ГЛАВА ПРВА

У којој се говори о рањеном цару Лазару и о његовим душевним трзајима и недоумицама због погибије и завета
Још је хучала битка по Косову пољу када турске делибаше уведоше српског цара под чадор султанов. Султан Мурат је лежао затворених очију у самртном ропцу. Када му јавише, да је Лазар ухваћен и доведен, султан лагано отвори очи, и поглед једног самртника срете се са погледом другог самртника. Без гнева, без злобе и без радости прошапута султан:

- Алахова воља!

И поново склопи очи. Разочаране делибаше што нису могли да обрадују свог умирућег господара тако драгоценим робом, изведоше Лазара пред чадор, да га гледа војска турска, те да се храбри. Пред чадором су лежала тела три српске војводе: Обилића, Косанчића и Топлице. Као три посечена бора! Лазара поставише врх њихових глава, и држаху га усправно, јер Лазар беше тешко рањен. Из отворених рана још је текла крв. Стајао је гологлав, оборене главе. Лице му је било као крпа, без крви и живота, умрљано крвљу и прашином. Замршена коса мешала се са дугом брадом и у праменовима падала по белом челу и омршалом лицу. Рачунајући оба цара већ у свој сигурни плен, смрт их је оставила да лагано издишу а она је одлетела да по широком пољу граби многе друге жртве.

Турци су пролазили и радознало посматрали непријатељског цара и његове мртве војводе. Неки су пролазили ћутке, други су се ругали и псовали, а трећи правили шаљиве досетке и изазивали смех код својих другова.

Лазар је стајао усправно, не својом вољом, но подржаван са стране од султанових перјаника. Тело његово везивало се још за живот као танким концима од паучине, и опустило би се на земљу чим би се оставило само себи. Али душа мученикова била је жива, живља и покретнија него икада. У унутрашњој радионици душе, мисли су Лазареве прелетале до свих крајева онога што се збило на крвавом пољу и по целој држави његовој. И до највиших небеса мисли су му се дизале тражећи тамо објашњења свему што се догађало са њим и са војском хришћанском.

- Нашто све ово, Господе? Питаше Лазар у себи. Ако сам ја грешан, као што јесам, нека ја и умрем; али нашто оволика смртна жетва војника мојих, народа мога?

И хитро шаљаше Лазар мисли своје као веснике по свему васионском мраку, да гдегод улове ма и један зрак светлости. Али нигде, нигде ни једног кончића од зрака. Мисли му се враћаху празне одакле су и полазиле. Тада их он пусти по свему животу своме, да трагају за узроком пораза и несреће. Гњурајући мислима у све тајне кутиће своје прошлости, он је наилазио неке мање неправде, али он их је исповедио пред духовником, искајао и десетоструко поправио. Од детињства је био благочестив и христољубив. Дом му је био као храм од светиње, милости и чистоте. Деца му у вери и племенитости васпитавана. Народу своме служио је примером у свакој врлини. Богу је подигао неколико красних цркава. Био је отац сиротињи, миротворац завађеној, обесној властели, праведни судија злотворима, храбар заштитник гоњеним на правди.

Када са самртничком брзином и судијском оштрином прери и погледа сав живот свој, Лазар устеже све мисли своје и с уздахом завапи у себи:

- Створитељу мој, који судиш и незнане грехе наше, Tеби вапијем из ове долине мрака! Опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој. Умори мене, Господе мој, и избриши ми име из књиге живота – само спаси народ!

Па опет пусти самртник своје хитре мисли, да испитују скорашње догађаје у Крушевцу, пред полазак на Косово. Сваку изречену реч своју мерио је најтањим мерилима; сваки разговор приводио у сећање и ценио; свако дело строго прегледао и судио. Али нигде ништа од свега што би могло личити на довољан узрок за слом војске и пропаст државе. Тада наједном – наједном Лазар отвори уста од ужаса и болно јекну. И све се у њему узбурка као море од изненадног ветра. И рече цар у себи:

- У томе, у томе да нисам погрешио!?

Војници га јаче придржаше да не падне мислећи да он јечи од телесних рана.

Чега се то страшно сетио Лазар, да јекне од бола и ужаса? Сетио се, како му је нуђено да бира једно од два царства: земаљско и небеско. Да је изабрао земаљско царство, он би, по пророчанству, остао у животу, са својом војском, са победом и нетакнутом државом. Али он је изабрао царство небеско, и ево, опет по пророчанству, стигла је погибија његова и војске његове и државе његове.

- Авај, да нисам у томе погрешио? Преда ме су стављене две судбе, да у име народа бирам. Ако сам лично за себе имао право да изаберем смрт место живота – ко ми је дао власт да за цели народ учиним такав избор?… Ту, ту је замка. Свакако сам учинио погрешан избор. Тајанствена сила, која ме је кушала, очигледно није била од Бога светлости него од демона таме. И та сила ме је обманула. Ја сам се приволео царству небеском, и тиме обавезао и себе и народ свој пред оном тајанственом силом; и она, ево, на основу те обавезе сада изводи погибију моју и моје војске… Ја сам дао погрешан завет народу моме. У томе је кључ овога пакла што кључа око мене по Косову! Погрешио сам, дакле; ја, само сам ја погрешио… О, да ли сам погрешио, кажи ми свевидећи Господе, пред чијим се очима тка све ткиво живота и смрти? Кажи ми, о Ти, одевени у величанство ћутања! Ако сам ја учинио погрешан избор, онда сам ја кривац за смрт ових честитих војвода преда мном; ја сам кривац за пропаст државе; ја одговоран Немањи за круну његову; ја одговоран Сави за цркву његову; ја проузроковач толике смрти, толиких рана, толике крви, па толиког удовиштва по селима и градовима, толиког тиранског гнева, што се надноси над поробљени народ мој… не мој него Твој, Господе.

И опет јекну Лазар као рањени јелен. А перјаници га љутито изгрдише и још јаче стегоше.

… Убиј ме, Господаре живота и смрти, убиј ме стотину пута, и оживи ме стотину пута, па ме опет убиј! Ако сам ја учинио погрешан избор и оставио народу лажан завет, ја заслужујем да вечно само умирем у мукама као што сад први пут умирем. Кажи ми, о кажи ми, Творче језика и речи, пре него се сручи у прах, овај прах у који си улио душу живу – кажи ми да знам. Не опрости ми, не, никако. Него само кажи ми да знам, да ли у избору погреших пред Тобом и пред светим небесима Твојим?

ГЛАВА ДРУГА

У којој се говори о Лазаревој визији небеског света и о два весника, који приступају цару самртнику
При трзајима душевним смртник Лазар и не осећаше телесне боли. Измирено са смрћу тело његово држало се још мало у животу, животом врло живе душе. Као и обично што тело људско најбоље служи души онда када душа о њему и не мисли, тако и у овом случају.

У том тренутку на једном се јави души Лазаревој нека необична светлост. Беше та светлост јача од светлости неколико сунаца сливених у једно; бела, беља од снега, но ублажена сенком благог плаветнила. И Лазару се показа, и он виде неки простор шири од свега света видљивога. Тамо, где би се вид заустављао као на граници тога простора, наједанпут се смицала лака завеса као од паре и отварао се други један такав исти простор, на граници кога се опажао почетак трећега, на граници пак овога почетак четвртога, и тако без конца. На тим просторима беху цветна поља, градине и ливаде, необичног прорашћа и необичних боја, па воћњаци са неким сребрно белим и златно жутим плодовима. И као рајске птице у гранама дрвећа. Онда чудесни градови, пуни дворова опојне лепоте. Виђаху се реке беле као растопљено сребро, и плава језера, по којима пловљаху многе беле лађе. И сви ти простори беху прекриљени многим, многим народима, одевеним у разнобојне хаљине, а највише у хаљине беле, златом проткане и прекрасно извезене. Ничије се лице не могаше видети, али се наслућиваше несањана на земљи лепота код свих. У том се блага и тиха песма од многих хиљада и хиљада гласова: Буди име Господње благословено од сада и до века! Песма брујаше све јаче и јаче, као кад реке надолазе од силне поплаве; народ се придруживаше народу у појању, као талас таласу, док се песма не уздиже у громогласно клицање победничких војски. Потом наједном све се утиша. И виђаху се народи, одевени у небеску красоту, како се повијају тамо амо као класје зрелог жита. И наста тишина без иједног гласа. Тада се показаше многи огњеви, на којима гораше нешто, од чега се дизаху плави стубови дима. И разасу се чудан мирис, опојан миомир, који устостручава живот у човеку, и милује га као светлост, и храни слађе од меда и млека.

Потом спази Лазар како један човек у сјајној белини слети са висина, брзо пође по оном народу, док дође до другог неког човека у црвеној одећи. Како дође к овоме, узе га за руку, па се обојица издвојише из народа, и хитро пођоше ка Лазару. Од светлине њихове још већма се појача она необична светлост, што се најпре отвори пред Лазаром. У чуду гледаше Лазар ова два човека, што му се примицаху. Обојица беху прекрасни младићи, само што се онај у белини блисташе у већој слави од оног у скерлету. Када стигоше пред Лазара, стадоше, и онај први отпоче говорити:
—

ГЛАВА ТРЕЋА

У којој се говори како небески весник умирује Лазара и похваљује његов завет као правилан и спасоносан

- Не бој се, Лазаре, рече му. Ја сам весник Божји, који стоји пред лицем свевишњега Цара. И ево , послат сам к теби, да ти кажем одговор на питање, које те више мучи него стреле забодене у тело твоје. Да ти кажем одговор, да ти очистим душу од мрачних сумњи, и очишћену – да је узмем. А овај брат мој, у црвеној мученичкој ризи јесте свети пророк Амос, твој слављени светац, и крсна слава твоја, коју си синоћ почео славити хлебом и вином, а коју данас славиш крвљу и смрћу. Не бој се, но чуј и радуј се!

Ја сам онај исти весник, који сам ти донео књигу из вишњег Јерусалима. Невидљиво сам стао преда те у твом двору у Крушевцу, и оставио ти књигу на колену. Док си се ти колебао и решавао, коме ћеш се приволети царству, ја сам стајао теби с десне стране. У ишчекивању твоје одлуке, света небеса су ћутала, свети Немањићи су треперили у страху да не изабереш горе, а сви упокојени праведници српски молили су се Господу за тебе, да те Он покрене на избор бољега. И кад си ти учинио срећан избор, света небеса су запевала, свети Немањићи се зарадовали, а сви праведници српски уздигли благодарење Богу.

Не бој се, Божји човече, ти си учинио добар избор, и оставио народу своме спасоносан завет. Да си му још једно земаљско царство задобио и оставио, мање би га обогатио него што си га обогатио овим заветом. Јер су истините и славне оне твоје речи:

„Земаљско је за малена царство,
А небеско вазда и до вјека“.

Погледај ове отворене ширине пред тобом. Погледај оне множине благословених народа на овим ширинама. То је само један малени део царства небескога, царства коме си се ти приволео. Телесне очи никад не би могле видети оволико пространство и оволике ројеве твари. Гле, ово је све бескрајно веће у мери и у броју од света земаљскога. Али, то се открива само духовном виду; духовне очи могу то погледом обухватити и сагледати. За закључане у тело то је закључана тајна. Но наш заједнички Створитељ смиловао се на твој очајни вапај, па сетивши се твојих добрих дела, отворио ти је духовни вид, да све ово сагледаш и да се утешиш.

Ту замуче весник Божји. Тада се опет подиже брујање песме, као оно прво, међу блаженим народима неба. И Лазар ухвати смисао неких речи:

„Сваком срцу што љубављу гори
Са небеса стижу одговори.
Сваком бићу што Бога прославља
Бог се благи милостиво јавља“.

Ово је царство духовно, продужи ангел, обожено, божанствено, непролазно, несравњиво, бесмртно. Истина, љубав, живот и радост – ово четворо покрећу те духовне светове на непрестану песму. Они се теби представљају као телесни, но они су бестелесни. Гле, ти си сад духом гледаш духове. Твоје су очи затворене, и ти ништа не видиш телесним очима. Него то твоја слободна душа непосредно гледа у светове слободне и ослобођене од тела. Утисци, што их ти сада примаш као слике, облике, боје, гласове и размере, не долазе од физичког, материјалног света символа, него од света нематеријалног, стварног. И као што ти сада гледаш мимо очију, и слушаш мимо ушију, и осећаш задовољство мимо тела, тако бесмртни духови у овоме царству гледају, слушају и осећају. Вид духова несравњиво је дужи, и слух њихов несравњиво оштрији, и осећања њихова несравњиво јача од онога што телесни човек може очима видети, ушима чути, и душом у телу осетити. Због тога, мислим нису погрешили истинити учитељи људи, кад су назвали тело тамницом, а одвајање душе од тела ослобађањем.

У погледу опажања стварности људи се деле на три групе. Једни гледају само телесним очима у телесне твари, и мисле да гледају стварност. То су прави слепци. Они живе у потпуном мраку незнања, засењени мрачном сенком ствари створених. Други иду за очима са својим човечијим разумом, упињући се да ухвате смисао ствари, и надајући се при том једино у своје очи и свој разум. И ови не виде ништа како треба, али тек назиру недостижну за њих тајну бића и ствари. Постоји нека неопажљива тајна иза свега опажљивог света, говоре они. И то је врхунац њиховог сазнања. Отуда они живе у једном мучном сумраку играјућих сенки, које као шарена завеса скривају истину од њих. Трећи, пак не поклањају много вере ни својим очима ни своме разуму, но с детињом простотом примају откривење од светих небеса, овако као ти данас. Ова откривења гасе код њих жеђ за земаљским царствима и господствима, и стварају ненаситу глад и жеђ за царством небеским. Такви су названи „деца светлости“. Њима се даје да виде тајне, и видеће да ходе правим путем у земаљском животу. Ни они не виде увек и стално као што ми, небески житељи, видимо, него само овда онда, сходно вољи и милости светога Промисла. У ову трећу групу спадао је у свом земаљском животу и овај дивни слављеник твој, свети пророк Амос, заједно са осталим пророцима, видиоцима, апостолима, светитељима и праведницима. Па и ти славни кнеже, убројан си у ред ових просвећених богољубитеља.

Тако рече ангел Свевишњега, па заћута. Онда пророк Амос ступи ближе к Лазару, узе овога за руку, и прозбори му:

- Охрабри се, дивни Лазаре! Твоја душа мучена је многим питањима. Ево посланика Божјег пред тобом. Скоро ћеш га звати братом својим у једном царству другачијег сродства и грађанства од оног на земљи. Питај га слободно о свему што мучи душу твоју.

Од овог додира и од речи светога пророка, осети Лазар неку чудну и животворну струју, која му целу душу испуни и оснажи. И он се усуди упитати:

ГЛАВА ЧЕТВРТА

У којој весник небески одговара Лазару на питање: шта је најпотребније за човека да проси од Бога

Рече Лазар: тек сад увиђам колико сам грешан и неук. Ево на самрти сам, а још не знам шта треба од Бога просити. Парбим се са Творцем својим као некада Јов око ствари, које су ван моје власти и домашаја. Научи ме, слуго Свевишњега, шта је најпотребније за човека на самрти да проси од Бога свога?

На то му одговори ангел Божји:

- На крају и на почетку земаљског пута, као и на сваком кораку тога пута, најважније је за земаљског путника просити у Бога две ствари: прво – опроштај грехова, и друго – даривање Духа Божјега. Све што се пуни, прво се мора испразнити да би се напунило, и прво очистити па онда украсити. У кућу напуњену демонском робом греха, Дух Божји не улази, и дом нечист Он не украшава присуством Својим ни даровима Својим небеским. Човек је дивно сложен од тела, душе и духа. Дух је покретач и господар целог бића човечијег. Какав дух онакви покрети душе и тела. Какав дух онакав и човек. Дух покреће душу, а душа тело. „Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа“. Кола и војске ангелске у небеском царству живе и крећу се само Духом Божјим. Од тог Духа за нас ангеле извиру она четири потока сласти: истина, љубав, живот и радост. Исто је тако и прародитељ рода вашег живео и кретао се Духом Божјим, слично нама ангелима. Но када се безумно одвојио од правде и Љубави небеске, у њему је наступила једна битна промена. По изгледу он је остао исти, али је у њему извршена битна промена. О тој промени до данас мало се шта зна у свету. То је тајна најређих, најћутљивијих, најпросвећенијих. Али ти, велики бесмртниче, треба да знаш, у чему се ова битна промена састојала, да би онда могао докучити и све остало што ти срце жели знати. Јер ово сазнање полазна је тачка свеколике мудрости и истинског знања. У чему је стварно одговор на сва мучећа питања људска, па и на твоја.

Чуј, дакле, најславнији кнеже у овом нараштају земном! Битна промена била је у томе, што је увређени Створитељ тргао из човека Свој Свети Дух, а човека оставио само са створеном душом и природним духом његовим. С тим природним духом, који је створен, а не удахнут од Бога, отпали човек је осуђен „у зноју лица свога јести хлеб“, слично мравима и пчелама и зверињу. Тако се човек спустио до животиња, господар изједначио са слугама својим, цар уравњао са поданицима својим. Човек бог, постао је човек животиња. Но то није најгоре. Јер су животиње у свом чину чудесне и красне. Најгоре је то што се човек животиња брзо отиснуо до човека демона, по свом слободном избору. По свом слободном избору, поставши нечист суд за Духа Светога, он је одвргао и свој природни, створени дух, и прихватио је у себе трећи дух, дух нечисти, богоотпадни, богоборни, дух адских ангела. Јер кад је човек изгубио Духа Светога, он је остављен на раскрсницу, где влада створени дух природни, и где се сударају два супротна духа: дух светлости и дух таме, или: Дух Божји и дух адски. На тој раскрсници, где влада дух природни, и где дувају два супротна духа, многи су се људи окренули лицем ка духу таме и смрти, док су се само неки окренули лицем ка Богу. Овим последњим милостиви Бог даровао је поново Свога Духа Светога. То су они дивни праведници, којима је дато обећање и проречено спасење, како њима тако кроз њих и свему будућем роду човечијем, уколико се овај одржи на раскрсници окренут лицем ка Богу живота. Кроз хиљаде година они су били једини људи богови усред људи животиња и, што је најгоре, људи демона. Боговима и синовима Божјим они су назвати не због смртног тела свога и природне душе и духа него због Бога Духа Светога, који је њима поново дарован, због тога што је лице њихово на раскрсници духова било окренуто са вером и чежњом, ка Духу Божјем Светом. Због тога је и удахнуо Бог у њих од Себе Светога Духа, те су се удостојили назвања богова и синова Божјих. Јер све што величанствени Творац наш даје живим створењима Својим, Он даје од Свога или од Себе. Када даје светлост, дажд, плодородност, здравље, успех, познање природе – даје од свога, то јест даје нешто што је Он створио, што је Његово, али што није Он. Када пак дарује Духа Свог Светога – дарује Себе самога. То је својство савршене, божанске Љубави, да дарује не само Своје него и Себе.

И тако, прославитељу Бога, знај, да постоје три врсте духа: Свети Дух Божји, дух природни и дух демонски. Понављам ти: какав дух у човеку, онакав и човек. Три брата са три различита духа тако су далеко један од другога као три света: свет небески, свет земаљски и свет адски. Ето, зато је човека могуће правилно ценити само по духу, који је у човеку. Јер дух је покретач и душе и тела. И све мисли, и жеље, и осећања душе као и дела телесна зависе потпуно од духа, који је у човеку.

Са овим знањем о духу као са тајанственим кључем уђи сада у одаје душе човекове. Какав дух онаква и душа. Душа није тако проста као дух. У њој су три моћи: умна, осећајна и делатна. А све то троје јесте као тесто, коме је дух квасац. Какав квас, онакво и тесто, онакав и хлеб. Ако је квас Дух Свети, онда су и мисли у човеку свете и божанске, и осећања света и божанска, и дела света и божанска. Ако ли је квас дух природни, онда су и мисли у човеку природне (земаљске). Осећања природна, и дела природна. Ако ли је пак, квас дух демонски, онда су и мисли у човеку демонске, и жеље и осећања демонска, и дела демонска.

Са овим знањем о духу и души као са тајанственим кључем уђи сада у тајне тела човечијег. Каква душа, онакво и тело. Тело није тако просто као душа, још мање као дух. Многобројни органи и радње тела символични су за каквоћу и моћ душе. Ако је душа заквашена Духом божјим, онда је и тело, као инструмент такве душе, харфа Божја, која изражава оно што богонадахнута душа мисли, осећа и хоће. Ако ли је душа заквашена духом природним, онда је и тело, као инструмент такве душе, израз природе, природних мисли, природних осећања и природних хтења. Ако ли је пак душа заквашена злобним квасом адског духа, онда је и тело таквог човека, као инструмент душе, весник адских сила, демонске воље и демонских дела.

Без овог основног поимања и различења, како ће се појмити човек и оно што се с човеком збива у свету? И како ће се разумети судба једног народа и све оно што се догађа једном народу? Без тог основног поимања и разлучења, највећи витеже овога дана, не може нико од смртних сватити оно што се данас збива на овоме пољу битке. Само онај ко није задахнут демонским духом и ко се узвисио над обичним природним земаљским духом, у стању је мирно гледати у ово кидање ткива као у ново ткање, и видети у овом болном хаосу космички поредак, и у овим крвавим страхотама од рушења – правилно уметничко стројење.

Није ли ти јасно из овога, што је дужност сваког човека просити од Господа, како у часу самртном, тако и у сваком часу и на сваком кораку земног путовања Духа Божјег Светога? А Бог је пун милости и љубави, те из преобилне љубави дарује и самога Себе онима, који Њега љубе и с љубављу Њега од Њега ишту? Као што вам је речено из најсветијих уста:“кад ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више отац небески дати Духа Светога онима који ишту у њега“ (Лк. 11, 13).

ГЛАВА ПЕТА

У којој цар хришћански пита, и добија одговор, зашто је држава његова осуђена на пропаст

Саслушавши без даха оно што му се говораше, Лазар мало заћута, па онда упути ово питање: кажи ми, свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст?

Одговори му весник вишњих небеса:

- Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим – јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је неизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима. Изненађен, ево ти сад говориш у себи: како, зар моја држава остарела, док толика друга царства што два и три пута дуже трају на земљи па да нису остарила ни на пропаст осуђена.?

Тешко је телесном сагласити се са духовним. Телесно умирући људи цене старост по времену, а духовно умујући духови рачунају старост по унутрашњој снази. Вазда младим може се назвати само Свевишњи, Бесмртни, Вечни. Не само времена, него вечности су прошле преко Његове главе не зарезавши ниједне боре на лицу Његову. И ми ангели Његови од створења смо истоветно млади – премда смо створени пре свих људи – млади смо само зато што држимо Њега у себи, Његов Свети Дух, и што Њиме живимо, Њиме дишемо, Њиме се хранимо, Њиме радујемо. А све што се испуњава нечим другим ван Њега, што тражи живот ван Њега, што јури за задовољствима ван Њега, и што се храни мртвом храном, брзо стари и умире. Од духа, који је у створеним бићима, зависи живот и младост; од духа – старење и смрт. Према духу у једном народу одлучује се његова судба, његово одржање или његов пад.

Од људи најсличнији су ангелима отшелници и испосници, то јест оне душе, које су од земље узимале најмању количину за одржавање свога тела, док су оне себе храниле даноноћно Његовим Духом, Духом вечног живота и вечне младости. И душе су њихове биле толико товне и силне, да су могле одржати чак и тела њихова у снази и трајању дуже од оних, који су са духом слабости брижно хранили своја тела, и своје душе, само земљом.

Тако је, кнеже, са појединцима, тако и са групом сродних појединаца – са народима. Твоја држава је престарила, и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прорасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар , могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала пропасти. И сами светитељи српски, са начелником својим, Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти.

Не тугуј, дакле, мудра главо: твој избор је по плану Промислитеља и на радост светитеља српских. Твојим заветом чуваће се и очувати народ твој. Тим заветом ће се хранити и појити поколења. Изчезнуће затрована властела, и са њом дим што душе трује и умртвљује. Пропашће само злобни препирачи, и са њима зао пример што су давали народу. Наићи ће страх, и сиромаштина и туга – то троје што одбија душе људске од земље и привлаче небесима. Народ ће се осетити у својој кући као у туђини, и тражиће домовину на небесима. Опраће своју душу од земље и ослободити од грубе телесности, гојене духом природним и духом адским. И преобразиће се народ твој у народ духован и видовит, дубок у мислима својим, висок у видовитости својој, непобедан у вери и надежди својој. Може он постати и последњи у очима других народа земаљских, али ће бити први пред погледом небеских, бесмртних духова. И благосиљаће народ твој тебе, кнеже. Јер ће му завет твој о приволењу царству небеском бити олакшање у мукама и луча у тминама робовања.

Ниси дакле, погрешио у избору, о, ти, два пут крунисана главо, венцем земаљским и венцем небеским. Ниси погрешио што си изабрао царство небеско, него сад грешиш што сумњаш у правилност избора свога. Не колебај се умом, непоколебљиви срцем. Не мешај погибао војске са погибељу народа. Не изједначавај пропаст државе са пропашћу свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти уместо народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јефтино за скупо, боља је трговина од обратног случаја.

Поклонио си Ономе, који руши јефтино, да би сачувао скупо; и који коси сламу, да би сачувао зрно. Не парби се као страдални Јов са Створитељем народа и Стројитељем држава. Његова је воља увек добра. Његова мисао увек светла и Његово дело увек праведно. Кад једно дрво сади, Он мисли на сечу, а кад га сече, Он мисли на младице. Сви створени светови пред Његовим су величанством као кап воде на длану. Та кап – то је суза радости Његовог ока. У њој се Он огледа, и она се светли од Њега.

ГЛАВА ШЕСТА

У којој се говори о превасходству ума код оних који се приволе царству небеском

Проговори Лазар и рече:

- Али , кажи ми, светли грађанине небеског царства, каква ће корист бити народу моме од привољења царству небескоме?

Одговори му на то грађанин небеса:

- Привољење царству небескоме ваистину ће донети неисказане користи народу твоме. Очистиће му ум, срце и вољу. Тако ће му целу душу учинити сјајним огледалом, у коме ће се огледати наш бесмртни свет и живот. Царство небеско ући ће унутра у њега, и он ће као достојан ући у царство небеско.

Прво, велим, очистиће му ум. Што је вама смртнима глава телу, то је ум души. И као што се главом стражари над телом, тако се умом држи стража над душом. И мада је седиште ума у срцу, његове су главне страже према свету видљивом у глави. Ум прима преко чула, па их онда сам просејава и суди. Како ће човек просејати и просудити спољне утиске, то највише зависи од духа, којим је цела душа надахнута, па и ум. Ако је у човеку небески Божји Дух, онда ће ум његов бити чист и снажан, то ће све моћи ценити и судити по Створитељу своме и кроз Створитеља. Као што је речено кроз уста пророка:“у свијетлости Твојој видјећемо светлост“. Осветљен небеским Божјим Духом ум човечији и сам бива обожен и кроз то светао, чист и бодар. Помоћу небеске светлости у себи он посматра и види све твари и догађаје; то јест чита ове јасно и сазнаје њихов смисао и значај. Такав ум, заквашен Духом небеским, неда се заварати никаквом сенком ни тамом која би, гоњена од нижег духа, кретала човека насупрот Бога и одводила од Бога.

Такав је првобитан, чист и бодар ум, што га је Творац створио у души човековој и обасјао га Духом из Себе самога. Али чим се ум упрља, он се и олењи, те престаје бити господар спољних утисака. Страже малаксавају, и странци наваљују унутра у град душе људске. Ум губи небеску светлост, а с тим и силу. Нити може да разликује ни да одбије. Склања се пред сваким чулним утиском. Шта више, трчи и тражи их и увлачи унутра, без процене и разбора. Човек са таквим помраченим и раслабљеним умом пре свега изгуби свој мир. Без душевног мира он јури тамо амо по свету и тражи све нешто ново и ново не знајући ни сам шта тражи. Уствари он тражи изгубљеног бога, кроз кога је био господар и судија свих твари около себе. Сада он трчи доскорашњим слугама и робовима својим и распитује их за господара. У њега не улази као некад само стварни смисао твари, него њихове сенке, и то онако како их телесне очи виде, телесне уши чују, и језик куша, и нос мирише, и кожа опажа. Преко душа таквих људи грме васионска кола природе као преко лешина. То гажење и уништавање човека подржавају адски духови са злобним весељем, док ми чувари душа људских одступамо у страну, по наређењу Свевишњега, и с тугом гледамо оне, који сами себе губе и гину за оба света.

Ми духови гледамо ум једног човека у стварности и целини какав он јесте. Но ви, телом обложени, нисте у стању тако гледати. Ви цените ум према мислима. Због тога се често варате. Јер покварен ум често се маскира привлачним мислима као ружно лице белилом. А прав и чист ум опет неретко се сакрива помоћу јуродства. Зато ћу ти сад представити разлику између мисли човека привољеног царству земаљском и другог, привољеног царству небеском.

Привољен царству земаљском, што год опази у овом свету, прима као стварност, и цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли туђу њиву, он не мисли на чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње, него на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер, нити на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез једног народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од Бога мудрост, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум његов сав мрачан за истину, сав паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне мисли.

Привољен пак царству небеском, непролазном и бесмртном, о свему мисли кроз Створитеља свога. Видећи злато, он мисли на Онога, који је створио тај красни метал и под земљу га сакрио. И још мисли на непроменљиви сјај истине, коју тај метал означава у духовном погледу, и на врлине душе, које он означава у моралном погледу. Гледајући суседову њиву, он о њој мисли прво као о својини Божјој, на којој је сам Бог први и главни делатељ. По том он похваљује у мислима труд домаћина њиве, који ју је искрчио, оградио, узорао и посејао. И моли се у себи Домаћину васионе, да благослови толики труд човеков, и дарује плод њиви његовој, да му се деца могу исхранити, и Њега, свога Творца, прославити. Види ли јагње у ливади, он мисли на свемудрог Промислитеља, који тако дивно одева јагње, храни га и штити. Сретне туђу жену, он мисли с поштовањем о њој као о матери, којој је његов и њен Отац одредио нарочити задатак и пут спасења у овоме хитром станствовању земаљском. Ако ли је кнез једнога народа, он са страхом помишља на дуг свој к Богу и к народу, проси од бога мудрост, да може ваљано управљати народом на славу Господњу. А суседне кнежеве он у себи благосиља, и моли се Богу за њих и за народе њихове као за браћу своју.

Радуј се, дакле, избраниче Божји, јер си правилан избор учинио и живоносан завет народу свом оставио. Приволевши се царству небеском ти си приближио Бога народу и народ Богу. Тиме си предао народ свој бризи највећег Лекара и Исцелитеља, који види најскривеније ране душа људских, и који једини зна и може да их исцељује. Горким лековима Он ће очистити ум народу, запојити га дахом Духа Светога, и учинити га поново светлим и силним. Повратиће му ум небески, којим се мисли слично Дародавцу ума. И народ ће се твој ослободити од духа земног и адског, и оспособиће се да мисли ангелски, дубоко, високо, прозорљиво, духовно. Својим умом он ће надмашити своје претке из слободе као и своје господаре завојеваче. Умотворине, које ће народ твој јавити у вековима робовања, биће светао израз светлога ума његовог. И биће на дивљење далеким поколењима у слободи.

Тако ће се ум народа твога опрати, излечити, обожити и до небеса узвисити. У мислима његовим огледаће се бескрајни ум Онога, који је сав Ум;у коме се не може зачети и у кога не може ниодкуда ући погрешна мисао. Сунчана светлост тама је према светлости тога вечног Ума. И кристал је као непровидан гранит према јасности и зрачности мисли Његових. Све небеске силе умне су од превечног Ума Створитеља свога. Тај Ум је Његов и у Њему. У Њему се вечно рађа, и од њега обасјава мудрошћу сву твар на небесима и у подножју небеса. Он све зна не испитујући. Све види у тренутку не гледајући очима. Све покреће и руководи не покрећући се с места на место. Мимо Њега нема правог ума. Нити игде иједне правилне мисли насупрот Његовим мислима.

други део >>>>