Једног дана је мајка Верица на свет донела предивну девојчицу. Њено прво дете, а можда и последње. То мало прелепо створење гледало је својим плавим очима у жену испред себе и осећало да је та жена њему најближа. Можда и оно зна да је свака мајка срећна кад после порођаја у свом наручју осети топлину тог ,новопридошлог на свет, створења. Зашто је овде другачије? Ова мајка плаче. Лицем се сливају сузе и сакупљају на делу лица испод усана. Поред ње се окупљају друге жене, тетке, стрине, деде, бабе, рођаци. Ни њихова радост није много већа. Девојчица је добила име. Зваће се као и Пресвета Богородица – МАРИЈА.
Одрастала је у крилу своје мајке, научила да говори, пева, игра се са другарицама из комшилука… Имала је поред себе бабу Стану и деду, тетке. Мајка је водила и код друге бабе, другог деде, стрица, стрине. Сазнавала је да има и браћу и сестре од стричева. Верица, иначе учитељица у Великој Хочи, одлазила је на посао, а бригу о малој Марији водила је њена мајка. Време је пролазило а Марија расла и сваког дана постављала све сложенија питања. Одговоре је редовно добијала од свих, али је мајка страховала од једног питања на које одговор ни она не зна.
Марија је прославила и свој четврти рођендан. Дошла су јој деца из комшилука, а и неки рођаци са децом. Чула је она да та деца имају и неког кога зову ,,тата“. Мислила је, како то може, да само она нема. Сачекала је следећи дан, кад је мама отишла на посао. Питаће бабу. Остале су, њих две, саме у соби. Ухватила је, својом малом ручицом, велику бабину руку и упитала:
–Баба, зашто сва деца имају тату, а ја немам?
Баба је рекла да ће јој сутра рећи, јер сада мора спремити ручак. ,,Шта ћу сад, питала се у себи?“ . Шта да јој каже? У души је осетила снажан бол.
Марија је сутрадан поновила питање, баба опет измишљајући разне послове избегавала одговор. Али Марија није одустајала. Баба се једног дана смиловала. Узела је девојчицу у крило, окренула је лицем ка себи и проговорила:
- Баба ће ти рећи, али само ако обећаш да нећеш рећи мами да сам ти рекла.
- Нећу никоме да кажем, рекла је Марија и њене радознале очи су гледале у бабина уста, чекајући одговор.
- Кад се ти још ниси родила твога тату су узели Шиптари и он је сада у шиптарској војсци, рекла је баба Стана, а груди су јој се кидале од бола.
Уследио је врисак њене унуке која је понављала:
–Зашто га узели Шиптари? Они ће да ми убију тату? Зашто? Зашто? – грцала је девојчица.
- Молим те немој да плачеш, неће они да га убију, кад порастеш ти још мало они ће твог тату да пусте – снашла се баба али није веровала у своје речи.
На Маријином лицу је засијао осмех. Узела је очеву слику из бабиних руку и радосним гласом говорила:
- Мој ће тата да се врати!
На вратима је сачекала мајку и уместо поздрава рекла:
–Мама, кад ја још мало порастем, мој ће тата да се врати!
Верицино срце је пуцало од бола, а сузе су се задржале да не би Марији откриле мајчине мисли. Погледала је мајку погледом пуним прекора.
– Зашто си то учинила?- питала је мајку кад је Марија заспала.
- Нисам више могла да поднесем иста питања која ми је свакодневно постављала. Морала сам. Она расте. Шта ако чује на улици од друге деце? Разочараће се и у нас, било би јој много теже. Овако ће имати наду, правдала се баба Стана својој ћерки, па су заједно још дуго плакале.
Маријина нада није дуго трајала. Њеног тату, МЛАЂАНА МАВРИЋА идентификовали су патолози, извадивши кости из једне гробнице. И ово су хтели сакрити од ње. Дан сахране, проводила је са баба Станом у њеној кући, док се Верица придружила родбини у кући Млађанових родитеља, да га испрате на последњи пут. Да ли је Марија осетила или је то било случајно, но десило се да је истрчала на терасу, баш у тренутку кад су из куће преко пута износили ковчег са Млађановимпосмртним остацима. Звала је бабу тако гласно да је ова помислила да јој се нешто десило, па истрчала за њом. Марија је показивала руком ка гужви преко пута и питала:
- Је ли баба, је ли то мој тата умро?
- Не, ћеро. Није то твој тата.
- А зашто носе ону шарену кутију и вичу Млађо, Млађо? А Зашто је на тој кутији слика мога тате?
- Ма није то слика твога тате, то само неко личи на твог тату. Ти знаш где је твој тата, ти знаш да ће се он вратити, измишљала је баба нове лажи, али ни сама није веровала да сада Марија у њих верује.
Дани су и даље пролазили. Млађанов гроб је Верица посећивала. Марија је и даље веровала. Мала, осетљива девојчица није крила од другарица да ће јој се тата вратити. А онда се разболела. Лекари су препоручили операцију крајника. Мајка је повела у болницу, Марија је оперисана и док се опорављала у болничкој соби чула је доктора како каже некој девојчици:
- Буди добра и помажи Марији. Њеног тату су Шиптари убили.
Није ни слутио доктор да ће то Маријине уши чути. Хтео је само да јој помогне. Она није плакала. Није ни имала снаге да то учини после операције. Није ни мами рекла за то. Сада зна да су је лагали. Чекала је да дођу кући, у Велику Хочу. Плакала је сваки дан док није отишла са мајком, опет на бабину иницијативу, на гробље.
- Ту је сахрањен твој тата!- само то је успела Верица да проговори и бризнула у плач. Марија је загрлила крст на гробу свога тате и њене крупне, као небо плаве очи су засијале од суза које се створише у њима. Марија је напокон могла да се смири.
Сада са својих шест година Марија зна истину. Пронашла је свог тату. Иако не може да га види, она осећа да је ту. Сваки пут кад загрли крст на његовом гробу она зна, она осећа да јој је тата ту, да је уз њу увек када јој треба. Долазиће стално, каже, са мајком, да му прича шта јој се дешава, шта осећа. Тата ће чути и бити уз њу.

****************

Млађан Маврић је рођен 1964. године, а киднапован 12. октобра 1999.год. Он је својим аутомобилом, тога јутра дошао у Ораховац из Велике Хоче да обави неки посао. У 12 сати после разговора са својим пријатељем Зораном кренуо је назад у село. Кући није стигао. И Млађан и његов аутомобил су нестали. Млађан се само неколико месеци пре тога оженио, а кад је нестао супруга Верица је била у другом стању.
Његово тело је идентификовано после вађења из једне гробнице у селу Брестовац код Ораховца и сахрањено 30. новембра 2003. г. у Великој Хочи на сеоском гробљу. Његови родитељи су од превелике жалости убрзо умрли. Ћерка Марија, рођена после очевог нестанка никад оца није упознала. Сада има девет година и живи са мајком у Великој Хочи.

Оливера Радић