Наши највећи завети

„Што год је Господ рекао чинићемо и слушаћемо“ (2 Мојс. 24, 7). Овако су се Богу заветовали у давна времена Израиљци примајући од Мојсија десет Божјих заповести и остале законе Господње. Мојсије бејаше толико узвишена духа и срца да је могао у име целог свог народа да говори са Богом и у име Божје са народом. После смрти овог великог Боговидца, вође, учитеља и пророка, богонадахнута рука је записала: „Не уста више пророк као Мојсије у Израиљу кога Господ позна лицем к лицу“ (5 Мојс. 34,10).

Доцнија историја Израиљаца показује да су били најснажнији и најсрећнији када су се највише придржавали тога завета датог Богу. И опет били су најнесрећнији када су га преступали. Због тога су доцнији Пророци стално опомињали Израиљце да се сећају свога завета. Јеремија Пророк је чак преклињао: „Проклет је ко не послуша речи овога завета“ (Јер. 11,3).

* Светосавски завет

И ми имамо свога Мојсија. То је Свети Сава. И он је сишао са Свете Горе Атона, као некада Мојсије са Синаја, као велики духовни горостас, који је претходно имао дуге разговоре са Богом о судбини свога народа. И он је, долазећи у Србију, осећао да иде као Божји посланик. Дотле су Срби били само формално христијанизовани. Свети Сава је осетио да је пред њим задатак да их стварно еванђелизује. И успео је да Божји закон унесе у „њихов ум“ и да еванђелска начела запише „на њихова срца“. Тада је народ први пут потпуно прихватио хришћанство преко Светога Саве, слично ономе што су некада Израиљци учинили пред Мојсијем говорећи: шта год је Господ рекао чинићемо и слушаћемо. То је светосавски завет на коме почива живот наше Цркве, наша историја, култура и просвета. То је Светосавље. После тога и ми можемо рећи: Не уста више такав човек у Србији као што бејаше Свети Сава, кога Господ позна лицем к лицу.

* Основна начела Светосавља

На питање шта је Светосавље не може се одговорити једном кратком дефиницијом. Првенствено то је Православље које је Свети Сава доживео на Атосу, нарочито у својој испосници у Кареји. То своје духовно искуство он је први пут 1208. године почео да примењује на природи и души српског народа почињући из Студенице. Та мисија Светог Саве није завршена никад. Он је остао за сва времена живи апостол Срба, духовни владар, који је седео стално на свом духовном престолу и ишао пред сваком новом генерацијом, као што је ишао Мојсије пред Израиљом у Обећану земљу. Стога је Светосавље било увек живо, моћно и актуелно у сваком времену, а особито у данима тешких историјских криза.

Међу начелима Светосавља важно је да је Црква слободна. Та слобода није само у њеној аутокефалности – самосталности, већ у одржавању равнотеже између њене самосталности као помесне Цркве, и њеног припадања универзалној Христовој Цркви. Идеја и планови за аутокефалност Српске православне цркве су остварени у манастиру Студеница 1219. године, заслугама Светога Саве.

У односу према држави, то је неговање и одржавање равнотеже у праву и правичности и једне и друге. Верници Српске православне цркве су дужни да се боре за слободу свога отачаства и да га бране од непријатеља. У исто време, дужни су да се боре против анархије, тираније и безакоња у држави. Али, као православни, никада не могу бити издајници свога отачаства, нити служити интересима освајача – туђина.

Начела Светосавља су такође у одржавању равнотеже између свога родољубља и неговања хришћанског човекољубља према свима људима и народима у свету; у одржавању равнотеже између свега што је Божанско и што је човечанско на свим плановима живота.

* Видовдански завет

Друго заједничко заветовање Срба догодило се приликом најтежег народног испита на Косову Пољу 1389. године. На том испиту постављена су најтежа питања: да ли се одлучити за крст и страдање, или издати отаџбину; да ли сачувати част и образ или се покорити крволочном туђину; да ли се определити за Небеско или земаљско царство. Испред народа је опет стајао један горостас, светитељ и јунак. Био је то свети кнез Лазар, који је устао против далеко моћнијег непријатеља, као некада млади Давид против силнога Голијата. Одржао је са народом косовску вечеру сличну светој Тајној Вечери, заветовао се пред Богом заједно са причешћеном војском на начела: ,Да је боље изгубити главу – него своју огријешити душу“, и да је највећа дужност: „За Крст часни крвцу прољевати и за своју веру умирати“, и да је добро само оно „што је свето и честито – и миломе Богу приступачно“, јер „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“.

То је наш Косовски завет запечаћен на Косову Пољу невином крвљу целога народа. Свако ново поколење до наших дана ударало је своје крваве печате на тај Косовски завет. Свети кнез Лазар је све обавезао на чување овог завета, и чак, као некад Пророк Јеремија, проклео сваког ко га преступи говорећи: „Не имао од срца порода… Рђом капо док му је кољена“.

Овим Видовданским заветом положени су темељи наших духовних и моралних начела о љубави према отаџбини, о родољубљу и слободи, о чојству и јунаштву, о чувању свога и поштовању туђега.

* Васкрсење не бива без смрти

У суштини тајне наше вере налази се Христов Крст и Христово Васкрсење у исто време. Тако исто, у суштини наше Видовданске тајне, стоје заједно народно Распеће и његово Васкрсење. На Косовском крсту разапети су свети кнез Лазар и остали мученици – јунаци ради слободе и правде, истине и љубави према Богу и свом роду. Привидно је победила сила над слободом и неправда над правдом, па је изгубљена битка на Косову. Али тиме није било убијено у народној души осећање вере у Бога и Његову милост и коначну победу. Поробљена је била држава, али није била поробљена народна душа, која је и даље остала слободна у љубави према Богу и слободи. Стога су се рађали нови Лазаревићи и Југ Богдановићи, који су се и даље борили разапињући се на Видовданском крсту. После страдања долазило је васкрсење слободе, истине и правде. То потврђује наша целокупна историја, а посебно историја овог краја.

Видовдан је унео у народну свест јеванђелску истину да је свакоме ко пође Христовим путем суђено да понесе свој крст. После тога долази васкрсење. То народно осећање и уверење је уобличено речима:

„Крст носити нама је суђено,
Тежак вијенац, ал’ и воће слатко,
Васкрсења не бива без смрти“.

* Ко ће бити спреман за бој?

Један наш умник, боравећи у Русији пре револуције, као гост – предавач једног пука руских козака приметио је на њиховој пуковској застави лик Светога Саве и зачуђено је запитао како се то десило. Високи пуковски официр му је испричао ову причу: некада су се преци овога козачкога пука борили против Монгола. Та борба је дуго трајала без успеха и за једну и за другу страну. Онда се једнога дана Козаци окупе на молитви, и не гледајући у календар које је име Светитеља било записано тога дана, изрекоше ову кратку молитву: „Светитељу који се данас славиш, помози нам да победимо Монголе!“ Козаци тога дана извојеваше сјајну победу. Погледавши у календар, видеше да је тога дана слављена успомена на Светог Саву Српског. Због тога је пуковска застава тога козачкога пука била са ликом Светог Саве. Ова је прича поучна зато што се и ми данас као народ налазимо у сличној позицији као тај козачки пук, у молитвеном вапају: Сабери данас својим неуморним молитвама и нас, твоја чеда, Свети Саво. Покриј нас све заједно својим омофором, да будемо једна душа и једно срце. Помоли се, оче наш, нашем Небеском Оцу, да нам опрости што смо се бацили на Њега нашим неправдама, безакоњима и сукобима.

Некада су у ратовима биле врло значајне трубе. Историја једне значајне битке забележила је, како је један од највећих војсковођа света у најкритичнијем тренутку наредио трубачу да огласи повлачење. „Господине, ја не знам да свирам ту мелодију. Знам само да огласим јуриш!“, рече онај војник и огласи јуриш. На изненађење свих ова битка је била добијена.

„Ако ли труба не да јасан глас, ко ће се спремити за бој?“, рекао је Свети Апостол Павле (1. Кор. 14,8). А то за нас Србе значи: ако не пратимо јасан глас Светосавског и Видовданског завета, пропашћемо малодушни. Светитељи и јунаци ранијих времена били су и сиромашнији и неукији од нас, али нису никад клонули вером у помоћ Божју, нити надом у победу Његове правде. Бог и ви јачи сте од непријатеља сваке врсте. Надахните се, господо војници, вером у Бога па ћете онда бити оснажени вером у себе и у људе око себе. Ако се ко осећа слаб међу вама нека чује Божју поруку, упућену преко пророка Јоила: Ако је ко слаб нека рече: Јунак сам. Јунаци су сви који прегну и досегну тамо где други поклекну и падну.