Момчило Селић

I Начела

Носиоци историје – Божије промисли на Земљи – нису ни идеје ни појединци, већ нације.

Поштујући поуке прошлости – и садашњости – ваља нам стога заштитити Српство.

Морамо то учинити сами, јер су нам савезници досада штетили колико непријатељи.

Туђе вере и идеологије, такође.

Наше делање мора бити засновано на истини, ма колико непријатној, и сопству.

Независно од односа снага, културних и политичких образаца, Национални програм мора јачати нацију, и тежити заокружењу и очувању наших земаља.

Јер без омеђене, целовите територије и снажне државе, и даље ћемо страдати од лажи и издаје, и претапати се у друге.

II Одреднице

Овај Програм морамо утемељити на јасним појмовима нације, имена, језика, и вере, јер се скривањем истине нећемо додворити непријатељима ни помоћи себи.

1. Нација

Историјски, Српство се састоји од Срба хришћанске вере, српског имена и језика.

Етнички, Индоевропљани смо српског, словенског, и балканског порекла.

Као једна од најстаријих војничких аристократија Европе, настали смо слободним мешањем духовно и физички сродних племена.

Но многи су се потом одрекли српског имена, и стали уз наше непријатеље.

За овај Програм, међутим, они заувек остају Срби.

Јер и они и Југословени нашег порекла нису нас лишили само бројности, већ и земаља. Један од главних наших циљева мора стога бити њихово враћање Српству.

2. Име

Наше име несловенског је порекла. Првобитно су га носили балкански и азијски Арији, и означавало је припадност војничком племству Словена.

3. Језик

Српски језик јединствен је на целој нашој територији. Пише се српском ћирилицом, по потреби и латиницом. Дијалекти су му екавски и ијекавски.

Мада једно од главних обележја сопства, услед исељавања постао је својство другог реда. Србе енглеског, немачког, француског, или неког другог језика не смемо стога одбацивати.

Српство је пре свега дух, и жеља за животом у заједници прошлих, садашњих, и будућих Срба.

4. Вера

Као заточници Лепоте, Истине, и Правде, постали смо православни хришћани.

Свети Сава је ту веру и посрбио.

Насупрот западњачкој опчињености насиљем и стицањем, стремећи Слободи, хришћанству смо подарили непокорност. Спој смо силе и самоограничења, из поштовања према Богу и себи.

Добра се нисмо одрицали, не сматрајући га сметњом Победи.

Јер без Бога су људи само разуларени ум, и неограничено хтење.

Тежећи божанској моћи, без божанске мудрости, и божанске власти над собом, атеизам, комунизам, и либерализам су нас тешко оштетили, и деморалисали. Безбожништво нам је побркало узроке и последице, добро и зло, болест и здравље, врлину и порок, а људе с нељудима и ништацима.

Непризнавањем датог света, људи, и историје, лажне вере су нас супротставиле сопственим прецима, и потомцима.

III Циљеви

1. Јачање нације

На једном од светских раскршћа, српска нација може опстати једино јединствена.

Свако верско, културно, регионално и политичко подвајање води нас у пропаст.

Привређивање и стицање не смеју нам постати сврха живота. Многи су опстали, чак ојачали, у сиромаштву и оскудици, али ниједан народ није преживео мекуштво из богатства.

Привреда нам мора снажити борбену моћ, не бојазан од губитка и жртве.

Култура нам мора јачати дух, не слабити га подражавањем туђег. Од других, ваља нам преузети све што даје маха сопству.

Себе морамо градити на сопственом наслеђу, сагледаном суштински, не буквално.

Морамо знати шта су нам преци хтели, не само постигли.

Потврдили смо се досад као војници, пре свега крајишници. Стога нам ваља неговати војничке врлине: родољубље, храброст, оданост, витештво, снагу, издржљивост, и здравље.

Као граничари и Истока и Запада, и Севера и Југа, и Словенства и Српства, а највише хришћанства, чојства, и јунаштва, можда ћемо, између ратова, свету пружити што бисмо радо преузели од других, но без војничких својстава нестаћемо, попут многих пре нас.

2. Заокруживање и очување територије

Своје земље стекли смо насељем и борбом. За њих су се жртвовали безбројни наши нараштаји.

Земље које смо освојили, и задржали – што није успело Грцима, Римљанима, Млечанима, Турцима, ни Тевтонцима – јесу, положајем, природним богатствима и лепотом, без премца у Европи. Њиховим поседом постали смо једна од најуспешнијих нација света.

Због тога њима не сме нико трговати, нити их отуђивати.

Њихови делови могу бити окупирани, али нација и држава такво стање не смеју признати. Сви Срби дужни су да се боре против било какве окупације до ослобођења.

Националну територију заокружили смо, коначно, победом у Првом светском рату.

Она се састоји од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Српске Крајине, и српске Македоније, и зове се, сва, Србија.

Њена северозападна граница иде од Карлобага, преко Госпића, Плашког, Оштарија, Мрежницом до Карловца, Купом до Сиска, Савом до Јасеновца, на Новску, Пакрац, Дарувар, и Брежницом до мађарске границе.

Северозападна наша граница омеђиће се јасно рекама, планинским гребенима, и стратешким градовима, на основу наших геостратешких потреба.

Границе према Мађарској, Румунији, и Бугарској остају исте као за СФРЈ.

Југоисточне границе иду од Криве Паланке, Кривом реком до Пчиње испод Куманова, јужном ивицом Скопске Црне Горе до Радуше, Вардаром до Гостивара, јужном обалом Мавровског језера, до албанске границе.

При успостављању југоисточне границе стоје иста начела као за северозападну.

Граница према Албанији остаје иста као за време СФРЈ.

IV Начин остварења

Да би се овај Програм остварио, држава и привреда морају служити Српству, а не оно њима. Земљу ваља уредити, створити снажну војску и сталеж кадар да нас води.

1. Начела

Да би нам нација била снажна, наши стратешки циљеви морају бити јасни и јавни, јер ми никад нисмо били заверенички народ, и свако нас закулисно делање слаби. Притворни, дволични, или користољубиви Срби постајали су Турци, Латини, или Немци.

Друго наше начело мора бити успостављање међусобног поверења, као предуслова за стварање било какве заједнице. Слично римском, британском, или америчком држављанину, сваки Србин, ма где био, мора знати да га штити целокупна нација, и ниједан не сме бити насилно жртвован зарад опште добробити.

Следећи циљ мора нам бити заштита породице, јер ни без ње нема снажне нације. Само уздизањем брака и осудом саможивости можемо имати ваљаног порода.

Дужни смо, себе и Бога ради, да се умножимо.

Ниједна нација није свој дом очувала правом и тапијом, већ становништвом, насељем, и борбом. Ако прилике затраже, ваља нам се ширити и другде по свету. Неспремност на то учинила је многе народе жртвом оних који се нису либили владања другима.

Но без поштовања Светосавља, јуначког народног предања, и примера наших ратова за слободу, никакав успех неће нам достајати.

2. Држава

Да бисмо били устројени како доличи, држава нам мора бити једноставна.

Србија је премала, и исувише угрожена, да би била савезна држава.

Покрајине Шумадија, Западна, Јужна и Источна Србија, Војводина, Косово и Метохија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Далмација, Српска Крајина, и Македонија, као историјске могу задржати своје називе, али не смеју стећи државна својстава.

Цела Србија може се уредити и по мањим подручјима попут Поморавља у Србији, Бачке у Војводини, Лике у Српској Крајини, Конавала у Далмацији, Брда у Црној Гори, или Семберије у Босни.

Но ни таква подручја не смеју постати државе у малом.

Управа, чиновништво, и порези морају бити сведени на најмању меру.

Држава се не сме мешати у политичке, привредне, личне, и друге слободе држављана.

Плаћање пореза, служење војске, и јавна делатност су наше обавезе према њој.

Њено је да се не користи насиљем, поквареношћу, и сплетком.

Полиција мора служити народу, и одговорати скупштини, не управи.

Законодавство мора штитити невине и гонити вине, не ограничавати слободу.

За узврат, свако кршење закона мора бити кажњено.

Врлина и слобода морају бити светиње српске државне политике.

3. Привреда

Зарад слободе, привреда нам мора опслуживати домаће потребе, не туђе.

Њен основ мора бити пољопривреда, јер без јаког села нема издржљиве војске, ни успешне одбране. Морамо производити здраву храну и слободне људе за себе, не за иностранство.

Но једино традиционално ратарство и сточарство погодују врлини. Индустријска пољопривреда уништава тле, а земљораднике потчињава граду.

Индустрију ваља свести на најмању меру, јер производња за тржиште загађује дух и околину, ствара отпор према раду и презир према људима. Од памтивека је рад у њој сматран губитничким. Положајем зависни, радници нису ником донели ни очували слободу.

Морамо зато правити робу која се тешко хаба, лако одржава и поправља, јер садашње искоришћавање становништва, природних богатстава, и производних могућности ни развијене земље не могу издржати у недоглед.

Свако укључивање у “међународну заједницу”, засновану на беспоштедној пљачки природе, људи, и рада, води краху нашег народа.

4. Просторно уређење

Са скоројевићког уређење земље зашли смо у тескобу, поред свих пространстава и богатстава Србије. Градови, нарочито Београд, гутају и загађују околину. Асвалт, бетон, и здања уништавају нам земљу, а индустрија воду и ваздух. Тиме штетимо себи и потомцима, а вређамо и претке, кадре да живе с мање а буду јачи, храбрији, и честитији од нас.

Градови нам не би смели бити већи од могућности снабдевања водом, енергијом, и храном из најближег окружења, јер зависност од трговине, високе технологије и потрошње ствара становништво са размажености спремно на сваку срамоту.

Они који чезну за високоурбаним пороцима, нека их потраже ван Србије.

5. Војска

Војску мора да служи сваки Србин.

Она мора носити српско име, бити снабдевена домаћим наоружањем и предвођена најбољим Србима.

Њени команданти за сраман пораз морају одговарати животом, чашћу, и имовином.

Војска је дужна да брани себе, народ и земљу, не чекајући дозволу или наређење власти.

На сваки оружани напад мора вишеструко узвратити.

Власт која је у овоме буде ометала или спречавала мора бити смењена и кажњена.

Сви Срби дужни су да лично наоружање, муницију, и опрему чувају код куће, и да се одазову војном позиву. Наоружани и обучени, најбоље ћемо одговорити непријатељима, или домаћим узурпаторима.

Ко не буде служио војску, ни учествовао у рату, неће имати политичких права.

Знамења Српске војске су црвено-плаво-бела застава са крунисаним, двоглавим белим орлом, и црна, с белом лобањом и костима.

Застава са лобањом и костима, и натписом “Слобода или смрт”, истиче се само у борби без поштеде. Њено ношење у било којој другој прилици мора бити кажњиво.

6. Вођство

Без успостављања истинске елите, Србија неће још дуго остати српска.

Највећи наш промашај био је и остао несклад између господства великог дела народа и ништачког, повремено издајничког вођства.

Првобитно српско племство уништили су Млечани, Турци и Немци, а новом није допуштено да се установи. Велике силе и наши изроди чинили су све да будемо образовани у туђем и поданичком духу, а вође окренуте сопственим интересима, не народним.

Измећари су нас издавали чешће из саможивости но љубави према непријатељу.

Но нашег племства ипак има.

Чине га даровити, храбри, и честити родољуби који се јављају кад нам је најтеже.

После 1918. године, таквима није више допуштено да нас воде. Напуштањем идеје Велике Србије, њихова места препуштена су најгорима.

Јер и либерализам и комунизам су само различити видови ропског схватања једнакости, и непризнавања урођених људских разлика. Прихватањем лажног тумачења света добили смо елиту новца, моћи, и опсене.

Ако опет не успоставимо сој као сталеж, владаће нам чиновници, као досад. Јер појединци, ма како ваљани, неће народу помоћи више но комунисти и њихови претходници и наследници.

Способно да одговори сваком светском изазову, сојем изнад опште помаме и бешчашћа, племство нам мора имати узор у себи. Иначе, тежиће опонашању других, и тиме нас заувек лишити наде.

Мора се угледати на Растка Немањића, који се одрекао власти зарад духа и душе.

Без суздржавања, самоограничења, и владања собом и судбином, нема ни соја ни добра.

V Однос према другима

Став према суседима, мањинама, и великим силама пресудан је за наше циљеве.

На мети јачих, не смемо се понашати као да смо сами криви за то.

Јер када смо били јаки – за Немањића, Краљевине Југославије, и СФРЈ – пружали смо руку чак непријатељима, камоли суседима, или мањинама.

Но сви сем Влаха, и Румуна, су заједништво с нама одбили.

Ваља нам стога изнова сагледати односе с њима.

1. Однос према суседима

Са суседима не треба ратовати, али ни склапати савезе.

С њима ваља сарађивати једино у случају рата против заједничког непријатеља. При том, услови такве сарадње морају бити јавни и јасни, а ни војска ни држава не смеју жртвовати ниједан наш интерес зарад одбране туђе земље, части, и живота.

Против себи равних, или слабијих, не треба нам савезника.

Ни привредна, културна, или икаква друга сарадња са суседима није нам нужна, осим ако нам не престану бити непријатељи. При утврђивању политике према њима, морамо имати на уму следеће:

· С Албанцима се оружано сукобљавамо последњих 300 година. Да би нам отели земљу починили су безбројне злочине, и сарађивали са сваким нашим непријатељем.

· С Бугарима смо водили неколико крвавих ратова. Два пута су нас окупирали, ми њих никад. Но с њима је могуће побољшати односе поделом Македоније.

· С Румунима смо стајали углавном добро, мада су порумунили један број Срба. Но сарадњу с њима ваља одржати.

· С Мађарима водимо оружану борбу од њиховог доласка на Балкан. Многи од њих су помађарени странци, те им не треба веровати.

· С Хрватима, најљућим непријатељима, одбијамо да ратујемо већ дуго.
Однарођени хунским, аварским, мађарским, и тевтонским утицајем, сами су се окренули против нас. Њихов национални програм заснован је на присвајању нашег становништва, земље, историје, културе, традиције, и језика, и на затирању Српства.

Њихова државна идеја директно је уперена против нашег опстанка.

И да нас нису клали, дужни смо да према њима будемо беспоштедни, јер нас нити штеде, нити уважавају.

Похрваћене Србе и окупиране територије: Далмацију и Српску Крајину, морамо вратити без обзира на цену и трајање тог подухвата.

Њих саме морамо сабити у њихове природне границе.

У случају њиховог оружаног напада, морамо их казнити и за досадашње геноциде над нама.

· С Муслиманима, као бившим сународницима који су отуђили део наших земаља, не можемо бити суседи.

Они, наиме, могу бити само верска мањина – не нација – у Србији.

На своју земљу изгубили су право кад су се назвали Турцима.

У Србији могу бирати између повратка у крило нас, или исељења.

Све друго нас недолично угрожава.

2. Однос према мањинама

Oсим Влаха, мањине су увек помагале нашим непријатељима, и нанеле нам огромне губитке. Слично Великој Британији, Француској, Немачкој, Италији, или Шпанији, дужни смо да их асимилујемо.

Нико није дужан да се вечито гложи с подстанарима. Мада посрбљивање није у нашој традицији, пораз од слабијих још већи је грех.

Нека душмани нестану, не ми. Несрбима не смемо дозволити да и даље пружају изговор за страно мешање.

3. Однос према великим силама

Ни решење мањинског питања, ни ваљано унутрашње уређење неће нам много вредети ако не решимо односе с великим силама. Наш геостратешки положај, наиме, онемогућује неутралност. С великима се зато морамо или сукобљавати, или им се приклањати.

Сви наводни успеси наше дипломатије били су само тренутни уступци великих сила. Кад им нисмо више требали, они су повучени и наплаћени с каматом.

Ни подавање нам није помагало. Живот под Турцима, Млечанима, Аустријанцима, Мађарима, Немцима, и “међународном заједницом” показао се несносним. “Савезници” – и Руси и Запад – користили су нас као топовско месо, наметнувши нам усто Југославију, комунизам, па либерализам и губитак образа и територија.

У сукобима смо пролазили боље: од Турака смо се ослободили, Аустријанце, Мађаре и Немце поразили и – макар накратко – ујединили нацију.

Наспрам великих, и сами морамо бити велики.

Јер Римљани су почели као етрурски вазали, а Готи, Руси, и Нормани као малобројне варјашке дружине. Енглези су били убоги острвљани, Американци отпадници и изгнаници, а Мађари су у Панонију ујахали као незнатна хорда, да би недуго потом владали над множином Словена, Влаха, и Германа.

Све њих узнео је непоколебљив, господарски дух, не број ни богатство.

Сопством су достигли и бројност и моћ.

Уколико сами не постанемо сила, чудо нашег опстанка неће вечито трајати. Пропаст Дубровачке Републике, Србије Бранковића, и српских земаља наших дана казују како пролазе мали кад се уздају у вештину и случај, не врлину.

Кукавичлука зато не сме бити ни у нашим пословицама.

“Шут” себе тако види, а трпен није спашен, јер гута што није за људе. Срби који су из Полабља сишли на Балкан и сучелили се с Византијом, највећом силом свога доба, нису хтели да живе у прашуми, мочвари и магли, попут Балта, Лужичана, и Тевтонаца.

Зато нас данас има овде, а Византије, Турске, Венеције, и Немаца, не. Јер ускогрудост и малодушност су особине малих, невољних да расту. Ни сиромаштво ни малобројност нису обезружавали велике, поносне мимо губитака. Ни варакањем ни трговањем нећемо победити, јер нисмо ни Јевреји ни Енглези.

Морамо се уздизати Косовским заветом, свесни шта нам се догађа кад га се не држимо.

VI Закључци

Не хотећи да се осрамотимо, а некадри да се уклонимо или поклонимо, уверени да се може живети на средокраћи времена, народа, вера, и таштина без греха и тегобе управљања другима, сами смо себе начинили жртвом.

Поред речи “За Бога и Отаџбину”, тробојница нам стога мора носити заповест “Победа или смрт!”

Јер без слободе, оствариве једино кроз сталешко уређење и сталну борбу, наше постојање као народа губи смисао.

Једино вером у себе, и служењем божанском у себи, можемо избећи ропство. Као крајишници – заточници Правде, Истине, Лепоте и Љубави – морамо надаље штитити себе од других, а њих од беде у нама.

Горштачки отмени, људима морамо вратити веру у Бога, и побити учење да је свет казна, а вештина и стицање спас. Усхит јунаштвом мора нам надјачати бол и бес с оваквог Завета, а Српство поново стајати изнад свега, осим Бога и части.

Иначе, постаћемо други неки народ, имена недостојни.

(Овај Програм, завршен на Светога Луку 1996, објавила је “Слободна књига” Владимира Максимовића 1997. После неколико распродатих издања, и поред потражње, није доштампаван из непознатих разлога. Првобитни текст измењен је стилски марта 2002. и, аутор се нада, побољшан.)