„Сарајево логор(и)за Србе“
окт 22nd, 2009 | Од ПокретСЗХ | Категорија: Вести -Покрет СЗХ-„Сарајево логор(и)за Србе“
аутори:Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић
Филм садржи потресне приче преживјелих логораша, те видео-записе о страшним облицима мучењима Срба у Сарајеву у којем је било 126 логора и у којем је убијено 6.635 Срба.
ПРВИ ДЕО::
http://www.pokretszh.com/film/logor1.flv
ДРУГИ ДЕО::
http://www.pokretszh.com/film/logor2.flv
ТРЕЋИ ДЕО::
http://www.pokretszh.com/film/logor3.flv
ЧЕТВРТИ ДЕО::
http://www.pokretszh.com/film/logor4.flv
Логори и места заточења за Србе 1991-95 >>>
Још један доказ о страдању Срба
БРAТУНAЦ – Документарни филм „Сарајево логор(и) за Србе“ представља доказни материјал и свједочење о начинима и мјестима страдања Срба на подручју Сарајева.
Изјавио је то предсједник Скупштине Савеза логораша РС Спасоје Ковачевић у четвртак увече послије приказивања филма у препуној сали Светосавског дома у Братунцу. Филм садржи потресне приче преживјелих логораша, те видео-записе о страшним облицима мучењима Срба у Сарајеву у којем је било 126 логора и у којем је убијено 6.635 Срба.
- Логораши неће и немају право да одустану од тражења правде и одговорности зликоваца, који су нас мучили. Ми то стално тражимо. Тужилаштво и Суд БиХ, у којима раде и неки од оних који су нас мучили, неће моћи вјечно да опструишу наше пријаве и мораће да процесуирају починиоце бројних злочина над хиљадама Срба у сарајевским логорима – рекао је Ковачевић.
Напоменуо је да су српски логораши незадовољни досадашњим радом тужилаца Хашког трибунала, као и Тужилаштва БиХ.
- Иако смо доставили обимне материјалне доказе и свједочења преживјелих логораша о страдању Срба на подручју Сарајева, још није покренут ниједан поступак – казао је Ковачевић.
Нагласио је да су српски заточеници бошњачких логора „увијек спремни да свједоче“ о страхотама које су видјели и преживјели.
- Када сам затворен у логор „Силос“ испитивао ме Салко Госто. Псујући и вријеђајући ме рекао је: „Не знате ви Срби шта вас чека. Ви сте затворени и један број Срба ће овдје настрадати, други ће бити пребачени у КПЗ Зеница, а један број Срба ћемо потурчити, па ћете видјети како је бити турски вазал“ – рекао је то, између осталог, бивши заточеник злогласног тарчинског логора Винко Лале.
Autor: К. Ћ.
Loading ...
Molim Vas stavite ovaj film na youtube. i ako mozete uradite prevod na engleski!! Ovo ljudi treba da vide! UZAS STA SU PREZIVELI SRBI U SARAJEVU.
preveliki je ovo fajl brate da mozemo postaviti na you tube
Zato smo ga i postavili ovde
Ja bih vas molila ako mozete ovo da prevedete na engleski da mogu da snimim i da odnesem to jednom politicaru ovde u Kanadi koji zeli da „uvede“ dan zalosti Srebrenice za muslimane. Ja sam mu poslala pismo ali mi sada trebaju dokazi i on je rekao kada sve to prikupim da mu se javim. Volila bih ako imate cijeli spisak imena poginulih Srba iz Sarajeva da mi posaljete…hvala unaprijed
Isto vas molim ako mozete nabaviti snimak gdje General Mladic prica sa opstinskim rukovodstvom Srebrenice da mirno predaju oruzje i da im on garantuje ostanak u Srebrenici…u tom snimku isto kaze da oni koji nece tu da ostanu mogu mirno da se odsele…na tom snimku je komandant Holandskog bataljona…
tesko je prevesti toliki fajl…a nemamo tu tehniku ovde kod nas
Andjelka imam ja spisak poginulih Srba Sarajeva na mom racunaru ako zelis stupiti samnom u kontakt pisi mi na adresu mladjo1978@yahoo.de
A imam par video snimaka zlocina ustasa i mudzahedina(domacih talibanaca)
Bog ti pomogo Andjelka!!
Mladjo ako imas ceo spisak onda nam prosledi u redakciju,kak obi to za javnost objavili
Помаже Бог Млађо! И Свој Браћи Православној. Морамо да се држимо заједно и да учимо једни друге, да будемо свјесни ђе је звијер и зло, које је увијек и било ту, само га тито, сатанин слуга замаскир’о, да опет удари камом и жицом и свим злом на Српску брађу, да ако од титине тираније ко остане Србин и Православац, они то покољу. Бог благословио све оне који се труде да се види и чује истина!
Strasno milu im majku jebem kakva srebrenica toje nula ma da i ona je bila od osvetnika ja je ne osudujem znam kako je kada nekog izgubis onda je sve ravno i svi su isti . Pamti narode samo pamti da se ne ponovi tako da kao jagnjad idemo na klanje,Bog Cuva Srbe,
SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA BRACO I SESTRE.MORAMO BITI OPREZNI OD TOG ZLA I IZRODA MUSLIMANA.OSVETA JE CUDO.MI SMO HRISTOVI.UZ OVAKO TESKO VREME TREBAMO BITI SLOZNI I RADJAJMO DECU.POZDRAV ZA SVE SRBE.
Please contact me to organize an English narration for this movie. We Serbs need to share our story with the world.
John Bosnitch
The InterMedia Center
Belgrade
john.b@imcnews.com
We will conatact soon us it is possible
Moviement SZH
POMAZE BOG
IZ HERCEG NOVOG SAM OVO JE STRASNO SVAKA CAST,NA ISTINI ALI TREBA OVU PRICU STO VISE PROSIRIT MEDIJSKI DA NASE BRACA NEVERNE TOME UVJERE U ISTINU.POZDRAV OD SRBINA IZ HERCEG NOVOG I DA SE NE PONOVI VISE NIKO DACE VELIKI BOG,SLAVA MU I MILOST
Strasno sta se dogadjalo Srpskom narodu i jos uvek dogadja gde god smo po svetu a Boziji smo narodi imamo dusu plemenitu…..SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA!!! Ali trebamo se sloziti iz dijaspore organizacije skupljanja dobrotvori novca da se uzme u odbranu nase Otadzbine Srbije kao i RS svoga rodstva,koliko ko moze neka pruzi ako je u srcu pravi Srbin dace….ne znam da li to postoji?S VEROM U BOGA ZA SPAS RODA SRPSKOGA I KOSOVA!!!
Sverom u Boga!
Па није никакав проблем да се ово стави на јутубе, само треба да се цео снимак исецка и да сваки клип буде по највише 10 минута. Ако хоћете могу ја то да урадим, само опет фали енглески превод, боље да се постави кад се уради и превод.
dragi brate Milane.Mi ovaj film saljemo profesionalcima da ga prevedu na engleski i imamo obecanje od nekoliko TV stanica iz Amerike,da taj preveden film emituju na njihovim TV stanicama.Mislim da je to nesto zesce nego postaviti na you tube,gde ce da se vode diskusije i neke pljuvotine neke dece.Ko zeli da gleda ovaj film preko interneta moze da ga i ovde pogleda,jkedino ako mu smeta nas pokret i nas sajt onda mora da putuje u Ameriku i da ovaj film gleda na TV.
Mi imamo ozbiljnija posla nego da sedim oceo dan za kompjuterom i seckamo neke filmove i negde postavljamo.
Pomoz Bog braco Srbi!
Za SZH:Hteo bi da vam posaljem par stvari uvezi zlocina nad srbima ali nemam vasu mail adressu,pod kontakt se nemoze slati pdf fajli molim vas javite mi na moju adressu navedenu gore…
Hvala unapred!
srbijazemljaheroja@ymail.com
Molim vas javite mi ako ste dobili Mail sa PDF fajlovima,posto imam problema sa Internetom pa neznam dali ste dobili…
Јесмо брате и хвала.Поставили смо већ на сајт.Листу Сребренице смо имали али смо још једном и у пдф поставили
OK super!Sta god dobijem ili nadzem poslacu vam,moramo na sve moguce nacine dokazati da su zlocini vrseni i nad srpskim narodom ako nece ove nase vlade i predsednici da dokazu.Najebali smo sa Dodikom i Tadicem lako je biti predsednik ili general u miru,sta da su oni bili nedaj boze za vreme rata na vlasti pa srpski narod bi nestao sa balkana.Ja sam poreklom iz BiH Sarajeva ali meni isto znaci Srbija kao i Republika Srpska bez Srbije nema RS i Kosova ali sa ovom vlasti nestacemo za 50-70 godina sa balkana ako ovaku politiku nastave.Ti Diktatori(Tadic-Dodik)otice u istoriju kao izdajice svoga naroda i vere to su moderne komunjare antihristi,zapadu su potrebni takvi kao oni da nebi sami morali unistiti i istrebiti srpski narod,to je kao onaj trojanac virus kad je na racunaru dok ne unisti sve nema sanse da ga izbrises.Tako oni nama uvalise ova dva opasna virusa Tadica i Dodika i tako malo pomalo unistavaju svoju veru i narod.Najvise mi je zao Srba sa Kosova umesto da vlada Srbije stoji 100% iza njih Tadic i ostali su ih vec odpisali.Nema sloge medju Srbima to je najveca opasnost srpskom narodu,ako se neslazemo onda nestacemo.
Svaka vam cast Sajt je najbolji!!
Svedočenje Marka Varagića iz Kanade
NEKA ISTINA BUDE POZNATA
Biti Srbin u sarajevskom polju, bez obzira na konfesionalnu pripadnost, bilo je skopčano sa brojnim i kontinuiranim poteškoćama. Paradigmatičan slučaj, ako tako može da se kaže, da pomenemo uz ovu nepriliku, desio se sa našim istaknutim književnikom Mehmedom Mešom Selimovićem. Ne odričući se islama on je istakao svoje srpsko i pravoslavno poreklo i morao se telegrafskom brzinom iseliti iz Sarajeva, bez obzira na sav svoj besprekorni i opšte poznati moralni integritet i što je još bilo vreme „Ranog J. B. Tita“. Mudri Andrić je jednom drugom našem književniku pripomenuo prilikom njegovog partijskog preseljenja iz Beograda u Sarajevo, kao „oni tamo ne vole inicijative“. Do danas se na „tim tamo prostorima“ još uvek sačuvala „uzrečica“ – Što vrištiš k’o Vlah sa koca. I niko da primeti da je turska imperija ponovo u sedlu i to poprilično dugo i ponovo obnavlja neku vrstu svog „komonvelta“, uz neverovatnu lakoću neprimećivanja svevidećeg ovovremenog čuda, zvanog – medjunarodna javnost. U vreme nakon što je promovisan „Sarajevski krik“ velikomučenika Mila Bratića u Las Vegasu meni se javio iz Kanade Marko Varagić, pišući o prvim danima kada je Alija Izetbegović, bivši pripadnik 13. SS – Handžar divizije dobio „od nekog“ na poklon da bude veliki vezir u Sarajevu. Samo u tom gradu i njegovoj okolini vrlo brzo će biti otvoreno preko 140 raznoraznih logora za Srbe.
– Raspadom bivše Jugoslavije srpski narod bio je najugroženiji i doveden je na rub opstanaka, jer nije ni očekivao ni predvidjao novu kataklizmu. Prvo se to desilo u Sloveniji, pa po srpskim krajevima sadašnje Hrvatske (Republika Srpska Krajina ), zatim u Bosni i Hercegovini, a potom na Kosovu i Metohiji. Ovoj potonjoj pošasti još se kraja ni ne vidi niti nazire. Oko zbivanja od aprila 1992.na području sarajevske regije dosta toga je poznato. Ja ću se osvrnuti na detalje zbivanja oko hapšenja i odvodjenja ljudi u silos u Tarčinu, onako kako smo mi imali informacije na ostatku opština koje su bile pod kontrolom srpskih vlasti. Prije rata živio sam u Sarajevu preko puta zgrade Radio Televizije.Tokom februara i marta 1992.godine, već su počeli hapsiti Srbe po stanovima i odvoditi na „informativne razgovore“. Za neke nesrećnike ti tzv. informativni razgovori su završeni nakon četiri godine, a za neke su bili tragični i obično su završavali u jamama ili u kotlovnicama za čvrsta goriva. Iz mog stana sam izbjegao sa 12 -to godišnjim sinom u drugi dio grada na Ilidžu, koji mi se učinio bezbjedniji. Supruga je ostala u stanu par dana i na kraju je i ona morala sve ostaviti i doći do nas. Uskoro, supruga i sin su otišli za Srbiju, a ja sam ostao na Ilidži i nastavio svoj posao na radnom mjestu direktora u hotelima: Bosna-Srbija, Jadran i Hercegovina.
– Do početka rata, ilidžanski MUP je dosta toga organizovao i pripremio za zaštitu naroda, nejači i imovine. Prilično se u tome uspjelo, sem rubnih djelova grada, gdje je bilo većinsko muslimansko stanovništvo. Ostale strukture su bile na amaterskoj organizaciji. Otprilike je tako bilo skoro u svakoj sarajevskoj opštini. Ipak, najteže stanje se desilo na dijelu opštine Hadžići. Srbi u Zoviku, Pazariću, Tarčinu,Rastelici i djelovima konjičke opštine, bili su u manjini.Napadi na njih su počeli već u aprilu, a hapšenja po kućama, radnim mjestima, njivama itd. već početkom maja 1992. godine. U periodu masovnog hapšenja sarajevskih Srba, mi smo imali samo šture informacije o tome, jer su telefonske veze i ostale komunikacije bile pokidane. Ozbiljnije informacije su dolazile preko Kiseljaka od Hrvata, koji su takodjer strepili od hapšenja na teritoriji koju su kontrolisali muslimani. Sredinom maja’92. čuli smo da Srbe zatvaraju u škole, silose, podrume, tunele i razne magacine.To su kasnije postali najmonstruozniji logori. Opštinske vlasti su imale bolje informacije od članova porodica, koji su na vrijeme izbjegli ili od ranije živjeli van tih teritorija. Ipak, njihove aktivnosti su bile improvizovane i simbolične? To je jako teško djelovalo na ljude koji su imali nekoga u logorima. Pojedinci su pokušali privatnim vezama razmjene ili izbavljanje svojih najbližih preko Hrvata.Par njih je uspio, a većina nije mogla ništa uraditi. Ja sam lično išao na granični prelaz sa Hrvatima, da pokušam nešto učiniti, medjutim vidio sam da to nije put ni mogućnost da se išta ozbiljno uradi. Takodjer blokade kretanja UNPROFOR-a od strane naših žena, da bi se skrenula pažnja svjetskih medija na ta zlodjela, bile su neizvjesne. Vrijeme je vrtoglavo prolazilo, a praktično nije bilo nikakvog uspjeha. Razgovarao sam sa predsjenikom opštine Hadžići i on mi je rekao da oni sve čine da se ti ljudi oslobode i puste da slobodno odluče hoće li ostati sa muslimanima ili doći na srpske djelove opštine. Ukratko mi je rekao da kontaktira sa komandom UNPROFOR-a i da za koju nedelju očekuje njihovu intervenciju. To isto mi je rekao kasnije i predsjednik opštine Ilidža i dao mi kopiju pisma napisanog UNPROFOR-u, tačnije naslovljeno za gosp. Helmuta Kusa, sektor administrativne službe. Te informacije su za mene bile šokantne, jer smo već čuli, da su ljudi polomljeni od batina i da padaju u komu od iscrpljenosti. Zvaničnici kažu da treba nekoliko nedelja!? Pa njih pola tamo po logorima neće više biti živi, oni će pomrijeti! Krajem maja ’92. MUP Ilidža, tačnije Tomo Kovač je izbavio 52 srpska zatvorenika koji su bili skoro mjesec dana na informativnom razgovoru u bivšoj JNA- kasarni “Viktor Bubanj”u Sarajevu. Medju njima su bile moje komšije sa Alipašin Polja i tog dijela grada. Jedva sam prepoznao neke iz mog ulaza i neke bivše učenike iz škole u kojoj sam ranije radio. Oni su preživili velike muke. Neke djevojke su silovane danima, pa na kraju likvidirane. Njima niko nije mogao pomoći. Konkretni slučaj je pričao otac od jedne mučenice, koji je bio razmjenjen tog dana. On i ostali, dok su izlazili iz autobusa, jedan drugom su pomagali. Neki su bili sa zatvorenim očima od otoka, polomljenih ruku, nogu i drugih djelova tjela. Nekim je curila krv iz ušiju, drugim iz očiju, a skoro svakom iz nosa i usta. Mnogi su imali polomljene vilice, a skoro svima su zube poizbijali. To im je bio ispraćaj na slobodu od onih koji se zvanično bore za islamsku Bosnu i Hercegovinu, koju predvodi SDA, stranka Alije Izatbegovića. Pred sami rat, umjereni muslimani su se pojedinačno plašili te stranke i njenih ciljeva. Moj bivši kolega, rekao mi da je za njih muslimane pravi naziv stranke SDA – “Stranka Dragog Alaha”, a za ostali svijet “Stranka Demokratske Akcije”! I
prije nego što je od nekog postavljen na čelo B i H Alija je na neki način već bio na vlasti. Njegovo doseljavanje Sandžaklija je jedna potpuno neprimjećena „epizoda“, koja je bila svojevrsni uvod u budući rat. Tako je, recimo, područje uz rijeku Željeznicu (Stari Butimir) je preko noći bilo prepravljeno bespravnom gradnjom i Sandžaklije su
na tom području, neposredno pred rat, podigli oko 3600 kuća bez ikakve valjane dokumentacije. Poznat mi je bio slučaj starosjedioca Jasmina Mujanovića, koji je umalo izgubio glavu, jer mu je neki Sandžaklija srušio ogradu i ušao u
posjed i napravio kuću!
– Dakle, mučenicima u logoru “Silos” je za sada jedina nada načelnik MUP-a Ilidže Tomo Kovač i načelnik MUP-a Hadžići Tihomir Glavaš, koji su sve učinili da komanda UNPROFOR-a ima tačne podatke šta se zbiva na teritorijama pod muslimanskom vlašću. Ipak te aktivnosti niko nije radio u kontinuitetu i generalno je bilo neorganizovano. Naročito se to potvrdilo odlaskom Tome Kovača sa Ilidže. I ako nisam imao mnogo slobodnog vremena za obilzaka terena, javljale su mi se istorijske slike naših sužanja, seoba, deoba, znanih i neznanih stratišta. Strepio sam da je to ponovo tu medju nama, doneseno lukavstvom savremenog svijeta. Naše žrtve kroz istoriju niko nije uzimao u obzir i niko ni ne podsjeća na zaboravljene ćele-kule, pakleni mrak Jadovnog, Korita, prebilovaca talase ledene Drine i jednog najvećeg stratišta – Jasenovca, gdje ostadoše kosti i moja dva ujaka. Od jednog od njih ja nosim ime. Na desetine hiljada Srba sarajevske regije, koji su takodjer pohapšeni po svojim kućama 1941.godine i odvodjeni u sabirni logor sadašnje kasarne “Maršal Tito”. Odatle su ih u teretnim vagonima transpotovali za Jasenovac ili direktno za Austriju i Njemačku. U jednoj od kompozicija sa desetak vagona, oko hiljadu Srba, nakon predhodno izvrsene selekcije, bio je i moj otac. Poslije kapitulacije Njemačke iz te kompozicije voza, vratilo se samo sedam preživjelih logoraša. Medju njima bio je i moj otac. To su u Sarajevu uradili isti koji danas žele završiti ono što im je Hitler (ili ko li već) obećao 1941.godine. Stavili su ista obilježja i zastave iz doba kada su bili sastavni dio Hitlerove okupacione vojske. Nazvali svoje koljačke jedinice istim imenima kao iz predhodnog pohoda na istrebljenje Srba. Sadašnje svjetske sile su odobrile Hitlerov plan za razbijanje Jugoslavije i jednostrani separatizam bivših Hitlerovih saveznika, sa njegovim nacrtanim i obećanim granicama novih državica? Započeo je još tragičniji rat po nacionalnim granicama i on nije ništa drugo bio do vjerski rat. Naši neprijatelji su svu pomoć iz svijeta dobijali po vjerskoj liniji. Zvanične srpske vlasti to nisu nazvali pravim imenom do dana današnjeg? Ako je to politička mudrost, ne znam gdje joj je kraj?! Bojim se da je toj i takvoj „mudrosti“ kraj bio mnogo bliži nego i sam početak.
– Iako obrhvan mnogim nevjericama i dilemama, čvrsto sam odlučio da se lično uključim za spas tog naroda, mimo onih koji su za to bili plaćeni. Koristeći se njemačkim jezikom i djelimično francuskim, stupio sam u kontakt sa predstavnicima francuskog bataljona, koji je bio u sastavu UNPROFOR-a. Po naredjenju Komadanta francuskog bataljona u Sarajevu, pukovnika Patrice Satre, do mene su u hotel „Srbiju“ na Ilidži došla trojica Francuza koje je predvodio oficir Ranieur, pripadnik francuske padobranske jedinice, sa nezvaničnim prevodiocem. Mislim da je to bio 18. maj ’92. godine. Obrazložio sam im sve detaljno, šta se dešava sa našim narodom u logorima i nejači koja je ostala po kućama. Razgovor je trajao dva sata. Moji prvi zahtjevi su bili da oni udju u te logore što je moguće prije, te da logoraše fotografišu, snime i registruju, kako ih Izetbegovićevi vojnici ne bi sve pobili. To im je sigurno bila namjera. Dogovorili smo, šta mi treba da pripremimo sa naše strane, a i oni dok dobiju odredjena naredjenja. Sledeći sastanak sam tražio ako može u istom danu ili iduće noci tj. što prije. Nazvali su me ujutro i kažu da dolaze po dogovoru na sljedeći razgovor. Za taj sastanak sam im pripremio vojne mape i tadašnji spisak logoraša, te zaokružio imena najugroženijih osoba, žena trudnica, naklanih i ranjenih .Te smo informacije imali, a nismo znali da li su istinite. Molio sam od njih, ako udju u logore da te ljude traže i da ih vide lično. U toku razgovora su mi rekli da zaokružim imena i članova moje familije koji su u logoru. Naravno zaokružio sam i njih i bliže komšije. Najradje bi zaokružio sve sa spiska, ali to bi bilo neozbiljno shvaćeno sa njihove strane. Dakle, zaokružio sam šta su oni tražili. Dali smo im upute kuda da idu, gdje su logori i ostale detalje koje su trebali. Mi smo bili vrlo ažurni, a oni su bili jako zadovoljni. Tog dana mi je mnogo pomogao Desimir Glavaš koji je bio na bolovanju, neumorni Zoran-Sale Kapetina i – Brzi Tolj.
Moram napomenuti da su velike borbe oko Ilidže i Hadžića počele od 22.aprila ’92. U tom periodu su još vijek na smjestaju u hotelu „Srbija“ bili pripadnici „Evropske mirovne zajednice“ pod komandom Kolm Dojla. On je otvoreno saradjivao sa muslimanskim rukovodstvom i vojskom u Sarajevu. Kada su srpski junaci odbili ovaj muslimanski mučki napad od 22. aprila 1992. godine, Kolm Dojl je tražio da se zaustavi nas kontranapad i da se ostatak pacijenata iz bolnice doslocira u centar grada. On je lično transporterima „Evropske zajednice“ evakuisao te „pacijente“ – muslimanske snjperiste iz bolnice „Institut za fizijatriju i rehabilitaciju“, koji su maskirani kao „pacijenti“ pucali snajperima sa prigušivačima po srpskim civilima i vojnicima na Ilidži. Na sreću Kolm Dojl je uskoro napustio Bosnu i Hercegovinu, a njegovi vojnici su se priključili UNPROFOR-u. Poslije toga, po Ilidži su granate padale svaki dan u prosjeku po nekoliko stotina dnevno. Kretanje je bilo teško i veoma rizično. Medjutim, Francuzi su odlučili da nam pomognu i ako su malo sumnjali da je to sve baš tako strašno, kako mi pričamo. Naime, šitav svijet je brujao od informacija, da samo Srbi drže logore, siluju i ubijaju. Mi smo znali da je na terenu upravo obrnuta situcija. Zato su muslimani prvi krenuli da animiraju medije, da bi svoja djela sakrili. Po istom receptu kako su to već uradili Slovenci i Hrvatska. Nezvanični prevodilac francuskim oficirima u ovom slučaju je bio profesor Mirko Lazarević, časni Srbin, šezdesetogodišnjak, koji je došao iz Francuske ili Belgije kao dobrovoljac, da pomogne braći u nevolji. Pomagao je onako kako je situacija tražila od njega, vodio strane posmatrače, pripadnike UNPROFOR-a, i drugih medjunarodnih organizacija, tamo gdje su bila stratišta žrtava i poprišta strašnih borbi u odbrani srpskih linija. Drugi prevodilac je povremeno bio moj kolega i prijatelj, koji je imao u Logoru “Silos” Tarčin, kumove i kumčad. Taj gospodin je to obavljao tako efikasno i elegantno, da su mnogi stranci mislili da je odrastao u Parizu i školovao se u elitnim francuskim školama. On je svoje srpstvo tako elegantno nosio, da je to izlazilo iz već generalno stvorene slike o Srbima i srpstvu. Takvo je bilo njegovo društvo u okruženju, sa kojima se on družio i saradjivao. Eto, on je rodjen ovdje i vaspitan u gradjanskoj srpskoj porodici! Veoma sam rastužen što ne mogu da spomenem njegovo ime, a razlozi tome su mnogi, prije svega njegova bezbjednost
i bezbjednost njegovih najbližih su u pitanju.
Sljedeći razgovor sam imao sa francuskim oficirima za dva dana i rekli su mi da su u prolazu i da imaju jako mnogo problema sa muslimanskim vlastima u Sarajevu oko odobrenja da posjete logore. Sve što su sa nama dogovorili, odobrila je i Komanda UNPROFOR-a. Napokon su trojica francuskih oficira krenuli za Pazarić preko Hadžića krajem maja ’92. Kada su došli na muslimansku barikadu, dočekali su ih sa puškama na gotovs i uz mnogo orkestriranog bijesa i galame. Nikakve njihove propusnice nisu pomogle, a ni odobrenja muslimanskih vlasti iz Sarajeva. Bukvalno su ih najurili nazad. U povratku su svratili do mene u hotel „Srbiju“ na Ilidžu i ispričali šta se desilo. Bili su vrlo uplašeni i blijedi. Ta trojica francuskih oficira nisu odustajala. Riješili su da što prije pokušaju ponovo ući u logore. Ponašanje muslimana im je ukazalo, da se zaista tamo svašta dešava. Ja sam im to naglasio i rekao gospodinu Ranieur-u: “Tim ljudima nema ko pomoći ako to ne uradite Vi lično. Nema vlasti, funkcionera ili drugog autoriteta da im može pomoći. Gospodo, Vi ste tim bespomoćnim ljudima jedina šansa za spas!“ Gledali su me zabrinuto!
Poslije ovog pokušaja, nas par se razletilo da animiramo naše medije o logorima: Hrasnica-više lokacija, Zovik-Krupa, Pazarić- škola, Tarčin-škola, Tarčin-“Silos”, Ivan Sedlo – Tunel, Logor Čelebići I, Logor Musala u Konjicu.Valja podsjetiti da slučaj sela Bradine, koje su krajem maja ’92. godine muslimani i Hrvati prvo opkolili, a zatim spalili, preko stotinu muških žitelja masakrirali, a ostalo stanovništvo, uglavnom žene, djecu i starce držali u tunelu.
Novinar TV “Srna “ Dragan Alorić, koji je pred početak rata izbjegao na Ilidžu i bio sa mnom angažovan na vitalnim zadacima za organizovanje srpskih medija, kao i Pres-Centra u prostorijama Hotela “Bosna-Srbija”. Dragan je kasnije napravio TV emisiju o logoru „Silos“ tj. improvizovao je uslove u „Silosu“, koristeći isti takav objekat koji se nalazio u Blažuju. Uspješno je dočarao patnje Srba, slikom i rječju. Cilj ove TV- emisije je bio da svijet vidi, da i muslimani imaju logore za Srbe.
– Pojedinačne privatne razmjene su bile činjenično dokazivanje tortura koje su obrazlagali razmjenjeni logoraši, a one su izgledale stravično. Čelnici Republike Srpske i mediji su dosta toga objavili, dok je to u Srbiji bila uglavnom samo agencijska informacija?!
Pocetkom juna 1992. godine trojica francuskih oficira su ponovo pokušali da preko Hadžića udju u Pazarić, pa dalje, ali ni ovog puta muslimanska komanda im nije dala prolaz. Sada su muslimanski predstavici bili odlučni i zaprijetili su im i smrcu. Dakle, ni drugi pokušaj nije uspio, a informacije su iz „Silosa“ bile tragicne. Već ima mrtvih i nepokretnih logoraša. Članovi njihovih porodica su u panici i potpunoj nemoći. Pojedinci pokušavaju i nemoguće, ne bi li nekako izvukli iz ovog pakla svoje najmilije. Mnogi su čuli da sam ja u kontaktu sa UNPROFOR-om i da je to najozbiljnije angažovanje nekog sa ove naše strane, da se logoraši spase na prostoru od Hadžića do Jablanice.Uz veliku pomoć funkcionera MUP-a Tome Kovača i Tihomira Glavaša i tihog čovjeka radilice Vlatka Kneževića, koji su sa svojih pozicija djelovanja učinili mnogo, koristeći redovne službene pregovore sa predstavnicima UNPROFOR-a, ukazivali na logore u Sarajevu, naročito one za koje se pričalo da su najteži:”Silos”, Krupa, Čelebići, Kasarna „Viktor Bubanj“, Hrasnica , Sokolović Kolonija i desetine i desetine drugih logora na sarajevskom području. Opštinski predstavnici su zadovoljavali zahtjeve, pokrivali blagovremeno slučajeve adekvatnom službenom dokumentacijom i dopisima. Znao sam da će uskoro biti privatna razmjena, ali u tom vremenu ništa nije sigurno, a naročito neki dogovor sa muslimanima. Na sreću, braća Krstić su privatno razmjenjeni za neke Hrvate 12. juna 1992. godine. O ovome sam odmah obavjestio komandu francuskog bataljona i ubrzo su trojica njihovih oficira bili kod mene. Dogovorili smo se da ih vide u hotelu „Srbija“ na Ilidži za par dana .Oni su bili u vrlo jadnom stanju, izgubili su preko 20 kilograma za nepuna dva mjeseca u Logoru” Silos” Tarčin. Našli smo se kod mene u kancelariji 16. ili 17. juna. Braća Pero i Branko Krstić sa francuskim oficirima razgovarali su oko tri sata.Prenijeli su im sve strahote i torture kroz koje prolaze srpski civili. Nakon ovog razgovora sa logorašima, oni su bili veoma zabrinuti za ostale zatvorenike, a naročito za Radu Lojanicu, koja je bila trudna i ostalih šest žena, a medju njima naročito za Bosiljku-Bosu Aleksić, Radojku Pandurević i njenog muža Milorada, koje su najviše mučili. Za treći pokušaj trojice pripadnika francuskog bataljona da udju u logore, predložili smo novu i jedino preostalu maršutu. Lokalni uski put preko Kreševa tj. opštine Kiseljak, koja je pod kontrolom Hrvata.Oni su izvršili sve pripreme i krenuli početkom jula 1992. I naišli opet na užasno ponašanje muslimanske komande na njihovom punktu. U prepirkama se potezalo oružje I na kraju su ih muslimani uhapsili, te natjerali da leže na zemlji. Tako su ih držali nekoliko sati, dok nije došlo drugo naredjenje, te ih na sreću pustili da se vrate nazad. U povratku su svratili do mene u hotel „Srbiju“ na Ilidži. Bili su vrlo iscrpljeni i uplašeni. Tu su se osvježili i tražili savjet šta dalje da rade?
– Tih dana su mediji muslimanske televizije zapomagali da ljudi u Sarajevu umiru od gladi, da su blokirani, da nemaju načina da dobiju hranu itd. To njihovo kukanje smo iskoristili i predložili Francuzima da idu u selo Do u Tarčin, da pregledaju željeznički most na pruzi Sarajevo – Ploče. Rekli smo im da kažu muslimanima da je navodno, taj most miniran pred rat, a da transportovanje hrane za Tarčin, pa dalje za Sarajevo, treba uskoro da krene iz Luke Ploče. Francuski oficiri su to prihvatili i u tom smjeru vršili pripreme da ponovo pokušaju preko Kreševa. Iz “Silosa” stižu konstantno užasne informacije o patnjama logoraša. Nažalost, povika na Srbe je bila tolika, da se glas o srpskim stradanjima izgubio u sveopštem horu koji je najavljivao bombardovanje i sankcije srpskom narodu. Trojica Francuza ne odustaju i traže načina da udju u “Silos” po svaku cijenu. Tamo je zatvoreno preko 550 Srba. Dajemo im imena organizatora logora i odgovornih za sve što se tamo dešava: Tufo Refik, Enver Dupovac, Muhamed Turčinovic-Zeka, Bećir Hujić, Nezir Fišo, Nedžad Ajnadjić, Nezir Kazić, Enes Kazić itd. Za Tufu Refu sam im rekao da ga ja lično poznajem, da je on u mentalnom smislu retardiran i sa velikom okruglom glavom i da će ga lako poznati. Prije rata je radio kao policajac sve do penzije. U ovom ratu je sam sebi stavio generalske činove. Logoraši iz “Silosa” ga nikada neće zaboraviti. Ovi Francuzi su brzo uvideli i saznali kakvu „igru“ igra Alija Izetbegović. Njihovi kontakti sa samim vrhom muslimanske vlasti oko dozvola o kretanju po muslimanskoj teritoriji, te samom ponašanju njihovih oficira i vojnika, jako mnogo toga im je reklo. Karte su otvorene, samo kako spasiti toliko izmučenih srpskih civila?
– Početkom avgusta 1992. godine trojica francuskih oficira kreću u Kreševo, i dalje u Tarčin, pravac selo Do, da kontrolišu željeznički vijadukt na pruzi Luka Ploče – Sarajevo.U Pločama su tone i tone hrane za muslimane.Granični prelaz, ovaj put sa hrvatske na muslimansku stranu, prolaze bez problema. Na mapama smo im ucrtali gdje je most i kako u povratku najbližim putem stići u muslimansku komandu Logora ”Silos”. Sve teče po planu, dolaze do “Silosa” i traže lokalno rukovodstvo i odgovorne. Ovi se skupljaju uspaničeno i sa iznenadjenjem. Francuski oficir im vojnički prenosi naredjenja i ovlaštenja. Traži da se svi prisutni predstave. Medju zadnjim se predstavio Tufo Refo pod lažnim imenom. Kod samog dolaska oni su po našem opisu odmah zapazili glavatog muslimanskog oficira. Znali su da je baš on Tufo Refo, osnivač i idejni kreator logora “Silos”. Gospodin Ranieur je pitao:”Ko je Tufo Refo”? Predstavio se! Dok su mi to pričali, tako su se slatko smijali mom opisu tog primitivnog glavonje, a i njihovom uspjehu što su konačno prvi ušli na muslimansku teritoriju, koja je za sve novinare i medjunarodne organizacije bila zabranjena zona. Nastavak razgovora je bio sa poredjenjem spiskova, datuma osnivanja logora kao i stanje logoraša. Muslimani su tu pokušali prekinuti sastanak, jer nisu dozvolili ulazak i susret sa bilo kojim zatvorenikom. Francuzi su ih pitali za svako zaokruženo ime sa spiska koji smo im mi dali. Posebno su se interesovali za trudnicu Radu Lojanicu i ostale žene iz njene ćelije, kao i za Dragišu Varagića kome su pucali u stopalo u toku hapšenja i Lazara Krstića, koga su naklali sa ledjne strane vrata. Muslimani nisu želili da pričaju o imenima, jedino su rekli da je trudnica juče oslobodjena. Navodno, da oni ne znaju, da li je otišla kod majke u Binježevo ili u Donju Bioču kod muževih roditelja. Kuću su joj odmah na početku maja zapalili.
Trojica Francuza najavili su dolazak na to područje Medjunarodnog Crvenog Krsta, UNHCR, „Ljekara bez granica“, stranih novinara i ostalih medjunarodnih humanitarnih organizacija, kako su se zvanično predstavljali. Te organizacije su počele dolaziti krajem avgusta, a kontakti sa logorašima su uslijedili tek septembra i oktobra 1992. godine. Obilazak ostalih logora je uslijedio poslije ovog prvog prodora na ovaj dio sarajevske opštine. Predstavnici Medjunarodne zajednice više nisu imali velikih problema za kretanje na muslimanskim teritorijama ali zločini su nastavljani.
– Za sljedeći odlazak francuskih oficira u Tarčin, predložili su mi da posjete moje roditelje, te ako želim da im napišem pismo. Žele da ih vide. Naravno da sam to prihvatio sa velikim zadovoljstvom. Napisao sam pismo na pet stranica i obrazložio im dosta toga što je bilo za njih novo i sudbonosno. Kada su krenuli do moje kuće, pratilac im je bio Mujo Ibrica, profesionalni policajac, kojeg sam ja poznavao prije rata, a brat mu je završio srednju školu u kojoj sam ja predhodno radio kao profesor. Mujo je bio čestit policajac, a u ovom ratu je bio profesionalan. Ne znam da li je do njega došao pozdrav od mene u julu 1992. Želio sam da zna gdje sam i da pomogne bilo kome ko se pozove na mene. Za to je bilo razloga! Francuzi su razgovarali sa mojom majkom. Na srpskom jeziku su naučili da kažu -’Tvoj sin Marko je dobro, on vas pozdravlja”. Ona ih je odlično razumjela. Na žalost, pismo joj nisu smjeli predati na očigled muslimanskog prevodioca i policajca. Bojali su se kasnijih problema koje bi mogli imati moji roditelji i komšije. To pismo su zadržali, a ja ga kasnije nisam ni tražio od njih. Sa francuskim oficirima sam se rjedje vidjao, jer je sada sve išlo po njihovoj dinamici i prioritetima. Još nam je cilj bio napraviti razmjenu iz “Silosa” najugroženijih, kao i civila koji su ostali u kućama. Oni su mahom bili starci. Francuzi su mi rekli da će se to desiti, ali da će to sporo ići.
– Iznenada sam dobio informaciju da je trudnica Rada Lojanica došla u Binježevo.Javio sam francuskim oficirima i oni su tražili da lično razgovaraju sa njom. Otišli smo kod Rade 04. oktobra ’92. u Binježevo. Ona je razgovarala sa trojicom Francuza oko dva sata, ja sam dobar dio tog vremena njih ostavio same. Poslije tog razgovora Prevodilac Mirko Lazarević je u autu plakao. Trudnica Rada je bila jako blijeda i iscrpljena. Užasne informacije iz logora su i dalje stizale. Počeli su logoraše voditi na kopanje i teške fizičke radove, za potrebe muslimanske vojske. Svi svjetski mediji pričaju o logorima koje drže Srbi! Niko ne spominje zloglasne logore širom muslimanske Bosne i Hercegovine.Muslimanski mediji najavljuju dolazak preživjelog bivšeg logorasa u nacističkim logorima iz Drugog Svjetskog Rata i Nobelovca Eli Wisela i humanistu Danijela Salvatore Šifera. Njihov cilj je da udju u logore i da posjete logoraše. Prvo dolaze u Srbiju, a po protokolu će se sresti sa Predsjednikom Ćosićem, Miloševićem i Patrijahom Pavlom. Poslije Beograda dolaze u Sarajevo. Odlazim u Beograd 23. Novembra 1992. sa ciljem da svi srpski funkcioneri predvide u dnevnom redu raspravu o logorima i njihovim lokacijama, posebno logora sarajevske regije: “Viktor Bubanj” , “Silos” u Tarčinu, Logor u Čelebićima, itd., kako bi se ovaj bivši logoraš i nobelovac (inače apriorno i više od toga nesklon Srbima – prim. M. R.) uvjerio šta Srbi trpe i ko drži logore u Bosni I Hercegovini i ko je prvi počeo ovo zlo. Ja prenosim informacije, dajem podatke i kontaktiram 25. novembra sa šefom kabineta Predsjednika Ćosića – Momom Radivojevićem. On mi obećava da će predvidjeti u protokolu i tu temu razgovora, zatim Informativni centar vlade Srbije sa dr Prvoslavom Ralićem, koji mi takodjer obećava da će to biti jedna od tačaka razgovora, pa sa šefom kabineta Njegove Svetosti Patrijaha Srpskog g. Pavla, prof. Lečićem, koji mi takodjer obećava da će učiniti sve i ujedno se zahvaljuje za takve informacije pred ovako važan razgovor u ovim teškim vremenima za srpski narod u cjelini.
Vraćam se na Srpsku Ilidžu sa nadom da će se napokon saznati prava istina o muslimanskim logorima prepunih unakaženih Srba. Moja nada je kratko trajala, bivši logoraš u nacističkim logorima Eli Wisel bio je u Beogradu, pa u Sarajevu, gdje je otišao da se slika za televiziju i to u sarajevski Centralni Zatvor, koji je izgledao normalno, sa čistim čaršafima i okupanim “Srbima”. O ostalim logorima nije bilo ni jedne rečenice, a kamoli o “Silosu” u Tarčinu.Ni jedna informacija nije objavljena ni u Beogradu o logorima na sarajevskom području gdje su bili zatvoreni Srbi. Da li su naši tadašnji funkcioneri sugerisali Eli Wiselu da posjeti: Kasarnu „Viktor Bubanj“ i ostale poznate logore , ne zna se ? Za vrijeme njegovog dolaska nezvanično ih je primio kanadski general Lewis MacKenzie. Ko zna, možda im je on nešto rekao i o logorima u Sarajevu? Ja znam da je on imao tu informaciju. Sa srpske strane još uvjek nema apsolutno nikakvih znakova neke osmišljene kontraakcije, koja bi se ofanzivi bjelosvjetskih moćnika i njihovim „razlozima“ prometanja bezočnih laži u „istinske istine“ suprostavila. Nažalost, sve moje informacije u Beogradu su bile izlišne.
=============================================================
Сребреницу су измислили Клинтон и Изетбеговић
14.08.2009.
1. Sve je tako kako je gospodin konstatovao. Vece su zrtve u Srebrenici Srba do 2004. godine , nego muslimana.
Amerika je spremela „Srebrenicu“ u Sarajevu jos 1993. godine?! To im nije proslo. Rukovodstvo RS to nije prihvatilo. Zasto je prije Srebrenice predvidjeno Sarajevo? Radi toga da se prikriju zlocini muslimanske vlasti nad Srbima koji su ostali pod muslimanskom kontrolom. Vama na znanje, UNPROFOR ima podatke da je do 1994. godine nestalo i poubijano 11000 (jedanaes hiljada) Srba u Srajevu, koji su bili lojalni njegovoj vladi. Kada Aliji i Americi nije prosao scenario „Zrtve-genocida“ u Srarajevu, lansirana je Srebrenica.
Srbi su na naj brutalniji nacin ubijani i lesevi su spaljivani. Narocito se spaljivanje vrsilo u kotlovnicama na cvrsto gorivo. Jedna od kotlovnica je bila na Alipasinom Polju.
SPALJIVANJA!
LJUBOMIR (Dure) Bogdanovic (1944.) pokupljen je 8. avgusta iz svog stana na Alipasinom Polju. Poslednji put viden u kotlovnici u ovom naselju gde je verovatno i ubijen, pa spaljen, poput mnogih Srba koji su tu skoncali. Djevojka Mocevic stara 19 godina, silovana, unakazena pa spaljena. Itd,itd…Broj i pravu istinu o zrtvama niko jos nije otkrio a danima i nedeljama se u tom naselju osjecao miris izgorenih leseva. Srpske linije razdvajanja su bile oko jednog kilometra daleko od te kotlovnice. Miris se ponekad osjetio i na Ilidzanskim linijama, zavisno od pravca duvanja vjetra.
Alipasino Polje – u kotlovnici na cvrsto gorivo, radio je Causevic Hazim. On je kljucni svjedok i izvrsilac spaljivanja tijela opljackanih, silovanih i unakazenih tijela srpskih civila, zrtava ucinjene od muslimanske vojske.
(M. V, 15.08.2009. 05:55:30) [555
Дали су ово видели и прочитали београдске усташе тадић дачић шутановац цветковић динкић драшковић наркоман чедо јовановић дебели крмак палма па они новосадски сепаратисти и усташе чанак пајтић?Видели су и прочитали дабогда им свима очи испале кад су слепи код очију проклети издајници и слуге западноевропски окупатора из брисела и ватикански сотона…Желим само да та багра црвеножута дочека исто све да имсе деси у њиховој породици па да онда проклетници лажно окривљују СРБЕ да су починили непостојечи злочин у лажној сребреници…
Bivsi logoras zloglasnog logora SILOS-Tarcin,od 9 juna 1992 do 22 aprila 1993(pobegao iz logora Hrasnica na Ilidzu) pozdravlja sve logorase ma gde bili i moli da se jave ,daju svoj komentar,ili izjavu gde su bili u logoru i opisu torturu kroz koju su prosli. Samo istinom mozemo dokazati svetu i svetskim mocnicima kroz sta smo prosli i sta preziveli. PLAC IZA ZIDOVA TAMNICE, SILOS, TAMA,BRADINA, samo su mali dio pisanih svedocenja stradanja SRBA Sarajeva i okoline. Veliki pozdrav za autore ove stranice…Bog nek vas cuva i sreca prati. SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA.
Za Andjelku! Pomaze Bog sestro! Davne 1993-godne. stampao sam a po ovlastenju …….americko izdanje jednok dokumenta o stvaranju islamske drzave na podrucju BiH (na engleskom). U tom dokumentu cete naci sve sto vam je potrebno pa i pokolj srba u svim selima opstine Srebrenica, sa imenima i prezimenima zrtava.Te godine sam donio u Kanadu, za Vidovdan tek ostampani primjerak da bi ga sa nasim aktivistima dostavili odredjenim institucijama vlasti u Kanadi. Knjige se mogu naci ili neki od primjeraka kod g-din-a Milana Lesica ,Rakanovica i nekih drugih u Kiceneru.
Ovaj dokument je izdala vlada R. Srpske a na licno angazovanje prof. Biljane Plavsic. Dokument su pripremili i stampali u Srpskoj Patriarsiji – Beogradu,tadasnji „Centar za Geo Politicke Studije“ na celu sa Zoranom Petrovicem(.Pirocancem) Ovaj dokument je veoma kvalitetan a najbitnije je da govori i o Srebrenici prije svih Srebrenica. Ako mogu kako da pomognem javite mi se. Srdacan pozdrav iz Cikaga. Dusan Blagojev Zdrale. Zbogom!
Дубоко сам потресен подацима који се овде износе. Сматрам неопходним да се по питању организованог ширења стварне истине, учини све чиме ће се свакако битно променути уверење злокобне машинерије која је српско име и част, окачила на стуб срама у свету.
Честитам Сестрама и Браћи Србима који у ревносним покушајима раде на ширењу истине.
Ovo je vise nego strasno , ali je jos strasnije zasto nije moguce izvrsiti DOWNLOAD ovih filmova , jer bi ih mogli predociti pojedinim ljudima i organizacijama sirom zapadne Evrope koji imaju skroz pogresnu ili negativnu sliku o Srbima , kao i to da su su samo muslimani stradali i samo za Srebrenicu znaju. zato bi trebali dozvoliti slobodan download ovih svih filmova.
Video snimci su poslati na preko 80 raznih javnih medijskih kuca kako u Evropi tako i u americi.Prevedeni su snimci na engleski i nemacki jezik.Taj prevod i server za postavljanje filma, nas je dovoljno kostao.-Tako da sad ne vidimo potrebu da jos vise novaca trosimo kako bi zakupili jos jedan server i tu postavili filmove za download.Troskovi su veliki a snosimo ih mi sami iz uprave pokreta.Dakle u nasem pokretu se ne placa clanarina ili ne sakupljaju pare putem donacija za pokret,vec novac koji zaradimo radje podelimo narodu koji gladuje.Tako da i novac od oko 300 dolara godisnje za zakup servera na kojeg mozemo podici jedno 4 filma da bi Vi download izvrsili bi bio potrebniji gladnima.
Sta sad mislite koliko ce njih da emituju ovaj film? ili film NA DRINI GROBNICA? LJUBI BRATA?
Oni to dobro znaju sta je istina i da smo u pravu,ali svetski poredak se ne ravnja po nama nego po onih 1 000 vodecih u New Yorku.
Tako da Vas kao posetioce, javno zamolimo ,da samo ne trazite neke stvari koje nas bacaju na jos vece troskove, jer sve ovo dosta novaca kosta,kojeg samo mi privatno finansiramo a mnogo ljudi gladuje.
Ja sam prezivo svu Sarajevsku golgotu , zahvaljujuci svojoj snazi i pameti.Cjenu sam poslije rata platio izgubio sam i oca i mater od stresova sta su mi muslimani radili u Sarajevu .Samo jedno mogu da kazem HVALA da postoji ovaj film istine bilo je tu haos sa Srbima pogotovo po stanovima da se sadakasi dokopaju Srpskog imanja jer gnjide nisu nikad imali ni pameti ni imanja cifra je sigurno do 8000 ubijenih svasta sam vidio mnogo Srba i Srpkinja uspio da spasem.Al jedno sto zamiojeram Vlastima Republike Srpske sto nisu u stanju da ovu istinu izvedu na vidjelo i predali sve dokaze na medzunarodnu zajednicu dok pogani muslimani na celu sa Harisom i Bakirom namjerno pricaju toliko o Srebrnici da bi zataskali masakre Srba u Sarajevu to i glup covjek moze da vidi.Gdije ste bando samo svoju fotelju i lopovluk ganjate boli vas neka stvar za Srbe da istina dodje na vrata gdije treba .U Sarajevu ko jew bio a i vidio i kaze od muslimana o masakru nad Srbima u Sarajewvu i kaze nesto izgubi glavu jer je to najveci tabu i tajna kod muslimana da se gubi glava ako se kaze nesto.Znam dvojicu muslimana koja su platili glavom sto su spomenuli stradanje Srba u sarajevu. Stoko OTKRIJ ISTINU i pljuni u oci inace ce sve ostati ne tajna nedgo pobjeda muslimana nad masakrom u SaraJEVU I sREBRNICI.mANI KRADJU MISLI NA NAROD ISTINU U OCI !!!
Osjećam obavezu kao čovjek da vam skrenem pažnju na činjenicu da niste normalni i da bi trebali potražiti profesionalnu pomoć. Mislim da se pomoć koja je vama potrebna može okarakterisati kao hitna i samim tim je besplatna.
Pozdrav
Ми такође као људи осећамо исто тако за твоју личност.
Ми се јако сикирамо за људе који својим очима гледају а супротно тврде.
Дијагноза за тебе је, човекомрзљивост или боље речено мржња према једној раси човечанства.Твоја болест се дефинише као садистичко зликовачка СРБОМРЖЊА.Вероватно да си сам себе препознао у овом филму и видимо да је прича о теби од једних који су мучили овај народ.
Твоју безобразну дрскост ће Господ Бог да ти узврати,како на земљи,тако и само кратко на ономе свету,јер нећеш горе скоро ни стићи,већ ће те твојим гресима заслуженим чекати вечни пакао.
Srpska demokratska stranka održala je svoj osnivački skup u centru Skenderija a ne u Holiday Inn-u. U Holiday Inn-u održan je Prvi kongres Srba intelektualaca.
Na komentar 25, g. Zdrale:
„Ovaj dokument je izdala vlada R. Srpske a na licno angazovanje prof. Biljane Plavsic“.
KOJA B. PLAVŠIĆ?
Ako je riječ o onoj crnoj ženi koju naš predsjednik vlade (Rep. Srpske) po beogradskim ulicama za ručicu voda?, e pa, ta Vam se danas nebi za to angažovala.
Danas je više nadati se da će se ta okumiti sa Kandićkom ili sa onom Bi-serko nego da bi Vam pomogla da objelodanite neku istinu o stradanju Srba.
I više je vjerovati da bi se angažovala da napravite novi spisak nekih muslimanskih žrtava i to, ako je moguće, da uvećate cifru i uvedete i neke nove koji se vode kao – tobože – nestali, mrtvi, a za glasanje se su kao živi.
Tako da Vas nebi iznenadilo ako bi je, nekim slučajem, ponovo sreli.
To što je ona činila tada – činila je tada još dok je Srpkinja bila – a Srpkinja je bila, kako mi se čini, sve dok se uzdala da će dr. R. Karadžić – onako kao današnji predsjednik vlade – da je za ručicu voda. A pošto je dr. Karadžić (izgleda) to odbijo (smamio se!) onda je ta, valjda iz osvete, osula drvlje i kamenje po dr. Karadžiću a istovremeno i po srpskom narodu, i na štetu RS i srpskog naroda.
Ja razumijem dr. Karadžića da mu to ni malo ne bi bilo jednostavno, ali mu ipak zamijeram zašto nije zažmurijo za bolje srpskom narodu.
Pa kad je mogao onaj mamlaz radi sebe (koji bi mu mogao sin da bude) pa mogao je to i on radi nas.
Razumijem ja i to da dr. Karadžiću nije bilo lako unaprijed predvidjeti da bi se to (nekad tamo) moglo klevetama uzvratiti ali, ipak, njegova profesija govori da je trebao moći pročitat mišljenje pojedinaca.
A razumijem ja i momka, koji je smogao snage pa zažmurijo jer, da se nije na takav način snašao, nikada nebi došao do fotelje do koje je došao.
Pomoz bog, braco i sestre! Nesmemo zaboraviti, a ja necu nikada oprostiti sve sto nam se desilo ne samo devedesetih vec vekovima unazad. Samo sloga bice poraz vragu. Ziveo Srpski rod i Srpske zemlje.
СУДБИНЕ: НЕДО ИГЊИЋ САДА САМО ПИШЕ СВОЈ ЖИВОТ
БИО САМ РОБ ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА
Рат у Босни и Херцеговини још није био ни почео када га је тешко ранила граната која је стигла из Хрватске. Пребачен је у добојску болницу, а онда му се губи сваки траг. Ни данас му није јасно како је доспео у Сарајево где је више од деценије провео у приватним логорима. Породица га је одавно била оплакала, када је брат видео његов лик у позадини неке телевизијске емисије.
Када је на некој сарајевској телевизији Милан Игњић из Босанског Брода угледао свог брата Неду, није могао да верује својим очима. Мислио је да су га издале и превариле старачке очи и да је то био неко други, сличан његовом брату.
- Није могуће да је то он?! Откуда он да буде у Сарајеву кад тамо никада у животу није био – гунђао је Милан.
Игњићи су Неду већ одавно прежалили. Већ једанаест година о њему нема ни трага ни гласа, као да је у земљу пропао. Недин брат Милан и сестра Софија годинама су се распитивали за њега у полицији, Црвеном крсту, комисији за тражење несталих и погинулих бораца и цивила. Хтели су макар да сазнају где му је гроб. Али, све је било узалуд.
Тако је Недо Игњић, рођен 1951. године у селу Доња Врела на подручју некадашње општине Босански Брод, доспео и на списак несталих. А како је нестао, никоме ни данас није поуздано јасно. Најважније је ипак да се после једанаест година вратио кући жив.
Све до минулог грађанског рата у БиХ, у селу Доња Врела, као и у целом том крају, сложно су живели Срби и Хрвати. Међутим, чим је у Хрватској пукла прва пушка и у овом селу нестало је братство и јединство.
Било је рано пролеће 1992. године. Рат још није званично покуцао на врата Босне и Херцеговине. Тих мартовских дана међу Србе у Посавини уселио се страх. Увелико се у тим крајевима шушкало да се њихове комшије Хрвати и Муслимани спремају за рат, да се наоружавају и организују. Потврда је стигла веома брзо и то из Хрватске. Минобацачке гранате са друге стране реке Саве почеле су да шарају по обронцима Вучијака. Једну од њих, главни јунак из ове приче никада неће заборавити. А и како би када је једва преживео њену експлозију. Гелери су га готово убили па и данас су му на врату остали ожиљци за успомену и дуго сећање.
Нисам знао где сам
Али, то је тек делић његове муке. Од оног што га је касније дочекало, занемео је. Буквално. Ни данас он не може да сакупи снагу ни речи да нам то објасни и опише. Остало му је само да се помири са судбином и схвати да су му сада оловка и папир главно средство за споразумевање са људима. Ни нама није преостало ништа друго него да му пишемо шта нас интересује.
Где сте били тих једанаест година, пишемо му наше прво питање. Иако су му се руке прилично тресле, на комадићу папира брзо исписа одговор.
- Цело време био сам у Сарајеву, на разним местима. Најчешће нисам знао ни где сам ни колико ћу ту да останем. Касније сам схватио да сам се нашао у приватним затворима и логорима у којим је било још много Срба. Третирали су ме као роба. Радио сам најтеже физичке послове, а о батинама које сам уз то свакодневно добијао да и не причам – исписује нам на неком парчету папира Недо.
Из његових каснијих одговора било нам је јасно да ни њему није јасно како се нашао у Сарајеву и зашто баш тамо.
- Сјећам се само да сам крајем марта 1992. године тешко рањен од оне проклете гранате која је у моје село стигла из Хрватске – пише нам даље. – Касније сам у неким ретким тренуцима када сам био при свести сазнао да сам одмах после тог рањавања пребачен у болницу у Дервенту а онда у добојску болницу. Рат још није почео и сећам се да су ме и одатле некуда возили, али нисам имао појма куда. Пробудио сам се из коме на максилофацијалној хирургији у Сарајеву. Моје праве муке тек тада почињу, јер нисам могао ни да помислим да ће ме из болнице онако измученог и неспособног предати у руке муслиманским паравојним јединицама.
Тек што се мало опоравио и придигао из болничке постеље, иако су му још клецала колена, Неду су отпустили из болнице. Опет су га негде одвезли. Било му је потпуно непознато и место и људи који су се ту налазили. Тек неколико дана касније сазнао је да се налази у школи на Бјелавама. Ту су се, наводно, налазили рањеници на опоравку, али за Неду је то више личило на пакао него на неки рехабилитациони центар и лечилиште.
- Доделили су ми робовски статус. Терали су ме да радим најтеже физичке послове код сарајевских газда муслимана. Не могу да грешим душу, хране је било, тако да не могу да кажем да сам гладовао, али лежали смо на поду и за све те године била је права реткост да сам могао да се окупам – исписује нам Недо своју животну причу.
Кућу у родном селу Доња Врела није затекао. Живи у поправљеној дрвеној шупи, у којој се некад сушило жито
(клик за увећање)
Коначно слобода
Одводили су Неду али и остале његове сапатнике од једног до другог сарајевског газде да робује и ради, али како рече ниједног ни по чему добром није запамтио.
- Третирали су нас као стоку. Тукли су нас свакодневно и понижавали на све могуће начине. Батине смо редовно добијали или кундаком од пушке, разним палицама и чизмама. У тим логорима кроз које сам ја прошао било је најмање 500 Срба, и сви смо имали исти третман. Када су ми у почетку додијале батине, мислио сам да ће ме поштедети ако им слажем своје име. Када су ме једном питали како се зовем, рекао сам им да сам Неџип, али та лаж ми ништа није помогла. Не знам да ли су знали да сам Србин, али поуздано знам да сам се у њиховим папирима водио као глувонем. Нису се због тога устручавали да у мом присуству отворено причају о свему и свачему. Тако сам се наслушао свакаквих прича о страдању сарајевских Срба и стравичним злочинима које су свакодневно чинили над њима. Није ми било лако све то слушати. Понекад би ми и позлило од тога. Мислио сам да то исто и мене чека, али нисам смео ни да се померим како не би схватили да сам све чуо – разазнајемо Недину причу из његових кривудавих редака исписаних латиницом.
Тамо у сарајевским приватним логорима и затворима Недо Игњић није ни знао ни када је почео ни када је завршио рат. Сваки следећи дан био му је исти као онај претходни.
И тако пуних једанаест година. Иако се рат завршио крајем 1995, сарајевске газде бесплатно су искориштавале Неду Игњића и следећих осам година, све до Ђурђевдана, 6. маја 2003, док није ослобођен.
Чује, али не може да говори. Зато се са другима споразумева уз помоћ оловке и папира
(клик за увећање)
За то време у његовом селу Доња Врела, на родном Вучијаку, мештани су видали ратне ране. Нека спаљена и уништена огњишта ни до данас нису обновљена, а о породицама које је минули рат завио у црно да и не говоримо.
Ни Недина фамилија није прошла без тих ратних ожиљака. Одмах на почетку рата 1992. године погинуо му је сестрић Жељко, па му је умро брат, затим зет да би данас остала једино, и сама унесрећена, сестра Софија. Упркос својој муци ова несрећна жена није престајала да мисли на брата Неду.
Ипак, она телевизијска емисија из Сарајева, са почетка ове приче, била је решење загонетке о мистериозном нестанку Неде Игњића. Иако његов брат Милан, који га је тада препознао на телевизији, није био сасвим сигуран да је то баш он, отпутовао је у Сарајево. Понео је са собом једну Недину фотографију и његову личну карту и срећом то му је било довољно да га извуче са једанаестогодишње робије. Браћа су се после толико времена опет коначно срела у Дому за социјално и здравствено збрињавање лица са инвалидитетом у Сарајеву. Нису тада могли да сакрију сузе, поготово Милан када је видео брата са великим ожиљцима на врату, и када је сазнао да му више никада неће моћи да каже ни једну једину реч. Тамо у том дому су му рекли да је то последица рањавања, али није добио одговор зашто је без зуба и зашто му је поломљена вилица.
Из логора на згариште
Док су се враћали из Сарајева, брат му није успут ништа причао о томе шта се протеклих година дешавало у завичају. Није могао да му каже да му је кућа запаљена и порушена, да им је погинуо сестрић и још неки пријатељи и познаници. Због тога је Недо, чим је крочио у родно село, опет задрхтао од муке и бола. Није могао да каже шта је осећао, али његови најмилији јасно су то могли да виде на његовом лицу и његовим очима напуњеним сузама.
После свих мука и патњи у сарајевским казаматима, није имао ни где да се врати. Куће коју је наследио од родитеља више није било. Дуго је као укопан стајао на њеном згаришту и размишљао где ће и шта ће.
После вишечасовног размишљања одлучио је да остане ту на згаришту своје некадашње куће. Мало је поправио готово напола порушену дрвену шупицу у којој је његов отац Раде некада сушио жито. Ту се настанио. Када се вратио из заробљеништва, Неду Игњића су у Броду прихватили и регистровали у општинском удружењу логораша као тешког инвалида са значајним физичким последицама и лошим здравственим стањем. Због тога га је надлежна лекарска комисија проценила 90 постотним инвалидом. Одређена му је инвалиднина у износу од сто евра. То му је све за храну, лекове и друге обавезе.
Текст и фотографије Вукан ДУБОЧАНИН