
Далматинце
и храбре
Хрвате;
па бродове
њима
напунили
и тиска' их
у свијет
бијели,
те довукуј
благо из
свијета
и
притискај
земље и
градове.
Сердар
Иван
А судови
бјеху ли
им прави?
Војвода
Драшко
Бјеху,
брате, да
те Бог
сачува!
Мало бољи
него у
Турчина.
Бјеше
једна кућа
превелика
у којој се
грађаху
бродови;
ту хиљаду
бјеху
невољниках,
сви у љута
гвожђа
попутани,
те грађаху
принципу
бродове;
ту од
плача и
љуте
невоље
не мили се
уљести
човјеку.
Једни
сужњи
бјеху
приковани
у путима
на веље
бродове,
те возаху
по мору
бродове;
ту их
љетње
горијаше
сунце
и дављаху
кише и
времена,
не могаху
из везе
шенути,
но, ка
пашче кад
га за тор
свежеш,
ту чамају
и дневи и
ноћи.
Најгоре им
пак бјеху
тавнице
под
дворове ђе
дужде
стојаше;
у најдубљу
јаму коју
знадеш
није горе
ко у њих
стојати.
Коњ хоћаше
у њима
цркнути,
човјек
пашче ту
свезат не
шћаше,
а камоли
чојка
несретњега;
они људе
све тамо
везаху
и дављаху
у мрачним
избама.
Сав
протрнем,
да их Бог
убије,
кад
помислим
за оно
страшило.
Нико жалит
не смије
никога,
а камоли
да му шта
поможе.
Када виђех
витешку
невољу,
забоље ме
срце,
проговорих:
Што,
погани, од
људи
чините?
Што
јуначки
људе не
смакнете,
што им
такве муке
ударате?
Док
Грбичић
мени
попришапта:
Немој
такве
говорит
ријечи,
не смије
се овде
право
зборит.
Твоја
срећа - не
разумјеше
те
И чујте ме
што вам
данас
кажем:
познао сам
на оне
тавнице
да су
божју
грдно
преступили,
и да ће им
царство
погинути
и бољима у
руке
уљести.
Вук
Мићуновић
Будили се
ти тако
проричеш,
мишљаху ли
у свијет
за кога?
Војвода
Драшко
Нема тога
ко с' не
боји чега,
да ничега
ано свога
хлада.
Они страха
другога
немаху
до од
жбирах и
до од
шпијунах;
од њих
свако у
Млетке
дркташе.
Кад два
зборе
штогод на
улицу,
трећи ухо
обрне те
слуша,
па онај
час трци
судницима,
кажи оно
што они
збораху
и попридај
штогод и
поглади.
Суд онај
час она
два ухвати,
па на муке
с њима у
галију.
Од тога ти
бјеху
погинули,
међу собом
вјеру
изгубили.
Колике су
с краја у
крај
Млетке,
ту не
бјеше ни
једнога
чојка
један
другог
који не
држаше
за тајнога
жбира и
шпијуна.
Грбичић се
мени
кунијаше
да су
једном
жбири и
шпијуни
облагали
једнога
принципа
пред
сенатом и
свијем
народом,
и да су му
главу
откинули
баш на
стубе
његова
палаца.
Како их се
други
бојат неће
кад могаше
облагати
дужда!
Кнез
Јанко
А бјеше ли
игре у
Млеткама,
ка ово те
се ми
играмо?
Војвода
Драшко
Бјеше игре,
али
другојаче.
У једну се
кућу
сакупљаху
пошто
мркни и
пошто
вечерај.
Кућа бјеше
сила од
свијета,
ужди у њој
хиљаду
свијећах;
по зиду
јој свуд
бјеху
пањеге,
цијеле се
напуни
народа,
тако исто
и кућа
остала;
свуд
могаше из
зида
виђети
ђе вираху
ка миши из
гњ'језда.
Док се
једна
подиже
завјеса,
трећи дио
од куће
отвори.
Боже драги,
ту да
видиш чуда.
Ту измиље
некаквога
пука,
то ни у сан
никад доћ
не може,
сви шарени
као дивље
мачке.
Док их
стаде по
кући
кривања,
ђе ко
бјеше
запљаска
рукама;
имах мртав
паднут од
смијеха!
Мало стаде,
они
отидоше,
а за њима
други
изидоше.
Такве
бруке,
таквијех
грдилах
нигђе нико
јошт видио
није!
Носине им
по од
кварта
бјеху,
истрештили
очи као
тенци,
а зинули
ка курјаци
гладни;
а дрвене
ноге
насадили,
па иђаху
као на
кључеве;
облачили
прње и
јачине,-
усред
подне да
га човјек
сретне,
сва би му
се коса
најежила.
Докле неко,
да му Бог
поможе,
из онијех
пањегах
завика:
"Бјеж,
народе, е
изгоре
кућа!"
Боже драги,
да ту
бруку
видиш.
Стаде јека,
клепет и
ломјава,
стаде
писка,
капе
попадаше,
стотина их
испод
ногах оста;
све се
наби, да
кркнут не
може,
као стока
кад је
звјерад
гоне.
Те ми опет
сјутрадан
на игру,
кад у кућу
нигђе нико
нема,
но је
пуста кућа
затворена.
И јошт ћу
ви једну
спрдњу
причат
(а знам
чисто
вјероват
нећете):
видио сам
људе у
Млеткама
ђе на
коноп
скачу и
играју.
Кнез
Роган
То не може
бит истина,
Драшко,
него су ти
очи
замаштали.
Војвода
Драшко
Не знам
ништа, но
сам их
гледао;
и сам
мислим да
је
маштаније.
Обрад
Ада што је
него
маштаније!
Ја сам чуо
од једнога
ђеда,
у Боку су
једни
доходили
из Талије,
или откуд
друго,
на наш
пазар исти
излазили,
па викнули
цијелу
народу:
"Погледајте
онога
кокота!"
Кад
погледај
онога
кокота,
али шљеме
за ногу
потеже.
Кад онај
час, није
него
сламка!
Другом
викни: "Послушај
народе,
свак ће
сада грозд
у руку
имат,
грозду ће
те бритве
принијети,
ал'
чувајте,
да вас јад
не нађе,
немој који
грозда
откинути!"
Докле
свако за
по грозд
ухвати,
принијеше
бритве
гроздовима;
кад виђеше
чудо
невиђено:
сваки себе
за нос
дохватио,
догна
бритву до
својега
носа!
Докле
трећи
саврх зида
викну:
"Чуј,
народе, не
потопите
се!"
У то рикни
низ пазар
ријека;
или било
мушко или
женско,
свак, да
гази,
уздигни
хаљине.
Кад ни
воде ни од
воде трага,
но свак
дига у
пазар
хаљине
и кренуо
ка да воду
гази!
Кад виђели
е их
погрдише,
скочи
народ, и би
их побили,
но утеци у
Котор
Латини.-
То играње
исто је
овакво
што на
коноп
играју,
војвода!
Вук
Мићуновић
Појаху ли
уз гусле
лијепо?
Војвода
Драшко
Какве
гусле и
какву
несрећу?
Ту за
гусле и
збора не
бјеше!
Вук
Мићуновић
Ада за сву
игру без
гусалах
ја ти не
бих пару
турску дао.
Ђе се
гусле у
кућу не
чују,
ту је
мртва и
кућа и
људи.
Сердар
Радоња
За сваку
те работу
питасмо;
а гледа ли
принципа,
војвода?
Војвода
Драшко
Гледах,
брате, као
тебе сада.
Сердар
Радоња
А бјеше ли
какав,
аманати?
Војвода
Драшко
Бјеше
човјек те
од средње
руке;
да не
бјеше под
оним
именом,
не шћаше
се бојат
од урока.
Сердар
Радоња
Како ли се
зваше,
војевода?
Војвода
Драшко
Валијеро...
и већ не
знам како.
Сердар
Иван
Пита ли те
што за ове
краје?
Војвода
Драшко
Пита,
брате, не
знам ни
сам како.
Ја изидох
пред њим с
Грбичићем,
поклоних
се како ми
рекоше.
Пут мене
се
поосмјехну
принцип,
распита ме
за наше
крајеве,
и шћах
рећи љуби
Црногорце,
јер
спомену
све редом
бојеве
ђе су наши
помогли
Млеткама.
Па
послијед
поче
ђетињити;
запита ме
за наше
сусједе,
за Бошњаке
и за
Арбанасе:
Кад ухвате
- каже -
Црногорца,
било жива
ал' мртва у
руке,
хоће ли га
изјест,
што ли
раде?
Ђе изјести,
ако Бога
знадеш,
ка ће
човјек
изјести
човјека?
Ма сам чуо -
опет ми
говори-
један
народ тамо
змије једе.
Какве
змије,
честити
принципе?
А гадно је
на пут
погледати-
све се
длаке
најеже
човјеку!
Кнез
Јанко
Ја мним те
је дочека
лијепо?
Војвода
Драшко
Но лијепо,
него
прелијепо!
Обећа ми и
што му не
исках.
И помислих
кад од
њега пођох:
благо мени
јутрос и
довијек,
ево среће
за све
Црногорце,
дајбуди ћу
повест
доста
праха
да с' имају
чим бити с
Турцима.
Кад
послијед,
све оно
излиња,
ка да
ништа ни
зборено
није.
И посад му
не бих
вјеровао
млијеко је
да рече
бијело.
Кнез
Роган
А како те
рањаху,
војвода?
Бјеху ли
им лијепа
јестива?
Војвода
Драшко
Ту не
бјеше јела
изван леба,
но донеси
некакве
преслачке,
по три уре
лижи докле
ручај.
Два дијела
ту бијаше
пука
јоште
млади, а
обезубили,
све лижући
оне
посластице.
Од жеље се
сад
наједох
меса.
Вук
Мићуновић
Фала Богу,
јест
велико
чудо!
Види те ли
овде у
Котору
баш овога
Совру
провидура
и осталу
господу
млетачку?
Воли су ти
кокош али
јаје
него овна
али груду
сира.
Које чудо
могу на
годину
кокошаках
они
позобати!
Па погини
у оно
господство,
спушти
куље, а
обриви
брке,
а поспи се
по глави
пепелом,
а брњице
ка у жене
уши.
Како
тридест
напуни
годинах,
сваки дође
као
бабетина,
од бруке
се гледати
не може;
како пођи
мало уза
стубе,
ублиједи
како
рубетина
а нешто му
заиграј
под грлом,
рекао би,
онај час
умрије!
Сијеку
пецива и
сједоше на
ручак.
Сердар
Јанко пита
чи је брав
те му он у
плеће
гледа, и
кажу му да
је Мартина
Бајице.
Сердар
Јанко
Дивна
плећа, а
дивно ли
пише!
Благо теби
за довијек,
старче,
чудно ли
ћеш нешто
доживјети!
Кнез
Роган
Које држе
да је наша
страна,
ал' од
крста али
је од
стуба?
Кнез
Јанко
Ми смо
вазда од
крста
држали.
Кнез
Роган
Хиљаду сам
плећах
оглодао,
али ове не
виђех
несреће.
Чије ово
плеће те
га гледам?
Његова се
кућа
угасила,
у њу неће
кокота
појати;
а ево је
насред
њега шупље
ка да га си
силом
прошупљио,
а по њему
двадесет
гробовах
и ни један
није изван
куће.
Сви
гледају
оно плеће
и чуде се
какво је.
Питају од
чијега је
брава, и
кажу им да
је од
брава
Скендер-Аге
Медовића.
Кнез
Јанко (гледа
једно
плеће и
прича из
њега)
Има овај
двадесет
говеди,
гувно му
је код
куће
лијепо,
на кућу му
шљеме
доста јако,
јаки су му
и лијепи
коњи;
крије
негђе
замотуљак
парах,
ма бих
река да их
није много,
и за њих му
сви у кући
знају.
Вукота
Мрваљевић (прича
из плећа)
Чудна
негђе
пустога
плијена,
но је
крвав, да
га Бог
убије:
Косово је
око њега
легло!
Вук
Мићуновић
Што бајете
као
бајалице
али бабе
кад у боб
врачају?
Што ће
знати
мртве
костурине
како ће се
коме
догодити?
Вукота
Мрваљевић
Које јаде
ти тобож
мудрујеш?
А ти више у
њима
проричеш
но који му
драго
десетиња.
Не даш
нигда
плећа
оглодати,
но их
грабиш из
устах
људима;
мени си их
стотину
узео
да ђавола
приђе у
њих видиш.
У то ти је
прошло по
вијека!
Војвода
Батрић
Дану, Вуче
из Љешева
Ступа,
узми гусле
да нас
разговориш;
кад је
добро,
нека је и
боље.
Вук
Љешевоступац
(поје)
Чево равно,
гњијездо
јуначко,
а крваво
људско
разбојиште,
многе ли
си војске
запамтило,
многе ли
си мајке
ојадило!
Људске су
те кости
затрпале,
људском си
се крвљу
опјанило;
вазда
раниш од
Видова
дана
јуначкијем
и
коњскијем
месом
гавранове
и мрке
вукове!
Страшно л'
бјеше
једном
погледати:
дим те
црни бјеше
приклопио,
сто
хиљадах
притисло
Тураках,
око тебе
пушке
грмијаху,
фриштијаху
хиљаде
момаках
а гракаху
на јата
вранови.
Иза тмине
и сунце
огрије:
пред вечер
се над
тобом
изведри,
Турке
мртве по
тебе
бројасмо,
погодит се
нигда не
могасмо
око броја,
колико их
бјеше.
(оставља
гусле)
Војвода
Батрић
Дану, Вуче,
немој
прекидати,
разговора
без
таквога
нема.
Вук
Љешевоступац
Не умијем,
војвода,
па је
љепше
оставити.
Пуцају
пушке уз
поље,
пјевају
људи, има
их около
сто и
педесет.
Војвода
Драшко
Ко је оно,
ка да су
махнити?
Сердар
Јанко
Оно су ти
свати
Мустафића,
а жени се
Суљо
барјактаре
синовицом
с Обода
кадије.
Вук
Мићуновић
Ма нијесу
сви
сватови
Турци,
него има и
Црногорацах.
Сердар
Јанко
Има онђе и
Црногорацах
мало мање
него
половина.
Вук
Мићуновић
Куд су
шћели
потрпезне
кучке,
Бранковићи
и
лижисахани?
Што им оће
друштво са
Турцима?
Кнез
Јанко
А каква је
то вражија
женидба
кад
вјенчања
никаква
немају,
но живују
ка остала
стока?
Сердар
Јанко
У њих нема
никаква
вјенчања,
но погодбу
некакву
учине
ка да
краву
наполи
предају.
Они жене у
чељад не
броје,
но их држе
ка продано
робље.
Они кажу:
Жена је
човјеку
слатко
воће ал'
печено
јагње.
Док је
таква,
нека је у
кућу;
није л'
таква, са
њом на
улицу!
Кнез
Роган
Хвала Богу,
пасјега
милета,
ка је опит
са злом и
неправдом!
Ђе допире,
ту закона
нема;
закон му
је што му
срце жуди,
што не
жуди у
Коран не
пише.
Поју
сватови уз
поље.
Сват
Турчин
Гергелезе,
крило од
сокола,
те на хата
у рају
полеће,
самовољно,
без
никаква
зора,
пред
Пророка
приђе да
изађеш;
хурије те
дивне
заробише
те си нама
тако
закаснио.
Излаз к
нама, часа
не почаси,
на твојега
крилата
халата!
Не заборав'
сабље и
миждрака
и твојега
бича
пакленога,
јер су
Власи уши
подигнули,
да окупиш
стоку у
торину.
Вуци су ти
љуто
погладњели;
нек ти
сине сабља
дамаскија,
да не лају
пашчад на
Пророка!
Сват
Црногорац
Ђе си,
Марко,
нагнута
делијо?
Иако си
турска
придворица,
ал' си опет
наша
перјаница.
Појаш',
Марко,
твојега,
Шарина,
од оружја
ништа не
узимај
до твојега
тешка
шестоперца;
њим Алију
згоди међу
плећа,
па му на
част
Пророк и
хурије!
Сват
Турчин
Илдериме,
свечев
буздоване,
мало ли ти
би крстове
вјере
међ'
истоком и
међу
западом
да истрчеш
хата
крилатога,
дамаскију
да крви
напојиш,
да
најстрашним
постанеш
шехитом,
но се диже
да Фатиму
ћераш,
јединицу
светога
Пророка?
Ту сагр'јеши
Богу и
Пророку;
ко им
скриви, он
им грдно
плати!
Ал' ти
просто
диново
млијеко
када Босни
саломи
рогове,
кад све
покла што
не
посунети ;
само факир
остави
фукару
да нас
служи, а
пред
крстом
тужи.
Сват
Црногорац
Обилићу,
змају
огњевити,
ко те
гледа,
блијеште
му очи!
Свагда ће
те
светковат
јунаци!
Мрцино нам
круну не
упушти
кад падиши
стаде под
вилице,
када дину
загази у
чорбу.
Сат те
виђу на
твојега
Ждрала
ђе
разгониш
код шатора
Турке.
Што ће
бити, ко ће
угодити?
Срб и
Турчин не
слаже се
нигда,
но ће
прије море
ослачати.
Сват
Турчин
Држ, Алија,
курвино
копиле,
Котарке се
младе
разбјежаше!
Срамота је
сивоме
соколу
ћерат дуго
јато
јаребицах,
па за себе
не уловит
меса.
Удри, Тале,
твојом
дреновачом,
под њом
пучу ребра
ка ораси!
Половина
главе
изгубите,
не оставте
Косу у
кавуре;
такво воће
није за
кавуре.
Сват
Црногорац
Бјеж,
Комнене,
задрта
делијо,
кад си
такву срну
уловио!
Већ си
доста
одморио
крила,
нијесу ти
далеко
Котари;
вјера ти
је Хајки
омилила,
једва чека
да ти се
прекрсти.
Забобоњи,
Старино
Новаче,
сврх
Клисуре,
ка си
научио,
јер су
дину уши
заглибиле;
пробуди му
бухе у
кожухе.
Не пушт',
Бајо, жива
ђавољега;
нека свати
не буде
планине
без питања
твога ал'
Лимова.
Излази
Мустај-кадија
и моли
момчад да
не поју
онаке
пјесне
покрај
сакупа
Црногорскога,
да не буде
од
главарах
коме што
жао, него
нека поју
сватовске
пјесне, и
он сам
почиње
појати.
Мустај-кадија
Не плач',
мајко,
дилбер
Фатиму:
удата је,
није
укопата;
ружа с
струка
није пала
свог,
но у
бостан
пренешена
свој.
Фатиму ће
Суљо
држати
као очи
своје у
глави.
Фатима је
струком
дивота,
очи су јој
двије
звијезде,
лице јој
је јутро
румено,
под
вијенцем
гори
Даница;
уста су
јој паром
срезана,
усне су
јој ружом
уждене,
међ'
којима
каткад
сијева
сњежна
гривна
ситна
бисера;
грло јој
је чиста
филдиша,
б'јеле
руке -
крила
лабуда.
Над
цвијећем
плива
зорњача,
а возе је
весла
сребрна | |